@hkj
"Black eagle" je projektovan po korejskim potrebama, kao što ti uostalom i NathanX reče, i to u vremenu kad ruska armija nije baš bila u idealnoj situaciji. Dalje, "Crni orao" i T-95 nisu isti pojmovi iako ih pojedini "eksperti" na netu poistovjećuju.
@Vlado
svaka čast za slike

Dodao jos slika

lepe slike. pogotovo zanimljivi zarobljeni T59. Vlado, pošto si bio tamo da li znaš neke veće borbene podvige M84ke?

ok-shvatam gde sam pogresio...
onda znaci moj post se odnosio na Black Eagle,ne na T-95...
(hvala na objasnjenjima-posto znam malo o Black Eaglu,ja bih da i dalje vodio ko T-95 da mi niste rekli...ooo,Boze... )

nista strasno ali mozes malo o t95 da prosurfas i mene interesuje dokle se snjime stiglo........posto ja bas i nemam vremena a odavno nisam updateovao info o t95......jel rusi su poceli malo ubrzavati zaostale projekte

nashi tenkovi su bili konkurencija iskljuchivo zapadnim ,jer se SSSR raspao otprilike u i isto vreme kad i SFRJ ,a osim toga zemlje kojima smo mi prodavali iz politichkih razloga nisu zelele sovjetsko oruzje .

Koje zamlje NATO-a su koristile tenkove T-55 i T-72 u svom naoruzanju (ne racunam nove clanice)? Kako je SFRJ mogla da bude konkurent zapadnoj vojnoj industriji u ponudi za modernizaciju tih tenkova?
Zadiranje u interese pojedinih zapadnih zemalja je pocelo prodajom oruzja zemljama koje su bile konfliktu sa zapadom. Takodje, pojedine zapadne zemlje su razmisljale o kupovini tenka Vihor, sto bi prestavljalo veliku konkurenciju zapadnoj vojnoj industriji. Ovo se odnosi samo na tenkove, a tadasnja nasa vojna industrija je imala da ponudi jos dosta toga kvalitetnog i jednoj i drugoj strani. Umeli smo da iskoristimo najbolje i najkvalitetnije od oruzja jednog i drugog bloka. Tako smo stvarali domace verzije oruzja koje je u najvecem broju slucajeva bilo bolje od originalnog.
Ne verujem da je prodaja tenkova Kuvajtu mogla da u vecoj meri ugrozi americki interes, jer su kuvajcani kupovali sve i svasta na metar. Bez obzira da li im je tako nesto potrebno ili ne.

Evo jedan tekst koji sam nasao na jednom slicnom forumu.



Posto je veoma tesko doci na ovaj forum prenosim vam citav tekst. Neko je koristio moje tekstove, ali ima dosta gresaka

    
Tenk M84 i njegove verzije

   Istorija nabavke i proizvodnje tenkova na ovim prostorima seže duboko u prošli vek i vodi ka prvim tenkovima koji su proizvedeni u 1 SR. Naime još tadašnja Kraljevina Srbija je pokušavala na razne načine da dođe do tada nejboljeg tenka 1 SR, francuskog modela Reno FT 17. I ta nabavka je trajala vrlo dugo. I ta priča je možda najbplji pokazatelj o odnosima naših " prijatelja i saveznika" prema nama. Naime još 1919 godine počinju pokušaji da se nabave ti tenkovi, njih 20. I ti pokušaji se završavaju uspešno tek 1929 godine kada nam je krajem te godine otvorena mogućnost da nabavimo te tenkove. Početkom 1930 godine stižu u našu zemlju, tada Kraljevinu SHS, u Kragujevac 21 tenk FT-12. U to vreme oko nas tenkove su već imali Rumuni, Grci, Italijani. Tada kad smo ih dobili to su već bili zastareli tenkovi koji nisu imali šta da traže na bojnom polju. I nije se više ni pokušavalo da se oni nabave. Tada se pokušalo da se nabavi njegov maslednik Reno R-35 i uspeva se na neki način da se kupi 54 tenka tog tipa koji su isporučeni našoj zemlji u aprilu te godine. Sudbina tih tenkova tokom 2 SR je manje više nepoznata. Pretpostavlja se da je najveći deo tih tenkova uništen u borbama tokom aprila 1941. u blizini Aranđelovca, a da su 10-ak zaplenili Nemci.

    Posle rata u naoružaju naše armije ostalo je mnogo tenkova T-34 kao i zaplenjenih nemačkih tenkova. Kako su oni približavali se isteku svojih resursa i zbog poznate situacije tokom 1948 i narednih deset godina okrećemo se zapadu i nama samima u nabavci tenkova. U tom vremenu nam je isporučeno iz SAD oko 600 tenkovva tipa Šerman i nekih 320 tipa Paton. Međutim nije to sve što se nabavilo, već 1950 na Paradi za prvi maj prikazan je naš prvi domaći tenk, kopija tenka T-34/85, pod oznakom Tip-A. Taj tip tenkova je ostao u našem naoružanju sve do 70-ih kada su prebačeni u rezervu. Tada se otopljavaju odnosi između nas i SSSR i počinje nabavka tada najboljeg tenka moodela T-54/ T-55. Za potrebe zemlje ja nabavljeno ukupno oko 1300 tih tenkova.

    Krajem šesdesetih godina generalštab je imao pred sobom podatke koji su govorili da sredinom sedamdesetih treba zameniti 35% tenkova koje su činili tenkovi tipa T-34, da se potom u narednih 10 godina treba da zamene oko 1000 tenkova tipa T-55, a deset godina kasnije još nekih 1000 tenkova. Sami pokušaji da se nabave tenkovi tipa T-62 nisu prošli, nabavka sa zapada zbog cene i kao i koncepcijsko-tehničkih osobina nije išla. Tada se pojavljuje tenk T-72 i odmah privlači pažnju naših stručnjaka. U to vreme Rusi nisu hteli sa nikim da razgovaraju o tom tenku, pa je tek posle intervencija sa vrha ( čitaj Tito i Brežnjev) naši stručnjaci dobijaju šansu da upoznaju tenk i vide ga uživo na vojnoj akademiji u Moskvi. Tada se i nabavlja jedan broj tenkova T-72M, izvozna verzija tenka koja je imala isti tip zaštite kao prvobitna verzija i koja je oplemenjena sa elektronikom i nekim rešenjima sa tenka T-72A. Ta nabavka kao i upoznavanje naših stručnjaka sa tim tenkom dali su potpunu liku o njemu. Iako je zaključeno da je smeštaj municije relativno oopasan, zaključeno je da je to trenutno najbolji tenk na svetu i da on može po licenci da se proizvodi kod nas i tada se počinje sa poslom oko dobijanja licence za njegovu proizvodnju. Koliko je to bilo teško neka posluži podatak da u to vreme čak ni Česi ni Poljaci nisu mogli da dobiju tu licencu. Tada Tito na sastanku u Moskvi sa Brežnjevom i pored protivljenja vojnih vlasti uspeva da dogovori licencnu prizvodnju i to za cenu od 39 miliona sa uslovima koji su tu licencu ograničavali na 10 godina, ili na proizvedenih 1000 komada, sa time što tenk nije mogao modifikovati, prodavati ili ulaziti u koprodukciju sa drugima bez odobrenja Rusa.
  Tada počinje nabavka neophodnih alata i mašina za prpoizvodnju delova za tenk. Koliko je to obiman posao bio neka posluži ovaj podatak: za proizvodnju oslonih točkova koji se rade od posebna aluminijumske legure sa višefaznim presovanjem na visokoj temperaturipotrebne su bile prese od 30.000 tona pritiska kojih je tada u Evropi bilo jedan komad. Takva presa sa pratećim presama od 10.000 i 5.000 tona je nabavljena za potrebe aluminijumskog kombinata u Podgorici. Sredinom 1979 godine u zemlju pristiže dokumentacija za tenk i tada se zaključuje da je nekompletna, tačnije da je u pitanju konstrukciona dokumentacija a ne i tehnološka dokumentacija, dokumentacija o mašinama i opremi za prizvodnj itd. Nakon intervencija sa vrha i ostatak dokumentacije stiže i pristupa se sređivanju. Na kraju je dokumentacija za tenk težila celih 20 tona. U dokumentaciji nije bilo podataka o jednom broju uređaja i nekim tehnologijama koje su rusi držali kako tajnu i za koje su se obavezali da će biti isporučene kao gotovi delovi.


M84

   Prvi od 5 prototipova je bio završen već 1983 godine a nulta serija od 10 komada je završena tokom 1984. godine. U naredne 3 godine završeno je 370 tenkova tipa M84, a od 1988 u proizvodnji je sve do 1991 godine tenk M84A kao i tenk M84AB koji je rađen za Kuvajt. Ukupno je proizvedeno oko 650 tenkova raznih verzija. Proizvodna cena po jedinici je bila 700.000 dolara ( 74% učešće rada, 18% materijali i 8% uvozni delovi). Sami prizvodni kapaciteti u Đuri Đakoviću u Slavonskom Brodu gde se sklapao tenk iznosili su 150 tenkova godišnje. Ukupna cena projekta po procenama je iznosila oko 3.1 milijardi dolara i to za plačanje licence, nabavku alataitd nekih 200 miliona a ulaganja u privredu su iznosila oko 2.9 milijardi. U proizvodnju je bilo uključeno direktno oko 240 praduzeća, a posredno još oko 1000. Osvojeno je preko 150 vrsta novih materijala i tehnologija. Svi ovi podaci govore koliki je uticaj na zemlju imala jedna ovakva odluka koja je vodila ka podizanju tehnološkog nivoa u zemlji. Sam tenk je imao velike izvozne potencijale i šteta je što je isporučen samo kuvajtu. Kuvajt je pre napada na njega dobio 6 komada ISPRAVKA Vlado 4 komada i to iz VP 6592 Nis   koje je Irak zaplenio, a tokom priprema za pustinjsku oluju isporučeno je 71 komad, a u Aprilu 91-e još 33 komada. Zadnja isporuka je bila 92-ge kada je isporučeno 15 komada. Od 71 tenka koji je učestvovao u Pustinjskoj oluji samo 2 tenka su oštećena( jedan od PT mine i jedan od dejstva ručnog bacača), ostalo može da se vidi iz ovoga: U ratu u zalivu 1991 front je bio pun pokvarenih Abramsa, dok je u toku istog rata na nasih 71 tenku bilo sledece: jedan raspadnuti ventilator motora, jedna pokvarena bosh pumpa, jedan neispravan automat punjenja, nekoliko slomljenih prekidaca, nekoliko neispravnih radio stanica Racal Dana, jedan neispravan agregat komandira tenka,nekoliko problema sa mjenjacima. Poznatu trku sa Abramsom neću opisivati. Bitnoji je podatak da su an raznim vežbama posade na M84 sastavljene od polupismenih egipćana i sličnih( malo  je Kuvajčana u njihovoj armiji) u nadmetanjima sa Abramsima kada su gađane oupine tenkova na daljinama od 1.5 do 2 km postizali tačnost pogađanja od 100% dok su Abramsi sa profi Amerima postizali tačnost od 15%. Tada obično Ameri prekinu takmičenje iz nepoznatih razloga iako su im tenkovi ispravni. Baš se pitam zašto:D.

   Razlike između tenkova T72 i raznih vrzija tenka M84 uglavnom se nevide na prvi pogled. Najveća razlika je u tehnologijama proizvodnje, a najviše u elektronici, tačnije SUV-u a kasnije i u motoru koji je postao znatno jači. Vizuelno mogu da se razlikuju po meteo senzoru koji je ugrađen na našem M84. Tenk je male siluete sa posadom od 3 člana i sa automatskim sistemom punjenja topa.
  Osnovno naoružanje na oba tenka je isto, u pitanju je top tipa 2A46 kalibra 125 mm sa dužinom cevi od 50 kalibara ili 6250 mm. Ispod kupole je na podu postavljen rotaconi automat za punjenje, brzine okretanja 70 stepeni u sekundi, i kapaciteta 22 metka. Ostatak od 20 metaka rezmešten je u borbenom i upravljačkom odeljenju, Maksimalna kadenca dejstva topa iznosi 8 metaka u minuti. U borbenom kompletu nalazi se 3 tipa projektila:
 1) BM 12 potkalibarni, mase 5.67 kg sa ukupnom masom metka od 19.5 kg, koji ima penetrator kalibra 44 mm, dužine 545 mm i mase jezgra od 3.62 kg. Početna brzina iznosi 1800 m/s, probojnost mu je 350 mm na 2000 metara, a rasturanje iznosi 54 cm na 2000 metara.
  2) 3BK14M  kumulativno obeležavajući projektil početne brzine 900 m/s i probojnosti od 550 mm na daljini do 4000 m
  3) OF 19 trenutno fugasni projektil mase 19 kg sa 3.42 kg eksploziva i ukupnom masom metka od 32 kg
  Ostalo naoružanje obuhvata spregnuti mitraljez M86 kalibra 7.62 mm sa  bojevim kompletom od 2000 metaka i na kupoli postavljen PA mitraljez M87 kalibra 12.7 mm sa bojevim kompletom od 300 metaka.
 
  Ono gde se razlikuju tenkovi je SUV ili sistem za upravljanje vatrom na našem tenku. U momentu kada je kupovana licenca za tenk u razvoju se nalazio ovaj sistem koji je originalno bio namenjen za tenkove T55. On se pokazao kao mnogo bolji od sistema koji je originalno ugrađivan na tenkove T-72. I obezbedio je tenku ono što je najbitnije: preciznost i brzinu dejstva. Ono što je dao je tačnost pogađanja iz pokreta od 60% na daljinama od 2000m za cilj visine 2 metra ili 2500 metara za cilj visine 2.5m sa potkalibarnim zrnom i istu tačnost na daljinama od 1700 metara sa kumulativnim i trenutnofugasnim zrnom. Sprmnost za rad se postiže za 0.5 do 2 minuta po uključivanju, obezbeđuje tačnost stabilizacije od 0.2 hiljadita po visini i 0.25 hiljaditih po pravcu. Koliko je to malo, vidi se iz podatka da je to ekvivalent rasturanja na daljini od 1000m veličine lista papira formata A4. Brzina rada i pojednostavljenje rada se ogleda u tome što je kompletno automatizovan proces prikupljanja podataka sa seenzora, unosa tih podataka i njihove obrade. Jedini podaci koji se unose ručno su podaci o  tipu municije i korekciji početne brzine projektila, mada postoji mogučnost unosa podataka i za temperaturu baruta. Sistem je opremljen sa meteo senzorima švajcarske firme Teldix Ispravka Vlado firma se zvala Geotec/Cossonay tipa A10XMB koji mere čeoni vetar do 40 m/s i bočni vetar do 25 m/s. Ispravka Vlado A10 XMBL mjeri samo bocni vjetra do 25 m/s, a A20XMBL mjeri bocni i uzduzni do 40 m/s Veće brzine i nisu bile potrebne jer zbog brzine potkalibarnih projektila nema velikih uticaja vetar na preciznost topa.
  Nišanđija u sistemu raspolaže sa nišanskom spravom DNNS 2 koja ima dnevni kanal uvećanja 3 i 7 puta, nočni kanal uvećanja 8 puta, laserski daljinomer dometa 200 do 9995 metara. U sistem je uvezan i nočni IC reflektor L2AG ( koji je postavljan na prvoj seriji tenkkova). Sami nišani imaju sistem grejača okulara i objektiva kako i hidropneumatski sistem za čišćenje snega i blata sa zaštitnog stakla. Možda je interesantan podatak da nišanđija ispred sebe ima oko 105 poluga, dugmića, preklopnika, tastera i sličnih komandi.  Komandir ima dnevno noćni periskop DNKS-2 sa pojačivačem slike polja osmatranja od 360 stepeni, po elevaciji -8 do +12 stepeni.   

    Telo tenka je rađeno od zavarenih pancirnih valjanih ploča pod uglom od 22 stepena. Prednja gornja ploča je debljine 231 mm i prdstavlja kombinaciju od 60 mm pancirne ploče, 105 mm staklo teksolita i na kraju 50mm pancirne ploče. Na verzijama M84A postavljena je dodatna ploča od 16 mm. Bočne strane su debljine 80mm a oko motorno-transmisonog dela iznosi 70mm. Kupola je livena nejednakosa maksimalnom debljinom od 410mm ( kod M84A je postavljen i segment od nemetala od 130mm). Ugao oklopa prednjeg dela je 35 do 40 stepeni što daje ekvivalent zaštite od 550-600mm. Računa se da čeona strana tela tenka pruža zaštitu od kinetičkih i kumulativnih projektila probojnosti oko 650mm a čeona strana kupole od istih projektila probojnosti do 550mm. Dalje povećanje zaštite je traženo u razvoju reaktivnog oklopa i njegov početak razvoja je započeo početkom 90-ih i završen polovinom 98 kada je predstavljen i dobio oznaku KAO M99. Sličan je ruskim rešenjima iz prve generacije, modularan je veličine modula 152*305*65 mm i mase 6kg( sa 350 gr eksploziva) po modulu. Obezbeđuje Povećanje zaštite od kinetičkog projektila za 25% i od kumulativnog do 60%.

   Pogonski sistem je na opčetnim serijama bio ruski motor V-46-6. U pitanju je četvorotaktni V-12 dizel motor snage 573 kw i mase 1080 kg. Rdna zapremina iznosi 38.8 litara, obezbeđuje specifičnu snagu od 14 KW/lit i specifičnu masu od 1.6 kg/lit, sa pritiskom sagorevanja od 93 do 105 bara. Naši stručnjaci su nastavili razvoj toga motora postavljanjem dva turbokompresora čime je povećana snaga na 735 KW ili 1000KS. Labaratorujski testovi su trajali 500 sati kada je taj motor upućen na terensko ispitivanje u dužini od 4000 km. Na testovima je pokazao da je povećana temperatura tečnosti za hlađenje i ulja za 10%, da se tenk kretao 30% brže, sa manjom bukom i većom trajnošću hodnog sistema. Zajedno sa pomoćnim uređajima zauzima 2.83 kubna metrašto je mnogo manje od zapadnih konkurenata. Potrošnja je iznosila 260 do 450 litara zavisno od uslova vožnje. Bitna karakteristika motora je da je u pitanju višegorivi motor koji praktično troši sve: dizel D1 i D2, običan benzin, kerozin kao i mešavine istih. Raspolaže sa uređajem za zagrevanje motora kojim se zagreva tečnost za hlađenje, ulje, transmisija i gorivo. Startovanje je vazduhom pod pritiskom od 147 bara. Transmisija je mehanička sa planetarnim menjačem sa 7 stepeni prenosa napred i jednim nazad. Zapremina osnovnih i dopunskih rezervoara ( dva bureta sa 400 litara ukupno) iznosi 1600 litara što je dovoljno za 460 do 700 km vožnje.

  Hodni deo je sastavljen od metalnih gusenica širine 580mm, sa dužinom naleganja od 4280mm i sa 96 članaka. Sa svake strane ima 6 udvojenih točkova sa po 3 nosača gusenica iznad. Potporni točkovi imaju hod od 280mm i imaju nezavisno torziono oslanjanje sa amortizerima na 1,2 i 6 točku. Savlađuje uspon od 30 stepeni i nagib od 25 stepeni, rov širine 2.8 metara, vertikalnu prepreku od 0.85 metara, gazom savlađuje vodu dubine 1.2 metra, i sa pripremom do dubine od 5 metara i brzine toka  1.5 m/s. Raspolaže sa uređajima za samoukopavanje, a od ostale opreme ima automatski protivpožarni sistem, radio stanicu snage 20W VVF opsega i dometa 20 km ( u pokretu dometa 15 km), za zaštitu ima 12 bacača dimnih kutija postavljenih na kupoli tenka, sistem za nuklearnohemijsku zaštitu. Na komandnim tenkovima ima i pomoćni motor koji služi za dopunu akumulatora i večih potrošača u slučajevima kada neradi glavni motor. Ispravka Vlado bio je samo jedan komandni tenk i to 55-ti komad iz prve serije tenka koji sam ja prepravio u linijski tenk.

   Na prednjem delu tenka može da se postavi čistač mina iz dve sekcije, tipa KTM 6  Protivtenkovske mine KMT-6 vadi iz zemlje izoravanjem. Najbolje rezultate postize na ravnom zemljistu, bez panjeva, kamenja i sl. Masa cistaca je 1000kg i postavljen  u marševski polozaj ne smanjuje bitno manevarske sposobnosti tenka. Prilikom upotreba radna brzina tenka je 5-6km/h. Moze se koristiti na usponima do 23stepena i bocnom nagibu do 20stepeni, preko prepreka visine do 200mm ili dubine snega do 400mm.  Cistac mina KMT-6 sastoji se od: 2 sekcije nozeva ( leva i desna), delova za pricvrscenje, delova za aktiviranje protivpatosnih mina, mehanizma za podizanje noznih sekcija elektrouredjaja, pribora za rad u sneznim uslovima i rezervnog alata i pribora. Montiranje se obavlja za 15-20min, a demontiranje za 5-10min.
    Devedesetih se u Vojsci Jugoslavije radilo se na konstrukciji razminirača - mlatila koji eksplozije izaziva udarom. Za tu svrhu za doboš su fiksirani lanci odredjene dužine. Pri obrtanju doboša lanci snažno udaraju u tlo.

  Možda za kraj ovog dela je bitno reči da ovaj tenk je sigurno i danas jedan od najboljih tenkova na svetu iz jednog malo drugačijeg razloga: dovoljno je jednostavan da se lako može održavati i obučavati efikasno posada na njemu. Najbolje o tome govore podaci iz Kuvajtske armije koja ima M84 u naoružanju i gde se na licu mesta mogla uporediti ta dva tenka. Naših 150 tenkova koje ima Kuvajt održavalo je 12 majstora što iznosi 1 majstor na 12.5 tenkova. Abrams održava 4 majstora po tenku. Naš tenk se lako može da rastavi i da se zamene razni delovi motora, transmisije, elektronike na licu mesta. Za Abrams je drugačija priča, skoro sve mora da se skine i pošalje u Ameriku na opravku. Čist primer je turbina na njemu, ako se pokvari nema joj spasa na terenu. To je razlog zašto je raspoloživost tenka M84 u Kuvajtu bila mnogo veća nego abramsa, tačnije lakoća za održavanje i jednostavnost tenka su doveli do toga. Jednostavno rečeno, vojsci ne treba tenk od 5 ili 7 miliona dolara koji sedi na bojištu jer je pokvaren neki deo, u tom slučaju je bolji i T-55 koji radi i može da se bori.

      Tehnički podaci za tenk su sledeći: posada 3 člana. Borbena masa tenka je 41.5 tona, dužina sa topom je 9.53m, dužina tela 6.96m, širina 3.46m, visina 2.19m, klirens tenka 428-470mm. Motor je 12 cilindrični V-46-6 snage 574KW ili tip V-46TK snage 735 KW. Maksimalna brzina iznosi 70 km/h po putu i 50 km/h na terenu. Borbeni radijus iznosi 460-700 km, zapremina rezervoara iznosi 1200 lit + 400 lit spolja u dva bureta.
    Osnovno naoružanje je top 2A46 kalibra 125mm sa borbenim kompletom od 42 metka (22 u punjaču), spregnuti mitraljez M86 (ili PKT) kalibra 7.62mm sa bojevim kompletom od 2000 metaka i na kupoli PAM M87 (NSV) kalibra 12.7mm sa bojevim kompletom od 300 metaka.

   Verzije koje su proizvođene su borbeni tenkovi M84, M84A, M84AB, zatim komandni tenk M84ABK, inžinjerijska vozila M84AI i M84ABI.


    M84AB1
 
     Nastavak priče o tenku M84 je njegova poboljšana verzija M84AB1 koja je prikazana 1. jula 2004 godine na poligonu u Nikincima. Radovi su izvedeni u Lola korporaciji i remontnom zavodu u Čačku. Na ovoj modifikaciji izvršeno je nekoliko izmena koje su podigle borbene mogućnosti tenka na viši nivo.
  Prvo je ugrađen poboljšan SUV koji je obezbedio veće mogućnosti dejstva u noćnim uslovima. To je postignuto ugradnjom termalne kamere Thales Cathenne-QW koja je dala mogućnost da se detektuje cilj na daljini od 3500-4700m u širokom vidnom polju i do 8600m u uskom vidnom polju. Komandir je dobio novi polupanoramsku spravu TKN-4SR sa pasivnom kanalom i dometom od 700 do 800m. Takođe je ugrađen i poboljšan sistem stabilizacije topa, novi meteosenzori i periskopi.
     Top je dobio novu cev koja je lakše zamenljiva i ima duži vek trajanja. Cev se može zameniti za 15 minuta korišćenjem bajonet sistema, bez potrebe da se skida kupola tenka kako je to bilo kod ranijih verzija. Sam top je olašan za 100 kg i zahvaljujući novom protivtrzajnom sistemu dužina trzaja je smanjena na 260-300mm u odnosu na ranijih 270-320mm. Takođe je omogućeno i lansiranje i POVR tipa Refleks iz cevi tenka. Nova municija je tekođe prikazana zajedno sa njim. Prikazani su novi potkalibarni projektili probojnosti 550mm na daljini od 2200m, zatim kumulativni probojnosti 600mm ERA oklopa, kao i trenutno-fugasni koji obezbeđuje dejstvo po površini od 300 kvadratnih metara.
    Dejstvo iz PA mitraljeza kalibra 12.7 mm sada može da se izvrši iz unutrašnjosti tenka, spregnuti mitraljez je dobio elektronski regulator paljbe a cela unutrašnjost tenka je klimatizovana.
    Oklopna zaštita je poboljšana postavkom oklopa tipa Kontakt-5, koji je postao sastavni deo osnovnog oklopa.  On obezbeđuje zaštitu od potkalibarnih projektila probojnosti 700 do 750mm kao i kumulativnih projektila probojnosti 1100 do 1300mm. Na tenk je ugrađen i sistem aktivne zaštite Štora. Kao dodatna zaštita postavljen je i sistem zaštite od magnetnih beskontaktnih PT mina koji pomera magnetnu sliku tenka napred i prevremeno aktivira PT minu.
    Motor koji je ugrađen je predstavljen u dve verzije: od 1000 i 1200 KS sa domaćim sistemom zaštite motora od nepravilnog startovanja. Taj sistem automatski gasi motor kad pritisak u sistemu opadne ispod 2 bara. Postavljen je i novi starter generator snage 18KW, kao i nova pumpa visokog pritiska koja obezbeđuje podizanje snage motora za 16% bez povećanja potrošnje goriva. Postavljeni su i torzioni štapovi dinamičkog hoda 280 do 320 mm kao i nove gusenice izdržljivosti 8000 km ( starije su imale životni vek od 2-3000 km).
   Sve u svemu, ovaj tenk je po svojim karakteristikama približio se tenku T-90, od koga verovatno ima nešto manju oklopnu zaštitu ali zato ima poboljšanu pokretljivost i SUV.

   Tehnički podaci o tenku su sledeći: posada 3 člana sa borbenom masom od 45 tona, dužina sa topom 9,53 metra, dužina tela od 6.86 m, maksimalna širina 3.73 metara, maksimalna visina od 2.23 metra. Za motor od 735 KW specifična snaga iznosi 16.3 KW/t i maksimalna brzina je 65 km/h, dok za motor od 882 KW specifična snaga iznosi 19.6 KW/t i maksimalna brzina 72 km/h. Specifični pritisak na tlo je 0.88 kg/cm na kvadrat. Top je kalibra 125 mm tipa 2A46M sa borbenim kompletom od 36 granata od toga 22 u punjači i sa 5 POVR tipa Refleks.

       
Vihor

     Projekat radikalno unapređenog tenka M84A započeo je još 90-ih godina. Sam projekat je dobio ime Vihor. Do početka 1992 godine završen je funkcionalni model tenka bez kupole na kome su vršena ispitivanja transmisije i hodnog dela kao i veći deo podsistema tenka. Taj funkcionalni model je po raspadu zemlje ostao kod nas kao i motor od 1200 KS, transmisija, motoprski uređaji, SUV bez optičkih sprava, PPU i RH uređaji. U VTI je nastavljen razvoj pod nepovoljnim uslovima, pa je po završetku labaratorijskih ispitivanja funkcionalni model oporemljen sa motorom od 1200 KS i sa kupolom od tenka M84 i kao takav je tokom ispitivanja prevalio 1500 km.
   Oklop tenka je nešto izmenjen u odnosu na prethodnika. U pitanju je višesojni oklop koji ima uliveno jezgro od nemetala u prednjem delu. Samo telo i kupola od početka su prilagođeni za upotrebu dodatnog aktivnog oklopa. Promenjeni su uglovi, debljina i oblik pancirnih ploča sa ciljem da se dobije veća oklopna zaštita tenka. Na kukpoli je zadnji deo proširen i obezbeđen prostor za ugradnju dodatne opreme. Sve te izmene su povećale masu tenka za 3 tone, tako da je tenk na kraju težio 44 tone, što je i dalje bilo znatno manje od zapadnih konkurenata.
     Vatrena moć tenka trebala je biti znatno uvećana. Zadržen je top 2A46 sa novom tehnologijom izrade cevi i novim tipovima municije. Sama cev je dobila novu termičku oblogu koja ima zadatak da poboljša i obezbedi ravnomernije hlađenje cevi. Cev je trebalo da se proizvodi od novog tipa čelika i da bude tvrdo hromirana iznutra čime bi se znatno povećao vek trajanja. Municija je trebala da bude svedena na samo dva tipa: poboljšan potkalibarni projektil i jedinjeni kumulativno-trenutni projektil koji je menjao dva pretnodna tipa.
   Poboljšani SUV je trebao da ima razdvojene dnevni i noćni kanal za nišanđiju i da obezbedi postizanje prvog pogotka pri brzini od 45 km/h na terenu. Računar je novog tipa i dobio je senzor deformacije cevi koji automatski unosi podatke o promeni u SUV. Komandir tenka je dobio poseban optički kanal kojim može da prati rad nišanđije i da po potrebi pruzme nišanjenje i gađanje ciljeva. Komandir je dobio okretnu kupolicu sa dnevno nočnom spravom, video monitor povezan sa videosistemom, komande za navođenje nišanske ose na cilj, kako i komande za preuzimanje kontrole nad SUV. Nišanđije je dobio dnevnu spravu sa integrisanim laserom i odvojenu noćnu nišansku spravu sa pojačivačen slike. Mesto nje moguće je bilo i da se ugradi i termovizijska sprava i u skladu saa tim zahtevima na tome se radilo sa američkom firmom Hughes. Rezultati su bili vrlo dobri, na testiranjima u Egiptu SUV M84 sa termo spravom Huges, u pustinji, bez zvezdi, meseca, osvjetljenost 0,1 lux (totalni mrak) pogodio cilj bez refleksije na 4 Km. Verovatnoća pogotka iznosi 50% za colj dimenzija 4.6*2.3 metra pri brzini 45 km/h na daljini 2000 metara sa potkalibarnim projektilom i 1700 m za kumulativni projektil.
    Najvažnije izmene u SUV su vezane za dve druge stvari: prva je punjač topa. Tokom ekksploatacije tenka M84 utvrđeno je da je punjač topa relativno nepouzdan i da zna da pravi probleme. Da bi se to otklonilo pristupilo se rekonstrukciji i unapređenju sistema. Novi sistem je dobiu unapređenu arhitekturu koja ima 340 elektromehaničkih komponenti manje i stavljen je pod kontrolu računara. Time je pojednostavljen sistem čime je smanjena mogućnost otkaza i povećana brzina reakcije kao i obezbeđeno automatsko praćenje stanje municije.
   Druga mnogo bitnija stavka je potpuno nov sistem za pokretanje kupole po horizontali i topa po vertikali. Sistem koji je razvijen je potpuno električni sistem i to je rebalo da bude prvi tenk na svetu koji je trebao da u serijskoj proizvodnji ima takav sistem. Razlozi zašto kažem da je ovo možda i najbitnije unapređenje leži u činjenici da se po podacima sa raznih ratišta kao najslabija tačka tenka navodi hidraulični sistem. Nije mali broj slučajeva koji su prijavljeni da je tenk bio pogođen i da je preživeo, ali je zatim došlo do eksplozije i požara koji je prouzrokovao hidraulični sistem i hidraulična tečnost, tačnije požari od uljnih para. Taj problem su dobro osetili Izraelci tokom ratova 1967 i 1973 godine, i ta lekcija ih je i navela da na najnovijim tenkovima Merkava Mk3 i Merkava Mk4 uvedu isti takav sistem i zamene postojeći hidraulični.
   Pogonski sistem je unapređena verzija sistema sa tenka M84A. Motor je oznake V-46TK1, četvorotaktni, višegorivi, dizel motor sa direktnim ubrizgavanjem, 2 turbokompresora i međuhladnjakom za vazduh. Turbokompresori su sa slobodnom neregulisanom radijalnom impulsnom turbinom dok je komora za sagorevanje modifikovana Hessel-Mann komora sa optimizovanom geometrijom. Te izmene su ommogućile da se postigne snaga od 1200 KS ili 882 KW, što je i danas neprevaziđen podatak. Po svojim karakteristikama on je i danas ispred bilo čega u svetu, pogotovu ako se uzmu u obzir podaci da je to motor sa specifičnom zapreminom manjom od 1 litra po KW snage, i sa specifičnom masom od 1.2 kg po KW snage. Čitav motor i transmisija su instalirani u samo 3.4 kubna metra što daje 256 KW/ metru kubnom.Taj podatak je i danas teško nadmašiti. Za primer može da se uzme tenk Leopard 2 koji je po tim osobinama najbolji od svih zapadnih tenkova. Na njemu motor i transmisija zauzimaju oko 7 kubnih metara ili imamo 157 KW/ metru kubnom. Da bi se što bolje iskoristila ta snaga motora morala je da se projektuje i nova transmisija. Nova transmisija je hidro-dinamička koja snagu prenosi na potpuno nov hodni deo. Transmsija ima 5 stepeni za hod u napred i 1 stepen za hod u nazad. Celokupan motor sa pomoćnim uređajima može da se zameni za manje od 50 minuta.
   Ovakav pogonski sistem je obezbedio da se tenk od 44 tone ubrza od 0-32 km/h za 7 sekundi, i da tenk postigne maksimalnu brzinu od 72 km/h sa specifičnom snagom tenka od 20 KW/t. Od ostalih podataka može se reći da ima dužinu sa topom od 9.74m i visinu od 2.21m.

evo jos jedan tekst sa tog foruma

   
Top 125mm i njegova municija

   Top kalibra 125mm sa oznakama 2A26 i 2A46 su topovi koji su u standardna oprema sovjetskih tenkova počevši od tenka T-64A. Njihov razvoj je započet i završen u birou Spetstekhnika (OKB-9) u Ekatarinburgu, nekada Sverdlovsku. Proizvodnja je poverena fabrici artiljerskih oruđa Motovilikha u Permu.

   Sam top se prvi put pojavio 1962 godine i prvi put je predstavljen na tenku T-64A. Prva serija od 20 tenkova sa tim topovima je isporučena Ruskoj armiji 1967 godine. Glavni razlog za razvoj topa su bili obaveštajni podaci o novom Britanskom tenku Chieftain koga po proračunima nije mogao da uništi top D-68 kalibra 115mm koji je bio instaliran na tenku T-64. Čak i kada je završen razvoj topa D-81 on je mogao najbolje zaštićene delove tenka Chieftain da probije samo uz upotrebu HEAT projektila. Ali je zato taj top sa lakoćom uništavao sve ostale zapadne tenkove koji su bili u upotrebi.

   Jedan od nedostataka koji se pojavio na početku proizvodnje topa je bila velika deformacija unutrašnjosti cevi prilikom gađanja, kao i visoki zahtevi u proizvodnji cevi što je dovelo do velikih početnih problema u sovjetskoj industriji. To je na početku proizvodnje dovelo do nezadovoljavajuće uniformnosti dejstva kod originalnih modela i to zbog raznih grešaka u proizvodnji, ukljućujući i neodgovarajuće meterijale, lošu završnu obradu itd. Važno je i napomenuti da je ovaj problem rešavan sa velikom pažnjom tokom unapređanja topa u verziju 2A46, dom je za modele 2A46M-1 nabavljena zapadna orema na zapadu. Zahvaljujući unapređenjima u prpizvodnji i uvođenju boljeg sistema stabilizacije topa i eliminacije trzaja povećana je preciznost naročito na srednjim i velikim daljinama kao i pro dejstvima u pokretu. Prosečan životni vek cevi kod orignlnog topa 2A46 po standardima SSSR-a je 600 metaka pune specifikacije punjenja. Same cevi su na raznim ispitivanjima uglavnom zadržavale svoju ispravnost posle ispaljenih 200 do 220 APFSDS i oko 800-850 HEAT ili HEF projektila. Za topove serije 2A46M nije dat podatak koliki je životni vek mada se zna da je modernizacija obuhvatala povećanje izdržljivosti cevi uz upotrebu unutrašnjeg hromiranja cevi kao i obezbeđivanje brze zamene cevi na terenu uz upotrebu bajonet sistema.
   Razvoj topa je nastavljan tokom godina kao bi parirao sve jače zaštićenim tenkovima na zapadu. Računa se da je sve do pojave tenka Abrams M1A1HA to i uspevao. Tada je došlo do raspada SSSR-a i zbog poznatoh+g haosa i nedostatka para dalji razvoj je zaustavljen. Naime u to vreme se došlo do tačke kada su se pojavili prvi ozbiljniji problemi sa daljom modernizacijom. Razlog je bio ne u samom topu već u rotacionom magacinu koji je na tenkovima serija T-72/80. Razlog je što je municija dosegla krajnje dimenzije koje je obezbeđivao prostor za skaldištenje na tenku. Rešenje je bilo da se poveća snaga topa uvođenjem municije čiji delovi mogu da budu dužine 740mm i da se redizajnira automatski punjač da bi mogao da prinvati tu municiju. Po nekim podacima takav sistem je na kraju i primenjen na tenku T-90.
    Jedna od varijanti topa je verzija 2A75 koja je trebala da se upotrebi na lakom vazdušnodesantnom tenku 2S25 Sprut. Ovaj top koji je razvijen za upotrrebu na znatno lakšim platformama se znatno razlikuje od tipa 2A46M a glavna razlika je skoro dva puta veća dužina trzaja topa. Takođe je vrlo interesantan razvoj dva topa sa oznakama M-393 i M-395 koji su namenjeni za ispaljivanje granata 120mm NATO i ponuđeni su kao sistem za prenaoružavanje tenkova T-62 i T-72.

   Za topove koji su u proizvodnji od 1981 godine na ovamo može se reći da su glavni podaci isti. To su topovi sa oznakama 2A46M1 ( 1981 god), 2A46M2 (1992), 2A46M4 i 2A46M5 (1998 god) kao i top 2A75 (1995 god). podaci za njih su sledeći:
  Cev je glatka kalibra 125mm sa termičkom oblogom, hromiranom unutrašnjošću cevi i sistemom brze zamene cevi
  zatvarač je klinasti horizontalni sa poluautomatskog tipa
  ima 2 simetrična amortizera trzaja sa otporom od 98000 n i dužinom trzaja 260-300mm i tvrdim zaustavljanjem na 310mm
  Dužina topa je 6678mm sa cevi dužine 6000mm i dužinom barutne komore od 383mm
  masa topa 2500 kg a masa cevi iznosi 1165kg
  pritisak u barutnoj komori je 6500 bara
  municija je dvodelna sa odvojenim punjenjem zrna i barutnog punjenja koje ima polusagorljivu čauru

  Verzija 2A75 se razlikuje u dužini trzanja koja je znatno veća i iznosi 700mm
  Verzije 2A26, 2A46-1,, 2A46-2 kao i 2A46M imaju manji pritisak unutar barurtne komore od 5100 bara kao i neke razlike u sistemu amortizacije trzaja.


    Barutno punjenje

  Topovi kalibra 125mm imaju dvodelnu municiju koja se sastoji od čaure sa barutnim punjenjem i odvojenog projektila različitog tipa. Pri tome municija tipa APFSDS ima dodatno punjenje zbog zahteva za povećanom energijom.
   Sama čaura sa barutnim punjenjem je polusagorljivog tipa sastavljena od potpuno sagorivog tela čaure od piroksilin celuloze natopljene sa TNTom i zadnjeg dela od BV-11 čelika koji sadrži i električni upaljač GUV-7. Punjenje je visoko-nitrogenski piroksilinski barut.
  Zajedničko za sva punjenja je da su mase 9.4kg sa 5.0kg baruta, dužine 408mm i prečnika 172mm. Oznaka punjenja je 4Zh-52. Ima i tip 4Zh-63 koji je amenjen da poveća početnu brzinu APFSDS zrna za 5% u odnosu na prethodno punjenje.

   APERS projektili

   Apers je skraćenica od engleskih reči anti-presonal, ili sredstvo za dejstvo po pešadiji. Tako je i glavna namena ovih projektila dejstvo po protivničkoj pešadiji, objektima, pružanje podrške sopstvenoj pešadiji itd. Ovakav tip projektila se vrlo teško može naći na zapadnim tipovima tenkova jer na zapadu glavna tačka na kojoj se insistira su protivtenkovske mogućnosti samog tenka. Za razliku od njih tradicionalna Ruska tenkovska škola ima drugačiji pristup. Rusi smatraju da je tenk najvažnije protiv pešadijsko sredstvo na bojištu i u skladu sa tim je i količina ovakvih projektila u samim tenkovima prilično velika i dostiže 40%, mada taj broj treba povećati i za broj projektila tipa HEAT-FS (45%) koji imaju i APERS mogućnosti. Kada se to sve sabere to je za zapadne standarde ogroman procenat.
   U ruskoj vojsci najzastupljeniji APERS projektil je višenamenski HE/HE-FRAG/FRAG projektil stabilisan krilcima oznake 3OF-26  HEF-FS. NJegove mogućnosti su znatno unapređene uvođenjem u upotrebu sistema Ainet kojim se vrši vremensko podešavanje upaljača projektila. Sam projektil je prilično precizan i njegova maksimalna greška iznosi 0.23 miliradijana i može se smatrati da je ekvivalentan haubičkim projektillima kalibra 122mm. Njegove protivoklopne mogućnosti su ograničene ali daleko od toga da nema efekta na protivničke tenkove. Na raznim testovima sa njim potvrđeno je da pogodak sa njim na tenku dovodi do velikih verovatnoća da se onemogući dalje kretanje tenka, a vrlo verovatno je da će i onemogućiti tenk da dalje otvara vatru. Lako oklopljene ciljeve sigurno će uništiti.
  Upaljač na samom projektilu je tipa 3V-21 i u ručnom režimu podešavanja ima 3 moda dejstva:
  1)HE-FRAG    Standardni mod je mod "0" ili otvoreno. U tom modu projektil zaštitna kapa upaljača je na mestu. Njegovo kašnjenje tada iznosi 0.01s. To obezbeđuje sigurno dejstvo u najvećem broju slučajeva i nazahteva od posade bilo kakve pripreme za dejstvo
  2)HE   Upaljač je podešen na "3" ili na zatvoreno. Tada je kašnjenje upaljača 0.1s. To obezbeđuje povećan prodor projektila pre detonacije i koristi se za  dejstva po fortifikacijama i tvrdim ciljevima. Tada upaljač pre uvođenja u top mora da se pomoću specijalnog ključa okrene oko svoje ose
  3) FRAG   U ovom modu upaljač se stavlja na 0 i uklanja se zaštitna kapa upaljača. Vreme kašnjenja upaljača je tada 0.001s. To je specijalni mod prvenstveno namenjen za dejstva na močvarnom terenu i terenu sa mnogo blata na daljinama do 3000 metara. U ovom modu projektil je izuzetno osetljiv i zahteva da se tokom rada sa njim tenk zaustavi. Kolika je ostljivost i opasnost pri dejstvu neka posluži podatak da aktivacija projektila može da se desi pri sudaru sa kapima kiše, naprimer.

   Masa samog projektila je oko 23kg, sa 3148 grama eksploziva. Razmah stabilišućih krilaca je 356mm. Koristi standardna punjenja i postiže početnu brzinu od 850 m/s i maksimalno rasturanje od 0.23 miliradijana. Upaljač je tipa V-429E (3V-21) mase 430gr i stepenom ispravnosti 0.98. Garantovani životni vek upaljača je 15 godina.
  U upotrebi su sledeći prpojektili:
  - 3P-23 školski projekil inertnog tipa koji ima iste mase i ponašanje kao i bojevi
  - 3OF-19  projektil kod koga je punjenje od TNT, koristi se od 1962 godine
  - 3OF-26  projektil sa punjenjem na bazi A-IX-2 ( ili ti RDX sa aluminijumom) mase 3400gr

  Sistem Ainet je postavljen na tenkovima T-80UK i T-90 i dozvoljava da se elektronskim putem podešava upaljač za dejstvo u predviđenom momentu. Da bi se sistem iskoristio nišanđija pre punjenja treba da odredi daljinu do cilja. Tada se projektil dovodi do automatskog sistema za armiranje upaljača a potom se uvodi u cev topa. Ovaj sistem je omogućio da se projektil efikasno koristi prpotiv ukopane pešadije i lakih vozila kao i protiv lebdećih helikoptera na daljinama do 4 km. Ovakav sistem povećava efikasno polje dejstva fragmenata za 3 puta i smanjuje potrošnju projektila za 2 puta. Prijektili koji se koriste sa ovakvim sistemom imaju nov tip upaljača koji zamenjuje gornji tip.
  Od ostalih APERS projektila treba pomenuti da postoje i projektili sa šrapnelima ( tip3Sh-7 sa 4700-4800 elemenata mase 1.26gr i početne brzine 1000m/s, pokriva sektor od 9 stepeni i ima ubitačni domet od 200-500m) kao i zapaljivi projektili, ali da je njihova rasprostanjenost znatno manja u odnosu na prethodni projektil.

   HEAT projektili

   U današnje vreme je malo poznata činjenica da je nakada glavni prijektil za protivtenkovsku borbu bio HEAT-FS projektil. U stvarnosti top kalibra 125mm je na tenkovima T-64 i usvojen baš zbog velikih potencijala koje je imao pri upotrebi HEAT projektila. Tada je HEAT prpojektil nadmašivao APFSDS projektil u probojnosti za 25% i obezbeđivao da se protivnički tenk uništi pogotkom u bilo koju tačku na tenku. APFSDS projektila je bilo malo i korišćeni su prvenstveno za blisku borbu. Ta škola u Rusiji je i danas prisutna i na tenkovima je i do 45% projektila ovog tipa.
  Ppdatak koji će mnoge iznenaditi je da je HEAT-FS projektil i mnogo precizniji od APFSDS projektila koji su u upotrebi. To je zbog zahteva koji su postavljeni za greške za HEAT projektil od 0.21 miliradijana u odnosu na 0.25 miliradijana za APFSDS. U praksi razlika je bila još veća, tačnije dok je APFSDS postizao zahtevanu preciznost HEAT_FS je bio znatno precizniji. Njegova prosečna greška je na slučajno izabranim projektilima iz masovne proizvodnje iznosila ispod 0.1 miliradijana. Tokom vremena je HEAT projektil izgubio sveje prednosti. Naime napredak u razvoju APFSDS projektila i njihovo kraće vreme leta kao i pojava reaktivnih oklopa svela je njihovu ulogu na sekundarnu. Ali sami HEAT projektili se ne predaju, čak su postali mnogo bolji uvođenjem novih projektila sa tandem kumulativnim punjenjima kako i primenom nekonvencionalnih metala ( osiromašen uranijum, tantalum i sl) za usmerujući levak. Time je znatno eliminisana prednost novih tipova zaštita na tenkovima.
   Svi projektili HEAT tipa imaju sledeće zajedničke karakteristike:

Masa projektila je 19.0kg, punjenje je mase 1624-1850gr, dužina 680mm, razmah stabilišućih krilaca 343mm, početna brzina oko 905m/s, maksimalno rasturanje od 0.21 miliradijana, u zadnjem delu imaju traser

  Tipovi projektila:

- 3P11    školski projektil, iste mase i ponašanja kao i bojevi, samo inertan

- 3BK-12  početna verzija iz 1962 godine, probojnosti 420mm, levak od čelika, eksplozivno punenje od A-IX-1   (RDX verzija), upaljač I-238
    3BK-12M   poboljšan upaljač tipa 3V-15 (1968 god)
- 3BK-14  iz 1968-e, probojnost 450mm, levak od čelika, punjenje Oktol( 75% HMX/25% TNT), upaljač 3V-15
- 3BK-18 iz 1975, probojnost od 500mm,levak od bakra, punjenje Oktol, upaljač 3V-15
    3BK-18M iz 1978, modernizacija koja je povećala probojnost za 10%, tj na 550mm
- 3BK-21 iz 1980, modernizacija koja je poboljšala formiranje mlaza, isti podaci mao gore
    3BK-21B iz 1982 koji je dobio levak od osiromašenog uranijuma, povećana probojnosz na 520mm
  - 3BK25 iz 1985, nema podataka o njemu
  -3BK-29 iz 1988 godine, probojnost 650mm, masa smanjena na 18.4kg, početna brzina 915m/s, tandem punjenje, nepoznati materijali za levak, poboljšana tehnologija presovanja ekdploziva koja je povečala preciznost formiranja mlaza
    3BK-29M predsttavljen 1998, nepoznat opseg unapređenja
  - 3BK-29I školski metak za verziju metka 3BK-29
  - 3BK-31 najnovija verzija projektila. Probojnost je 800mm oklopa, sa podacima da je probojnost iza spoljašnjeg ERA oklopa 680mm i iza integrisanog ERA oklopa 660mm. Nije poznat materijal za levak, ima trostruko punjenje. Sam presek prpojektila pokazuje da je u pitanju vrlo kompleksan dizajn koji prikazuje između ostalog i kanal za prolaz mlaza u srednjem punjenju. Na slici može i da se vidi kako izgleda kanal proboja kroz čelik. Inače redosled detonacija punjenja je da prvo eksplorira predpunjenje, zatim zadnje punjenje i na kraju srednje punjenje. Time predpunjenje vrši aktiviranje ERA, zadnje punjenje vrši proboj dodatnog oklopa i započinje proboj oklopa dok srednje punjenje vrši završno probijanje i uništenje cilja.  Zvanično, projektil je još uvek u fazi razvoja.


      APFSDS projektili

   Prvi koraci rusa sa APFSDS projektilima su započeli sa uvođenjem topa kal.125mm u naoružanje sa tenkom T-62. Ono što je bilo odmah vidljivo je da je projektil zahvaljujući svojoj velikoj brzini i velikom dometu direktne vatre mogao da se vrlo efikasno upotrebi i sa tada rudimentarnim sistemom upravljanja vatrom na tenku T-62.  Čak i tada, pa sve do kraja sedamdesetih godina, taj tip projektila je bio sekundarni tip. Do tada su HEAT projektili prdstavljali preciznije i borbeno potentnije rešenje. To, kao i vrlo skroman napredak u zaštiti tenkova NATO zemalja u to vreme,dovelo je do toga da se dizajn APFSDS projektila na ruskim tenkovima nije mnogo menjao, više su promene bile kozmetičke prirode.
   Sa pojavom novih tenkova NATO zemalja tokom 80-ih i 90-ih efikasnost HEAT projektila je počela naglo da opada i to je dovelo do drastičnog pomaka u dizajnu i rešenjima APFSDS projektila u ruskoj vojsci. Počela je upotreba novih materijala za penetratore, posebno visoko otpornih legura tungstena i osiromašenog uranijuma, povećana je dužina penetratora, primenjen novi sistem vodećeg prstena ( sabota) sa novim rešenjima odvajanja koji je omogućio veću površinu dodira sa tanjim i više krhkim projektilima.  Takođe se prešlo na dizajn koji je omogućavao da dodir vodećeg prstena sa cevi bude u dve tačke mesto u jednoj kao kod starijih dizajna.
  Principijelna razlika između Sovjetskog dizajna najvećeg broja potkalibarnih zrna i onih na zapadu je u dizajnu vodećeg prstena. Kod sovjeta je primenjen sistem sa jednom dodirnom tačkom i sa krilcima koja su istog kalibra kao i cev i imaju ulogu u vođenju zrna kroz cev. Kasnije je dizajn prišao onome na zapadu i koristi se vodeći prsten izgleda kalema koji obezbeđuje naleganje prstena na cev u dve tačke čime je omogućeno da se koriste potkalibarna stabilišuća krilca. Oba dizajna imaju svoje prednosti i mane. Prednost prvog dizajna je u tome što je masa vodećeg prstena manja i samim tim je gubitak energije znatno manji, međutim veća krilca imaju u letu veći otpor pa je gubitak brzine veliki.

   Sam dizajn zrna pakovanog zta dejstvo je takav da je unutar pakovanja obezbeđen smeštaj dodatnog punjenja koje obezbeđuje povećanje brzine zrna. Time je obezbeđeno da se upotrebljava standardno punjenje za sve tipove projektila. Početna brzina projektila iznosi 1700 do 1800 m/s a gubitak brzine je od 60 do 140m/s po kilometru puta zavisno od tipa projektila (stariji projektili imaju veću početnu brzinu i veći gubitak brzine). Treba napomenuti i ovo: zaštitna odvajajuća obloga i vodeći prsten imaju veliku kinetičku energiju i prdstavljaju veliku opasnost, tako da je sigurnosna zona pri dejstvu sa ovim projektlima 2 stepena levo i desno od pravca topa i na daljini od 1000 metara.

    Zajednički podaci za projektile su da je masa dodatnog punjenja 3.4 kg piroksilina i da je zahtevana preciznost 0.25 miliradijana.

  tipovi projektila su sledeći:

  - 3BM9 prvi tip  projektila iz 1962 godine. Predstavlja uvećanu verziju potkalibarnog projektila 3BM-6 za top kalibra 115mm sa redizajniranim repnim delom koje sad ima 5 krilaca. Penetrator je napravljen od standardnog čelika pa je njegova probojnost vrlo mala i najčešće je korišćen za trening i za izvoz.
  - 3BM-12 iz 1968, redizajniran 3BM-9 kod koga je postavljen tungsten-karbidni umetak na prednjem delu zrna zaštićen manjom zaštitnom kapom.
  - 3BM-15 iz 1972. Nešto povećana dužina. Iako je bio davno napušten od strane SSSR on je ostao do raspada SSSR najmoderniji projektil za strane kupce. Proizvođen je u mnogim zemljama pa i kod nas pod oznakom M-88
  - 3BM-17  je low-tech verzija 3BM-15 projektila za izvoz i za trening
  - 3BM-22  iz 1976 godine. U razvoju je poznat kao "Zakolka". Iako je istih dimenzija kao i 3BM-15 u njemu je primenjena znatno masivnija probojna kapa pa je i sam projektil znatno teži. To je dovelo do pada brzine projektila. Krajem 70-ih i početkom 80-ih je ovo bio najmasovnije korišćen projektil ruske vojske i još uvek postoje velike količine u magacinima.
   - 3BM-26 iz 1983 god. U razvoju poznat kao "Nadezhda". To je zadnji projektil koji je pratio početnu konstrukciju projektila. Na njemu je redizajnirana probojna kapa i u zadnjem delu projektila je dodat umetak koji je trebao da reši probleme rikošeta koji su bili poznati na ranijim verzijama. To je i prvi projektil koji je razvijen da poveća probojnost protiv laminatnih oklopa.
  - 3BM-29 iz 1982 je projekat poznat kao "Nadfil". To je prvi projektil kod koga je primenjen novi način odvajanja vodećeg prstena. Vodeći prsten je obezbedio veću površinu naleganja na zrno i napravljen je od aluminijumske legure V-95 da bi se smanjila masa projektila u celini. Takođe su modifikovana krilca da bi se smanjila masa i otpor. Kao probojno zrno koriščen je uranijum
  - 3BM-32 iz 1985, razvojno "Vant". To je prvi sovjetski projektil sa uranijumskim monoblokom. Uz projektil 3BM-42 je najrasprostranjeniji sovjetski projektil  u ruskoj vojsci.
  - 3BM-42 iz 1986, poznat kao "Mango". To je unapređen dizajn razvijen da uništi moderne laminatne oklope. Dizajn samog projektila je dosta komplikovan. Ima napred balističku probojnu kapu iza koje je sekundarna probojna kapa koja treba da apsorbuje udar. Iza njih je dva dugačka penetratora. Veza između tela projektila i penetratora obezbeđena je legurom koja ima nisku tačku topljenja. Tokom proboja legura se topi i dozvoljava da penetrator slobodno ide napred bez gubitka energije i integriteta. Korišćena je unapređena legura V-96Ts1. Ovaj projektil je standardni prpojektil u Ruskoj vojsci danas.
  - 3BM_46 projektil iz 1991 god poznat kao "Svinets". Ovo je napredni projektil koji je napravljen kao monoblok uranijumsi penetrator. Primenjen je kompozitni noseći prsten sa krilcima i dve zone kontakta sa cevi. Time je omogućena upotreba potkalibarnih stabilišućih krilaca. Ovaj projektil koristi sve prednosti koje dozvoljava maksimalna dužina projektila u punjaču tenka. Po svojim karakteristikama ovo zrno je isto ili nadmašuje sva NATO APFSDS zrna u upotrebi i poništava svu prednost NATO oklopa u zadnjih 10 godina.
  - 3BM-42M je poslednji produkt razvoja iz 90-ih goodina. Poznat kao "Lekalo" ili "Svinets-1". Ovo je potpuno nov dizajn sa ekstremno dugačkim penettratorom od legure tungstena i sa 4-delnim vodećim kompozitnim prstenom sa dve zone dodira i sa potkalibarnim stabilišućim krilcima. Ukupna dužina ovog projektila je 740mm i on nemože da stane u tradicionalne punjače na tenkovima tipa T-72. Dakle, za ovo zrno je potrebna modifikacija punjača i pretpostavlja se da je takav tip punjača postavljen na tenkovima T-90.

  Svi relevantni podaci o zrnima su u tabeli.

   
   Vođene rakete


     Vođene rakete na sovjetskim tenkovima pojavile su se 1976 godina kada ja na tenk T-62B postavljena oprema za vođenje raketa 9K112. iako na zapadu postoji uverenje da je ovakav sistem sličan američkom sistemu Shillelagh koji e napušten to nije baš tako. Ovaj sistem kao njegovi naslednici baziraju se na velikom i dugom razvoju vođenih oružja koje datira još iz 50-ih godina. Ovakav sistem je mnogo zreliji i napredniji sistem koji je sovjetskim tenkovima obezbedio drastično povećanje ionako velikog dometa i u stvarnosti nadmašio domete bilo kog NATO sistema zemaljskog bairanja, a uz to je omogućio tenkovima da imaju u svom arsenalu i dobro protivhelikoptersko oružje. Ono što stoji je da je ovo bio vrlo skup sistem, tenkovi opremljeni sa ovim kompletom su bili skuplji za 20%, cena rakete je bila ekvivalentna ceni civilnog automobila. U skaldu sa tim i sama upotreba sistema je bila van dometa standardnih regruta i ograničena samo na oficire. Takođe bilo je problema i sa načinom punjenja jer je projektil morao da se sklopi iz dva dela pre finalnog ubacivanja u cev. Najveći deo ovih problema je rešen na kasnijem sistemu 9K119 koji je postavljen na tenkove T-80U i T-90, kao i u sistemu 9K-120 namenjenog za tenkove T-72B.

   Sami projektili su se razvijali po sledećem redu:

  - 9K112 Kobra je prvi sistem koji je ušao u naoružanje na tenku T-64B i T-80B još 1976 godine. U pitanju je radiokomandno vođen projektil mase 23.2 kg i dometa 100-4000 metara. Maksimalna brzina je 800 m/s i prosečna brzina od 350-400 m/s. Maksimalni domet postiže za 14.5 sek. Ima HEAT glavu mase 4.5 kg probojnosti 600mm.

  - 9K128 Agona  je unapređena verzija koja je zadržala iste karakteristike kao i prethodna raketa. Probojnost joj je povećana na 650-700mm. Pojavila se 1985 god.

  - 9K119 Refleks se pojavio 1985 godine i namenjen je za tenkove T-80U i koristi se i na tenku T-90. U pitanju je laserski vođena raketa čija masa je 16.5kg, domet od 75 do 5000 metara, probojnost bojeve glave mase 4.5kg je 650-700mm, maksimalni domet postiže za 16 sekundi. Verovatnoća pogađanja cilja je 0.8.

  - 9K120 Svir je verzija gornje rakete razvijena za tenkove T-72AV i T-72B. Razlike su joj u dometu koji iznosi 75 do 4000 metara, i maksimalni domet postiže za 14.5 s.

  - 9M119M je raketa iz 1992 godine koja je namenjena za upotrebu na svim tenkovima koji mogu da ispaljuju rakete. Raketa je dobila tandem kumulativnu glavu mase oko 5kg i samim tim je i masa rakete porasla na 17.2kg. Domet je ostao isti, 75-5000 metara a maksimalini domet postiže za 17.5 sekundi. Probojnost projektila je 700-750mm i treba da se smanji za 50mm ako je u pitanju ERA oklop.

  - Kombat je ukrajinska raketa koja je slična raketi 9M119M i predstavljena je 2001 godine. Ono što se zna je da ima bojevu glavu sličnih karakteristika i mase, masa rakete je veća i iznosi 24kg a maksimalni domet postiže za 16 sekundi.

- Sokol je raketa koja je po podacima još u razvoju i namenjena je za sve ruske tenkove. Za razliku od prethodnika ova raketa je samonavođena raketa koja zahvata cilj za 0.05 do 1 sekunde. Domet rakete je od 100 do 5000 metara, masa joj je 23kg i pretpostavlja se da ima isti tip bojeve glave kao i 9M119M raketa.

  Za ispaljivanje raketa iz topovskih cevi koristi se redukovano punjenje oznake 9Kh949 sa postavljenim odstojnikom da bi raketa propisno sela u cevi. U bojevom kompletu tenka uobičajeno je smešteno 6 projektila. Više podataka o njima nisam našao za sada, osim podatka koji je izgleda isti za sve: dužina projektila je 680mm, razmah krilaca u letu je 250mm, i svi imaju pogon na raketni motor sa čvrstim gorivom.

    Ono što se može videti iz ovog opisa topa kalibra 125mm i njegovih projektila je da ovaj top je daleko od toga da je prevaziđeno sredstvo. Njegove mogućnosti za dalje unapređenje i dalje postoje mada su vezane prvenstveno za modernizaciju samih tenkova jer sadašnji sistem automatskih punjača sa ograničenom dužinom mesta za smeštaj projektila je najveći ograničavajući faktor.

uh.........mnogo informacija ovo cu morati detaljno prostudirati...............