Dvorac



Visoka stabla šuma sibirskih,

Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule

I tek ko bi gledao sa planina dalekih,

Shvatio bi postojanje palate usnule,

Podignute zadnjom, velikom carskom željom



Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti

Videlo bi okrugli, bledocrveni krov

Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti

Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov

Radoznalcu koji ne mari za oprez



Ali ipak, hajde, budimo iskreni

To jeste otkriće zanimljivo

Ali da istraži taj predeo skriveni

Zaista bi se retko ko usudio

Jer od njega te dele i prostor i strah



To je dalek put, kroz šume sibirske

Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog

I za to treba mnogo hrabrosti istinske

Neizva|ene iz tu|eg, vec iz srca sopstvenog

Ta hrabrost bice ti jedini pratilac



Kad jednom taj put dugi bude pređen

Nakon dana i dana hoda kroz mrak

Zar|ali grb, divan, visoko postavljen

Na ogradi bez kraja... biće ti znak

Da si došao napokon do carskih vrtova



Kroz sijenku odškrinutih vratnica

Udi uz drhtavu škripu, polako

U prostrane vrtove, bez cveća i ptica

Pokrivene lišćem suvim i ti lako...

...možeš da korake učiniš mekim,

Baš kako strah nalaže



Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova

Kroz maglu vidiš oronulu lepotu

Prednje fasade, kipova i stubova

Koji i sada zazivaju divljenje





Tuga



Moja si verna pratilja,

čime da te nagradim

za sve ove godine vernosti





Bol



Nimalo te ne volim

Svakog gosta za tri dana dosta,

a ti si već predugo kod mene





Strah



Što te duže znam

Sve te se manje bojim

A znam te već jako dugo





Ljubav



Opisana u Bolu, Tugi i Strahu





Život



Život mi proždire mladost

A već se sprema da otegne

dane moje starosti

Nemam pravo da mrzim ikoga

Ali sudbina zato predmet je

Mog straha, očaja i mržnje



Vi koji mislite da čovjek

je hrabri kovač svoje sreće

očigledno još život niste okusili

sve je to laž, samo utjeha

Ne čekajte nakovanj i čekić

Već molite Boga da sve ovo što prije prođe





Pitanje



Ima li smisla čekati san

kada znaš da ti neće doći

može li iko usporiti vrijeme,

kada zna da će brzo proći

ima li smisla gajiti nade

kad nezahvalnost im dobro znaš

i pjevati sreći balade

kad do tebe joj nije stalo

I da li je smisao laž

što obavija sjene života

odsjaj zlatnog omota

sopstvenog očaja zabluda

I ima li smisao smisla?

I da li bi opasno bilo

bez utjeha životnih živjeti

što kriju životno sivilo

Prezrenih ljepota na hiljade

ti ludi svijete nudiš

ali sve su tamo zablude

jer upravo ti sudiš

ko na njih ima pravo

a za većinu ljudi one

ostaju samo san.

Ima li smisao smisla?