Lunjo, moj stari kofer zalud ko koker grebe na vrata
Dve ti se zvezde u oku gnezde, dremež te hvata
I toplo je tu ispod ovog krova na bezbednom tlu u tvrđavi snova
Pa, sretna ti Nova...

Lunjo, zlobnici graknu, al' da te taknu, ne smeju nikad
Jer duplikati prvi će znati ko je unikat
Kad nasrne svet ti obraz okreni, Bog dotakne cvet što nikne u seni
Sretna Nova i meni...

Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton
Moj si mali čarobnjak koji donosi spas
A svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas

O, Lunjo, ko god me traži ti ladno slaži kako sam mrtav
I budi zlatna pa navi sat na sredu, četvrtak
A napolju stud, gospodari zima i veje ko lud, al' ovde sve štima
Od kad tebe imam...

Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton
Moj si mali čarobnjak koji donosi spas
A svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas

Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton
Ti uvek znaš magične reči, ti ćutiš puno tiše od svih
Ti imaš smeh koji me leči, ti i od psovke načiniš stih
Moja Lunjo....

Na pragu svojih dvadesetih
bio sam laka roba
bile su moderne barabe onih dan

Ne zelim svega ni da se setim
hteo sam, eto, sve da probam
zvalo me zabranjeno voce s raznih grana

Sad zalim, da
al' sta sam znao ja
ti si bila jos devojcica
leteo je kao leptir tvoj cuperak

Drugi bi sve imalo smisao
drukcije bih zivot pisao
da sam znao da postojis, Olivera

Mozda sam, a da nisam znao
pred isti izlog s tobom stao
mozda smo zajedno iz voza negde sisli

Mozda si sasvim blizu bila
ulicom mojom prolazila
i mozda smo se na trenutak mimoisli

Sad zalim, da
al' sta sam znao ja
ti si bila jos devojcica
daleko od moga oka i mog pera

Drugi bi sve imalo smisao
ne bih svakoj pesme pisao
da sam znao da postojis, Olivera

Drugi bi sve imalo smisao
ja bih iz te guzve zbrisao
i nikom ne bi bilo jasno
sta ja to smeram

Znao bih gde da sebi nadjem mir
skrio se u tajni manastir
i cekao da ti odrastes, Olivera

Čovek sa mesecom u ocima

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku...
Bio mi je stran
i naizgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku...

On me oslovi:
"Pa, kako idu poslovi?"
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga...
Na to on planu naprasno,
odmeri me sablasno:
"Nemate vi pojma, braćo draga...

Ne znaš ti šta znaci ubiti grad...
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova...
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
kad sklopim oči, ništa osim tih krovova...

Kada sklopim oči, nebom naidju mobe,
zamirišu gostinjske sobe,
nebom svadba odzvanja...
Kada sklopim oči, nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica,
Dunav sedef odranja"...

Zverko ludila,
što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao..
Al' neću se stideti
sto Boga neću videti,
jer, to i nije Bog kojeg sam znao...

"Ne znaš ti, nema oslobođenih...
Svaku tišinu mi granata prošara...
Spašen je taj prvi pogodjeni,
a svi su drugi večni taoci kosmara..

Kada sklopim oči, nebom naiđu lađe,
Zvona, lavež, komšijske svađe...
Miris svežeg oranja..
Ali, kada svane
vetri s reke zacvile...
To tuže vodene vile,
Dunav tamjan odranja"...