Dela sedam pisaca, među kojima su David Albahari, Sanja Domazet i Goran Milašinović, uvrštena su ove godine u uži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman 2005. godine, a dobitnik će biti proglašen 18. januara u Beogradu.

U užem izboru našli su se romani "Pijavice" Davida Albaharija, "Semolj zemlja" Mira Vuksanovića, "Ko plače" Sanje Domazet, "Berlinsko okno" Saše Ilića, "Utočište" Milice Mićić Dimovske, "Apsint" Gorana Milašinovića i "Johann's 501" Mirjane Novaković.

Žiri NIN-a, koji čine Petar Pijanović (predsednik), Aleksandar Jerkov, Dušan Marinković, Ivan Negrišorac i Tihomir Brajović, pročitali su oko 110 romana objavljenih u 2005. godini, od kojih su 22 uvrstili u širi izbor.

NIN-ova nagrada za najbolji roman 2005. biće svečano uručena 19. januara u "Aeroklubu", dan nakon što laureat bude proglašen u "Jubanci", koja je sponzor te prestižne nagrade.

Laureat će, pored diplome redakcije NIN-a, dobiti i novčanu nagradu u iznosu od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Prošle godine NIN-ovu nagradu dobio je Vladimir Tasić, za roman "Kiša i hartija".

NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine Dobrici Ćosiću za "Korene".

Nagrada nije dodeljena samo 1959. godine.



izvor: b92.net/kultura

NIN-ov ziri (u sastavu Petar Pijanovic, Aleksandar Jerkov, Dusan Marinkovic, Ivan Negrisorac, Tihomir Brajovic)
saopstio da je dobitnik NIN-ove nagrade za roman 2005.
godine knjizevnik MIRO VUKSANOVIC za roman “SEMOLJ ZEMLJA” u izdanju
Filipa Visnjica iz Beograda.

O KNJIZI SEMOLJ ZEMLJA (azbucni roman o 909 planinskih naziva):

Svojevrsni pripovedni kolaz o recima i predelima. Knjiga je, zapravo,
nastavak romana Semolj gora koji je pre pet godina postigao veliki uspeh
i dobio pet uglednih nagrada. Srodnost ovih dveju knjiga je prirodna i
visestruka. Urednik Biblioteke Albatros prof. dr Mihajlo Pantic na
koricama knjige je napisao: "Roman Semolj zemlja je rezultat jednog
nesvakidasnjeg lingvistickog napora, i gotovo neuporedive romansijerske
jezicke koncentracije, ali se smisao Vuksanovicevog pripovedanja niposto
u tome ne iscrpljuje - on samo otuda polazi, u drevnu pricu o drevnim
ljudima iz drevnih predela, koji su isti MI, u mitu zaceti, i negde
usput zagubljeni".

>>Dnevnik - Novine i casopisi 16.07.05

MIRO VUKSANOVIC, SEMOLJ ZEMLJA, FILIP VISNJIC, BEOGRAD, 2005.
Da je cisto filoloski roman moguc Miro Vuksanovic (Krnja Jela, 1944)
uveravao nas je vise puta. Posle nekoliko izdanja njegove poznate
“Semolj gore” (2000) koja je sadrzala 878 prica o recima, sada smo pred
vec, takodje, nagradjivanom, “Semolj zemljom”. Na slicnom/istom tragu
Vuksanovic je napisao azbucni roman o 909 planinskih naziva,
velicanstven slavisticki spomenik koji je sav od reci iz tajnog i
privatnog, cini se, neiscrpnog majdana ovog nesvakidasnjeg lingviste sa
pripovedackim darom i modernom literarnom strategijom. Prodiruci u
najdublje leksicke slojeve, mitske naslage sacuvane u jeziku, ali i u
zivom zivotu i u dragocenim recnicima, Vuksanovic prica jezgrovite sage,
vodi imaginarne dijaloge visokog napona i nepomucene mudrosti i lepote.

Aberdas, avetluk, bodimica, vujaliste, glibac, djapa, zabroc, zlopasica,
iscupak, jeliste, kosmaca, leveri, makulat, namira, njucno, ranjke,
sinjavcina, skolecar, surdup, tetrebica, culav, udzud, frtaljka, helac,
cijepac, sestani, siljezar, jesu neke od retkih reci koje ce, i velikom
zaslugom Mira Vuksanovica, ostati u pamcenju/knjizi, ali one su i povod
da se oko njih isplete novo semanticko polje i naznaci duh ovog vremena.

- Jedna glava hiljadu jezika, jedna planina jedan jezik. Dok sam na
Jeziku, ne moze mi niko nista...
M. Zivanovic


>>Politika 23.06.05

Predstavljanje novog romana Mira Vuksanovica
Semolj zemlja u NBS-u

Ovaj azbucni roman o 909 planinskih naziva prikazuje cudesan poetski
svet

Druga knjiga pod nazivom „Semolj zemlja” ( izdanje „Filipa Visnjica” u
biblioteci „Albatros”) iz trilogije u nastajanju Mira Vuksanovica,
knjizevnika, potpredsednika Matice srpske i upravnika Biblioteke Matice
srpske u Novom Sadu, predstavljena je u Beogradu, u Narodnoj biblioteci
Srbije.
U razgovoru su ucestvovali Jagos Djuretic, direktor IP „Filip Visnjic”,
prof. dr Slavko Gordic, prof. dr Mihajlo Pantic, urednik „Albatrosa”, a
autor je citao upecatljive delove iz svog „azbucnog romana o 909
planinskih naziva”.
Profesor dr Slavko Gordic uocio je prethodnike Vuksanovicevog dela u
Vukovom recniku i pricanjima Stjepana Mitrova LJubise, i nazvao autora
„Beckovicem u prozi”. Povezujuci prethodni Vuksanovicev azbucni roman
„Semolj gora” u 878 prica o recima, koji je dobio cak pet knjizevnih
nagrada, sa „Semolj zemljom”, koja je odmah po objavljivanju dobila
nagradu „Laza Kostic”, Gordic je predocio svojevrsni piscev „leksicki
gejzir” sa hronotopom obelodanjenim vec u naslovu.
- Tih 909 planinskih naziva, kao pripovedanje o stvarnom zivotu,
prozivljenom i upamcenom u mapama povesti otete od zaborava, opisani su
culnom punocom dozivljaja i jezikom koji odlikuje obilje retkosti. U ove
dve knjige o piscevom rodnom kraju nalazi se najrazigraniji srpski
jezik, a Vuksanovic upravljajuci elipticnim i dugim recenicama, i
motivima mitskim, herojskim, humornim, epskim i lirskim, gradi cudesan
poetski svet, rekao je prof. dr Gordic.
Podsetivsi na Jungovu misao da modernost cini upravo vracanje na
prapocetke, prof. dr Mihajlo Pantic izdvojio je tri aspekta
Vuksanovicevog dela: imensku moc jezika, jer svakom neobicnom recju
osmisljava svet, mitski aspekt, u potrebi za pricanjem koje gradi
neverovatan i vilajetski predeo, i na kataloski aspekt- osmisljavanje
sveta „pravljenjem spiskova”, kao vidom moderne pripovedacke strategije
.

M. V.

>>SEEcult.org, 22.06.2005

BEOGRAD, 21. juna (SEEcult.org) - Roman “Semolj zemlja” Mira Vuksanovica
o 909 planinskih naziva, u izdanju kuce “Filip Visnjic”, bice
predstavljena sutra u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS), uz ucesce
autora.
O tom romanu, za koji je Vuksanovic dobio nagradu “Laza Kostic”,
govorice akademik Niksa Stipcevic, profesori Slavko Gordic i Mihajlo
Pantic, kao i Jagos Djuretic, koji ce odrzati uvodnu rec, dok ce autor
kazivati odlomke, najavila je NBS.
Vuksanovic je 2000. godine objavio azbucni roman u 878 prica o recima
Semolj gora.
Mihajlo Pantic naveo je u recenziji da roman je “Semolj zemlja” rezultat
jednog nesvakidasnjeg lingvistickog napora i gotovo neuporedive
romansijerske jezicke koncentracije...”
Vuksanovic je potpredsednik Matice srpske i upravnik Biblioteke Matice
srpske u Novom Sadu. Objavio je romane “Kletva Peka Perkova”, “Gradista”
, “Daleko bilo”, “Semolj gora”, “Tocilo”, “Kucni krug”, pripoveteke i
zapise “Gorske oci”, “Nemusti jezik” i “Vucji tragovi”, kao i poeme
“Moracnik” i “Tamooni”.
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, medju kojima su Politikina,
Miroslavljevo jevandjelje, Prosvetina, Oktobarska, Borbina nagrada
“Oskar Davico”, Vukova nagrada i druge.

Miro Vuksanović dobitnik Ninove nagrade

Ninovu nagradu kritike za najbolji roman 2005. godine dobio je književnik Miro Vuksanović za roman "Semolj zemlja", saopštio je juče Petar Pijanović, predsednik Ninovog žirija. Prema njegovim rečima "odluka o dobitniku trajala je do poslednje sekunde i nikada nije bila neizvesnija". U poslednjem krugu glasanja našla su se dva, od ukupno sedam, romana iz najužeg izbora, "Semolj zemlja" Mira Vuksanovića i "Pijavice" Davida Albaharija. Za Albaharijev roman svoj glas su dali Tihomir Brajović i Dušan Marinković, a za Vuksanovićev Aleksandar Jerkov, Ivan Negrišorac i Petar Pjanović. U obrazloženju žirija stoji da je "delo Mira Vuksanovića deo jedne veće celine, koju pored nagrađenog romana čini i ranije objavljen "Semolj gora".

U ovim romanima, koji su na samoj granici romanesknog oblika specifičnim sredstvima dočaran je jedan svet u iščezavanju. Tekst dat kao u kakvom rečniku, pripovedanje svedeno na odrednice i ključne reči imaginarnog i stvarnog zavičaja, sve su to odlike koje određuju "organsku formu" ovog nestajanja. Mitski svet, jedan bivši epski prostor sa arhajskom dubinom, krcat tragičnim simbolima, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u priči i likovima".

Miro Vuksanović je inače potpredsednik Matice srpske i upravnik biblioteke te institucije u Novom Sadu, a za knjigu "Semolj zemlja", azbučni roman o 909 planinskih naziva, dobio je i nagradu "Laza Kostić". Vuksanović je 2000. godine objavio i azbučni roman u 878 priča o rečima "Semolj gora", kao i i romane "Kletva Peka Perkova", "Gradišta", "Daleko bilo", "Kućni krug", pripovetke i zapise "Gorske oči", "Nemušti jezik" i "Vučji tragovi", i poeme "Moračnik" i "Tamooni". Dobio je nagrade: Politikinu, Miroslavljevo jevanđelje, Prosvetinu, Oktobarsku, Borbinu "Oskar Davičo"...
Ninova nagrada Miru Vuksanoviću biće dodeljena danas u "Aero klubu".
T. Č.

Izvor: Glas Javnosti

Proglašen dobitnik NIN-ove nagrade

 Miro Vuksanović dobio je NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman u 2005. za knjigu "Semolj zemlja", u izdanju kuće "Filip Višnjić", saopstio je 18. januara žiri, koji je odluku doneo većinom glasova.

U užem izboru za ovogodišnju, 51. NIN-ovu nagradu bila su još dela šestoro pisaca: "Pijavice" Davida Albaharija, "Ko plače" Sanje Domazet, "Apsint" Gorana Milašinovića, "Berlinsko okno" Saše Ilića, "Utočište" Milice Mićić Dimovske i "Johann's 501" Mirjane Novaković.

Za roman "Semolj zemlja" glasali su Petar Pijanović, Ivan Negrišorac i Aleksandar Jerkov, dok su za roman "Pijavice" Davida Albaharija glasali Dušan Marinković i Tihomir Brajović.

Miro Vuksanović, potpredsednik i upravnik biblioteke Matice srpske u Novom Sadu, prethodno je za knjigu "Semolj zemlja", azbučni roman o 909 planinskih naziva, dobio i nagradu "Laza Kostić.

Vuksanović je 2000. godine objavio i azbučni roman u 878 priča o rečima "Semolj gora". Srodnosti ta dva romana su višestruke i međusobno se dopunjuju.

Mihaljo Pantić naveo je u recenziji da je roman "Semolj zemlja" rezultat jednog nesvakidašnjeg lingvističkog napora i gotovo neuporedive romansijerske jezičke koncentracije...".

Vuksanović je objavio i romane “Kletva Peka Perkova”, “Gradišta”, “Daleko bilo”, “Točilo” i “Kućni krug”, pripovetke i zapise “Gorske oči”, “Nemušti jezik” i “Vučji tragovi”, kao i poeme “Moračnik” i “Tamooni”.

Dobitnik je brojnih uglednih priznanja za književni rad i za poslove u kulturi, između ostalog i Politikine nagrade za kratku priču (1975), Nagrade Miroslavljevo jevanđelje za najbolju knjigu proze u Jugoslaviji za period 1997. - 2000., Prosvetine nagrade za roman "Semolj Gora", Oktobarske nagrade Sombora (1986.), Borbine nagrade “Oskar Davičo”, Nagrade Vukove zadužbine za umetnost (2000.), Nagrade “Svetozar Ćorović” za roman "Točilo" (2002.), Nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagrade “M. Panić Surep” za bibliotekarstvo...

NIN-ova nagrada biće svečano uručena 19. januara u "Aero klubu".

Ugledna NIN-ova nagrada za najbolji roman godine dodeljivana je tokom protekla pola veka piscima sa prostora cele bivše Jugoslavije, a njen trostruki laureat bio je samo Oskar Davičo, dok su dvostruki bili Dobrica Ćosić i Živojin Pavlović.

Davičo je i jedini laureat NIN-ove nagrade dve godine uzastopno - 1963. za roman "Gladi" i naredne za "Tajne". Prvi put je nagrađen 1956. za roman "Beton i svici".

NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine, a dobio ju je Dobrica Ćosić za roman "Koreni". On je bio laureat i 1961. godine, za roman "Deobe".

Nagrada je svega dva puta u poluvekovnoj istoriji dodeljena ženama-piscima - Dubravki Ugrešić za "Forsiranje romana reke" 1988. godine i Svetlani Velmar-Janković za "Bezdno" 1995.

Nagrada nije dodeljena jedino 1959. godine, kada je napravljen presedan radi stimulisanja kvaliteta. Bez nagrade tada je ostao Miodrag Bulatović sa romanom "Crveni petao leti prema nebu".

NIN-ovu nagradu vratili su Danilo Kiš, nagrađen 1972. godine za "Peščanik", i Milisav Savić, koji je to priznanje dobio 1991. godine za "Hleb i strah".

Dosadašnji dobitnici "NIN-ove" nagrade:

1954. Dobrica Ćosić - "Koreni"
1955. Mirko Božić - "Neisplakani"
1956. Oskar Davičo - "Beton i svici"
1957. Aleksandar Vučo - "Mrtve javke"
1958. Branko Ćopić - "Ne tuguj, bronzana stražo"
1959. Nagrada nije dodeljena
1960. Radomir Konstatinović - "Izlazak"
1961. Dobrica Ćosić - "Deobe"
1962. Miroslav Krleža - "Zastave"
1963. Oskar Davičo - "Gladi"
1964. Oskar Davičo - "Tajne"
1965. Ranko Marinković - "Kiklop"
1966. Meša Selimović - "Derviš i smrt"
1967. Erih Koš - "Mreza"
1968. Slobodan Novak - "Mirisi, zlato, tamjan"
1969. Bora Ćosić - "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji"
1970. Borislav Pekić - "Hodočašće Arsenija Njegovana"
1971. Miloš Crnjanski - "Roman o Londonu"
1972. Danilo Kiš - "Peščanik"
1973. Mihailo Lalić - "Ratna sreća"
1974. Jure Franičević Pločar - "Vir"
1975. Miodrag Bulatović - "Ljudi sa četiri prsta"
1976. Aleksandar Tišma - "Upotreba čoveka"
1977. Petko Vojnić Purčar - "Dom sve dalji"
1978. Mirko Kovač - "Vrata od utrobe"
1979. Pavle Ugrinov - "Zadat život"
1980. Slobodan Selenić - "Prijatelji"
1981. Pavao Pavličić - "Večernji akt"
1982. Antonije Isaković - "Tren 2"
1983. Dragoslav Mihailović - "Čizmaši"
1984. Milorad Pavić - "Hazarski rečnik"
1985. Živojin Pavlović - "Zid smrti"
1986. Vidosav Stevanović - "Testament"
1987. Voja Čolanović - "Zebnja na rasklapanje"
1988. Dubravka Ugrešić - "Forsiranje romana reke"
1989. Vojislav Lubarda - "Vaznesenje"
1990. Miroslav Jošić Višnjić - "Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba"
1991. Milisav Savić - "Hleb i strah"
1992. Živojin Pavlović - "Lapot"
1993. Radoslav Petković - "Sudbina i komentari"
1994. Vladimir Arsenijević - "U potpalublju"
1995. Svetlana Velmar Janković - "Bezdno"
1996. David Albahari - "Mamac"
1997. Milovan Danojlić - "Oslobodioci i izdajnici"
1998. Danilo Nikolić - "Fajront u Grgetegu"
1999. Maksimilijan Erenrajh Ostojić -"Karakteristika"
2000. Goran Petrović - Sitničarnica 'Kod srećne ruke'
2001. Zoran Ćirić - "Hobo"
2002. Mladen Markov - "Ukop oca"
2003. Vladan Matijević - “Pisac iz daleka”
2004. Vladimir Tasić - “Kiša i hartija”
2005. Miro Vuksanović - "Semolj zemlja"



izvor: b92.net/kultura

Književnik Miro Vuksanović, dobitnik Ninove nagrade za roman godine
Priča o prošlosti nije prošlost
Nisam nikoga pitao da li mu je potrebna makar jedna semoljska priča. Arhaične reči su s nama zato što su uspele da se odbrane. Nove reči tek idu u takvu proveru. Postoje lažne tradicije. Kada je krenula priča o "starijem i ljepšem Dubrovniku", pojačala se i priča o najstarijim i nebeskim Srbima. To su zavere avetluka

Književnik Miro Vuksanović dobio je za svoj roman "Semolj zemlja" Ninovu nagradu kritike za roman godine. Ovaj "azbučni roman od 909 planinskih naziva" najbolji je, prema mišljenju Ninovog žirija, zato što "sledinjuje vrline tradicije i prošlosti sa savremenošću i novim poetičkim mogućnostima". Gospodinu Miru Vukasnoviću postavljali smo pitanja pomalo "iz kontre". Nije se naljutio, a nama je bilo zanimljivo.

Koliko mislite da će Vaš roman komunicirati sa generacijom tridesetogodišnjaka i mlađih, i da li Vam je to uopšte bitno?
- Nisam namenski pisac. Ne mislim o čitaocima dok pišem. To nije zdravo za rečenicu. Iščaši se. Ili joj se nešto slično dogodi. Ne zavirujem nikome preko ramena dok mu je otvorena knjiga u rukama. Nisam nikoga pitao da li mu je potrebna makar jedna semoljska priča. Ljudi biraju knjige. Pisci ne biraju čitaoce.

Oprostite što Vam diram prezime, a za ćosanje dosta i ovoliko

Poznajete li noviju crnogorsku književnost i mlade pisce (Balša Brković, Ognjen Spahić, Andrej Nikolaidis, Dragan Radulović) koji pokušavaju da u duh Crne Gore unesu modernost, savremenost?
- Dajem Vam odgovore po brojevima (kako su mi se javljali). 1. Nisam čuo deo pitanja u zagradi. 2. Još nisu dela te velike književnosti prevedena na srpski jezik, pa ih nisam čitao. 3. To je dukljanska književnost, jedina na svetu u kojoj su svi pisci živi. 4. To je književnost napisana na nepostojećem jeziku. 5. Sada mi je jasnije kako je Crna Gora postala "dukljanski duh". 6. Pitajte svog prezimenjaka (oprostite što Vam diram prezime). On je dao tvrdo obećanje da će u Vojvodini zavesti crnogorski jezik. Voli čovek da skuplja jezike kao što najstariji živi Dukljanin skuplja prešlice. 7. Za ćosanje (to je: sprdnja, igranje, ismevanje; opet za mlade koji unose to i to), za ćosanje, ponavljam, dosta je i ovoliko.

Vuk Karadžić, koga svi sada pominju uz Vaše ime, neko je ko je srpski jezik upravo razigrao onim narodnim, govornim izrazima, da ne kažem "žargonom ulice". Kako to da ga dovode u vezu sa Vama, kada su Vaše reči one koje pokušavate da otrgnete od zaborava, da ih održite na "veštačkom disanju"?
- Svaka generacija ostavlja vlastiti sloj u maternjem govoru. Uvek čovek želi da imenuje stvari i pojave oko sebe. Nekada to čini po modelima, na kalup, a nekada po sličnostima, asocijacijama, slikama... Nije isto Vukovo i naše vreme. Nije nam ni žargon isti. Ali je osnova našeg književnog jezika Vukova. Sve je podignuto na njoj, cela novija srpska književnost. Nema starih i mladih reči. Ima ljudi koji znaju svoj jezik u celini i onih koji svoj jezik znaju u delovima. Arhaične reči su s nama zato što su uspele da se odbrane. Nove reči tek idu u takvu proveru. Možda je njima potrebno "veštačko disanje".

Da li mislite da i tradicija, pa i jezička, može da se izmisli? I da se tom "izmišljenom tradicijom" manipuliše? Svedoci smo toga u poslednjih petnaest godina, svi oni kvaziistoričari sa "učenjima" o "Srbima kao narodu najstarijem".
- Tradicija se ne može smisliti. Ima je, ili je nema. Ali, postoje lažne tradicije. Kada je krenula priča o "starijem i ljepšem Dubrovniku", pojačala se i priča o najstarijim i nebeskim Srbima. To su zavere avetluka. (Objašnjenje za mlade: avetluk je od avetan, a avetan je manit, neznaven, onaj koji ne zna gde je.) Priča o prošlosti nije prošlost. Nikad priča nije kao ono o čemu priča. Tako bismo mogli dugo mudrovati. Kao i oni, dokoni (za mlađe od trideset godina: dokoni su besposleni, neradni, dangubni), koji prave prošlost unazad, koji varaju i sebe i nas.

Zašto neka reč odumre, prestane da se koristi? Da li je to, jednostavno, prirodan proces jezika?
- Ista je sudbina ljudi i reči. Nestaju i obnavljaju se. Dobijaju naslednike. Imaju svoj posed: ljudi oko kuća i u njima, reči oko knjiga i u njima. Jedina razlika je ova - zaboravljenu reč može oživeti dobra književnost, umrlog ne može oživeti nikakva medicina. Ko se drži reči, duže živi. I tako, u krug.

Ima li (dnevne) politike u Vašim knjigama, u "vraćanju arhajskog sloja srpskom jeziku"? Šta tačno mislite kada kažete da je jedna od vaših namera kada pišete i ta "da sastavljate roman kojima ne može nauditi epidemija dukljanitis vulgaris"?
- Dnevne ili bilo kakve političke politike u mojim knjigama nema. Teme su im iz ekološke države. Ne zagađujem svoju literaturu stranačkim i sličnim navijanjima. To je za ono što traje jedan dan. A dijagnozu dukljanitis vulgaris kazao sam u govoru povodom nagrade. Ne u knjizi. Navod u Vašem pitanju kaže: srpskom jeziku kojim pišem, njegovom zdravlju i dugom životu, ne može naškoditi dukljanska teška bolest (v. pod avetluk!) i ne može mu naškoditi dukljanski vulgarni program (v. njihovu azbuku od trideset i tri slova i druga otkrića za povraćanje u Duklju).
Tatjana Čanak

Izvor: Glas Javnosti