„Посебно је занимљива судбина моштију Свете Петке. Параскева од Епивата или Параскева млађа, односно Света Петка, рођена је у граду Епивате у Тракији у Х веку. Умрла је у родном месту, а њене мошти су најпре биле пренете у Цариград. После заузећа византијске престонице од стране крсташа (1204), бугарски цар Јован II Асен их је 1230/1231. године откупио од Латина и пренео у Трново, престоницу Другог бугарског царства. После пада Трнова у руке Османлија, 1393. године, мошти Свете Петке су пренете у град Видин где су почивале до 1398. године. Те године су кнегиња Милица и монахиња Јефимија ишле у Сер код Султана Бајазита I, тражиле су и добиле светичине земне остатке. Мошти су најпре однете у Крушевац, а деспот Стефан Лазаревић их је потом пренео у своју нову престоницу Београд. Одатле су, као што смо видели, пренете у Истанбул и после откупљивања чуване у патријаршијској цркви. Више од једног века касније, године 1641, откупио их је молдавски војвода Василије Лупул и пренео у Јаши где се и данас чувају као највећа светиња тога града.
На другој страни, мошти Свете Теофано из IX столећа, супруге византијског цара Лава VI Мудрог (886-912), које су Срби из Београда такође донели у Истанбул, и данас се чувају у ризници цариградске патријаршије.”

„Византинци, који су познавали многе врсте вина, волели су да уживају у његовом укусу, да се наслађују његовом аромом и да расправљају о његовим својствима. Они су тврдили да вино „увесељава душу”, али су истовремено били спремни да признају како неумерено конзумирање вина „смућује памет”. Штавише, претерано уживање у вину сматрали су пороком. Као и код хлеба, и кроз потрошњу вина јасно су се испољавале социјалне разлике у византијском друштву: у аристократским породицама пили су танко, ароматично вино, у кућама сиромашних – јефтино старо, временом прокисло вино. Богатим, царским поклоном сматрала се боца ароматичног вина.”

Као и у антици, образовање се завршавало предавањима из филозофије – „науке наука”, „вештине вештина”, „јединог бесмртног што је доступно смртним”, али и филозофије схваћене у најширем значењу тог појма. Програм у филозофским школама био је веома опширан и укључивао је велики број предмета које је требало усвојити. Осим познавања света и човека, проучавали су се радови Платона и Аристотела, али и аритметика, геометрија, музика, астрономија, физика, логика, епика. Однос црквеног клира према филозофском образовању био је двојак. С једне стране, прибојавали су се претераног усхићења филозофијом, које је по њиховом мишљењу могло да води у јерес, а с друге стране, признавали су значај филозофског образовања за будуће посленике у цркви. Једноставније речено, они су античко наслеђе делили на „прихватљиво” и „неприхватљиво”. Како проницљиво примећује филозоф Михаило Псел, прво су „примали као храну”, а друго „испљувавали као отров”. У сваком случају црквени делатници су на филозофију гледали као на претходни степен у изучавању богословља. Јер, сматрали су, теологија је чинила венац и била циљ свих наука.”

„Тврдокоран и непопустљив став Византинаца у односу на унију са римокатоличком црквом није остао непознат Латинима. Напротив, они са Запада који су долазили у земље византијског света, а стремили су да истински проникну у расположење Ромеја, нису могли да превиде колики је њихов анимозитет према римокатоличком делу хришћанске васељене. Тако је, на пример, венецијански писац Марино Санудо Старији, одлично упућен у прилике на Леванту, забележио следеће: „Претпоставимо да смо освојили и већи део империје, тиме ипак не би приволели срца народа на послушност римској цркви.” Ни настојања да се два антипода, ромејски и латински, насељени на подручју византијског света, зближе међусобним браковима нису дала резултате. У бракове су превасходно ступали мушкарци – Латини и Византинке – из ових бракова потицали су такозвани Гасмули – а веома ретко Византинци са Латинкама.”

У IV столећу постојала је аудијенција код цара, пријем доступан само уском кругу повлашћених (adorare purpuram). Том приликом они су уживали привилегију да целивају императоров пурпурни огртач. Реч је о древном обичају проскинезе (латински: adoratio; грчки: proskinisis), дакле, нарочитом облику изражавања почасти римском императору. Тада, почев од реформи Диоклецијана (284-305), умногоме се мења положај цара и он се све више доводи у везу са божанством. Временом ће се искристалисати теорија по којој је византијски цар божији изасланик на земљи и господар хришћанске васељене, а као такав стоји на врху пирамиде свих средњовековних владара. Начин обожавања цареве личности који је установио Диоклецијан (Adoratio Diocleciani) подразумевао је да се клекне и да се пољуби скут цареве одеће. Међутим, Јустинијан I Велики, болећив према ласкању и изразито наклоњен аутократском начину владања, пооштрио је захтеве проскинезе и наметнуо је обичај да се пред императором пада ничице, да се удари челом о под и да се љуби царева обућа (Adoratio Iustiniani) како би се нагласила ропска послушност поданика према владару универзалног Царства.”

„Незаустављиви Арапи су 646. године покорили плодни Египат, а потом и све провинције царства у Африци, добар део данашње Шпаније, Сицилију... Престони град Константинопољ био је, међутим, њихов главни циљ. Два пута су снажне арапске војске нападале град на Босфору, са копна и са мора. Најтежа и најдужа опсада десила се за време владавине цара Константина IV (668–685). Напади су трајали четири године, од раног пролећа до јесени, док су се у зиму Арапи враћали у свој логор на полуострву Кизику. Када је изгледало да граду нема спаса, ромејска ратна флота је испловила, из залива Златни рог, у одлучујући напад. Царски дромони („тркачи“), борбене галије покретане веслима, били су наоружани новим, тајним оружјем – запаљивом течношћу названом течна, морска ватра. У трену је плануло на десетине бродова арапске флоте и њихов пораз био је неминован. Византија је тако ватром и зидинама своје престонице одредила границу арапског напредовања ка Европи.” (Извор: Никола Керавица, In Nomine Dei. Кратка историја крсташких ратова, Београд 2008.)

pa kako ide...

Nisam znao ovo, podseca na game of thrones