Ja ti kazem da se stvari pomeraju sa mrtve tacke. To sto drzava trubi, to nema veze sa realnoscu. Drzave forsiarju sistem, koji je star 200 godina, kako ekonomski, tako obrazovni i svaki drugi.

Pa mogu, sta si hteo da kazes?

Ne znam zasto forsiras socijalizam? : ) Ko prica o socijalizmu? : )

Taj socijalizam je bio druga varijanta kapitalizma, novac, dugovi, krediti, drz'-ne daj!

Ako cbi covek bio obezbedjen u vidu hrane, energije, obrazovanja, sklonista, pa otvorila bi se potpuno nova vrata. Kakve firme, kakvi bakraci? To je prevazidjen koncept jos pre 30-ak godina, ali se vestacki odrzava.

: )
To sto pricas o bacanju resursa, nece moci jos dugo. Tri firme, garantovano prave losije prozivode, nego jedna zdrava organizacija, koja se ne bazira na takmicenju i koja okuplja inzenjere iz sve tri fabrike, koji rade zajedno.

Sto se Rusa i Lade tice, to je bila jedna filozofija, kapitalizam i iskoriscavanje ljudi, umotano u foliju nekakve levicarske ideje. Promasen koncept. Ako nista drugo, izdrzljiva su kola : )

Zamisli sad, da su se udruzili ruski inzenjeri lade i bmw-ovi, Ferarijevi : ) Napravili bi svakako bolji automobil, ali to nije u interesu ekonomskog sistema.

Gabor Mate, TEDx, Moc zavisnosti, zavisnost na moc:

Preveo sam i postavljam vise od pola predavanja, negde do 10. minuta. Obecavam da cu ostatak prevesti cim budem mogao. Vredi truda, zaista! : )




"Dosao sam da bih vam govorio o moci zavisnosti, ali isto tako i o zavisnosti na moc. Kao doktor medicine, radim u Vankuveru, Kanada, radim sa vrlo zavisnim ljudima, ljudima koji koriste heroin, koji ubrizgavaju kokain, konzumiraju alkohol, kristal met, svaku vrstu dorge poznate coveku. I, ovi ljudi pate. Kada bi se uspesnost doktora merila po tome koliko njegovi pacijenti zive, onda sam ja promasaj, jer, moji pacijenti umiru vrlo mladi, relativno govoreci. Umiru od HIV-a, od hepatitisa C, umiru od srcanih zalistaka, umiru od infekcija na mozgu,  krvnih sudova,  samoubistva, predoziranja, nasilja. Ako ih bolje pogledamo, na pamet nam dolaze reci velikog egipatskog noveliste Nagiba Mahfuza, koji je napisao: "Nista ne belezi efekte tuznog zivota, tako slikovito, kao ljudsko telo". Ovi ljudi su izgubili sve. Izgubili su zdravlje, lepotu, zube, bogatstvo, medjuljudske odnose i na kraju, cesto gube i svoje zivote. I pored svega, nista ih ne moze odvuci od njihove zavisnosti, koja je jaka. I, pitanje je "zasto?" Kao sto mi je rekao jedan moj pacijent "Ne bojim se smrti, vise se plasim zivota." Pitanje koje moramo da postavimo je "zasto se ljudi plase zivota?" Ako zelite da razumete zavisnost, ne mozete da se zapitate sta nije u redu sa zavisnoscu, morate da se zapitate "sta je dobro u vezi zavisnosti?", sta osoba dobija od razvijene zavisnosti, sta je to sto dobija, a u suprotnom nema? Ono sto zavisnici dobijaju je oslobadjanje od bola, osecaj mira, spokojstva, osecaj kontrole, osecaj smirenosti, vrlo, vrlo privremeno. Svakako, pitanje je "zasto ovi kvaliteti nedostaju u njihovim zivotima?" Ako pogledate droge, kao sto su heroin, kokain, morfijum, ako pogledate alkohol, sve su ovo ublazivaci bola. Na ovaj ili onaj nacin, svi oni ublazavaju bol. I, nabitnije pitanje, kada se bavimo zavisnocu je "Ne zasto zavisnost, vec zasto bol?" Upravo sam zavrsio citanje biografije Kita Ricardsa, verovatno smo svi iznenadjeni time sto je Kit jos uvek ziv danas, jer Kit je bio tezak heroinski zavisnik dug vremenski period. On u svojoj biografiji pise da "je poenta zavisnosti u trazenju oprostaja". Takodje kaze "Izopacenosti kroz koje prolazimo, samo da ne budemo ono sto jesmo, makar nekoliko sati". Tada sam to isto spoznao kod sebe. Jer, meni je poznata nelagodnost prema samom sebi, nelagodnost u sopstvenoj kozi, poznata mi je ta zudnja za bekstvom od sopstvenog uma. Veliki britanski psihijatar, R.D. Leing je rekao "ljudi se plase tri stvari: smrti, drugih ljudi i sopstvenog uma". Dugo vremena u mom zivotu sam pokusavao da odvucem sebi paznju sa sopstvenog uma, jer sam se plasio da budem sa istim. Kako sam to cinio? Nikad nisam uzimao droge ali sam odvlacio sopstvenu paznju kroz rad i posao. Takodje, odvlacio sam paznju kroz kupovinu (soping). U mom slucaju, kupovina CD-ova klasicne muzike. Bio sam pravi zavisnik u tom smislu. Jedne nedelje sam potrosio 8000$ na CD-ove klasicne muzike, ne zato sto sam zeleo, vec zato sto nisam odoleo da se ne vratim u CD sop. I, dolazio sam kuci, lagao svojoj zeni, kao svaki zavisnik. Ignoriosao sam sopstvenu decu kroz moju opsesiju prema poslu i muzici. Na taj nacin sam bezao od sebe. Moja definicija zavisnosti je "Svako ponasanje koje vam daje privremeno olaksanje, privremeno zadovoljstvo ali na duge staze izaziva stetu ima negativne posledice i ne mozemo odustati uprkos tim negativnim posledicama". Iz te persektive, mozemo razumeti da postoje mnoge, mnoge zavisnosti, ne samo na droge, vec na potrosnju, seks, internet, kupovinu, hranu. U budizmu postoji ideja o "Gladnim duhovima", to su stvorenja sa velikim, praznim stomacima, malim, mrsavim vratovima, malim ustima, nikad im nije dosta bilo cega. Svi smo mi ti isti "Gladni duhovi" u ovom drustvu! Svi imamo tu prazninu, mnogi od nas pokusavaju da nadomeste tu prazninu, spoljnim faktorima. U tome lezi srz zavinosti, popunjavanje unutrasnje praznine, kroz spoljne uticaje.

Ako pokusate da razumete zasto su ljudi u stanju bola, ne mozete da se pozivate na genetiku! Morate da pogledate njihove zivote. U slucajevima mojih pacijenata, tesko zavisnih pacijenata, kristalno je jasno zasto su u bolu. Zato sto su bili zlostavljani citavog zivota. Poceli su zivot kao zlostavljana deca. Sve zene zavisnici, sa kojima sam radio tokom perioda od 20 godina, su bile seksualno zlostavljane u detinjstvu. Muskarci su takodje traumatizovani. Seksualno, odbaceni, zanemareni, fizicki zlostavljani, emotivno povredjivani iznova i iznova. Otuda bol! Takodje postoji jos nesto u ovoj prici: ljudski mozak. ljudski mozak, kao sto ste vec culi se razvija u interakciji sa okolinom, nije samo tek tako "genetski programiran". Vrsta okruzenja, koje dete ima ce u stvari formirati detetov mozak. Eksperiment sa misevima je pokazao da ako se misu ubacuje hrana u usta, ne postoji problem, mis je proguta, oseca se sito i zadovoljno. Medjutim, ako stavite hranu na neko odstojanje od misa, on je nece konzumirati, pre ce umreti od gladi. Zasto? Zato sto je misu genetski odstranjen gen receptor na Dopamin (hemikalija za podsticaj i motivaciju, Dopamin se aktivira uvek kada smo radoznali, uzbudjeni, znatizeljni u vezi necega, kada trazimo hranu ili partnera za seks). Bez dopamina, nemamo motivaciju. Zamislte zavisnika? Sta zavisnik dobija? Kada narkoman ubrizgava kokain ili bilo koju drogu, njemu skace nivo Dopamina. Sta se desava sa njihom mozgovima? Mit je da su droge adiktivne (da stvaraju zavisnost). Droge nisu same po sebi adiktivne! Vecina ljudi, koja proba dobar deo droga, nikad ne postane zavisna! Dakle, zasto su neki ljudi ranjivi na zavisnost? Kao sto hrana nije adiktivna, ali za neke ljude jeste, soping, TV....Pitanje je: Od kuda ova podloznost na zavisnost?

Jos jedan eksperiment na misevima je pokazao da genetskim putem odstranjen receptor na Endorfin (nasi prirodni ublazivaci bola, omogucuju osecaj povezanosti, bliskosti, ljubavi), kod beba-miseva stvara osecaj da ne traze majku. Sta to znaci u divljini? Znci da ce umreti, jer nemaju zastitu. Dakle zasto droge deluju? Deluju zato sto oslobadjaju Endorfine. Znaci, sta se desava sa ljudima koji trebaju ove hemikalije, sa spolja da bi se osecali normalno? Desava se to da ovi ljudi, koji u detinsjtvu prozive nasilje, traume, kod ovih ljudi se ovi krugovi jednostavno ne razvijaju. Ako nemamo, u mladosti dovoljno ljubavi i povezanosti, jednostavno, ovi krugovi se ne razvijaju pravilno. Tada, po prvi put u zivotu, kada takva osoba pocne konzumaciju droga, po prvi put se oseca normalno, bez bola, osecaju se voljenim. Jedan pacijent, kada je prvi put uzeo heroin, rekao je da je osecaj kao "Topao, mek zagrljaj!" "

Istina...ko unisti gladnog duha u sebi tada i progleda nekim drugim ocima

Kakav je chovek, koji nema nikakve potrebe osim onih osnovnih, koji je prihvatio svoju smrtnost i ni chega se ne plashi, kojem novac sluzi samo kao sredstvo a ne kao osnovna filozofija zivota, kojem ne trebaju nikakve inovativne tehnoloshke igrachkice vec samo utilitarna orudja?

Takav chovek je nepodoban za danashnje stanje stvari i uglavnom je deo nekom proshlog mitskog vremena jer; njemu ne mozesh nishta da prodash, ni chime da mu pretish, ni chime da ga ucenjujesh i nikakvom propagandom da ga trujesh.

Nastavak:

"Licno sam imao istu tu prazninu ali ne tako jaku kao moji pacijenti. Koji slucaj je bio samnom? Rodjen sam u Budimpesti, Madjarska, 1944. godine u Jevrejskoj porodici, nesto pre nego sto su Nemci okupirali Madjarsku. Svi znate sta se desavalo sa Jevrejima u Istocnoj Evropi. Bio sam 2 meseca star kada je nemacki Vermaht usao u Budimpestu i dan kasnije, moja majka je telefonirala pedijatra jer sam ja, po njenim recima tada neprekidno plakao. Pedijatar je je odgovorio "naravno da cu doci ali bi trebao da vam kazem ovo-sve jevrejske bebe placu".

Zasto? Sta su bebe znale o Hitleru, genocidu, ratu? Nista. Ono sto smo poukupli tada je stres, depresija i teror nad nasim majkama. U stvari, to je formiralo deciji mozak. Sta se desilo posle? Dobio sam "poruku" da me ovaj svet ne zeli, moja majka nije bila srecna samnom, mora da me ne zeli. Zasto sam postao radoholicar kasnije? Zato sto, ako me ne zele, barem ce me trebati! Bicu nekakav "vazan doktor", trebacu im, nadoknadicu osecaj netrebanja nikom. Sta to znaci? To znaci da radim sve vreme, ako ne radim, trosim novac na kupovinu muzike. Koju poruku dobijaju moja deca? Moja deca dobijaju istu poruku da nisu pozeljna. I, na ovaj nacin vrsimo transfer. Vrsimo transfer traume, patnje i to radimo nesvesno, sa jedne generacije na sledecu. Ocigledno, postoje mnogi, mnogi nacini da se oseti ova praznina, svaka osoba drugacije podnosi ovu prazninu, ali ova praznina uvek odlazi u natrag do onoga sto nismo dobili kao deca. I, onda pogledamo zavisnika na narkotike, kazemo "Kako si uopste mogao to da uradis sebi, kako si uopste mogao da ubrizgas te supstance u telo, koje te mogu ubiti?" Ali, pogledajte sta radimo Zemlji!! Odbacujemo svakakve stvari u atmosferu, okeane, okruzenje, koje nas ubijaju, ubijaju Zemlju. Pa, koja zavisnost je veca? Zavisnost na naftu, potrosnju svakako nanosi vecu stetu. I pored toga osudjujemo narkomane, jer zapravo vidimo da su potpuno isti kao i mi, a to je ono sto ne volimo!! Zato kazemo "Ti si drugaciji od nas, ti si gori od nas."

Dok sam leteo iz Sao Paola ka Rio de Zaneiru, citao sam "Nju Jork tajms". Bio je clanak o Brazilu, ticao ce coveka po imenu Nicio Gomez, vodja urodjenickog plemena u sumama Amazona, koji je ubijen proslog novembra, verovatno ste culi za njega....Ubijen zbog toga sto je stitio svoje ljude od velikih kompanija, koje su otimale i unistavale kisne sume Amazona, kao i naseobine urodjenika koji tamo zive. Dolazim iz kanade i mogu da kazem da se isto desava i tamo. Mnogi od mojih pacijenata su potomci urodjenika u Kanadi, najtezi su zavisnici, procentualno cine mali deo populacije u Kanadi, ali cine veliki procenat ljudi u zatvorima, zavisnika, ljudi koji su mentalno oboleli, ljudi koji pocine samoubistvo. Zasto? Zato sto im je oduzeta zemlja, zato sto su zlostavljani generacijama. Pitanje koje postavljam je: "Ako razumemo patnju urodjenika i kako traze olaksanje od te patnje u zavisnosti, sta sa ljudima koji doprinose tome, na sta su oni "navuceni"?" Pa, zavisni su na moc, zavisni su na bogatstvo, sticanje, zele da se osecaju vecim.

Kada sam pokusao da shvatim zavisnost na moc, bacio sam pogled na neke od najmocnijih ljudi u svetu. Pogledao sam Aleksandra Velikog, Napoleona, Hitlera, Dzingis Kana, Staljina. Vrlo je interesantno kada pogledate ove ljude, pre svega, zbog cega im je trebala moc toliko zarko? Zanimljivo je da su svi oni fizicki bili veoma niski ljudi, moje velicine ( : ) ) .... ili nizi, zapravo nizi, dolazili su "sa strane", nisi cinili deo vodece populacije. Staljin je bio Gruzijac, a ne Rus, Napoleon je bio Korzikanac, a ne Frnacuz, Aleksandar je bio Makedonac, a ne Grk, a hitler je bio Austrijanac, a ne Nemac. Dakle, vrlo izrazen osecaj nesigurnosti i inferiornosti. Trebali su moc da bi bilo "ok" sa samim sobom, da ucine sebe vecim. A tu moc su dobijali ratovanjem, ubijanjem ljudi, samo da bi odrzali tu moc. Ne kazem da su samo niski ljudi gladni moci, ali sam samo naveo ove primere, kao pokazatelj da je zavisnost uvek posledica unutrasnje praznine, koju pokusavamo da nadomestimo spolja.  Cak i u egzilu, na Sv. Heleni,  Napoleon nije mogao da razmislja o sebi, a da ne poseduje moc, nije imao osecaj sebe bez spoljasnje moci.

Vrlo je interesantno porediti ih sa ljudima kao sto je Buda ili Isus. Ako pogledate price u vezi Isusa i Bude, i jedan i drugi su bili na iskusenju Djavola. Jednu od stvari koju ima je Djavo ponudio je bila i moc, zemaljske moci. Oni su to odbili. Zasto su odbili? Zato sto su imali snagu (moc) unutar sebe, nisu je trebali spolja. Rekli su "Ne" jer nisu hteli da kontrolisu ljude, vec da ih uce, primerima, recima, mudroscu, a ne kroz silu. Odbijali su je. Vrlo je interesantno sta kazu u vezi moci. Isus je rekao da "moc i realnost nisu izvan tebe, vec unutar tebe", rekao je "Kraljevstvo Bozije j unutar". Sto se Bude tice, pre nego sto ce umreti, pored svog tog plakanja i zaljenja, rekao je "ne zalite me i ne obozavajte me, nadjite svetslot unutar sebe, budite svestlost sami sebi".

I sada, kada pogledamo ovaj tezak svet sa gubicima u prirodi, globalno zagrevanje, lisavanje zivota u okeanima, ne smemo gledati u ljude koji su na vodecim mestima, jer ti ljudi, plasim se sto ovo moram da kazem, su vrlo cesto neki od najpraznijih osoba na svetu. Oni zasigurno nece promeniti stvari umesto nas. Moramo pronaci to svetlo u nama u nasim zajednicama, sopstvenoj mudrosti, kreativnosti. Ne smemo cekati na ljude u vlasti da nesto promene, jer nikad nece!!

Kazu.....da je ljudska priroda kompetativna (takmicarska), da je ljudska priroda agresivna, sebicna. Naprotiv, totalno je suprotna! Ljudska priroda je kooperativna, velikodusna, ljudska priroda je zajednica duha. Ono sto vidimo ovde, na ovoj konferenciji, je da ljudi dele informacije, primaju informacije, posveceni su boljem svetu, to je zapravo Ljudska Priroda. Ono sto zelim da vam kazem je da ako nadjete tu svetlost unutar sebe, ako nadjete vasu sopstvenu prirodu, bicete ljubazniji prema sebi, bicemo ljubazniji prema prirodi.

Hvala!"

Promjena klime. Nista u zivotu nema bolje od te promjene.

Genetika, Epigenetska revolucija, Psihoterapija



Za verovanje da je ljubav lekovita i čudotvorna, danas imamo i naučnu potvrdu. Kreiranje zdravih emotivnih odnosa i život u zdravom psiho-socijanom okruženju ima neverovatan uticaj na naše, kako somatsko (telesno) tako i psihičko zdravlje. Ključ je u ogromnim uticajima sredine u kojoj živimo. Zdrava emotivna sredina, ali  i životni stil koji negujemo imaju odlučujući uticaj na epigenetičke strukture našeg organizma.

Nema sumnje da geni igraju veoma važnu ulogu u oblikovanju našeg temperameta i karaktera. Od njih u velikoj meri zavisi i pojava ili izostanak ozbiljnih, kako somatskih, tako i psihičkih poremećaja. Pri tome, ako izumemo degenerativne promene koje nastaju usled starenja, možemo zaključiti da je naš genetski kod nepromenljiv. Naše ponašanje, aktivnosti, svesni izbori i životni stil ne utiče na njega. Stoga se do pre svega dvadeset godina verovalo da je genom koji smo nasledili neka vrsta sudbonosnog zapisa. Međutim, epigenetska revolucija, koja je osamdesetih godina prošloga veka započela u laboratorijama Amerike, a koja i dalje zaprepašćuje naučni svet svoim otkrićima, umnogome je promenila prethodnu fatalistisčku sliku.



Epigenetika proučava sofisticrani, hemijsko-biološki mehanizam prisutan u svakoj ćeliji  našeg organizma, koji ima funkciju aktiviranja i prenošenja aktivnosti nekog gena na dalje biološke struktire. Kao što programator na veš mašini određuje da li će se, koji će se i kada će se neki program aktivirati, tako epigenetika određuje da li će se, koji će se, i kada će se aktivirati neki genetski program (neki gen).

Geni koje smo nasledili od naših roditelja, predstavljau, dakle, samo potencijal, a epigenetika je ta koja odlučuje da li će se i kada će se taj potencijal realizovati. I dok je genetski kod koji smo nasledili nepromenjiv, naučnici su ustanovili da je epigen veoma promenjljiv i da svojim životnim aktivnostima možemo uticati na njega. Hrana koju jedemo, sredina u kojoj živimo, socio-emotivni odnosi koje razvijamo, psihička stanja kroz koja prolazimo, stil života koji vodimo.., u značajnoj meri utiču na našu epigenetiku. Nezdrava sredina, loši međuljudski odnosi i životni stil baziran na lošim navikama, dugotrajna teška psihička stanja, narušiće našu epigenetiku i dovesti do aktiviranja gena patološke prirode. S druge strane zdravi sredinski uslovi (čista priroda i zadava hrana), negovanje zdravih socio-emotivnih odnosa i opšta psihomentalna higijena, umereni stres i sportska aktivnost, ispunjen i celovit život.., odlike su životnog stila koji našu epigentiku odražava zdravom. To znači da takva epigenetika može sprečiti da dođe do aktiviranja patogenih struktura, dok istovremeno snažno aktivira one pozitivne genetske potencijale, i iz prirode koju smo nalsedili izvlači maksimum.



Nedvodmisleno je pokazano da je, za razliku od gena, epigenetski plan veoma promenjliv i čak reverzibilan. To znači da se pozitivna epigenetika može narušiti teškim životnim okolnostima ili lošim životnim stilom, ali i obnoviti obnavljanjem zdravih okolnosti i zdravog životnog stila.



Za nas su posebno interesantna istraživanja koja se odnose na uticaj psiholoških okolnosti na epigenetiku. U mnogim studijama rađenim na životinjama i na ljudima pokazano je da neadekvatna majčinska briga u ogromnoj meri utiče na razvoj, odnosno izostanak razvoja epigenetike. Dete koje je pretežno raslo okruženo ljubavlju i adekvatnom psiho-socijalnom negom, razvilo je epigenetiku koja je spremna da iz njegovog genetsko-biološkog potencijala izvuče maksimum. Ta deca su podržana svojom biologijom i mahom uspešnija, te daleko manje sklona psihopatologiji. Obrnuto, kako na životinjama tako i na ljudima pokazano je da mladunci i deca koja žive u neadekvatnim psiho-socijanim okruženjima, koja su zlostavljana ili izložana hroničm stresu, neadekvatnom za njihov uzrast, razvijaju lošu epigenetiku, i njihov biološki potencijal ostaje neiskorišćen, dok je sklonost ka aktiviranju patoloških genetskih struktura daleko veća.




Međutim, istaživanja pokazuju da promena sredine menja ili obnavlja epigenetiku. Menjanje loših navika, kreiranje zdravije emotivne kline, kao i psihoterapijski tretman, menjaju ili obnavljau našu epigenetiku i čine je funkcionalnijom i boljim. Time je pokazano da psihoterapija, ako je podržana minimumom zdravih sredinskih okolnosti, menja našu biologiju, tako kompletno i kompleksno, da promena ide do nivoa svake ćelije u našem organizmu! Ako nosimo gene koji su karateristični za teška somatska ili psihička oboljenja kao što su kancer ili shizofrenija, ako u našej porodici ima teških bolesti vezanih za nasledni faktor, da li to znači da ćemo ih i mi nužno imati? Nikako! Zdrava epigenetika to zasigurno može sprečiti. Ako su okolnosti vašeg života bile teške, ako ste rasli i živeli u nedakvatnim psiho-socijanim okolnostima, da li to znači da će vaša epigenetika podržati aktiviranje loših naslednih karateristika? Veorvatno da, ako ozbiljno ne poradite na sebi i svom životu. Da li bi promena životnog stila kroz dugotrajnu i ozbiljnu psihoterapiju i stvaranje pozitivnih i hranljivih emotivnih odnosa sa bližnjima popravilo našu epigenetiku uprkos lošim okolnostima u kojima smo živeli, i tako nas zaštitilo od lošeg genetskog materijala? Nedvosmisleno da!

Koje dokaze su naučnici ponudili za ova izvanredna uverenja?

Dokaza za opisani značaj epigenitke je mnogo i oni su veoma raznovrsni. Labaratorijske analize pokazale su da sisari koji su rasli u nezdravim okolnostima, bez brige drugih članova svoje vrste i bez majčine nege imaju lošiju epigenetiku od onih koji su rasli okružene ljubavlju. Takve životinje pokazuju mnogo slabije rezulate na testovima sposobnosti, nedruštvene su, razdražljive, anksiozne i okrutne prema sopstvenim mladuncima. Njihova epigenitka nije omogućila razvoj genetskog potencijala za zdrave psiho-socijalne, i uže emotivne odnose, kao i za adekvatno materinstvo.



Brojne su studije na kojima je ovo nedvosmisleno pokazano, metodama praćenja, testiranja ali i uzorkovanjem i analizom tkiva (epigenetsih struktura u ćelijame mozga, ali i drugih organskih struktura). Poseban akcenat pri tome je stavljen na majčinsku ljubav. Fascinantno je otkriće da nedostatak majčinske ljubavi i nege u ogromnoj meri utiče na epigenetiku sisara. Po pravilu epigenetika takvih sisara je u žalosnom stanju, a takve ženske jedinke i same kasnije bivaju veoma rđave majke.

      Eksperimenti rađeni na životinjama takođe pokazuju da loše sredinske okolnosti razorno utiču na epigenetiku. Hronični stres, ili izlaganje uticaju kokaina pokazali su razorne uticaje na epigenetiku miševa. Paraleno sa tim njhove psiho-fizičke sposobnosti drastično su opadale. Još je fascinatniji oporavak epigenetike, koji se zbivao kada izloženost lošim okolnostima prestane i otpočne rehabilitacija. Istražvači su napravili „diznilend za miševe“, svojevrsni rehabilitacioni centar, gde je miševima pruženo sve ono što je potrebno: društvo drugih miševa, prostori za istraživanje, adektvana ishrana i poligoni za adekvatnu fizičku aktivnosti... Stepen u kojem su miševi povratili svoje pisho-fizičke sposobnosti fascinirala je naučnike. Još veće iznenađenje predstavljao je nivo do kojeg se obnovila epigenetika njihovih ćelija, što je ustanovljavano novim, naknadnim uzorkovanjem i ispitivanjem tkiva.



U istraživanju na ljudima veliki problem predstavlja nemogućnost da se uzorkuje tkivo mozga živih jedinki. Ipak mnoštvo longitudialnih studija (onih koje se rade praćenjem čitavih generacija u dugom vremenskom periodu) rađeno je na ljudima. Posebno su zanimljivi za posmatranje jednojajčani blizaciji, koji su rasli i živeli u različitim sredinskim i psiho-socijalnim okolnostima, jer je njihov genetski kod stoprocento identičan. Pošto im je genetski kod potpuno isti, jednojajčani blizanci morali bi u sto procenata slučajeva da oboljevaju od istih somatskih ili psihičkih bolesti, ukoliko bi genetika predstavljala odlučujući faktor. Istražvanja su međutim pokazala da blizanac koji je živeo u boljim psiho-socijalnim okolnostima od svoga brata za oko 45% ređe oboleva od genetski predisponiranih somatskih i psihičkih oboljenja. U ovim studijama najčešće su za praćenje birani slučajevi u kojima jedan od blizanaca ostaje pitomac doma za nezbrinutu decu s nezadovoljavajućim uslovima i bez adekvatne majčinske nege, dok drugi blizanac biva usvojen u porodicu koja mu pruža mnogo bolje uslove za razvoj, solidno roditeljstvo i daleko više ljubavi, poštovanja i nege. Velika razlika u procentu oboljevanja od teških, kao i psihičkih bolesti može se objasniti jedino drugačijom epigenetikom, jer je genetski kod jednojačanih blizanaca potpuno isti. Visok procenat pokazuje da je epigenetska struktura barem isto toliko važna kao i genetski faktor, što predstavlja zapanjujući i ohrabrujući rezultat.







Negensko nasleđivanje



Putovanje kroz čudesan svet epigenetike ovim se ne završava. Iako su do sada navedena otkrića radikalno promenila našu sliku o važnosti i uticaju genetike i epigenetike na naše zdravlje, najveće iznenađenje je tek sledilo. Naučnici danas smatraju da epigenetske promene imaju zaprepašćujući opseg. One zahvataju sve ćelije našega tela, uključujući i polne ćelije. Pored toga naučnici danas veruju da se epigenetski materijal takođe nasleđuje od roditelja, kao i genetski materijal. To znači da će mo kvalitetnu ili nekvalitetnu epigenetiku naslediti od svojih roditelja i preneti svojoj deci, ako je u toku svog životnog procesa ne promenimo. Mogli bismo reći da od svojih roditelja, pored genetike i epigenetike nasleđujemo i njihova pozitivna i negativna psiho-socijalna iskustva, sklonost zdravom ili nezdravom životnom stilu i slično. Nasleđena epigenetika posle je podržana načinom na koji se roditelji ponašaju prema nama (kvalitetom njihovog roditeljstva), čime je epigenetika koju smo nasledili dodatno afirmisana i ojačana (jer će njihov roditeljski stil biti u korelatu sa epigenetikom koju su razvili). No čak i u slučaju da nosimo negativnu epigenetsku sliku i da su ulovi našeg odrastanja bili teški, i dalje je promena moguća. Nekoliko godina drugačijeg života značajno će promeniti našu epigenetiku, čime smo u prilici da svojim mališanima ostavimo mnogo bolju startnu pozicju nego što je bila naša. Nema sumnje da nam psihoterapija može značajno pomoću u ovom procesu.

preuzeto sa: http://www.psihoterapeut.rs

preuzeto sa:  www.blic.rs

Dokazan uticaj majčine ljubavi: Mozak zanemarene dece manji od prosečnog

Nepobitna je činjenica da je ljubav majke u prvim godinama života važna za emotivni život deteta. Ali, najnovija istraživanja neurologa ukazuju da se količina majčine ljubavi odražava čak i na veličinu mozga deteta. Snimci pokazuju da je mozak zapostavljenog deteta (desno) znatno manji od mozga deteta koje prima punu pažnju i ljubav majke (levo).


Mozgovi dva trogodišnjaka: Normalno (levo) i dete koje je zanemarivano (desno)

Naučnici su uporedili snimke dva trogodišnja mališana i otkrili da je mozak deteta koje je okruženo majčinom ljubavi veći. Neurolozi tvrde da razlika u veličini mozga prvenstveno leži u jednoj stvari - u količini ljubavi koju su im njihove majke ukazivale.

Dete sa većim i razvijenijim mozgom čuvala je njegova majka, dok je dete sa manjim mozgom zapravo žrtva ozbiljnog zanemarivanja od strane majke.



Posledice ovakvog razvoja mozga su poznate - dete sa većim mozgom biće inteligentnije i pre će biti u stanju da razvije društvene veštine, kao što je osećaj empatije. U školskom uzrastu, takva deca imaju razvijeniji hipokampus, deo mozga odgovoran za učenje, pamćenje i reagovanje na stres.

Nasuprot tome, dete sa manjim mozgom ima veće šanse da postane zavisnik od droge i da krene putem kriminala, kao i da dobije mentalne ili druge zdravstvene probleme.

Profesor Alan Šor, sa Univerziteta u Los Anđelesu kaže da deca koja nisu imala odgovarajuću negu u prve dve godine života kasnije mogu imati probleme u razvoju.

Stručnjaci upozoravaju da je čest slučaj da osobe koje su kao deca bile zanemarivane, takođe zanemaruju svoju decu kada i sami postanju roditelji. Taj začarani krug moguće je preseći ukoliko takve porodice na vreme potraže pomoć i podršku.

Pohlepa je najsnažnija u onih koji imaju najviše

Obično se smatra da bogati ljudi nemaju razloga lagati, varati i krasti. Očekuje se da su oni koji nemaju egzistencijalnih briga svjesni da neki drugi teško žive. No, kako pokazuju istraživanja stvarnost je potpuno drugačija. Kako se ljudi penju na društvenoj ljestvici njihovo suosjećanje opada.

Psiholozi s Berklyja Pol Pif i  Dalcher Keltner već se dulje bave proučavanjem utjecaja društvenog položaja, mjerenog materijalnim bogatstvom, profesionalnim ugledom i obrazovanjem na suosjećanje s drugim ljudima. U jednoj od svojih studija su promatrali ponašanje vozača u raskrižju u vrijeme gustog prometa. Otkrili su da vozači skupih automobila češće oduzimaju prednost drugim vozačima. To jednako vrijedi za vozače oba spola iz više društvene klase.

[/img]

U drugoj studiji su otkrili da vozači luksuznih automobila, također, češće ne usporavaju pred zebrom da bi propustili pješaka.

Da bi ustanovili povezanost sebičnosti i bogatstva ispitanike su zamolili da se tijekom nekoliko minuta uspoređuju s ljudima drugačijeg imovnog stanja. Nakon toga, ispitanicima je ponuđeno da iz staklenke uzmu slatkiša koliko žele. Također im je rečeno da će sve preostale bombone podijeliti djeci. Ispitanici koji su tijekom usporedbe shvatili da su oni puno boljeg imovnog stanja od drugih uzimali su za sebe značajno više slatkiša, ostavljajući manje za djecu.

U studiji objavljenoj prošle godine pokazali su kako društveni položaj utječe na osjećanje sućuti s ljudima koji pate. Manje bogati ispitanici su izražavali značajno jače suosjećanje u odnosu na one bogatije. Praćenje intenziteta rada srca ispitanika je pokazao usporavanje rada kod onih koji su suosjećajni što se zbiva kada posvećujemo pozornost osjećajima i motivaciji drugih.

Ovi rezultati potvrđuju ranija saznanja da pripadnici viših društvenih klasa slabije uočavaju emocije drugih i rjeđe obraćaju pozornost na njih.

Ipak, kako razjasniti odsustvo suosjećanja u bogatih pripadnika iz viših slojeva društva. Piff i njegovi suradnici smatraju da bogatstvo i obilje daju osjećaj slobode i neovisnosti. Bogati se ne moraju oslanjati na druge, pa se ne moraju brinuti o osjećajima drugih. Drugi razlog leži u ljudskoj pohlepi. Ljudi iz više klase smatraju da je pohlepa opravdana, korisna i moralna. Prihvaćanje takvih stavova vodi u neetična ponašanja.

U današnje vrijeme velikih razlika u materijalnim mogućnostima ljudi, poznavanje odnosa između bogatstva i suosjećanja ima važne posljedice. Oni koji drže svu vlast, političku i drugu, uglavnom dolaze iz privilegiranih slojeva društva. Slabo je vjerojatno da će najmoćniji u društvu donositi odluke koje će koristiti onima manjih mogućnosti ili siromašnima. Isto tako velika je vjerojatnost da će ih u odlukama voditi neetičnost. Ovo istraživanje pomaže nam da shvatimo zašto se Goldman Sachs i druge najmoćnije financijske korporacije ponašaju pohlepno. Iako je pohlepa univerzalna ljudska emocija, izgleda da je najsnažnija u onih koji imaju najviše.

Preuzeto sa:

99% stvari o kojima pisem na ovom forumu, odnosi se na citavu planetu, trudicu se da tako i bude.

Osnovni princip funkcije materijalnog sveta, kaze da svaka posledica ima svoj uzrok. Njutn je ovaj princip definisao kroz jedan od svojih zakona, prema kojem svakoj akciji odgovara odredjena reakcija, jednaka po intezitetu, a suprotna po smeru delovanja. Dakle, ako majka detetu pruza paznju, ljubav, brigu, sasvim je realno ocekivati da ce za uzvrat dobiti to isto. Medjutim, da li je covek samo odnos deteta i roditelja? Naravno da nije.

Takodje, Njutnov zakon akcije i rekacije moze da obuhvati i veci broj uticaja, iskustava (sila) koje deluju na posmatrano telo, koje ce se u zavisnoti od karaktera i sume delovanja tih sila, ponasati na odredjen nacin. Svakako, posmatrano kroz prizmu medjuljudskih odnosa, prethodna izjava je daleko bliza coveku kao drustvenom bicu, jer je covek skup mnogo razlicitih iskustava. Ne mora da znaci da ce se svako telo, izlozeno istim uticajima, ponasati na isti nacin, jer niti jedno telo (kao niti jedan covek) nema svoju idealnu kopiju u realnosti.

Primer biljke: U zavisnosti od sorte odredjene biljke, mozemo ocekivati odredjeni rod (prinos, sto kolicinski, sto kvalitatvino), medjutim, niko nece kriviti biljku ako u odredjenoj sezoni podbaci sa prinosom. Jednostavno, trazice se uticaji (vazduh, voda, Sunce, zemlja) u spoljnoj sredini koji su doveli do toga da biljka ne odgovori adekvatno na nasa ocekivanja. Ako biljka, kojim slucajem, u procesu razvoja zakrzlja ili se ne razvija na nacin na koji mi to ocekujemo, svakako da necemo traziti krivicu u biljci zato sto odbija da raste!

Koja je poenta? 1. Da ocajnicki trebamo nov nacin organizacije drustva! 2. Poenta je da razumevanje nase realnosti (planeta Zemlja) mora da bude zasnovano na razumevanju akcije i reakcije, odnosno na naucnoj metodi. Planeta ima svoje kapacitete, ne moze preko toga, ako covek svojim akcijama proizvodi tako drasticne reakcije, koje Zemlja ne moze da apsorbuje, ona ce, jednostavno dati svoj konacan odgovor i otarasiti se napasti.

Neke vrste zivota u prirodi poseduju mogucnost regeneracije delova tela, to je vid odbrambenog mehanizma, prema kojem se u slucaju opasnosti delovi tela namerno zrtvuju (odbacuju), kako bi se sacuvala sustina. Nakon nekog vremena, zivotinja ponovo dobija (regenerise) odbaceni deo tela. Da se razumemo, mi ne mozemo unistit Zemlju, mozemo da unistimo sredinu u kojoj zivimo, a time i nas same. Zemlja ce regenerisati svoju floru i faunu, u nekom drugom obliku, a ljudi i veci deo danas poznatog zivota ce biti istorija.

Cinjenica: U istoriji planete Zemlje su se desavala 5 ili 6 totalnih odumiranja zivota.