Ruski špijunski sateliti

Još jedna od mojih omiljenih tema konačno je došla na red. Do pre samo desetak godina jedan ovakav tekst bio je praktično nemoguć, pogotovu od strane jednog amatera sa ovih geografskih širina i dužina. Danas je sve drugačije, te zato pogledajmo kratak pregled.

Pre koju godinu sam na netu naleteo na (tada) teško dostupne fotografije sletanja kapsule ruskog špijunskog satelita „Kobalt M“ („Jantar 4K2M“). Konkretno, radilo se o „Kosmosu 2445“, ili „Коbaltu М“, lansiranom 14. novembra 2008. godine sa kosmodroma Pleseck raketom „Sojuz–U“ (11A511U).







Sletanje dotične kapsule „Kobalt M“ u Baškortostanu (Rusija) 23. februara 2008. Seljaci iz obližnjeg sela uspeli su da načine ovih nekoliko fotografija kapsule (koja je pala van predviđenog koridora u Kazahstanu) pre nego što je došla vojska i odnela je.

Sateliti porodice „Jantar“ (srp. „Ćilibar“) za fotografsko izviđanje prvi put su se pojavili 1974. godine („Kosmos 697“) i započeli svoj operativni život 1977. Želja vojnog rukovodstva je bila da zamene već vremešne i prevaziđene satelite „Zenit“, ali i da odgovore na američke pandane KH-7 „Gambit“. Prvi „Jantar“ („Jantar 2K“/„Feniks“[1], 11F624) dizajnirao je inženjer Dmitri Kozlov iz raketno–konstruktorskog centra CSKB „Progress“ iz Kujbiševa (danas Samare), a Zapadni stručnjaci su dugo godina bili ubeđeni da se radilo o aparatu „Sojuz“ prepravljenom za špijunažu, jer su u to vreme i kapsule „Zenit“ bile ustvari „Vostoci“ sa foto–kamerama.

U stvarnosti, to su bile potpuno nove letilice oblika zarubljenog konusa (kupe)– težine 6,6 tona i dužine 6,3 m, sa osnovom prečnika 2,7 m – zapravo teleskopi upravljeni ka Zemljinoj površini, koji su mogli da menjaju orbitu u zavisnosti od potreba vojnih stratega. Sateliti su takođe mogli da menjaju i visinu orbite, uđu u gušće slojeve, naprave slike visoke rezolucije, a onda ponovo podignu svoju orbitu i tako izbegnu prekomerno atmosfersko kočenje. Za izvođenje ovakvih manevara (oko 50) korišćen je pouzdani Meljnikovljev motor 11D430 (od 29,43 kN) sa 375 kg hipergoličnog goriva[2]. Rezolucija tako dobijenih fotografija bila je vrlo dobra, tako da su se videli detalji veličine do pola metra. Dugo godina je na Zapadu negovan mit o slaboj rezoluciji sovjetskih špijunskih satelita, ali i mit da su američki obaveštajci znali da to nije tačno.

Glavna prednost „Jantar“ satelita krila se u mogućnosti da ostnu u orbiti više od mesec dana, što je predstavljalo veliku prednost u odnosu na 12 dana pređašnjih satelita serije „Zenit“.

Sama letilica je bila podeljena na tri segmenta: pogonski (AO – Agregatnij Otsek), servisni (PO – Pribornij Otsek) i modul sa specijalnom opremom (OSA – Otsek Specijaljnoj Aparaturi). Modul OSA je činio glavno konusno telo satelita, sa teleskopom i kamerom sa kasetama koja se zvala „Žemčug–4“ (rus. „Жемчуг-4“, srp. „Biser–4“; kasnije „Žemčug–18“[3]). Modul je bio opremljen termičkim štitom i padobranom: po okončanju misije, teleskop se uvlačio i kapsula je ulazila u atmosferu i padala na teritoriju SSSR–a, gde je iz teleskopa vađena optika i korišćena za naredne misije. Takođe je ponovo iskorišćavan i brodski računar „Saljut 3M“. Pored glavne opreme, „Jantar“ je nosio i dve loptaste kapsule prečnika 80 cm sa svake strane OSA, koje su 10. i 18. dana misije transportovale dragocene filmove na Zemlju, dok je satelit nastavljao misiju. Kapsule, nazvane SpK (rus. Spuskajemaja Kapsula), bile su opremljene kočionim motorom, kao i ultraktarkim predajnikom koji je služio za utvrđivanje lokacije sletanja. Konusni modul OSA imao je polu-ugao od 12°[4] a retro–motor 11D863[5] (90–110 N) na čvrsto gorivo služio je za meko sletanje na kopno ili vodu.

Špijunski sateliti „Jantar“ uskoro su bili podeljeni u nekoliko serija: „Feniks“ („Jantar 2K“/11F624), „Oktan“ („Jantar 4K1“/11F693), „Terilen“ („Jantar 4KS1“/11F694), „Kobalt“ („Jantar 4K2“/11F695), „Kometa“ („Jantar 1KFT“/11F660) i „Neman“ („Jantar 4KS2“/17F117).





Prva serija špijunskih satelita, koja je na Zapadu je predstavljena kao „četvrta generacija“, dobila je naziv „Jantar 2K“ i proizvodnu šifru 11F624. Sovjetska armija im je dala ime „Feniks“. Projekti su započeti 1967, u upotrebu je ušao 1978, poslednji put je poleteo 1983, a prestao je da bude vojna tajna 1992. Nasledili su ih 1981. godine sateliti tipa „Jantar–4K“ („Oktan“).



Šematski prikaz „Jantara–2K“/„Feniksa“. Sistem za upravljanje satelitom sadržavao je 8 motora tipa 11D445 u 4 bloka. svaki motor je imao potisak od 65 do 120 N, i mogao je da se upali čak 10.000 pota u ukupnom trajanju od 900 sekundi. Као i glavni motori, i ovi su koristili UDMH i N2O4 kao oksidator.



„Jantar 2K“. Ovo žuto u prvom planu je toroidni radio–visinomer, koji je proizvodio CKB „Geofizika“, koji je sadržao senzore za beleženje visine i pozicije svake fotografije. Desno je pokretna zaštita kamere od Sunca kada ova nije u upotebi.



Mala povratna kapsul СпК. Unutra se nalazio sistem za kontrolu temperature, telemetrijski sistemi, avionika, UKV predajnik, kasete sa filmovima, padobranski sistem i programski tajmer. Spolja se nalazio pirotehnički sistem za odvajanje od OSA, retro–motor 11Д864 na čvrsto gorivo (vidi se levo), i sistem za spinovanje kapsule radi stabilizacije.



Konačno je posle mesec dana satelit pao na Zemlju. Leteo je na prosečnoj orbiti visine 170–360 km. Mnogi vitalni delovi će biti iskorišćeni za sledeću misiju. Ukupno je letelo 30 ovakvih satelita.

Serija „Kobalt“ („Jantar 4K“/11F695) predstavljena je 1982. a u naoružanje je uvedena već 1984. godine. Glavna karakteristika po kojoj su se razlikovali od prethodnih modela bila je dužuna boravka u kosmosu – između 60 i 120 dana. Konstruisani su i proizvođeni u lenjingradskim zavodima „Arsenal“, a veruje se da je rezolucija njihovih aparata bila oko 40 santimetara. Tokom perioda od 1982. do 2002. lansirano je ukupno 82 „Kobalta“, svi pod lakonskom oznakom „Kosmos“. Tokom 2006. predstavljena je niva serija „Kobalta“, verzija „M“ („Jantar 4K2M“), sa nekoliko poboljšanja i jačom rezolucijom, možda 20–40 cm, mada mnogi tehnički podaci nisu ni danas dostupni. Mislilo se da su modili OSA „Kobalta“ i „Komalte M“ cilindričnog oblika, ali su fotografije koje su nam dostupne pokazale da su ipak ostale konusnog oblika, karakterističnog za prvi „Jantar“. „Kobalti M“ su takođe bili konstruisani u biroima „Arsenal“. Do danas je lansirano ukupno četiri „Kobalta M“.







Serija „Kobalt“ je imala odličnu optiku. Satelit je bio težak preko 6,5 tona. Svi sateliti su bili lansirani raketana tipa „Sojuz–U“ sa komodroma Pleseck.

Serija špijunskih fotografskih satelita „Neman“ („Jantar 4KS2“/11F117, negde nazivani i „Jantar 4KSM) nasledili su verziju „Terilen“ („Jantar 4KS1/11F694). „Nemani“ su koristili sistem vojnih komunikacionih satelita „Potok“ kao releje za slanje fotografija na Zemlju u realnom vremenu, bez čekanja rizičnog slanja filmova kapsulama, čime su postali slični američkoj špijunskoj seriji satelita KH-11 Kennan/Crystal. Po konstrukciji, mogli su da ostaju više od 400 dana u orbiti nagiba 64,9° i dimenzija 190 × 300 km. Poslednji „Neman“, deveti po redu, lansiran je u maju 2000. godine („Kosmos 2370“). Danas su zamenjeni velikim brojem satelita tipa „Persona“. Danas takođe lete i civilne verzije ovog satelita, pod imenom „Resurs DK–1“[6] (i budući „Resurs P/F“) bazirane na tipu „Terilen“, koje zbog dobre rezolucije (ispod 1 m) mogu i dalje da (po)služe i u vojne svrhe.







„Resurs DK–1“. Cev koja se vidi da izlazi iz korpusa satelita na gornjoj slici je detektor kosmičkog zračenja PAMELA (na slici su okrenuti na suprotnu stranu zbog lansiranja).



„Resurs P“ će biti nova generacija (CSKB „Progress“).

Kometa“ („Jantar 1KFT/11F660) predstavlja verziju „Jantara“ za mapiranje koji su zamenili „Zenite 4MT“, i koristili su se za pravljenje preciznih mapa za potrebe Crvene Armije. Bili su opremljeni topografskom kamerom TK-350 (rus. „Яхонт–1“, srp. „Rubin–1“) žižine daljine 350 mm i rezolucijom 10 metara, i drugom, panoramskom, još preciznijom, KVR-1000 („Topaz“, sa beloruskim objektivom APO–Oktan , rezolucije do 2 metra, a najčešće su leteli na orbitama 205 × 300 km i nagiba 70,4°. Poznato je nekoliko slučajeva prodaje fotografija koje su načinile „Komete“. Konkretno, Američko vojno vazduhoplovstvo je dolazilo u Vašington da kupi neke od takvih slika.

Ukupno je lansiran 21 satelit klase „Kometa“, a poslednji je bio septembra 2005. („Kosmos 2415“).



Ruski satelit Ministarstva odbrane, pod šifrovanim imenom „Kosmos 2415“, lansiran je 2. septembra 2005. sa Bajkonura u orbitu 197 × 284 km × 64,8°. Pretpostavlja se da je to bio 11F660 „Kometa“. U orbiti je bio 44 dana.



Na Zapadu su ovi sateliti za kartografisanje prisluškivani na frekvencijama 150,3 PCM–FM; 400,8 CW.



„Komete” su nosile kamere TK-350 koje su pokrivale površinu od 200 × 30o km, sa rezolucijom od 10 m i u razmeri 1:660.000. Bile su jako precizne i svaka slika se preklapala sa onom prethodnom za 60-80% čineći stereoskopske parove. Slike detalja su pravljene kamerom KVR-1000, koja je pokrivala površinu od 160 × 40 km u rezoluciji do 2 m i razmeri 1:50.000.

Orijentacija satelita u prostoru bila je sa preciznošću od 10 m horizontalno i 17 m vertikalno.

Pored „Jantara“, Rusi su imali i druge tipove fotografskih špijunskih satelita: „Orlec“, „Araks“ i „Persona“. „Orleci“ („Jantari 6K“) su spadali u šestu generaciju izviđačkih satelita, proizvedeni su u zavodima Ministarstva odbrane, i podeljeni su u verzije „Don“ („Orlec-1“/17F12) i napredniji „Jenisej“ („Orlec-2“/?F?). Ova serija satelita imala je manju rezoluciju od „Kobalta“, ali su zato imali šire vidno polje i veći broj kapsula za slanje filmova. Verzija „Don“, teška oko 7 tona, izvedena je iz „Jantara“ ali je imala 8 povratnih kapsula konusnog oblika (verovatno slične kapsulama „Raduga“ iz brodova „Progress“) svaka težine 357 kg.

U to vreme se verovalo da „Donovi“ mogu da šalju slike u realnom vremenu, ali iako se ne zna tačan dizajn ovih satelita, male su šanse za to. Veruje se da su imali panoramske kamere širokog spektra koje su koristile objektive „Geoton RDK–1“, isto kao i kod „Resursa DK“. Između 1989. i 2006, lansirano je 8 satelita „Don“, koji su svi posle 2 meseca rada samouništeni, nakon što bi poslali podlednje kasete sa filmovima. Znači, za razliku od „Kobalta“, optika se nije vraćala na Zemlju.

Ne zna se mnogo o seriji „Jenisej“, od kojih su od 1994. do 2000. lansirana samo 2 satelita („Kosmos 2290“ i „Kosmos 2372“). Sa 11 tona, izgleda da je to bila veća verzija „Dona“, opremljena sa čak 22 kapsule za filmove. (Zato su na Zapadu označeni kao sateliti 7. generacije.) Zvog velike težine morali su da budu lansirani mnogo jačim ukrajinskim raketama „Zenit-2“, što je najverovatnije i bio razlog njihovog ukidanja, jer nakon raspada SSSR–a ove rakete više nisu bile po volji novim ruskim generalima. Sateliti su mogli da rade u orbiti oko 200 dana, nakon čega su takođe samouništavani u orbiti.



Moguća konfiguracija satelita serije „Don“. Iza naglašenog središnjeg dela kriju se automatske sletne kapsule sa filmovima (№7).

Model „Araks[7]“ („Araks–N/R“/11F664) je možda najspektakularniji ruski špijunski satelit, pa je to i bio motiv da prošle godine na ovom sajtu napišem opširniji tekst o njemu. Radi se o svemirskom teleskopu teškom 7,5 tona, sa primarnim ogledalom od 1,5 metara (neki izvori kažu 1,7 m), koji je sa orbite 1500 × 2800 km × 63° slao u realnom vremenu slike rezolucije oko 1–2 metra (2–10 m prema drugim izvorima). Mada mu rezolucija nije izuzetna, budući da je lociran na tako visokoj orbiti, mogao je da leti iznad mete mnogo duže. „Araks“ je mnogo godina na Zapadu bio poznat kao „Arkon“, ali danas znamo da je to bio naziv komercijalne verzije satelitske platforme. Proizvodi ih kompanija NPO Lavočkin, a koriste elemente sondi za Veneru i Mars. Pored toga, koriste pogonski sistem baziran na poznatom dodatnom stepenu „Fregat“. Zbog velike težine, sateliti su lansirani raketom „Proton“, što je uticalo na njihovu jako visoku cenu, pa je od 1997. do 2002. lansirano samo dva komada: „Kosmos 2344“ („Araks-1“) i „Kosmos 2392“ („Araks-2“). Iako je trenutni status programa nepoznat, veruje se da je ultraljubičasti teleskop T-170M „Spektr-UF“ – koji bi uskoro trebalo da bude lansiran u kosmos – zasnovan na „Araksu“.

CSKB „Progress“ je osamdesetih godina planirao sličan satelit, koji je trebalo da leti na nižoj orbiti, i koji je imao radni naziv „Safir“. Trebalo je da ima rezoluciju do 30 cm, no projekat je zbog slabog finansiranja otkazan i zamenjen „Araksom“.



Špijunski satelit „Araks“ je prroizveden nakon što je (nakon raspada SSSR–a) otkazan veliki teleskop „Lomonosov“, koga su tada od milošte nazivali „Hablovim mlađim bratom“.

Serija „Persona“ predstavlja poslednju generaciju ruskih špijunskih satelita, čije je prvo lansiranje bilo 26. jula 2008. godine. Pretpostavlja se da koriste kombinaciju optičkog sistema (17V317) i „Arakisov“ sistema (17V321), i imaju konstrukciju „Jantara“ („Neman“ ili „Resurs DK–1“), mada ima sugestija da koriste tehmološka rešenja programa „Safir“. Lansirani su sa Plesecka raketom „Sojuz-2.1b“) u polarnu orbitu, što je bilo čudo, jer su Rusi prvi put u istoriji svojih špijunskih letilica koristili ovu orbitu. Ukratko, čini se da je namera ovog jeftinog hibridnog sistema da zameni „Nemani“ i „Arakse“. Veruje se da je optiki sistem, proizveden u najboljoj ruskoj i jednoj od vodećih svetskih proizvođaća optike, LOMO, ugrađen u teleskop sa ogledalom prečnika 1,5 metar (žižina daljina oko 20 m) i rezolucijom do 30 cm. Prva „Persona“ je prestala sa radom posle 7 meseci, očigledno zbog nekog električnog kvara, jer je radni vek procenjivan na 7 godina (što je manje od 10 godina američkih satelita KH-12/Ikon/Advanced Crystal).

Na kraju, izgleda da su Rusi poslednjih godina odlučili da pojednostave očito složenu paleti svojih fotografskih špijunskih satelita nasleđenu još iz sovjetske epohe, tako da će se u budućnosti oslanjati samo na dva tipa satelita. Prvi će biti „Kobalt M“, koji će biti korišćeni za zadatke koji ne traže hitne odgovore ali traže visoku rezoluciju, dok će drugi biti „Persone“, koji će brzo pribavljati informacije o ciljevima, mada u nižoj rezoluciji. Nije nemoguće da će vremenom sateliti „Persona“ (samo različitog tipa) postati jedini ruski špijunski sateliti. Biće to kraj još jedne epohe.



Mogući oblik i veličina špijunskog satelita klase „Persona“. Ima težinu oko 6,5 t, dužinu 7 m, prečnik 2,7 m. Lete na visinama preko 720 km.

VARIJANTE ( slika u attachu )



[1] Satelit je bio u orbiti 30 dana i koristio je filmsku kameru. U vojnoj upotrebi je bio od 1978. do 1983. i tada je dobio ime „Feniks“. Imao je dve loptaste kapsule za slanje filmova na Zemlju. Bio je težak 6,6 t i dužinu od 6,3 m.

[2] Za fine radove i podešavanja postojala su i 4 motora 11D446 i 8 motora 11D428.

[3] Ove kamere su letele u modifikovanim satelitima pod oznakom „Jantar 4K1“ (11F693), koji su u orbiti umesto 30 ostajali po 45 dana. Ostali sistemi su bili isti, i obe verzije satelita su lansirane paralelno.

[4] Radi se o važnom aerodinamičkom faktoru. Naime, već dugo se zna da konus (kupa) koja leti širom stranom kroz atmosferu ima veću dinamičku stabilnost od lopte. Sa dovoljno malim polu–uglom i pravilno odabranim težištem, konus je aerodinamički dovoljno stabilan da bude siguran. Polu–ugao je ugao između konusove ose rotacione simetrije i spoljnje površine. Balistički nuklearni projektili imaju taj ugao između 10° i 11°, dok je, recimo, sonda „Galileo” imala 45° a „Vikingov“ aeroshell 70°.

[5] Motor je imao 4 mlaznice, impuls od 25 kNs, pritisak u komori od 17 MPa. Težina motora je bila 35 kg, dužina 0,64 m a prečnik 0,28 m.

[6] Radi se o komercijalnom satelitu za osmatrnje Zemlje. Ono DK se odnosi na Dimitrija Kozlova, konstruktora prvoz satelita klase „Jantar 2K“.

[7] Araks je jedna od najvećih reka u Zakavkazju. Bila granica Rusije i Persije. Izvire u Turskoj i teče Jermenijom i Azerbejdžanom.

Preuzeto sa ...

Super tema...

Pre par dana je jedna grupa osudjena za ogromnu proneveru...razni direktori istrazivackih centara...

Upis. Tema je za gustiranje uz jutarnju kafu 

Uuuuuuu, sjajno Lightsofte 

Pa sad nek neko kaze "ruski svemirski program je u krizi" Rade oni, rade, ali ne pricaju mnogo, a i rade sto im je nuzno, pa onda dalje, ako moze.

Sjajan prikaz, nateraces me da se udubim u materiju. Bravo!
 

ako su celom svetu dali gugl mape ko zna sta tek oni koriste 

Sovjetske svemirske kamere



O autoru:
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći.

Sovjetske planetne letilice su pre koristile cikloramske i linealne fotometre1 nego vidikonske televizijske kamere sa katodnim cevima. Međutim, u svojim svemirskim misijama novijeg datuma, Amerikanci su se kod panoramskih kamera “Vikingovih“ lendera i specijalnih linearnih „push broom“ kamera2 kod „Mars Odyssey“ ipak okrenuli sovjetskom dizajnu kamera.


Neke od glavnih kamere koje su Sovjeti koristili u istraživanju svemira i Zemlje.

1. „Luna 3“
2. „Mars 1“
3. „Zond 3“, „Luna 12“, „Venera 2“
4. Orbiter „Marsa 5“
5. Eksperimentalna kamera
6. Eksperimentalna kamera
7. Lenderi „Lune 9“ i „Marsa 3“
8. „Luna 19“, „Luna 22“
9. Orbiteri „Marsa 5“ i „Venere 9“
10. Zemljin meteorološki satelit („Meтеор“)
11. Skener sa Zemljinog satelita
12. Lender „Venere 9“

1. Uređaji koji detektuju svetlost uz pomoć fotorezistora, fotodioda ili fotomultiplikatora. Da bi analizirao svetlost, fotometar meri svetlost koja prolazi kroz a filtere ili kroz monohromatore i utvrđuje njenu talasnu dužinu ili analizira spektralnu distribuciju svetlosti.
..Neki fotometri mogu da umesto fluksa mere broj individualnih fotona – princip rada je isti. Svi mogu biti u vidljivom, infracrvenom ili radio-frekventnom opsegu.
2. Tehnologija od pre 30-50 godina, koja je omogućavala satelitima i avionima da slikaju optičkim kamerama. Njihovi linearna mreža senzora je bila postavljena pod pravim uglom u odnosu na pravac kretanja letilice. Ovakve kamere su mogle da uhvate više svetlosti nego „whisk broom“ skeneri jer su dobijale više svetlosti sa određene površine, što je imalo isti efekat kao i duža ekspozicija. Ovi senzori su se nazivali „wide field devices”, analogno širokougaonim sočivima kod konvencionalnih kamera.

IKONOSKOPI

Vidikon-cevna kamera prvi put je korišćena u svemiru kao deo sistema „Сeлигер“3, koji je za Lenjingradski televizijski institut (НИИ-3804) projektovao glavni konstruktor Igor Valik (rus. Игор Л. Валик). Bila je instalirana na svemirski brod „Восток“ sa ljudskom posadom. Baziran na ranijim videofonskim projektima, sistem je koristio dve kamere (svaka od po 3 kg), sa postojanim ikonoskopskim cevima5 tipa „ЛИ-23“. Sistem je slao video signal od 50 KHz (10 kadrova u sekundi, sa 100 linija po kadru) putem nosača signala od 83 МHz.


Kamera „Селигер“. Posle modernizacije, imala je 400 umesto 100 linija po kadru i 400 piksela (umesto 100) po liniji.


Ј.А. Gagarin u „Востоку 1“ (levo) i V.V. Terješkova u „Востоку 6“ (desno).

3. Projektovanje sistema je započeto još 1957. U isto vreme su pravljeni i kompleks „Jenisej“ (za prenos i prijem nepokretnih slika) i kompleks „Seliger“ ( za prenos i prijem slika nastalih sporim skeniranjem).
4. Каsnije je taj institut nazvan „Всесоюзный научно-исследовательский институт телевидения“ (ВНИИТ). Oni su 1949. napravili i prvi TV u SSSR za masovnu upotrebu КВН- 49.
5. Tako su se nazivale prve TV cevi za kamere u kojima mlaz elektrona velike brzine skenira preko mozaika fotosenzitivnih granula. Neke od principa tog uređaja patentirao je Vladimir Zvorikin 1923. i 1925. Zanimljivo je da je studirao u Sloveniji.


Sistem „Seliger“ je bio testiran tokom 1960. godine, prilikom lansiranja kapsule „Восток“ (sa šifrovnim nazivom „Objekat-K“; vidi fusnotu 74). „Спутник 5“, nazivan još i „Brod pratilac 2“ (rus. „Корабль Спутник 2“), nosio je svemirske pse Belku i Strelku6, čije se slike iz tog vremena često mešaju sa Lajkom7. Leteći sa „Востоком 1“, u aprilu 1961. Jurij Gagarin postaje prvi čovek u svemiru. „Восток 2“ i svi ostali brodovi nakon toga koristili su unapređeni, 400-linijski TV sistem. Lenjingradski institut NII-380 je započeo, a kasnije i nastavio da kontroliše sve fotografske i televizijske sisteme (engl. imaging systems) u orbiti oko Zemlje, uključujući video sisteme kosmonauta,
kamere za snimanje oblaka na satelitima „Molnija“8 (rus. „Молния“) i „Meteor“9 (rus. „Метеор“), i foto-televizijske sisteme prvih špijunskih satelita iz serije „Zenit“10 (rus. „Зенит“). Međutim, u isto vreme, Rjazanskijevim biroima11 je data kontrola nad svim imidžing sistemima koji su pokrivali deepspace.

6. Ovo svi znaju, ali skoro niko da je u „posadi“ još bilo i 42 miša, 2 pacova i različite poljoprivredne biljke.
7. Lansiraja 3. novembra 1957. „Спутником 2“. U orbiti je provela nekoliko sati, nakon čega je uginula od stresa i pregrejanosti.
8. To su zapravo bili vojni komunikacioni sateliti, koji su počeli da lete od 1965. Od 1967. Ovi sateliti su korišćeni za prenošenje ruske nacionalne televizijske mreže „Orbita“.
9. Sateliti ove serije su imali meteorološku namenu, a dizajnirani su bili za praćenje temperature, vlažnosti, zračenja, oblaka, ledenih santi itd. u atmosferi i na moru. Poslednji „Mетеор“ je lansiran 1993.
10. Ovakve satelite SSSR je lansirao od 1961. do 1994. Da bi se prikrila njihova namena, svi oni su nosili oznaku „Kосмос“. Za 33 godine lansirano je preko 500 ovih satelita, što je svetski rekord.
11. Još 1930. u okolini Moskve je oformljen naučno-istraživački i eksperimentalni institut (НИИ) za oblast vojne radio-veze, radio-navigacije i radio-lokacije. Posle rata i pod stalnim pritiskom mogućeg atomskog rata, u maju 1946. Savet ministara SSSR-a započinje radove na proizvodnji raketnog oružja. Tada se od više zavoda i laboratorija formira НИИ-885, ili kraće,
samo „Institut“, kao glavno preduzeće za sisteme za upravljanje raketama. Među zaposlenima su bila i 54 zarobljena nemačka stručnjaka. Institut je imao nekoliko samostalnih odeljenja sa različitim specijalnostima, a među njima od 1952. godine i СКБ-567 (rus. Специальное конструкторское бюро) za telemetrijske sisteme.
Nakon reorganizacije, stvorena su dva kompleksa: jedan za konstruisanje autonomnih sistema upravljanja (gl. inženjer N.A. Piljugin), a drugi za konstruisanje radio-sistema upravjanja (direktor M.S. Rjazanski). Obojica su ušla u slavni Savet glavnih konstruktora, koji je činilo samo 6 ljudi a koji je oformio S.P. Koroljev.

Za razliku od Amerikanaca, sovjetski konstruktori su u deep-space misijama izbegavali da koriste kamere sa vidikon cevima. Televizijske cevi su patile od slabe rezolucije, bile su lomljive i nezgodne za rukovanje, davale su nejednaku
katodnu jasnost, i stvarale sliku lošeg kvaliteta. U kontekstu udaljenog planetnog fotografisanja, spora telemetrija je zahtevala ili skladištenje videoslika ili vrlo sporo čitanje fotokatode, što su u to vreme tehnički bili vrlo problematični zadaci. Za snimanje pejzaža, bilo je potrebno instalirati poseban mehanizam koji bi pokretao televizijsku kameru preko date scene. Na kraju je bilo jako teško sastaviti kompletnu panoramu od tih izobličenih i nejednakih pojedinačnih slika.


Vidikon cev prečnika 2 cm. Tokom pedesetih godina, za kompaniju RCA, ovu cev su razvili Weimer, Forgue i Goodrich. Pre konstruisanja sonde „Galileo“ koja je krajem sedamdesetih krenula ka Jupiteru, NASA je koristila vidikon kamere na većini deep-space misija.


Princip rada vidikona. To je cevna kamera za čuvanje podataka, kod koje zračenje različite gustine formira sliku na hotoprovodničkoj (fotootporničkoj) površini, koju potom skenira zrak elektrona male brzine.

Institut je konstruisao prvi sistem upravljanja strateškom nuklearnom raketom R-5 (1956.) i interkontinentalnom balističkom raketom R-7 (1957.), čime je formiran prvi raketno-atomski štit oko SSSSR-a.
Raketa R-7 je 1957. odnela u svemir prvi veštački satelit, čime je započela kosmička era čovečanstva.


FOTOELEKTRONSKA MULTIPLIKUJUĆA CEV

Čak i danas, najosetljiviju metodu za merenje svetlosti svih talasnih dužina predstavlja fotoelektronski multiplikator12 (rus. фотоэлектронный умножитель, ФЭУ). Fotomultiplikatori su imali mali šum i mogli su da se pojačavaju do te mere da je bilo moguće uočiti čak i pojedinačne fotone. Takvi uređaji, koje su Sovjeti nazivali „Kubeckijeva cev“, redovno su korišćeni na sovjetskim svemirskim letilicama, u kamerama, spektrometrima i scintilatorskim detektorima13.


Prednji i zadnji kraj fotomultiplikatorske cevi (levo). Prva fotomultiplikatorska cev na svetu (desno). Fotokatoda i kružni emiteri elektrona načinjeni su od Ag-O-Cs.

12. Fotomultiplikator je vrsta vakuumskih cevi, ili preciznije, fotocevi, koja je izuzetno osetljiva na svetlost u ultraljubičastom, vidljivom i infracrvenom spektru. Takvi detektori koriste sekundarno zračenje brojnih elektroda za uvećavaje („multiplikuaciju“) struje; zrak elektrona se reflektuje sa jedne elektrode na drugu, pojačavajućistruju nastalu upadom svetlosti i do 100 miliona puta, omogućavajući detektovanje čak i pojedinačnih fotona.
Ovaj uređaj je otkrio sovjetski fizičar Leonid Aleksandrovič Kubecki, i danas predstavlja najrasprostranjeniji vakuumski elektronski uređaj. Koristi se u fizici visokih energija i astrofizičkim eksperimentima.
13. Jedan od prvih metoda za praćenje kretanja radioaktivnih čestica. Zasniva se na svojstvu svetlucanja, iskričenja (luminescencije), koje se pojavljuje ako npr. alfa-čestica udari u neki fluoroscentni zaklon.


Elektrovakuumski fotoelektronski multiplikator (ФЭУ). Za njen rad je bio potrebna strija visokog napona.

Fotoni pogađaju malu fotokatodu na početku cevi, najčešće od antimnocezijuma (Sb-Cs), i izbacuju nekoliko elektrona. Oni bivaju ubrzavani električnim potencijalom i usmereni ka prvoj dinodi14, koja izbacuje još više sekundarnih elektrona. Oni se zatim usmeravaju ka sledećoj dinodi, koja je takođe na malo višem električnom potencijalu. Na kraju, serijom ubrzavanja (koje se postiže sve većim potencijalima) i velikim brojem dinoda, postiže se lavina elektrona koje padaju na anodu15. Napon u dinodama je mogao tako da se kontroliše da se proizvodila precizna linearna svetlost, ili da se stvori
logaritmički fotometar.

Generalno, fotoelektronska emisija je snažnija na kraćim talasnim dužinama, počevši sa blisko infracrvenim16 a onda, kako idemo ka ultraljubičastom i rendgenskom zračenju, postaje sve jača. Otvor cevi je bio propustan za određene talasne dužine; staklo je propuštalo vidljivu svetlost, kvarc ultraljubičasto zračenje, a berilijum je omogućavao merenje solarnog rendgenskog zračenja. Na spektralnu osetljivost takođe je imao uticaj i način izrade fotokatode. Za veliku osteljivost u vidljivom delu spektra, uobičajeno je bilo da se u kamerama različite koriste multialkalne katode (natrijum-kalijumantimon- cezijum, Na-K-Sb-Cs). Ako je bila poželjnija infracrvena osetljivost (IC), u kamere su se ugrađivale cevi sa srebro-oksidnim ili cezijumskim katodama, a ako su bili potrebni tvrdi ultraljubičasti i rendgenski senzori upotrebljavale su
se berilijum-bronzane fotokatode.

14. Dinoda je jedna od brojnih elektroda unutar fotomultiplikatora. Nalazi se između anode i (foto)katode. Svaka od njih ima veći pozitivni potencijal od prethodne, tako da na kraju može da pojača male struje koje emituje fotokatoda i do milion i više puta.
15. Na svaki inicijalni elektron, na kraju se stvara 105-107 novih.
16. Termin koji se koristi za kraće talase u infracrvenom delu spektra, i odnosi se na talase od
oko 0,78 μm (vidljiva svetlost) do oko 2,5 μm.