Ko je i kada izgradio manastire Meteore u Grčkoj nije točno poznato. Ali da je gradnja bila više nego teška, uveriće se svako ko se od podnožja uputi pešice prema stenovitim vrhovima, na primer prema manastiru izgrađenom na Širokoj steni.



Put je, za modernog posetioca nenaviknutog na pentranja po planinama, za „ispuštanje duše“. Istina, blizu ulaza u manastir može se doći i automobilom, ali tada je doživljaj prostora na kom su manastira pomalo površan.

Svaki korak pešačenja vredan je napora. Posetilac na taj način polako ulazi u neobičan svet koji čine manastiri na stenama i monahinje i monasi koji žive u njima.

Na putu uzbrdo vreme teče polako. Mnogo sporije nego kada se vozimo automobilom. Koračajući, stižemo da razmislimo ne samo o prirodi i prizorima oko nas, već i o nama samima.

O gradskoj gužvi koju smo ostavili iza sebe, nervozi, svakodnevnoj žurbi, jurnjavi na posao, gužvama u trgovačkim centrima, zvonjavi mobilnih telefona.

Tišina koja svuda vlada djeluje poput spa terapije. Oktobar ili april idealni su za posetu Meteorima.

Toplo je; imate utisak da se čuje strujanje prijatnog planinskog vazduha. Nema neugodne letne sparine, prašina se ne mota oko stopala. Plastična boca s vodom ne žulja leđa.



Kada posetilac stigne na vrh, „alpinistički“ trud odmah se pokaže kao vredan poduhvat.

S vrha se pruža nezaboravan pogled koji u mnogo čemu podseća na maštovita platna slikara nadrealista. Šest manastira na stenovitim vrhovima predstavljaju prizor kakav se nigde drugde na svetu ne može videti.

Pogled puca u daljinu. U podnožju se vidi maleni grad, poput kockica složenih u dolini.

Naravno da osnivači manastira, oko 14. veka, nisu odabrali to mesto zbog lepih pejzaža i čistog vazduha. Nepristupačan prostor visokih stena odabran je prvenstveno zbog zaštite.

Vremena, kada su manastiri građeni, obilovala su katastrofama, nasiljem i svim onim čega uvijek ima kada se jedno veliko carstvo raspada, a na njegovom mestu nastaje novo.

Vizantskom carstvu i njegovoj raskoši pisalo se poslednje istorijsko poglavlje.

Otomanska imperija, koja je nastajala, proširila se grčkim poluostrvom, a stenoviti vrhovi Meteora i njihovi manastiri ostali su usamljena duhovna ostrva u otomanskom moru.

Gledajući manastire na stenama, posetilac ne može a da se ne zapita kako bi se gradili danas.

Koliko bi to trajalo i koštalo uz pomoć moderne tehnike i alata? Ali srednjovekovni ljudi bili su stvorenja hrapavih duša i tvrdih ruku. Sposobna, u svojim verovanjima, na poduhvate nezamislive današnjem čoveku koji živi s više materijalnih, a manje duhovnih vrednosti.

U vreme otomanske vladavine grčkim prostorima, na vrhovima Meteora bilo je dvadesetak manastira.

Danas ih je ostalo šest, od kojih je jedan ženski. Ni monaha ni monahinja nema mnogo – u svakom manastiru tek je desetak podvižnika.

Na stenovitim vrhovima Meteora danas je više turista nego Božijih ljudi. Zato ne čudi što će, ušavši u Manastir svetog Trojstva, namernik odmah videti prostoriju sa suvenirima. I monasi se prilagođavaju modernim vremenima.



Hteo - ne hteo, čovek ostaje zapanjen visinom stena na kojima su izgrađeni manastiri.

Dopremanje hrane uz pomoć korpi i konopaca izgleda neverovatno, ali ta „primitivna“ tehnologija vekovima je održavala život u manastirima.

Bio čovek vernik ili ne, Meteori su duhovno iskustvo. Okruženi tišinom, i nehotice se nađemo u mislima o vekovima koji su prošli, o nesvakidašnjem obliku i veličini stena, o postojanosti manastirskih zidova i čovekove upornosti da opstane, zajedno sa svojim verovanjima, bez obzira na nevolje koje ga okružuju.

Ko želi da se u planinskoj tišini na Meteorama posveti religioznom razmišljanju, u jeku sezone neće imati prilike za to.

Od oktobra, kad su Evropljani i Amerikanci ponovo na svojim radnim mestima, a posla se prihvate i Japanci koji su tokom leta obilazili evropske destinacije, očaravajući mir i tišina ponovno vladaju Meteorima.

Sesti na kamen i posmatrati zalazak sunca, uz okolne manastire na vrhovima stena, dok mlada monahinja uređuje baštu, doživljaj je koji se pamti.

Kao što se pamti i pogled na večernju panoramu Njujorka s Bruklinskog mosta. Svet je tako lep, tako raznolik...

Izvor: B92

Kad prizori sa slika djeluju tako impresivno, kakav li je tek osjecaj biti tamo...