Ношење крста бива о Спасову дне или о Светој Тројици, за време велике суше. Тада се искупи све село у цркву и сваки понесе по нешто од ствари црквених: крстове, иконе, књиге, олтарска врата и т. д. па се с тим иде по пољу и кад се дође до старог дрвета, обиђе се двапут, одслужи се служба; проврти се дрво сврдлом па онда свештеник узме часу вина и наздравља. Три пут узастопце пије и три пут сипа у ову проврћену рупу; за тим се у ову метне парче хартије, на које је свештеник исписао крст и у четири поља И. X. ИИ. КА., или се ставе два укрштена листа па се набије клин.

При ношењу крста пева се:

Ми у село, киша у поље, Господе помилуј!
Наше поље понајбоље, Господе помилуј!
Од два класа чабар жита, Господе помилуј!
Од две овце ведро млеко, Господе помилуј!
Од две краве плуг волови*, Господе помилуј!

* Осам јармова чине један плуг волова.

По што се цео обред у пољу сврши, крстоноше дођу у село. Ако има извора то код извора а ако не, на сред села изнела је свака домаћица у једној чинији соли, брашна, сириште и једну велику воштану свећу. Ту се свом народу освешта масло а за тим се сви уврате у каквог доброг домаћина који ће их почастити све до у вече, но и сви остали донесу ту јела.

Мобу на Косову зову: моба, а још чешће молба или хајтар. Молба се чини највише према сиромаху или ономе ко нема укућана. Молбом сељак пооре, површи па и кућу гради. Молба бива о мањим празницима и о радним данима, ако је свако свој посао већ завршио. О моби се и прочасте и провеселе и сиромаху сврше посао, но нарочитих неких обичаја, том приликом, нема.

Од празника се најлепше празнују Великдан и Божић. Пре но што се запосте велики пости, о покладама је велико весеље, јер је тада прочка. Гочеви бију, свирале увијају на све стране кроз село па и пушке се мећу. О прочки се збирају по две три комшијске куће те покладују заједно. Сви завађени се о прочки измире, опросте један другом увреде и тако, лака срца и душе, запосте велике посте.

О Велик-дану (Васкрсу) првог дана цело село заједно руча а око софре се вије коло. Том приликом се певају најлепше колске песме. Мушко коло игра за себе а женско за себе. Тако ће женско коло запевати:

Ор се, бер се, оро да беремо,
докле није Дивна дошла,
Дивна ни је без кошуље,
кошуља гу ју везиље.
Ор се, бер се, оро да беремо,
докле није Дивна дошла,
Дивна ни је без ћурдије,
ћурдија гу ју терзије.
Ор се, бер се, оро да беремо,
докле није Дивна дошла,
Дивна ни је без чарапе,
чарапе гу ју плетиље.
Ор се, бер се, оро да беремо,*
докле није Дивна дошла,
Дивна ни је без појаса,
појас гу је у шариље.

* Место оваквог почетка пева се и овако:
"Ајте, друге, да играмо."

А момци ће из другог кола тада:

Море лијо, лијан горо,
подигни ме, лијан листо,
да проведем ово оро,
све бећари нежењени.
Жените ги не држте ги,
да ви штету не чинију.
Ово оро све девојке;
давајте ги не држте ги,
да ви штету не чинију.

Тако ће уз песму и игру да се проведе све до пред вече а кад ће већ да се пође, запевају девојке:

Сунце зађе на заходах, ноћ мори ноћ,
а девојке на походах, ноћ мори ноћ. (ово се понавља)
У кога ће на конаке?
У Ðорђета механџије.
Што ће нама за вечеру?
Бел погачу, лудо јагње;
кондир вина, два ракије.*

* Многе колске песме певају се том приликом али их нисам забележио, јер их има доста објављених у Јастребова и др.

Другога дана Велик-дана, иду крстоноше кроз село и ко хоће да му сврате у кућу, плаћа по један или два шиника жита.

О Божићу је најважнији обред који се о Бадњем-дану врши. Домаћин доносећи бадњак већ честита Божић ("Честити ви Божић" вели укућанима.) Бадњак се поспе житом и намаже медом. Кад се стави бадњак на ватру, метну на онај други крај погачу ишарану и на њу мед и со. Прекрсте се сви редом и целивају погачу. За тим се поспе слама око ватре и окрену се сви око ватре. За тим иду у житницу, ту се окаде и напију славу, па се врате у кућу, свлаче опанке и бацају их преко себе па седају за софру. (Чији се опанак заклопи, верује се да ће умрети те године.) Кад седну за софру, сваки узме по једну сламку и иза леђа је веже говорећи: "ја везах вола" (јагње, козу, пиле и т. д. сваки друго нешто, како би била година плодна.)

Ко је видео кад је бадњак догорео, његово ће бити што ће се прво те године оплодити. Прво јагње које се ојањи зове се ранче, те за то обично ко спази кад догори бадњак узвикне: "Моје је ранче!" Остатак од бадњака ишчепа се, направе се од њега крстићи па се задевају за стреју и носе се на њиву још пре сунца, где се однесе и она погача која је била на бадњаку.

Сутра дан, о Божићу, ко први дође у кућу зове се полазник; дарују га воћем и даду му 10 до 20 пара а задрже и на ручак. Тог дана се иде и у цркву а за тим тек весели. Весеља о Божићу то су зимска весеља, у кући, крај ватре или у обору, где је направљена нишаљка на којој се девојке и младе жене забављају певајући познату песму: "Чија мома на нишаљку, гајтане мој!" У кући, крај ватре саберу се и комшије, те ће том приликом врло радо старији домаћин дохватити се гусала да отпева по где што јуначки.
Осим наведених празника, прате извесни обичаји још и ове празнике: Богојављење, Лазареву суботу, Цвети, Ðурђев-дан и т. д.

О Богојављењу се предвиђа судбина дома. Тога дана домаћин гледа кроз кобилицу и погађа каква ће срећа у кући у наступелој години бити.

О Лазаревој суботи иду лазарице које певају лазарске песме, са малим изузецима једнаке у свима крајевима Српства.

До Цвети се не сме нико китити цвећем а тога дана свештеник у цркви благослови цвеће и разда народу и од тад се почињу китити.

За Ђурђев-дан беру девојке биље пре сунца, јер о Ðурђеву-дне се крми стока мекињама и сољу и пуца се пушкама преко стада. Девојке ће са три извора (или три бунара) узети воду те том водом, са гранчицом врбе, кропе стоку. До тога дана грехота је заклати јагње а по тад га кољу. Ђурђев-дан је врло весео празник; девојке се тога дана и у коло збирају те певају колске песме, од којих је нарочито ђурђевска ова:

Ðурђево лето пролетно,
Ðурђево цвеће цветало,
Ðурђа га мома бераше,
мајке га на скут тураше.
Мајка га од скут мећаше:
Ни моја Ðурђа ни цвеће.


Бранислав Нушић

                                                                         Кућа и живот у њој

У кући живи задруга, у колико су се ове на Косову одржале, јер их је с дана на дан све мање и ако се оне не растурају увек са истих узрока са којих то бива у Србији. Један од највећих узрока распадању задруге овде, јесте немање заједничког имања. Сељаци су увек чипчије а врло ретко господари своје земље. Где су сами господари, ту се задруга стално одржава. Од таквих, данас су још највеће на Косову: Догањџићи од 30 кућа у Доњој Гуштерици; Бабушани од 13 кућа у Бабушу, па онда Дрмоњчетовићи у Ливађи и још неколико. (*Догањџићи су стара породица. Били су ферманом ослобођени плаћања пореза али су за то морали неговати кобце (догањ) за лов. Отуд им је остало презиме.)

Задругу данас одржава још само могућност да се у стоци има заједничко задружно имање. Имање које задругар и ван задруге може имати зове се одсебак или особак, но свако ко има одсебак, више се стара за тај свој део но за задружно имање па и због тога бивају често деобе у задрузи. Од како су се у новије време отвориле школе по селима и школовање поједине деце из задруге бивало је чешће узрок завадама па Бог'ме и деобама. Задруга не даје сву децу у школу, већ се једва реши једно да одвоји и то дете онда "бадава једе".

У свакој задрузи, осим старешине, постоје бачица и мешаља. Бачица је жена која се брине о благоти а мешаља је редуша која меси хлеб. Бачица се одређује на годину а мешаља на недељу или петнаест дана.
Данас су се задруге свеле управо на повећу породицу, на оца са синовима, снахама и унучићима; па се ни у овом облику у најзадње време не одржавају.

Највећи је дакле облик породице инокоштина; једна кућа и једно огњиште и ми ћемо овим описом у такову кућу ући.

Рођење новога члана куће, радост је целе породице те сви носе дарове новорођенчету. Разуме се, ако је дете мушко онда је радост тим већа. Веле, кад се роди мушко: "Гора плаче а кућа поје" а кад се женско роди онда "Гора поје а кућа плаче", или још и овако: "Кад се мушко роди све се у кући до чивије обрадује, само се метла заплаче а кад се женско роди само се метла радује а све плаче." Жена је пре рођења "тегобна" а кад роди па до четрдесет дана, зове се у селу родиља а у вароши лауса. Родиља излази одмах на рад али за четрдесет дана не сме изаћи из куће пре сунца ни вратити се после сунца.
Чим се дете роди стави се око њега конопац, под главу му се метну ните и метла и један гребен више главе а један код ногу. Тиме се дете четрдесет дана чува од вештица. Тај се обичај од скора почео у варошима да напушта али по селима се још увек тако чини.

У варошима, трећу ноћ по рођењу, искупљају се жене и чувају целу боговетну ноћ новорођенче, појући песме и веселећи се. Не сме се том приликом ни једна жена преварити да заспи, јер ту ноћ доходе суђенице да одреде судбину детету.

Прича се о суђеницама оваква прича: Било шест сестара па им се роди и брат. Трећу ноћ по рођењу остану сестре да га чувају. Преваре се све те заспе, само најмлађа остане будна. Дођу суђенице преко ноћ и пресуде да дете буде срећно и пресрећно али, на дан свадбе да га устрели стрела а, ако га та стрела мимоиђе, да остане срећан човек целог свога века. Најмлађа сестра све лепо чује што су суђенице досудиле па то не каже никоме, већ сачува као највећу тајну. Кад дорастоше сестре а оне се редом разудадоше те дође ред и на најмлађу, али она никако неће да се удаје док брата не ожене. Де би то било да се брат жени код неудате сестре, али она неће па неће. Најпосле брат шта ће, запроси. Кад дође дан свадбе, сестра му обисне око врата и измоли га, да јој да своје одело те да га она тај дан замени. Брат јој учини по вољи а, кад у цркви - њу погоди стрела. То је она стрела што су је суђенице брату намениле, те тако брат остаде срећан целог века.

За тим долази крштење. Имена која се дају деци при крштењу обично су ова:
Андрија, Анђелко, Божидар, Бојко, Вукашин (Вучко), Веселин, Вељко, Величко, Гвозден, Душан, Деспот, Дејан, Данило, Ðека, Ðука, Живко, Зорко, Иван, Јордан, Кузман, Крста, Лазар, Митар, Марко, Миљко, Милан, Михајло, Мирослав, Манасије, Младен, Маринко, Недељко, Пава, Петко, Рајко, Рада, Стамат, Станислав, Стаменко, Спасоје, Станоје, Стојан, Сава, Станко, Трајан (Троја), Цветко. Бисена, Божана, Босиљка, Бојана, Весела, Велика, Грозда, Гојта, Доста, Давина, Данка, Душка, Ðурђа, Живана, Златана, Иконија, Јордана, Јеглика, Јевра, Крстана, Каранфила, Манасија, Мирјана, Младена, Милена, Милојка, Николија, Нада, Неда, Петра, Петкана, Русанда, Роса, Румена, Спасена, Стевана, Савка, Стана, Стојанка, Сребра, Санда, Синђелија.

По варошима су већином календарска имена која су скраћивањем и тепањем постала прави надимци, којима је првобитни облик где кад са свим изгубљен. Тако: Лала, Пота, Нићко, Дела, Гала, Гата, Зала, Пана, Цана, Фила, Коља, Мана, Дена, Дика, Кита. Зара, Ðика, Панка, Тана, Вета, Канка, КИна, Зојка, Риса, Гика, Сутка, Чока, Кана, Ника, Стака. Име Стана и Станоје, Стојанка и Стојан дају деци кад се деца не држе, па то дете стане. А име Доста дају кад нека жена рађа само женску децу па да би било доста.
Ко нема никако деце, за тога кажу да је "сувокрља" и таква жена узеће вазда лекова бабских а у којега се не држе деца, осим што им дају имена која споменусмо, има и нарочитих обичаја који се обављају да би се деца одржала.

Тако ће онај ком се деца не држе купити платно из три града (вароши) па ће се звати каква комшика да од та три платна сашије једну кошуљу. Комшика шијући кошуљу седне на камен и не сме ни речи проговорити док не сврши посао. Кад сашије кошуљу, преврне се камен на коме је седела да ко други не седне на њ'. Тако исто се чини и ово: дозову се три непрошене девојке те изаткају пелену од вуне сабране од три црне овце, које никакву белегу нису имале. Те девојке за једну ноћ, док не запоје петли, колико изатку толико ће бити пелена. Док тку међу тим не смеју говорити. А сматрају да је и то добро, да би се деца држала, ако се дете никако не задоји док се не крсти.

Осим крштења постоји још један обрет, који нарочито на селу сматрају толико исто важним. То је прво сишање детета и тај се обичај зове стриг. Дете се први пут сиша кад ступи у трећу годину. На селу то увек врши кум и том се приликом дарује и части као и приликом крштења. Од дарова, којима кум дарује своје кумче, најглавнија је капа (фес). Пострижена коса чува се као каква амајлија. Тај исти обичај постоји и у Арнаута (арнауташа) те отуд и они имају својих "кумбара".

Дете расте готово остављено само себи. Мајка већ после неколико дана, од порођаја, ради све послове а ни доцније никад своме детету не посвећује много времена. Дете док је мало зове се "лудо" а све док се не ожени "дете". О годинама се не води рачун; многи веле: "Знам да сам се родио јали годину јали две пред муаребе (рат)" или: "Сад у меснице биће му тако петнаест година"

Појам пунољества никако и не постоји. Има један израз који то замењује али не опредељава право пунољество. То је кад момак или девојка "постаса" да се жени или да се уда. Тада се обично каже за момче: "Постас'о је да га женим" а за девојче: "Постасала је да се да" или "Улегла је у буљук, време је да се да". Али је све ово далеко од пунољества и зрелости дечје. У вароши чорбаџија ожениће сина и од 15 година, јер хоће да има у кући снаху која ће га дворити и госте дочекивати. Девојка од 13 година у вароши већ се крије т. ј. не појављује се више ни на улици ни у кући пред гостом па ни пред удаљенијим сродником. Кад се девојка крије ни у цркву више не одлази сем за причест. Чим се девојка "крије" то значи да спрема дарове те јој се може у свако доба на врата закуцати. На селу момче од 17 година а девојче од 13 година већ су "постасали".

На селу момак купује девојку т. ј. он даје новац за спрему девојачку. Те цене су некад биле произвољне те лепу девојку није могао свако купити већ се плаћала и по 1000 и 2000 гроша. Било је због тога и неправде и непријатељстава. Отуд су после сељаци захтевали те су настале варошке општине са владиком да се пропише наредбом једнака цена девојака, која је том приликом сведена на једну кесу (500 гроша).

Некога Иве из Гуштерице син запроси и да 500 гроша. Отац девојчин истроши те паре, које на спрему девојачку које на дочекивање и чашћење гостију, а кад пред свадбу девојка умре. Врате му 500 гроша (у случају смрти пре свадбе новац се враћа). Запроси други па прође тако исто, умре му невеста. Други таст истрошио паре па нема од куд да му их да већ му отплаћује по 20 по 30 гроша од Митрова до Ðурђева дана. Ивин син сад не може да се жени док не прибере паре али, што је још горе, новац му сматрају као проклет па не може лако да му нађу девојку.

Тај откуп доприноси много те има често бегства и отмица. Бива да је момак сиромах а узео би ову или ону девојку. Отац је не може дати без пара а она одбегне за момком. Томе доприноси и то, што ни момак ни девојка не полазе често за онога "који је срцу драг".

У кући се обично сви кућани договарају кад хоће сина да жене и главно им је том приликом с ким ће да се опријатеље. Девојку неће дати оној кући која слави исту славу па ма како из удаљеног села био. Има само неких слава код којих се то не мора да пази. Бива да се деца просе још док су са свим мала па и одмах по рођењу, нарочито кад се коме деца не држе. А бива да се може оженити и млађи брат, ако је старији на занату у граду или нарочито у туђој земљи, али треба старији да му ипак да свој благослов.
Кад девојке одбегавају, отиду обично у варош, у проте или у које друго село, у свештеника.

Но бива, да би биле безбедније, да одбегну и у Арнаута који је веран пријатељ момков. Арнаутин је склони у харем код своје жене и ту је безбедна. Но врло често се дешава и то, да Арнаутин задржи за себе девојку ако му се допадне. Та сиротица никад више не види ни момка ни родитеље, па се ипак врло често избегава у Арнаута.

Пре сватова постоји кита т. ј. исти обичај који се код нас зове прстен. У вароши постоји још и обичај, примљен од Турака, који се зове боја. У четвртак, пред недељом, које ће бити свадба, зберу се жене код девојачке куће и боје јој косе и веђе, певајући:

Наша момо, честита ти боја;
данас боја и ал-к'нарија,
јутра дувак и млади делија.

а осим ове и многе остале песме.
О сватовима у селу се носи барјак; пушке се мећу и трка се коњима. Кажу да су кадгод свадбе биле врло веселе но нису данас толико. Уз гоч (бубањ) и уз многу ракију, траје једнолико весеље по два и по три дана. Но том се приликом вије весело и јуначко оро; поје се песме без престанка а мећу се силне пушке и здраве искрене здравице.

Млада се носи покривена булцем (постоје још и речи булетина и дувак) и на коњу, а са обе стране иду девери који је пењу и скидају са коња. Млађи девер обично води коња а старији држи невесту. У вароши младу носе у колима покривеним са свих страна платнима. Младу сваки гост дарује новцем а младожења дарује родбину девојачку као и она њега. Увођење младе у нову кућу скопчано је са многим ситним обичајима потеклим из предрасуда.

Неколико свадбарских песама, које ћемо овде изложити, показаће уједно и поједине обичаје о свадби.
Кад оплићу девојци кике (косу) њене ће другарице певати:

Је л' те је жалба, девојко,
за твоје лепо ношење;
је л' те је жалба, девојко,
за твоје лепо седење;
је л' те је жалба, девојко,
за твоје лепо шетање;
је л' те је жалба, девојко,
за твоје лепо играње;
је л' те је жалба, девојко,
за твоје лепо певање?

или:

Мајка Данку оплитала,
мајка Данку очешљала,
ем гу плете ем гу куне:
Сад те мајка оплитала,
па те веће не оплела,
туђа мајка оплитала,
туђа мајка те чешљала.

Кад облаче невесту она треба да се брани и отима, као неће да обуче невестинско руво, па девојке је силом облаче. У многим селима постоји обичај да невести брат обуче кошуљу и чарапе и то сваку од тих ствари прво на себе навуче а за тим на невесту. Кад јој обуче кошуљу и чарапе, онда девојке облаче остало руво и том приликом певају ове песме:

Другарицо, наша неверницо!
Не л' се синоћ љуто заклињаше
да не обучеш свекрове аљине;
да не обучеш калуђерско руво.

Жали, друго, твоје девојаство.
Жали, друго, твоју криву капу.
Жали, друго, твоје русе косе.
Жали, друго, твоје прошетање.

Жалост моја да сам сад девојка
умела би момка пробирати,
за два плава пару не би дала,
за једнога црномањастога
ја би моје црне очи дала.

За то време пак, код момкове куће док се брије момче, пева се:

Бричи ми се бекче Сарајевче,
буд се бричи, па ми бригу брине,
сабраја је три ките сватове,
не може ги лебем заранити,
не може ги винем запојити,
не може ги коње прифаћати.

а кад се облачи:

Обложи се момче и девојче:
момче дава коња и сто гроша
а девојче ђердан испод грло,
да спавају да се не дирају.
Момче спава као лудо јагње
а девојче као љута гуја.

Кад мећу младожењу на коња те хоће сватови да се крену по девојку:

Ајд пооди, куме и старејко,
моли ви се млади младожења,
коња јаше, коњ му поиграва,
сабљу веше, сабља му се смеје,
сама му се узда зауздава.
Пуца копча, пуца му грооћу.

Кад се из девојачке куће виде сватови да долазе:

Ој јубава, јубава девојко,
ето иду кићени сватови,
што су сила да ги Бог убије,
не можмо ги лебем заранити
а дека ли винем напојити.

а кад већ свати хоће да улегну у обор:

Барјактаре, дигни барјак горе,
да видимо млада младожења!
Младожења, млади аџамија,
што си тако рано подранија
те си нашу другу расцвелија.

или:

Ниска стре'а, висок ђувегија,
дигни стре'у, девојачка мајко,
нека прође зете, ђувегија,
да не сломи перо пауново.
Своја га је накитила мајка
па је њему љуто наручила:
Ако сломиш перо пауново
немој ми се натраг поврнути,
ни девојку за собом водити.

за тим ће код девојачке куће певати и:

Добро дошли, кићени сватови!
Је л' весели кићени сватови.
Је л' весео куме и старејко.
Мили куме, ти ли соко беше
те донесе свате под крилима.

Кад сватови узму девојку па пођу, жале је укућани па се тога ради у многим селима не пева никаква песма, али у другима опет и том приликом певају овако:

Што седите, кићени сватови,
што седите те не поодите,
но љутите девојачку мајку
а она је и од себе љута
што је дала гонџе за каранфил.

А кад доводе девојку са венчања младожењиној кући, чим их од куће спазе, поје:

Ето иду кићени сватови
да донесу сунце под мараме
да огреје свекрове дворове.

а кад свати улегну у обор (млада иде најзадња на коњу, те још није улегла) настављају горњу песму:

Месец дође а сунце га нема,
остало је доле у ливаде
да сабере цвеће свакојако
да накити свекрове дворове,
понајвише траву детелину
да нарани сватовачке коње.

Осим ових песама, које се у нарочитој прилици певају, има и других свадбарских песама које се у колу, или кад путују сватови или и иначе о свадби певају. Такве су на пример:

Што ова гора на божур мирише,
нико нема кроз гору да прође
сал' прођоше кићени сватови,
сви сватови по божур попали,
девер снаху под јелу зелену.

О девојко, питома ружицо,
је си л' расла борем гледајући
је ли нашег Саву чекајући?
Несам расла борем гледајући
ни вашега Саву чекајући,
ја сам била једина у мајке,
свилу прела, на свилу седела,
шећер јела, шербет воду пила.

Ранила мома славеља
за девет рамне године.
Данас се мома удава,
славеља свога продава.
Славељ се моме мољаше:
Немој ме, момо, продати,
ја ћу ти тебе требати,
тури ме на дно у санд'к,
у твоји ситни дарови;
када ће зора зорити,
ја ћу ти, момо, певати,
тебе ћу младу будити.

Првих дана у кући, невеста не ради никакав већи посао; већ се упознаје са кућом и дочекује госте. Осим тога, тих дана она пере свима укућанима ноге.

Муж је прави господар своје жене. Кад је он у кући, она и не говори. Име мужевљево не помиње у разговору ни пред женама а камо ли пред људима. У опште, појмови о чедности која постоји у односима мужа и жене, врло су строги. Кад су муж и жена млади, срамота је да иду само њих двоје негде, јер би им се смејао свет ако нема кога старијег уз њих; више него то, срамота је и кад говоре међу собом много, не само у друштву већ и у кући. Кад једна жена пита другу за здравље у кући, неће никад питати и за мужа јој, већ само за децу, осим старија жена што пита за "домаћина" али неименујући га. Па и људи међу собом питају само за здравље деце а жене и не помињу.

Срамота је кад жена већ прве године брака добије дете; срамота је да плаче кад јој умре прво дете а што је још грђе, срамота је да плаче кад јој муж умре. Живот је жена искључиво у кући па се, нарочито у варошима, и не разликује толико од живота мухамедовских жена. Од десет двадесет година, жене су почеле да се појављују и пред гостом у кући а пређе нису излазиле ни пред даље сроднике.

Редак је случај да се муж раздваја са женом. У вароши и бива, али у селима ређе. Узроци раздвајању нису увек једнаки са онима који се налазе у актима наших конзисторија. Раздвојиће се што је жена нероткиња; што је неки Арнаутин навалио на кућу; што је муж од невоље пребегао у Србију пре неколико година па се и не јавља жив. Нека Марија из Бабиног Моста побегла је од мужа из Брњице својој кући, јер је муж обећао при просидби да купи оку памука да ради себи што јој треба, па сад одриче обећање а она нема памука па"седи тако скрштених руку а то је срамота".

Постојао је пређе обичај, који се и данас одржава по где и где: кад муж хоће да отера жену, зовне два човека, узме нож и одсече јој пред њима парче бошче (кецеље) и да јој сто пара, па је тиме свршено раздвајање. Кад се каже: "Одрезао јој је бошчу", зна се да се раздвојио и отерао жену. Овај начин раздвајања бива само у случају, кад је узрок раздвајању женино непоштење.

У свакој се кући држе строго постови. Само за Петрове посте види им се криво, веле, тај се пост пости за "попадијине чарапе".

Готово сви сељаци, кад им се ко разболе, заветују се на неки пост и после то пређе у породични пост, ако се заветовало за домаћина. Сем тога, сви сељаци посте и за своје славе по недељу дана и ти пости су им као и велики. Приликом поста хране се врло рђавом и слабом храном. Иначе се најчешће једе пасуљ, купус, празилук, сочиво (лећа) а кромпир је већ ређа храна.

Месо се не једе често а највише се једе овнујско. Јагње је грехота заклати пре Ðурђева-дана. Свињског меса никако и нема или, мало што га има, једе се зими. Радо се једе сушено месо а и рибе се лабске и ситничке суше. Троши се по селима доста и козјега меса. Сем свега тога, дабоме, сир, млеко, кајмак, јаја и т. д. Паприка се не једе много као у Србији а ракија се пије врло много.

Кад је ко болан у кући лече га саме жене. За сваку бољку знаће жена у кући лека а ако га она не зна, знаће коншика. Ећима (лекара) ни у вароши не зову. Највише се болује од назеба а деца од богиња и великог кашља. Јектика се у народу зове "трпија" а и "дугачка болест" (по варошима турски верен); врућица - "велика болест на огњу сагорела" (овај додатак је облигатан); водена болест зове се - "дропљика"; епилепсија - "лошотиња"; велике богиње зову - велике красте а мале - сипанице. За лечење се употребљавају ове биљке: кичица, маточина, рен, пелин, бабина душица, слез, коприва, зова, ракита, седеф (рутвица), липов цвет, копитњак и т. д.

Свака болест била је "писана" или је дошла од мађија, од клетве, од очију или од намере (кад се ко намери, нагази). С тога се много лечи и гатањем. Тако је оно опште познато гашење угљевља од којега се вода, што претекне, баца на пса. Кад кога змија уједе баба, гаталица, шапће му на ујед три пут: "Раж, колач, од Бога иљач. Скочи крок ракобар. Постависмо ручак ручат, отуд иду рђави људи, не дадоше ручак ручат!" или: "Рогобора вечера, рогобојена постеља, не поради зле жене но поради добра човека, земља земљу пољубила. Крач, крач, ржен колач покрива!" Друкче се шапће кад око боли ("Ху, шака бака и т. д.) а друкче за грло.

Ако је ко теже болан дозивају се, после баба, попови и читају му молитву а ваља му и масло светити. Носе се болници радо и у оближње манастире или о младој недељи на какву развалину старе цркве или лековити студенац. Само ако је ко сишао с ума, нема му другог лека до да се носи у манастир св. Јанићија, у Девич. У Неродимњи има нека "самовила" којој народ много иде, а тако и у Приштини неки близнак, који лечи много од мађија.

Отићи ће и хоџи и потражити да им напише запис или амајлију. Амајлије се још много употребљавају као лек. Иду жене и латинскоме попу у Јањево да им пише амајлије. А има и наших попова који пишу записе за грозницу. Један од таквих записа гласи: "Чеснаја твоја глава набљуђе стојаше и глаголаше: стани, стани јежедневнаја тресавице!"

Интересантно је да и Арнаути зову често наше попове у болести па и Турци, само крадом. Али се за то тражи какав старији поп или калуђер. Болесник прими крст и свећу у руке а поп му чита врачевске и Василијеве молитве и он их равнодушно слуша. Носе Арнаути болеснике и у манастире наше, нарочито у Девич.

А кад сви побројани лекови не помогну, већ Бог узме душу, одмах се комшије и пријатељи слегну те да праве сандук. За тим сви сељани доходе ожалошћенима на "здраву главу". Тако се у граду и на селу зове посета, при којој се изјављује сажаљење ожалошћенима. Њима ће, обично свако ко дође, казати: "Бог душу да прости Глава да ти је здрава!" и уз то још по неколико добрих и пријатељских речи. Свака жена, својта, кад донесе свећу и цвеће, мора плакати умрлога, кад не би то учинила била би за њу срамота и грех. Младог човека или жену плачу и они који нису својта. Међу тим млада жена срамота је да плаче за мужем, нити да ставља знаке жалости. Тако исто срамота је младој жени плакати за првим дететом.
На погреб иду и мушки и женске, а сарањује се истог дана кад је умро. Ако се не деси свештеник ту, сахраниће га сами сељаци очитав му "оченаш", па кад наиђе свештеник, макар и после недељу дана, опојаће му гроб.

У знак жалости за умрлим, женске ће окренути хаљине наопако, неће се китити и покриће главу црном шамијом. Мушки се не брију неко извесно време. Око мртваца се много гата. Тако, док је мртвац у кући, не сме једно другом додавати ствар из руке у руку, већ ставља ствар на земљу те је онај, коме треба, узима. Хлеб се може месити и јело кувати само док је мртвац у кући а чим га изнесу, све престаје за тај дан па ма се немало хлеба. Иверје и дрва која су остала неизгорела, износе се на сокак а оно иверје што је остало, кад се сандук градио, пушта се низ воду. Вода која се затека у крчазима кад ко умире, не сме се пити јер, веле, да је и вода замрла. За недељу дана ништа се из куће не износи нити даје док, после недеље дана, домаћин не унесе најпре у кућу какву бакарну ствар.

Таких обичаја има још врло много, од којих су нам многи и познати. После седам дана даје се мртвацу за душу а чиниће се помен и после 20 и 40 дана, за тим пола године и година. Годишња трпеза кад се сврши, наћи ће се ко год и да запева, што значи да је жалост престала. Удовац или удовица срамота је да се жени или удаје пре године дана. Кад се жени удовац или удовица удаје, венчање се врши у вече и нема весеља. Деца, сирочићи, која по умрломе или умрлој остају зову се "јетимчићи". Кад остане удовац или удовица са "јетимчићима" није срамота да тражи себи новог друга због деце и то да буде, сматра цело село као своју бригу.

Бранислав Нушић

                                                          Народно веровање о природним појавама


Када грми, народ каже да се Свети Илија вози по небу колима. Негде, опет, кажу да се то по небу котрља паузна - велика дрвена руда, којом се веже сено или жито приликом превоза на колима.

За муње народ каже да то Свети Илија стрелама гађа ђавола, свог најљућег противника. Народ верује да Свети Илија неће да бије људе громом; а ако се то ипак догоди, то је само због тога што је ђаво стао на човека, па је Свети Илија, у мржњи према ђаволу, погодио и човека.

По народном веровању гром бије свуда - само неће у коприву и трње. Отуда и народна изрека:"Heћe гром у коприве."

Када грми зими, биће крвопролиће. ("Усред зиме кад му време није.")

Када се први пут у години чује грмљавина, ваља се поваљати по земљи да не би болела леђа.

Ако гром удари у кућу или дрво, предсказује губитак или штету или тој кући или околини.

Помрачење сунца предсказује неплодну годину, болест, рат или политичке промене.

Помрачење месеца предсказује изненадне болести, скупоћу и друге невоље.

Звезда када се спусти на земљу, означава олује са ветром или смрт знаменитог лица. ("Некоме се угаси звезда.")

Репате звезде кад се појаве, треба се надати земљотресу, глади, помору или смрти знаменитих лица.

Кад се 1910. године појавила Халејева комета, многи су очекивали смак света.

Земљотрес предсказује рат, скупоћу и разарање.

Када се први пут угледа млад месец, треба да се каже: "Здрав здрављаче, нов новаче, теби врећа, мени cpeћa." Или трипут узастопце: "Ја пун - ти празан."

Верује се да ћe онај ко успе да прође испод дуге, променити пол - то јест, ако је мушко постаће женско и обратно.

Када се дигне велики вихор, народ каже да ђаволи играју коло; зато, да би вихор престао, понеки опсују ђавола под лево колено.

Ако пада слатка роса, предсказује помор у стоци.

Силни и ужасни ветрови предсказују рат или нешто друго неповољно.

Ветрови који дувају са северне стране у касну јесен, предсказују да следеће године усеви неће бити баш најбољи.

                                                     Народно веровање о животињама


Пac. - По понашању пса народ предсказује разне неповољне догађаје. Када пас дању завија и урличе, значи болест, рат или смрт. На то завијање народ одговара: "На главу душмана", ...
..."На газдину главу" или "На његову (псећу) главу" - већ према томе шта ко жели.

Ако пас урличе у глуво доба ноћи, слути на смрт домаћина; а ако урлпче увече, онда се "лоше пише" нскоме од укућана. Обнчно пса који "предскаже" овако црну судбину, одведу дубоко у планину и завежу за неко дрво, па ако пас преживи три дана, знак je да се његово "предсказаније" неће обистинити, те пса враћају кући.

Ако пас урличе и завија за време болести некога у кући, нема много изгледа да ћe болесник преживети; а ако пас весело трчкара око куће. знак је да ћe болесник оздравити.

Када се чобански пас навади да коље јагањце, предсказује да ћe газда ускоро пропасти.

Када се кучка спари са вуком, знак је да ћe доћи до помора стоке.

Чији се пас проскита и слабо навраћа кући, народ каже да му се и газда проскитао; а ако се кучка проскита, каже се да је и домаћица почела да "шара".

Када се псето протеже, слути на болест и смрт укућана.

Запажено је да пас неколико дана завија и не једе кад ко умре у кући а нарочито домаћин.

Познати су случајеви да пас скапа на гробу свога господара.

Mачка - Мачка се сматра кобном - баксузном животињом. Када се мачка лиже и умива, треба се надати гостима или ћe бити лепо време.

Када мачка неће код болесника да лежи, значи да му је скоро крај.

Када мачка мауче и често излази из куће, знак је да у кући има нека непоштена особа.

Када мачка не крије свој поган, кућа треба да очекује неку несрећу.

Када мачка мауче у глуво доба ноћи, предсказује нечију смрт.

Када мачка неће да лови мишеве или када почне да прави разну штету по кући, знак је да газду неко поткрада.


Коњ. - Када коњи вриште, треба их са вољом слушати, јер они доносе добре вести.

Када коњи у доба рата весело и силно вриште и ногама бију, значи да ћe њихова страна победити. Но, ако се покажу невесели и плашљиви, слуте на пораз.

По народном веровању коњ разуме немушти језик и види све појаве у невидљивом свету, али о томе не сме ником ништа да каже јер би липсао.

Веран коњ данима рже кад му умре газда, а ако му је газда рањен, зна га кући донети.

Када човек јаше коња, коњска копита кроз лупарање говоре: "Држ' се не бој се, држ' се не бој се," а када јаше магарца, магарчева копита лупарају: "Лопата, мотика, лопата, мотика", а то по народном тумачењу значи да је опасније јахати магарца него коња.

Стока. - Када чобани погубе стоку у планини, изнад огњишта завежу вериге да би се вуковима уста завезала па да не нападају стоку.

Домаћица не иде у шталу са празном ведрицом, већ у њој увек има мало воде. Водом крави опере виме, а остатак проспе. Чим мало намузе млека, замочи два прста у млеко и истресе га на краву, па he крава дати довољно млека, а то се чини и на крају муже да би крава и други пут имала доста
млека.

Када се добри волови потерају на вашар ради продаје, домаћин исече мало длаке између рогова и то уваља у восак и чува у кући, а волове нахрани на кућном прагу мекињама и сољу да волови на новом послу не куну старе укућане.

Ако крава тели све мушку телад, знак је да ћe кућа запасти у дугове.

Када некоме угине говече, од новца добијеног за кожу треба купити неки суд који се употребљава на ватри: шерпу, бакрач, тепсију.

Ако се у кући прича да је некоме угинуло говече, треба узети жар са огњишта и бацити га напоље уз речи: "Далеко било од нас."

Стоку не ваља шкопити за време младог месеца.

Када се коме крава облизни, верује се да ћe неко умрети у кући.

Када се појави покор у стоци, верује се да ћe то зло задесити и људе.

Када се стока тера на пазар, треба одсећи прамичак вуне или длаке и бацити у тор да напредак сгоке остане у кући.

Живина. - Народ верује да анђео дође и опомене петлове када треба да почну оглашавати долазак зоре и дана.

Ђаво, да би напакостио људима, наведе петла да запева много раније, пре пола ноћи, и избуди људе без потребе. Таквог петла народ зове кривац и сматра га за весника несреће.

Ако се један петао три пута у кратком времену огласи као кривац, обично га домаћин после тога закоље и поједе.

Када петао кокодаче као кокошка или кокошка кукуриче као петао не треба се добру надати и најбоље је заклати их и појести.

Први петлови обично запевају око један сат по поноћи, други око два, а трећи око три сата ујутру. Кад човек нема сата, ово му служи као сат. ("Поћи ћемо после првих петлова.").

Понегде петлове не чувају дуже од годину - две дана. Ово због тога што по веровању петао прве године пева: "Ти газда" а друге године "Ја газда". или прве године пева "Закољи ме" а друге године:"3ачепркаћу те".

Када петао кукуриче на прагу, а деца пузе по кући, сврака крешти близу куће, или бубамара падне на руку, доћи ћe гости.

Ако кокош улети у кућу и легне на огњиште, неко ћe се из куће разболети и умрети.

Када се кокошка у кући стресе, доћи ћe гост.

Да би кокошке боље носиле јаја, треба им дати мало варице да једу. Јаја за насад не ваља преносити преко воде, јер се неће излећи. Ако већ мора да се пренесу треба их замочити у ту воду па he дати добар излег.Под живину се насађује непаран број јаја. Жена која је насађивала живину, треба мало да поседи код гнезда да би јој квочка мирно седела на насаду. Када се пилићи увече узнемире око кокошке, предсказују неку штету у кући а можда су у близини пацов или твор. Ако пилићи много пиште, биће гладна година.

Вук - Курјак је најомраженија животиња, ваљда зато што је највећи непријатељ стоке - човековог блага. По народном веровању вука је створио ђаво. Народна пословица "Боље је убити доброг вука него лошег Турчина" најречитије говори колико је вук омражен код нашег народа. Верује се да онај ко убије девет вукова, обезбеђује себи место у рају. Жене на длаци од убијеног вука каде децу, да би им деца била неустрашива као вукови. "Вук длаку мења, али ћуд никада."

Лисица се сматра најлукавијом и најпаметнијом животињом.

Зец је брза али несрећна животиња, јер га прогоне и људи и остале животиње.

Медвед је по народном веровању био човек кога је Бог претворио у медведа зато што је ногама месио хлеб.

Свиња. Када свиња рије под прозором, предсказује весеље; а када рије под кућним прагом, наговештава да he неко из куће умрети. Када свиња почне да једе живину, предсказује несрећу; а када почне да једе свој пород, треба је одмах заклати или продати.

Овца је дошла из раја да својом вуном облачи народ.

Ласица по народном веровању разуме шта јој човек каже. Ако јој каже што лоше када је види, она му се приближи крадом и побљује му се у јело, те га на тај начин отрује. Она тамани мишеве, зато народ каже када је спази: "Ласице - невестице прете ти наши мишеви да he ти изгристи уши: дођи и поједи их."
Када то чује ласица навали на мишеве и зато је не треба убијати.

Змија се као и вук сматра највећим човековим злотвором. Ако се човек замери змији или је нагази, треба да је убије, јер he му се она осветити. Оне змије које се налазе по кућним темељима и које живе око куће, народ зове кућним змијама, чуваркућама. Те змије народ не убија, јер се верује да су то претворени умрли преци који чувају кућу. Змије које се појаве пре Ђурђевдана, сматрају се грешнима: некога су ујеле прошле године.

Мишеви када се у једном пределу појаве у великој множини, предсказују томе пределу љутог заповедника или глад. Када се у кући појаве, знак је да неко од укућана поткрада домаћина.

Кртица када рије по дворишту, слути на несрећу.

Жабу не ваља убијати, јер ко то учини, умреће му мајка.

Риба- Ако буде много рибљег лова, означава плодну годину. Када риба плива озго над водом, предсказује помор у стоци.

Ко помогне или спасе животињу која је у невољи, томе ћe се то доброчинство кадтад вратити.

Када рода стоји или седи на крову, знак је мира и спокојства у тој кући. Ако рода при томе клепеће, кућу ћe задесити штета. Свраку ко чује да крешти, знак је да ћe добити госте или радосне вести.

Чавке кад стану пред кућом па крече пре ручка, добар је знак. Но, када оне стану иза куће и крече после ручка, означава рђав и неповољан догађај.

Орао кад лети или стоји неком на кући, означава му срећу.

Сову - буљину - сојку ко чује, неко ћe му се разболети у кући. Сова је ноћна птица злослутница. На чију кућу слети и почне ноћу у глуво доба да хуче, предсказује нечију смрт у близини. Ако хуче у глуво доба ноћи у пољу или шуми, треба очекивати ружно време.
Када гавран загракће изнад куће, смрт је у близини.

Ко чује гаврана да гракће ван куће - у пољу или шуми, нека се причува, јер га може задесити
несрећа.

Ћук је птица која се само ноћу јавља. Коме ћук стане на кућу и почне да ћуче, верује се да ће неко из те куће умрети. Кад ћук ћуче у пустој шуми, предсказује родну годину; ако ћуче на
усамљеном дрвету, треба очекивати глад.

Кукавица се сматра жалосном али не и кобном птицом. Она је по народној легенди постала од сестре кнеза Лазара и стално кука за Лазаром и његовим царством. Негде, опет, верују да је постала од кћери кнеза Лазара.

Кукавица кука од Ђуревдана до Видовдана и грехота ју је убити. Није добро чути кукавицу у јутро пре него што се нешто не поједе. ("Превари ме кукавица!") Ко чује кукавицу да кука а има при себи новаца, нека се ухвати за новчаник, па he му новчаник целе године бита пун.

Пчела. Ко хоће да држи пчеле, треба један рој да нађе, један да купи, а један да украде, па ће му се пчеле добро ројити и доста меда давати. Када се пчеле роје на неуобичајеном месту, чувају то место од штете и несреће. Да би пчеле сакупиле што више меда, треба на Божић или Ђурђевдан са
најближег извора донети у устима воде и попрскати кошнице, па ћe бити меда као воде.

Када се пчеле роје, треба отпасати појас и пребацити га преко роја, па he пчеле да се задрже у пчелињаку или he отићи само до најближег дрвета.

Паук кад се нађе коме на одећи, предсказује срећу и радосне вести. Бео паук ако прави паучину под постељом, означава срећу; а ако је паук црн, онда несрећу.

Бубамара ако слети коме на руку или одећу, значи да ћe тај добити госте. ("Лет', лет', бубамаро, доведи ми госте.")

Скакавци кад се појаве у множини, предсказују војну и помор.

                                                   Народна веровања о путу и путовању


Када из куће неко одлази на далек пут, не ваља се тога дана ништа давати из куће на зајам, јер би путнику пут био несрећан.

Када човек полази коњем на пут па му се коњ помокри, није добро; а ако се побалега, пут ћe му бити срећан и успешан.

Ко крене на пут, па се врати по нешто што је заборавио, тај на том путу неће имати неког нарочитог успеха. Ако се два или три пута врати по заборављене ствари, пут ће му се завршити са губитком и
непријатностима.

Ко ујутро када изађе из куће сретне некога са пуним торбама или корпама, тај ћe тога дана имати cpeћe.

Ако сретне некога са празним корпама или торбама, ништа му неће полазити од руке.

Водоноша са празним тестијама када иде по воду, никога нити поздравља нити отпоздравља, јер би "малер терао" тога кога он сретне и поздрави.

Потковица коњска нађена, или цела или парче, обећава срећан и користан дан.

Ако се неко на путу саплете на неки камен или пањ, знак је да је на томе месту закопано благо.

Змија, зец, лисица, мачка и јеж коме пређу пут, снаћи he га несрећа.

Насупрот овоме, негде верују да су лисица и јеж добри знаци и коме они пређу пут, пратиће га cpeћa.

Ко види ловца или пецача да иде у лов, нека га не пита куда ће, јер ћe он бити једини кривац ако ови тога дана ништа не улове.

Ко на путу сретне грбаву особу, пратиће га cpeha. А ако ту особу неприметно такне по грби, биће срећне руке све док руке не опере.

Оџачара ко сретне, пратиће га cpeћa.

Мачка коме пресече пут, значи да од тога пута неће имати никакве користи.

Ко на путу сретне пса, пут ћe му бити успешан.

Свиње срести на путу, знак је да he се доћи до неочекиваног добитка.

Риђег коња ко сретне на путу, видеће се са драгом особом.

Белца коња ко сретне на путу, имаће непредвиђене издатке.

Ко сретне јелена, знак је да ћe му пут бити користан.

Ко сретне зеца или му зец претрчи пут, знак је да ће га снаћи нека непријатност, па да би то избегао, треба оно место три пута да обиђе или да се преврне преко главе.

Коме успут трн запне за одећу, знак је скоре свадбе на коју ће и он бити позван или позвана.

Не ваља се прећи пут натовареним колима, јер ћe се нешто на тим колима сломити.

Не ваља се, такође, прећи пут старијем.

Не ваља се мачку возити у колима.

Ваља се, кад се пролази поред гробља, да се прекрсти, јер се тиме "нечастиви" терају са пута.

Ваља се када се полази на пут три пута куцнути десном руком о врата или праг, за срећна пута и повратка.

Ваља се кад год се уђе у кућу назвати Бога и пожелети добро кући н укућанима, па макар кућа била и празна, јер по народном веровању дух предака чува кућу домаћина, тако кућа никад није сама.

Ако ти младо чељаде, нарочнто женско, пређе пут, знај да је то баксуз и прекрсти се.

                                                                  Народно веровање о данима


Некада, док није било сатова, народ је време рачунао и делио по разним радњама и појавама у току дана и ноћи. Дан и ноћ народ је овако делио и називао: Дан се дели на јутро, мали ручак или доручак од 8-9 часова, велики ручак или подне - око 12 часова, ужина око 15 часова, велики заранак (заранци), мали заранак, смирај - залазак сунца.

Hoћ се дели на први сумрак, сумрак, вече - време када се вечера, глуво доба - око пола ноћи, први петли -око 1 час по поноћи, други петли, трећи петли, зора, освит дана, свануће - када се дан забели на истоку. Понегде глуво доба називају време од 10 часова увече па до првих петлова.

Током лета подне се утврђује на тај начин што у то доба, ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.

Понедељак је срећан дан за почетак сваког посла. Тога дана полази се на већа путовања. Жене не дају своје игле на посуду. Трговци не дају на вересију.

Уторак је несрећан дан у који се ништа не започиње. Тога дана се не крштава, не венчава, не праве свадбе нити пере рубље.

Среда је дан у који се пости и не почиње никакав женски посао. Среда је погодна за почињање пољопривредних радова.

Четвртак је срећан дан за започињање нових послова. У четвртке од Ускрса до Духова сељаци не прежу волове нити раде ма шта са њима. Народ те четвртке зове "зелени четвртци".

Петак је дан у који се пости, тога дана се не започиње никакав посао, већ се ради само раније започето. Нарочито женски свет пази да ништа не ради од женских радова када је млади петак, то јест, у први петак после мене месеца. У петак се ништа не позајмљује из куће.

Субота је несрећан дан и задушни дан, то јест, дан у који се помињу мртви.

Недеља је срећан дан, у тај дан се ништа не ради, већ се одмара и моли Богу.