Увек, шта год да ми се деси ја се на брзину повратим.

Понекад...

Зависи ко је у питању, ако су ми најближи пријатељи/ породица онда не... од осталих очекујем да ми на неки начин узврате.

Ја сам себи.

Највише бих волео да са будућом женом делим слична интересовања и да смо ту негде са интелектом. 

Никоме, неке ствари не говорим ни у стањима измењене свести.

Имам... 

За сада сам задовољан, видећемо даље...

Nista od toga samo postavio pitanja koja sebi vrlo cesto postavim...kao ono kada mi tesko vrlo rado bih pobjegao iz ove koze,kada ide glatko sve, uzivam u njoj...

Bolje sebi da postavljas ovakva pitanja :

1.Imam li ja para ?
2.Dovoljno da potkupim ovog ?
3.Dovoljno da zazmuri ovaj ?
4.Dovoljno da se skine ova ?
5.Dovoljno da mi goa ne obrise post ?
6.Da mi upise ocenu onaj ?
7.Da me zaposli branko ?
8.Po izboru od 8 do 100000000000000000000000000000

On je malo na svoju ruku, da ne kažem lud.
Nisam siguran koliko bi novac tu pomogao 

Kada padnes...zelis li ustati? -- moram

Kada ides ka dnu...zelis li jos nekoga povuci za sobom? -- c

Kada dajes...zelis li da bude uzvraceno? -- ne zelim, al ne odbijam da primim

Ko je utjeha,snaga,vjera,kada ponestane volje za bilo sta? -- samo jedan klub

Kakvu zenu/muza zelis? -- svejedno 

Kazu psihologija skine masku covjeka,ipak nismo svi za psihologa te masku skinemo nekome...kome? -- mph

Sta si Ti covjece...imas li neki cilj? -- imam, da nadjem cilj

Ko sam ja i ko si Ti...da li smo zadovoljni u svojoj kozi? -- 

Mnogo pitanja za obicnog covjeka...zar ne... -- tacno

Uvijek je lako pricati o drugom,ali o sebi...nekako tesko preko usana ide... -- potpuno netacno

@lapsus

Tema me neodoljivo podseca na:



 

Solo un po' svi smo ljudi i svi moramo ustati kada padamo...postavimo pitanja sami sebi gdje dalje poci i sta uciniti...recimo provokator kao Jovanotti...provokator onoga sto se krije u svakom od nas a nikada ne kazemo na glas da ponekada smo slabi...ljudi smo i svako ima svoju slabu tacku

"Ja u stvari i ne znam da li postoje stvari o kojima ćutim. Postoje ljudi kojima mogu da kažem neke stvari a neke im ne bih rekla ni za živu glavu. Postoje i stvari koje mogu da kažem svima. I obrnuto i tako redom…

Mali je broj onih kojima mogu da kažem baš sve, pa evo razmišljam da li ih uopšte i ima. Uvek postoji nešto što prećutim … Ne verujem da će iko ikada moći da kaže o meni, ko sam ja u stvari, ma koliko mislio da me poznaje. Ja jednostavno imam zid oko sebe, i bila bih strašno nesigurna kada bih dozvolila nekome da ga sruši. Moje ćutanje ne mogu da podelim, tipa ćutim o osećanjima, ćutim o intimi ili govorim o politici, …., govorim o deci … Sve je to jako komplikovano objasniti. O svemu tome ja govorim, ali biram kome ću i kako to reći. Onog momenta kada procenim da će moja izjava biti pogrešno protumačena od strane slušaoca, ja prećutim.

Ovakav stav mi nije dodeljen genetskim kodom, on se razvijao kao i ja, čini mi se da je i jedini mogući za opstanak u svetu u kome živimo. Ogoliti sebe je najveća greška koju jedan čovek sme sebi da dozvoli. Ispravan ili ne ovo je moj stav, a zid iza koga se skrivam je svakim danom sve viši i sve širi. Da, na kraju vam neću dozvoliti da zaključite da sam u stanju da nekoga slažem. To ne radim, i nisam u stanju da to uradim (na moju žalost) nikad, a da prećutim, to radim i to sve češće.."

Ako zid ode u nedogled i cutanje postane mili saputnik...sta ostaje...Uvijek dodje neko za koga smatramo kako zasluzuje nase povjerenje...