Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 03. Apr 2020, 22:15:54
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 2 [Sve]
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Cuvene zene Srbije  (Pročitano 108497 puta)
27. Jul 2011, 11:12:21
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Ову тему требало би схватити као мали омаж и наш најдубљи наклон знаменитим женама Србије, свим, и оним чија имена овде због ограниченог простора нећете наћи, и оним које никада нису биле у видокругу такозване јавности. (Знаменитост не треба мешати са „познатошћу" или „популарношћу", јер се то у већини случајева не поклапа.) Нема у томе, у том омажу и том наклону, ничега идеолошког, бескрајно је далеко од ма каквог феминистичког дискурса, нема ни мрвице од увредљивог разматрања „женског питања" као елемента „рата полова". Нема чак ничега заводничког. Само понос, љубав и најискреније поштовање.

Биле су светице, владарке, ратнице, уметнице, научнице, просветитељке, предводнице. Велике и у победи и у поразу. Неке су златом своје љубави биле стуб држава, народа, дворова и династија, друге их својом личном коби неповратно рушиле. Неке су обележиле епоху у којој су живеле, већина других схваћена је много касније, у случају трећих ни то...
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Деспотица Јефимија (око 1350-1405)

Прва жена песник и писац у Србији. Кћи ћесара Војхине, угледника на двору цара Душана, удајом за Јована Угљешу Мрњавчевића постаје деспотица. Али, време спокоја за њу није дуго трајало: прво јој умире четворогодишњи син, муж јој гине у Бици код Черномена (1371), a ускоро остаје и без оца. Обичаји времена у коме је живела упућују је да, као Јефимија, прими монашку ризу, али и да привремено уточиште нађе у Крушевцу, на двору кнеза Лазара. Ту ускоро постаје сведок великог пострадања народа, кад после Косовске битке земља остаје без владара и највећег дела властеле, a власт пада на плећа кнегиње Милице, која такође облачи монашку одору и постаје Јевгенија. Две храбре жене не предају се лако. Обе, прво, одлазе у Сер, код султана Бајазита, да би од клевета одбраниле младог Стефана, Лазаревог и Миличиног сина. Потом да мошти свети Петке, код Срба слављене као заштитнице земље и усева на њој, из Трнова пребаце у Србију.

Јефимијину мудрост и речитост хвали и строги Константин филозоф речима "ва многих глаголних и вештех мудрејша сушти". Своју неостерену материнску љубав она несебнчво преноси на кнеза и доцније деспота Стефана, баш као и своја бројна висока знања, од античке грчке философије до православне теологије и културе. Стефан је у једној својој повељи назива „деспотицом госпођом и мајком". Ипак, њен најпрепознатљивији траг у историји овог народа су три сачувана записа која спадају у важне странице српске средњовековне књижевности. Посебно се истиче Похвала кнезу Лазару, стихови које је извезла на покрову погинулом валадару, где је уткала слику подвига али и и великих несрећа које су снашле њен народ. Умрла је 1405. и сахрањена у манасиру Љубостиња, где и данас почивају њени земни остаци.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Катарина Ивановић (1817-1882)

 „Прва призната и школована српска сликарка, врхунскн портретиста и мајстор мртве природе", прва жена (почасни) академик код Срба. Детињство је провела у Стоном Београду (Секешфехервару), у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета. Сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ћорђа Станковића, у пештанском атељеу Јожефа Пешког, a мађарска грофица Чаки омогућила јој је да студије настави на Бечкој академији, на тек отвореном одељењу за девојке. Мада је слабо знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, a Сима Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спев Тројесестарство. Кратко борави у Београду, потом у Паризу и Загребу, a онда иде на студијско путовање по Холандији и Италији да проучава слике старих мајстора, што није престајала до краја живота. Насликала је само 48 слика, од којих је десет изгубљено.
Мада је постала национална јунакиња свог доба, понајпре захваљујући Сарајлији - који је назива „Серб-дјевојком кист владати вјештом" - и пештанском публицисти Теодору Павловићу који штампа њену идеализовану биографију, не наилази на разумевање у престоном Београду. Самује радећи у родном Стоном Београду, све док јој, четврт века касније, 1873, на предлог др Николе Крстића, Српско учено друштво (касније САНУ) није упутило позив да националном храму уметности и науке уступи збирку својих слика. Убрзо, једногласном одлуком, бива изабрана за прву почасну чланицу Српског ученог друштва, a потом престоници младе српске државе завештава сав свој преостали опус.

На вест o њеној смрти, у београдском Народном музеју постављена је изложба са 23 завештана дела. Била je to прва изложба код Срба организована у славу неког преминулог уметника, и то оног за чији аутопортрет, насликан још за време студија, у Ларусовој енциклопедији пише да је ремек-дело српског сликарства XIX века. Њени посмртни остаци пренети су из Стоног у престони Београд 1967.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878)

 „Песмотворка и списатељка српска". Тако су је називали њени романтичарски савременици. Рођена у свештеничкој породици у сремском селу Буковцу, прву песму написала је као тринаестогодишња девојчица, a прву објавила у Сербском народном лисшу 1847. У време кад су писмене жене биле права реткост, она је својим романтичарским саставима изазивала дивљење. Оставила је дубок траг, не само тиме што је била прва српска нововековна песн-киња, већ и својом улогом у националном препороду.

Вук Караџић називао ју је „моја кћи из Фрушке", Његош je o лепој девојци говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори!" Кнез Михаило јој је био заштитник и одан пријатељ. Кад је долазила у Београд, књижевници су је дочекивали раширених руку. Уважавали су је и угледни странци (Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст Франкл, Божана Њемцова) којима је, као свом пријатељу Франклу, умела да o свом народу напише и ово: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен несрећом, која још притискује понеки лепи његов део." Славу је стекла збиркама под једноставним насловом Песме, штампаним у три књиге, 1850, 1855. и 1869. Трајан спомен оставила је и својим песничким дневником У Фрушкој Гори, објављеним у три свеске (1861, 1862, 1866). Веома занимљива је и њена преписка са Вуком Карацићем, Мином Вукомановић Љубомиром П. Ненадовићем.

„Врдничка вила", како су је још звали, није само стиховима већ и акцијом исказивала страсно родољубље. Кад су Турци 1862. почели да бомбардују Београд, она је као на крилима одлетела преко Саве. Из вароши по којој су још лежала тела пострадалих и где је ваздух мирисао на барут, свом пријатељу Ћорђу Рајковићу овако пише: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике сербске, и не могу вам речима представити како ми је било кад сам их видела... Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они. Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам." Тада је још једном постала део српске историје као прва жена ратни репортер. Репортажу из Београда „Срце и барикаде" објавио је Маџарски дневник.

Пред крај живота из Врдника долази у Београд, где је умрла 25. јула 1878, потпуно заборављена и у крајњој беди. Сахрањена  је у дворишту манастира Сремска Раваница, на улазу у Врдник. О њој je напнсано више вредних књига, укључујући и романе (најбољи је, свакако, Последњи заноси МСС Милице Мићић Димовске). Сећање на њу чува песничка манифестација "Милици у походе", сваког октобра, као и престижна књижевна награда за поезију названа њеним именом.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Надежла Петровић (1873-1915)

Родоначелник српске модерне, сликарка и ратница. Урадила је прве експресионистичке слике 1905, истовремено с главним представнииима овог овог уметничког правца у Немачкој и Француској. Није дуго живела, али је урадила много: као наставница цртања у Вишој женској школи, организатор ликовног живота Београда и Србије, оснивач и први секретар Кола српских сестара, један од утемељивача Друштва српских уметника „Лада", ликовни критичар, надасве као сликарка. Уз то, прва је Српкиња поклоник фотографије, нове гране уметности.

Прво од деветоро талентоване деце Димитрија Мите Петровића и Милеве Зорић (међу њима је и Растко, један од најомиљенијих српских песника), прве сликарске подуке примила је од Стеве Тодоровића, касније и Ћорђа Крстића и Кирила Кутлика. Следе четворогодишње студије у Минхену. Прву самосталну изложбу има у Београду 1900, затиму Љубљани, Загебу, Паризу, Риму. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, a објава рата 1914. затиче је у Италији, где се опорављала од тифуса прележаног у Скопљу годину дана раније. И поред тога, одмах се враћа у отаџбину и прикључује Дунавској дивизији. A онда. 4. априла 1915. Прва резервна болница издаје саопштење следеће садржине: С изразима дубоке и искрене туге, објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца..."

C подједнаким жаром сликала је српске манастире и бојишта, баш као и Париз, обале Сене, Булоњску шуму, Венецију, Призрен... У њену част се од 1960. у родном јој Чачку сваке друге године одржава ликовна смотра која носи њено име. На новчаници од 200 динара је њен лик, a на полеђини је чувена фотографија ње као болничарке 1913.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Милева Марић Ајнштајн (1875-1948)

 „Једна од првих жена теоретичара физике на свету, најближа сарадница Алберта Ајнштајна." Била је и прва жена овог славног научника, имала са њим кћи и двојицу синова. Рођена у Тителу, као најстарије од троје деце у богатој породици официра аустроугарске војске, имала је пех да јој јс врло рано ишчашен кук и лева нога остала краћа. Прво признање указано јој је још током школовања у Загребу, кад су јој дозволи да као једина „приватискиња" (студенткиња) присуствује предавањима из физике. Потом је на Политехничкој школи у Цириху уписала студије физике и математике, и упознала три и по године млађег Алберта Ајнштајна. Трећи семестар завршила је у чувеном Хајделбергу, где је била веома цењена и упамћена као врстан физичар и математичар (иако на политехници није дипломирала). У то време је затруднела и, због Албертове неодлучности за брак и притиска његових родитеља, била присиљена да њихово прво дете - кћи Лизерл, рођену у Новом Саду - да на усвајање. Венчали су се 6. јануара 1903. у Берну. У доба брачне идиле, Милева је „редовно, дан за даном, најчешће увече, радила заједно са супругом Албертом за истим столом, сакривена од погледа људи, тихо и скромно, тако да њен стварни удео у стваралаштву Алберта Ајнштајна вероватно никада неће бити прецизно доказан. Али, ако узмемо у обзир да је била изврстан математичар и одличан физичар, као и чињеницу да је и она добила Нобелову награду - и то од свог, тада већ бившег мужа - онда морамо да претпоставимо да је њен допринос био велики. Уосталом, ваља се сетити да је Ајнштајн добио Нобелову награду 1922, и то за рад из 1905, дакле из времена „срећног бернског периода" са Милевом који је трајао од 1903. до 1909. Уз то, Милева је знала да каже како су она и Алберт „један камен" (игра речима у презимену Ein stein).

Извесно je да је њена улога у раду човека кога је угледни Тајм прогласио за најзначајнију личност XX века - и коме је после развода мало шта на истраживачком плану полазило за руком - обавијена мноштвом непознаница. Све више излази на видело да су после њене смрти ишчезла многа њена писма и документи који би, несумњиво, могли да дају реалнију слику жене „најгенијалнијег човека" века за нама.

Умрла је у Цириху, a за њен гроб шира јавност сазнала је тек 2003. Гроб нема спомен-плочу, a изнад њених земних остатака налази се неколико костура непозна-тих људи.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Исидора Секулић (1877-1958)

По многима, најобразованија и најумнија Ср-киња свог времена. Зналац више језика, различитих култура и области уметничког изражавања, она је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Рођена у бачком селу Мошорин, детињство је провела у Руми и Зрењанину, a учила у Сомбору и Пешти. Попут многих школованих жена тада, радила је као наставница, прво у Панчеву, затим у Шапцу, од 1919. у Београду. Обе окупације провела је у Београду.

Књижевни рад започела је касно, објавивши прву књигу 1910. Четири године касније излазе Писма из Норвешке, по многима најлепши путопис наше књижевности. Занимљиво је како је настала њена Кроника паланачког гробља. После једне за другом смрти оца и брата, обојица су сахрањена на земунском православном гробљу. Исидора је ту проводила сате и дане. Ту се упознала и спријатељила са старим гробаром Николом, који јој је причао историје многих земунских породица и судбине личности које су ту почивале. Најзанимливије је уобличила и објавила у својој Кроници... Њени есеји убрајају се у највише домете те врсте не само у српској него и у европској модерној књижевности. У њима централно место заузима Његош, коме је и посветила књигу: „Његошу књига дубоке оданости".

Прва је жена изабрана за академика САНУ (дописни 1939. редовни 1950). У једном интервјуу, годину дана пред смрт, рекла је: „Волим тишину... Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, a ни два дана пред смрт не желим да ме хвале." Ваља подсетити да je А. Г. Матош за њен виртуозни стил срочио израз „плес ријечи".
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Жанка (Живана) Стокић (1881-1947)

Највећа српска глумица прошлог века, како је назвала Мира Ступица. И вероватно највећи српски драмски писац Бранислав Н-шић, одушевљен њеним глумачким умећем, већину својих женских улога написао је управо за њу. Поводом стотог извођења Госпође министарке послао јој овакав телеграм: „Драга Жанка. Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас сс кризе не могу дотаћи. Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка."

A њена биографија налик је једном од најромантичнијих, али и најтрагичнијих романа. Рођена је у Великом Градишту од оца Богосава, полицијског писара или пекара, и мајке Јулке. Рано оставши сироче, удаје се у четрнаестој години. али напушта мужа, неугледног абаиџју из Зајечара, и креће у авантуру с путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајичића Чврге. У почетку трупи пере веш и спорадичмо статира. Прву значајнију улогу остварује у комаду Брачна ноћ. Потом следе нове путујуће дружине, да би се 1911. коначно обрела на сцени београдског Народног позоришта. Тада започиње њена блистава каријера. Постаје звезда у Молијеровим и другим драмама, али јој несумњиво највећу славу доносе Нушићеви ликови. Очаран њеном игром, велики писац је тврдио да је подједнако узбудљива у класичним костимима, народним ношњама и модерним хаљинама. У Другом светском рату, у окупираном Београду тешко оболева од опаког дијабетеса. Свакодневно се тешко борећи за набавку инсулина, принуђена је да учествује у програмима радио-станица и да наступа у такозваним естрадним позориштима. Нова власт је због тога, 1945, осуђује на осам година губитка националне части, без обзира што је на суду тврдила да је током рата у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), те породицу Флоре.

У августу 1947, три дана након што је добила дозволу да може да наступа у новоотвореном Југословенском драмском позоришту, умрла је од инфаркта. Споменик јој је на Топчидерском гробљу подигла кућна помоћница: „Својој племенитој газдарици Жанки подиже овај споменик благородна Магда". Пола века после смрти установљена је награда која носи њено име и додељује се „глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког живота". Одлуком Окружног суда у Београду, рехабилитована је З.марта 2009.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Мага (Марија) Магазиновнћ (1882-1968)

Оснивач модерног плеса у Србији, прва жена новинар у тек основаном листу Подитика, немачки ђак који глуму похађа код Макса Рајнхарта, претходно филозофију завршила код Бране Петронијевића...

Њен живот неки означавају као „драму преурањених петлова". A историја породице Магазиновић из Метковића (кад су били Смиљанићи) део је приче o нашим сеобама које се, обично, завршавају у Београду, одакле и започиње живот девојчурка Маге. И то из позоришта где јој отац Ристо ради као терзија, a она упија „светлости позорнице", марљиво учи, и игра и пева у КУД-у „Обилић". У Политици уређује рубрику „Женски свет", где се подсмева проводаџисању, али и сновима девојака да се удају за „добре партије", тражи за њих више слободе и права у избору животног пута. Она сама за тим путем трага одлазећи у Минхен и Берлин, где од Елизабете и Исидоре Данкан учи o модерном балету и то преноси у Београд, отварајући 1910. школу за декламацију, естетску гимнастику и иностране језике. И дешава се нешто што никад нигде пре није било: десетак година пре класичног, Београд добија модерни балет, чија кореографија се ослања на националну играчку баштину, делове фолклора. A Mara, уз то, четрдесет година у Првој женској гимназији ради као професор филозофије, немачког и српског језика.

У међувремену, одвијала се њена узбудљива љубавна прича са знаменитим Герхардом Геземаном, немачким научником и писцем, доцније важним карактерологом Балкана и сведоком овдашње историје. Изродила je ц њим двоје деце, он је због ње прешао у православле и са српском војском кроз страхоте Албаније. Свет је напустила у дубокој старости, оставивши значајан траг у српској култури, практично у свему чега се такла.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Милунка Савић (1888-1973)

Хероина Првог светског рата, наредник Српске војске, једина жена у свету одликована француским орденом „Ратни крст са златном палмом", носилац „Карађорђеве звезде са мачевима" и „Ордена Легије части".

Рођена у селу Копривници код Рашке, она се на почетку Првог балканског рата, одсечене косе, преобучена у мушкарца, пријавила за борбу уместо свог брата јединца. У Брегалничкој бици добила је капларски чин и прву медаљу за храброст, a онда је, последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су јој раскопчали копоран да превију рану, схватили да је њихов друг Милутин женско. Сама се пријавила и кад је Аустроугарска објавила Србији рат 1914. Сведоци кажу да је два низа реденика носила преко груди, један око паса, и да без бомби није улазила у борбу. Прву „Карађорђеву звезду" стекла је на Дрини, другу као поднаредник после Горничанске битке 1916. У борби против Бугара, заробила је двадесет тројицу. Следеће борбе донеле су јој два ордена француске „Легије части" и „Ратни крст са златном палмом", сад већ с чином наредника. Носилац је и руског „Георгијевског крста", енглеског „Светог Мајкла", златних „Обилића"... Преживела је девет ратних рана, рањену су је пренели преко Албаније, али се она после опоравка на Крфу и у Бизерти вратила у јединицу.

На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије стизале су на насловне странице европских листова. Кад је рат завршен, поново је обукла хаљину, убрзо се удала и родила кћи Милену. Занемарена и напуштена од свих, пензију је стекла радећи двадесет година као чистачица у Државној хипотекарној банци у Београду, али је ипак одбила понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Живела је у трошној кућици на Вождовцу и умрла у осамдесет петој години, сама. Тек недавно добила је улицу у Београду.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Аница Савић Ребац (1892-1953)

Књижевница, историчар филозофије, бриљантни хелениста, професор Универзитета у Београду. Рођена у Новом Саду, као једино дете књижевника Милана Савића, још као гимназијалка читала је у оригиналу античке и модерне писце, преводила, с тринаест година објавила прве песме у Бранковом колу, a ca седамнаест написала први есеј. „Цео је Нови Сад говорио o њеном дару и интелигенцији и томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком..." записао је Милан Кашанин.

Пошто ју је од најраније младости привлачила антика, 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултсту у Бечу, a дипломира, после рата, у Београду, где и докторира. Друговала je с Исидором Секулић, Десанком Максимовић, Андрићем, Винавером, a Црњански у оквиру чудесне Лирике Итаке објављује и песму „Рељеф ca ликом Данта" посвећену Аници. A у једном писму каже: „Радовао бих се кад бисте ми допустили да са Вама са Калемегдана гледам на далеке шуме." На немачки и енглески преводи захтевну Његошеву Лучу микрокозма, са латинског на Аутопортрет српски Лукрецијеве стихове, a с немачког дела Томаса Мана (с којим води и занимљиву преписку).
 
Након смрти свог мужа Хасана Репца, после година љубави o којој је брујала земља, села је на канабе, прекрила главу јорганом и испалила себи метак у срце. У путопису из Југославије Црно јагње и сиви соко, енглеска књижевница и њена пријатељица Ребека Вест једно поглавље посвећује Аници и Хасану, дајући им имена Милица и Мехмед. Доживљава их као „стубове на којима почива кућа која нам је неопходна да се у њу склонимо уколико не желимо да нас ветрови природе одувају".
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Десанка Максимовић (1898-1993)

Њене песме су читале, волеле и памтиле генерације читалаца. Академик (дописни 1959, редовни 1965). Још за живота добила је споменик у Ваљеву, 1990. Њено основно песничко гесло било је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворсна према човеку и животу.
Прве стихове објавила је 1920. у часопису Мисао, a потом за собом оставила педесетак књига поезије, као и песама и прозе за децу и омладину, приповедачких, романсијерских и путописних редака. Међу песмама чији се стихови и данас говоре и слушају су, између осталих, и Предосећање, Стрепња, Пролећна песма, Опомена, На бури, Тражим помиловање, Немам више времена, Покошена ливада... Њена Крвава бајка, поетско сведочење o страдању ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, неизоставни је део школске лектире.

Дугогодишња професорка књижевности, до последњих дана дружила се са својим читаоцима, и малим и одраслим. Дан после њене смрти, 11. фебруара 1993, Влада Србије донела је одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује истоимену награду.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Милена Павловић Барили (1909-1945)

Најзначајнија српска сликарка између два светска рата. Српкиња по мајци (Даница Павловић), по оцу италијанске крви (Бруно Барили). Мајка је „у детињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање". Касније, „када је отворена Меморијална галерија "Милена Павловић Барили" у Пожаревцу допринела је стварању њене помало бајколикости чуда од детета, успешне сликарке која је путовала по свету, дружила се с познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од последица пада с коња".

Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену, прву изложоу приредила у српском и јужнословенском главном гра-ДУ- затим у (родном) Пожаревцу, Лондону, Паризу. Риму, Њујорку. Вишеструко обдарена, писала је и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Описивали су је као радозналу, привлачну, шармантну особу живог духа, дубоког алта, тамнопуту, високу, увек елегантну, екстравагантну, у златним сандалама с високим потпетицама и цигаретом у руци. Говорили да је грациознија и лепша од својих слика. Била је уметник целим својим бићем, a припада ствараоцима овог поднебља који су дали значајан допринос и америчкој култури, пре свега као модни дизајнер радећи за познате модне часописе, козметичке и текстилне фирме.

Умрла је у Њујорку, a урна с њеним пепелом похрањена је на гробљу за странце Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, 1962. отворена је Спомен-галерија „Милена Павловић Барили", у којој се чува око 800 њених уметничких радова. У организацији те Галерије, бијенално (сваке друге године) одржавају се две значајне ликовне манифестације: „Сан и машта" и „У светлости Милене".
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Љубица Марић (1909-2003)

Обележавање стогодишњице њеног рођења Унеско је уврстио у свој капендар значајних културних догађаја. Тиме је потврдио да она није само велики композитор, већ и једна од најзанимљивијих уметничких личности XX века, која се - поред музике и дириговања - бавила и писањем, сликањем и вајањем.

Била је, дакле, не само један од највећих уметника у српској историји, већ и стваралац чије је дело одмах препознато као део светске културне баштине. Њена музика се и данас радо изводи у великим европским музичким центрима, нарочито у Холандији, Немачкој и Великој Британији. Истражујући српску народну и црквену музику, у својом композицијама примењивала је неке принципе народног музичког стваралаштва и византијске црквене музике, коју је прва у историји употребила за стварање нелитургијских дела.

Рођена у Крагујевцу, још није пошла у школу кад је у Другом балканском рату изгубила оца Павла, зубара. Живела je с мајком Катарином. Њену посвећеност и одлучност да кћерки омогући да се бави оним чиме жели, композиторка је током целог свог века доживљавала као нешто најузвишеније. Свако њено музичко дело носило је посвету „Мојој мајци", a после мајчине смрти (1964) двадесетак година није компоновала... Прва је, 1929, понела диплому композиције стечену школовањем у Србији, потом се усавршавала у Прагу. Прву композицију написала je с деветнаест година (Tyгa за ђевојком), прва је жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија (док јој је мајка радила по кућама имућних Чеха да би јој омогућила даље усавршавање) написала je, 1931, прву српску атоналну композицију Музика за оркесшар. Била је дугогодишњи професор Музичке академије у Београду и редовни члан САНУ.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 5.0
mob
Nokia 
Мира Траиловић (1924-1989)

Позоришни редитељ, оснивач и дугогодишњи управник „Атељеа 212" у Београду, оснивач (заједно с Јованом Ћириловим) Битефа и истоименог позоришта на скверу који данас носи њено име. Уз све то, и још много тога, држала је професуру на Факултету драмских уметности у Београду, била радо виђен гост, погдегде (као у француском Нансију) и домаћин многих светских театаских фестивала.

Рођена у Краљеву, каријеру је почела као спикерка Радио Београда. После неколико година истакла се изузетним талентом за позориште и постала један од најзначајнијих редитеља у историји српског и југословенског театра. Режијом Фауста (1956), пред 212 столица у згради некадашње „Борбе", отворила је "Атеље 212" и на његовом челу била низ година, подижући га на светски ниво. Ту је, по први пут у једној од земаља источне Европе, играна представа Чекајући Годоа Семјуела Бекета, те комади Сартра, Јонеска, Жарија, Капија, Пинтера, Хавела... A с њеном представом Ко се боји Вирџиније Вулф „Атеље 212" представио се у Њујорку на отварању „Метрополитен опере". He сме се заборавити ни њена поставка мјузикла Коса (1969) у „Атељеу". По-највише захваљујући „булдожеру у бунди", како су још звали Миру Траиловић, било је то прво позориште у Европи које је добило право на ову поставку. У њено време Битеф је био важна карика, својеврстан мост између Запада и Истока, место где су радо стизали сви важнији светски писци и редитељи. Носилац је и највиших одликовања Француске. јер је део живота провела у Паризу, у „Театру нација".

Борислав Михајловић Михиз, њен пријатељ и сарадник: „Она има аутентични шарм светске даме, радни капацитет једног амалина, комуникацијску фреквенцију моћне радио-станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора. Говори све важније светске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома дискретно кориговаи домаћичком упорношћу."
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 [Sve]
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 03. Apr 2020, 22:15:54
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.126 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.