Udarac

(Tomas Bernhard, Beton, Alexandria Press, 2005)

Junak romana je sredovečni intelektualac („nezavisni mislilac“), Rudolf, koga su plućna bolest i duhovna nesređenost potpuno uništile. Bez dovršenih škola, on je umišljeni muzikolog koji planiranom delu o Mendelsonu pridaje značaj opravdavanja vlastitog postojanja (pred svima, ali najpre pred samim sobom). Ali, kako je taj „izrazito važan, naučno besprekoran rad“ već duže od decenije samo zamisao (koja ga muči, ne da mu mira), junak se boji (ali to prećutkuje) da njegov život nije samo promašen, već i suvišan (nepotreban ili, čak, nemoguć). Razočaran (i uplašen) zbog ljudi (koji su se ubili, poludeli ili postali banalni) i sveta (kojim gospodare sujeta i licemerje), on se zatvara u napuštenoj roditeljskoj kući (nadzemnom betonskom grobu) obavijenoj maglom (jezom, beznađem), gde su mu jedini (preostali) poznanici hroma poslužiteljka (sa govornom manom) i starac iz Niderkrojta (truo i pre smrti).
Izvor:Blic

Kritikujući (katoličku) crkvu i (austrijsku) državu, on se posredno obračunava sa roditeljima koji su ga zalili betonom konformizma, ali istovremeno, u klopci samoobmana i nemoći, krije kaput pokojne majke (nju samu) u zaključanom ormanu (svom srcu); iako proklinje sestru Elizabetu kao „najvećeg neprijatelja duha“ ili je osvetoljubivo ponižava do „primitivnog pomoćnog sredstva“ za rad, Rudolf zna da je ona sve što mu je preostalo od volje za životom i, zato, njegova poslednja (opsesivna) strast. Kada se na putovanju (nade i obnove) po Mediteranu bude suočio sa nesrećnom sudbinom mlade Ane Hertl, čiji je hibris-pokušaj upravljanja svojim životom - kažnjen samoubistvom (udarcem u beton), junak će, pred sopstvenom, užasnom željom da umre, ponovo pobeći u izbezumljenost.

„Beton“ je remek-delo jednog od najvećih pisaca 20. veka.