BELEŠKA O ISTORIJI I IZVORIMA

     Kad naučnici pričaju o istoriji, treba se dobro pričuvati. To nije ono što bi pisao profesionalni istoričar koji se bavi istorijom nauke, nego je, možemo reći, 'lažna' istorija. Fizičar Ričard Fajnmen za nju kaže ne da je 'lažna' nego da je 'konvencionalizovana mitska istorija'. Zašto? Zato što naučnici (a ovaj naučnik svakako) upotrebljavaju istoriju za pedagoške svrhe. "Vidite, redosled naučnih događaja bio je ovakav. Prvo je bio Galilej, posle je došao Njutn sa svojom jabukom..." Naravno da nije bilo tako. Uvek su postojale i gomile drugih koji su pomagali ili odmagali. Razvoj jednog novog koncepta u nauci može biti izuzetno složen. Bilo je tako i u vremenima pre telefaksa. Guščije pero takođe može da napravi ogromnu štetu.
     U Njutnovo doba već je postojala gusta literatura sačinjena od objavljenih članaka, knjiga, pisama, predavanja. Bitke za prioritet (pokušaji da se dokaže ko je pre koga došao do nekog velikog naučnog otkrića) vodile su se i mnogo pre Njutna. Istoričari sve to 'snime', srede i onda pišu svoju ogromnu, bogatu literaturu o ljudima i idejama. Međutim, sa stanovišta pričanja priče, mitska istorija ima ogromnu prednost zato što naprosto izostavlja pozadinsku buku stvarnog života.
     Kad je reč o izvorima, čovek koji je pedeset godina radio u fizici i koji sad rezimira svoje znanje ne uspeva uvek tačno da se priseti od koga ili iz čega je, kad i gde, dobio neku informaciju, činjenicu, navod. Moguće je da neke od najsočnijih priča o istoriji nauke, zapravo, i nemaju nikakav izvor, a ipak postoje; i da su se tako ukorenile u kolektivnu svest naučnika da su sada 'istinite' bez obzira na to da li su se ikad stvarno dogodile ili nisu. Pa ipak, uspeli smo da nabodemo neke knjige, a ovde ćemo pomenuti neke koje bi čitaocu mogle biti od koristi. Naravno da ovo nije nikakav potpun spisak, niti iko tvrdi da su to osnovni ili najbolji izvori onih informacija koje su u njima date. Nabrajam ih bez nekog posebnog reda, naprosto po ćudi jednog eksperimentatora...
     Nekoliko biografija Njutna dobro mi je poslužilo, a naročito verzija koju je napisao Džon Mejnard Kejz (John Maynard Kayes), kao i knjiga Nikad u mirovanju Ričarda Vestfala (Richard Westfall, Never At Rest, Cambridge University Press, 1981). Od neprocenjive koristi bila je knjiga Ejbrahama Pejza Ka unutrašnjosti: o materiji i silama u fizičkom svetu (Abraham Pais, Inward Bound: Of Matter and Forces in the Physical World, New York, Oxford University Press, 1986). Isto mogu reći i za knjigu koja je klasika: Istorija nauke, koju je napisao ser Vilijem Dempijer (Sir William Dampier, A History of Science, Cambridge University Press, 1948). Znatno su pomogle dve nedavne biografije, i to Šredinger: život i misao koju je napisao Volter Mur (Walter Moore, Schrödinger: Life and Thought, Cambridge University Press, 1989) i Neodređenost: život i nauka Vernera Hajzenberga koju je napisao Dejvid Kesidi (David Cassidy, Uncertainty: Life and Science of Werner Heisenberg, New York, W. H. Freeman Publishers, 1991). Takođe knjige Život i vreme Tihoa Brahea koju je napisao Džon Alin Gejd (John Allyne Gade, The Life and Times of Tycho Brache, Princeton University Press, 1947) i Galilej na poslu: naučna biografija koju je napisao Stilmen Drejk (Stillman Drake, Galileo at Work: His Scientific Biography, University of Chicago Press, 1970). Zatim: Jeretik Galilej Pjetra Redondija (Pietro Redondi, Galileo Heretic, Princeton University Press, 1987) i knjiga Enriko Fermi, fizičar Emilija Segrea (Emilio Segré, Enrico Fermi, Physicist, University of Chicago Press, 1970). Zadužio nas je i Hajnc Pejdžels sa dve svoje knjige: Kosmički kod (Heinz Pagels, The Cosmic Code, New York, Simon & Schuster, 1982) i Savršena simetrija (Perfect Symmetry, Simon & Schuster, 1985). Korisna je bila knjiga Pola Dejvisa Supersila (Paul Davies, Superforce, Simon and Schuster, 1984).
     U nekim knjigama koje su pisali nenaučnici našli smo anegdote, navode i druge vredne informacije - naročito u knjigama Naučni temperamenti Filipa Dž. Hiltsa (Philip J. Hilts, Scientific Temperaments, Simon & Schuster, 1982) i Drugo Postanje: stvaraoci revolucije u fizici dvadesetog veka Roberta P. Kriza i Čarlsa Mana (Robert P. Crease and Charles C. Mann, The Second Creation: Makers of the Revolution in Twentieth-Century Physics, New York, Macmillan, 1986).
     Scenario o Samom početku, kao što smo napomenuli u tekstu, više je filozofija nego fizika. Teoretičar-kosmolog sa Čikaškog univerziteta Majkl Tarner kaže za taj scenario da je razumno nagađanje. Čarls Man (Charles C. Mann) dao je neke divne pojedinosti o broju 137 u časopisu 'Omni', u članku čiji je naslov glasio malčice neobično, samo '137'. Potražili smo verovanja Demokrita, Leukipa, Empedokla i drugih predsokratovskih filozofa u nekoliko izvora, među kojima su Istorija zapadne filozofije Bertranda Rasela (Bertrand Russell, A History of Western Philosophy, New York, Touchstone, 1972) i knjiga V. K. Č. Gatrija Grčki filozofi od Talesa do Aristotela (W. K. C. Guthrie, The Greek Philosophers: From Thales to Aristotle, New York, Harper & Brothers, 1960). Takođe delo pomenutog Gatrija Istorija grčke filozofije (A History of Greek Philosophy, Cambridge University Press, 1978). Zatim, Frederik Koplston, Istorija filozofije: Grčka i Rim (Frederick Copleston, A History of Philosophy: Greece and Rome, New York, Doubleday, 1960) i Prenosiva grčka čitanka V. H. Odena (W. H. Auden, The Portable Greek Reader, Viking Press, 1948).
     Mnoge datume i pojedinosti proverili smo u Biografskom leksikonu o naučnicima čiji je urednik Čarls Č. Gilespi (Charles C. Gillispie, The Dictionary of Scientific Biography, New York, Scribner's, 1981) i koji se, u stvari, sastoji od više tomova i može vas lako koštati mnogo sati koje ćete provesti (prijatno) vezani za njega u biblioteci.
     Među raznim drugim izvorima pomenuli bismo i knjigu Johan Kepler (Johann Kepler, Baltimore, Williams & Wilkins, 1931) koja je, zapravo, zbirka stručnih radova, kao i Hemijski atomizam devetnaestog veka Alena Dž. Rokija (Alan J. Rocke, Chemical Atomism in the Nineteenth Century, Columbus, Ohio State University Press, 1984). Tmurni navod Bertranda Rasela u devetom poglavlju uzeli smo iz njegove knjige Predmet klanjanja slobodnog čoveka (A Free Man's Worship, 1923).

POGOVOR SRPSKOM IZDANJU

     Knjiga Božija čestica dovršena je početkom 1993. godine. Namera je bila da posluži kao laka istorija fizike čestica. Tu su, zapravo, prepletene dve istorije. Jedno je istorija Vaseljene, a drugo je istorija čovekovih nastojanja da Vaseljenu shvati. Za ovu drugu istoriju od bitnog značaja su instrumenti; mnogi su opisani u ovoj knjizi.
     Prošlo je, od tada, nekoliko godina. Za to vreme desilo se mnogo štošta. Izgradnja superprovodnog superkolajdera (vidi šesto poglavlje), koja je bila već 20% odmakla, obustavljena je glasanjem američkog Kongresa u oktobru 1993. Godine 1994. kvark vrh otkriven je u Fermilabu, a ovo otkriće potvrđeno je 1995. godine. Njegova izuzetno velika masa (150 protonovih masa) bila je jedan od razloga što se na ovo otkriće čekalo punih sedamnaest godina posle otkrivanja kvarka dno, koje je ostvareno takođe u Fermilabu, godine 1977. (vidi sedmo poglavlje).
     Obilata proizvodnja čestica Z0 u CERN-u dala je mnoge važne rezultate, među kojima možda najvažniji jeste potvrda jednog zaključka iz astrofizike koji kaže da ne postoji više od tri generacije kvarkova i leptona.
     Godina je, evo, 1997. Fizika čestica nastavlja da sve tačnije određuje parametre standardnog modela i pojačava traganje za masom neutrina, kao i za, u teoriji obožavanom, supersimetrijom; takođe čeka da se u Evropi uključi veliki hadronski kolajder (očekujemo zrak godine 2005.) da bi se mogla uhvatiti ukoštac sa česticom na koju se odnosi naslov ove knjige, dakle, sa Higsovim bozonom. Konačno, sa iščekivanjem i nadom pratimo pomne napore u Japanu, na Stenfordu, na Kornelu, u Fermilabu i u Nemačkoj usmerene ka rešavanju zagonetke takozvanog 'CP narušavanja' (vidi sedmo poglavlje).

     Lion M. Ledermen
     25. avgust 1997.