Hod po zemlji

Glumac i reditelj Ljubiša Smoki Samardžić dobio je nagradu za najbolju režiju na novoosnovanom Festivalu domaćih igranih serija (FEDIS) na osnovu odluke tročlanog žirija TV kritičara Branislave DŽunov i Branke Otašević i glavnog urednika Danasa Zorana Panovića. Pre rediteljskih, Ljubiša Samardžić je zaplivao i producentskim vodama, pa su tako kao proizvod ovog njegovog rada nastali filmovi poput „Bulevara revolucije“ i „Ubistva s predumišljajem“.



Njegov rediteljski prvenac bila je „Nebeska udica“, usledili su „Nataša“ i „Ledina“, a zatim i TV serije iz kojih su nastajali filmovi (ali, i obrnuto), u kojima su tematizovane porodične i ljubavne priče smeštene u prošlost, romantizovanu i obojenu nostalgijom, poput „Mirisa kiše na Balkanu“ (nastalom na istoimenom bestseleru Gordane Kujić), za koji je i nagrađen na FEDIS-u. Pre toga bio je viđen kao reditelj Balaševićevog „Vase Ladačkog“, po istoimenoj čuvenoj Balaševićevoj pesmi i scenariju koji je ovaj kantautor trebalo da napiše, ali su se usled nikad do kraja definisanog neslaganja, dvojica autora razišli i svako je napravio svoju „verziju“.

Razliku između glumačkog i rediteljskog poziva Samardžić je jednom prilikom opisao kao lebdenje nad zemljom i hod po njoj. U istoriji ovdašnje kinematografije i televizije Samardžić će ostati upamćen pre svega po svojim „glumačkim radovima“. Na filmu se pojavljuje početkom šezdesetih i postaje prepoznatljiv i voljen zbog lika nezgrapnog i blentavog smotanka velikog srca u „Prekobrojnoj“, nastavljajući i kasnije da igra slične uloge. U serijama je igrao Dimitrija Tucovića, Crnog Roka (još jedan nadimak koji je „zaradio“ na filmu), neprevaziđenog Borivoja Šurdilovića... Nagrađen je u Veneciji za film „Jutro“ Puriše Đorđevića, najviše je od svih jugoslovenskih glumaca nagrađivan na Pulskom festivalu, okitio se priznanjima i na jedinom filmskom festivalu posvećenom glumcima, u Nišu, dobivši Gran pri za ulogu u „Bici na Neretvi“, kao i nagradu „Pavle Vujisić“ za životno delo. Od svih mu je ipak, izjavio je, najdraža nagrada AVNOJ-a, koju je dobio 1988, postavši prvi glumac kome je dodeljena. Jedan zagrebački pank bend zove se po njemu.

Ljubiša Samardžić rođen je 19. novembra 1936. u porodici rudara u Skoplju. Završio je Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu. Sa suprugom Mirjanom, sa kojom poslednjih godina sarađuje i na filmskim poslovima, u braku je od 1960. Imaju troje unučadi.

Izvor: Danas

"Grešio jesam, ali sam se menjao"

Popularni glumac i priznati reditelj Ljubiša Samardžić nikada ne miruje. Razmišlja o radu na novom projektu i čeka potvrdu „HBO Latino“ iz Amerike u vezi s prikazivanjem njegove serije „Miris kiše na Balkanu“. Sa istoimenim filmskim ostvarenjem imao je premijeru u Španiji, u Avanci, i podelio je Gran pri sa jednim španskim filmom.

Njegova filmska trilogija je krenula ka Duresu (Albanija), preko celog australijskog kontinenta, od Melburna do Kambere, ka Goi (Indija) i sada se našla na Sofija film festivalu. Uskoro će imati projekcije u Fort Lauderdalu i Majamiju. Pre nekoliko dana Samardžića je obradovala vest da je ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo u oblasti humora i satire Kulturnog centra Kruševca, koja će mu biti uručena 15. marta.

- Prijatno sam iznenađen, s obzirom na to da je Kruševac rasadnik sjajnih komičara i grad u kojem se smeh negovao, počev od velikog i neponovljivog Čkalje, s kojim sam igrao u „Vrućem vetru“, preko Rade Savićević, Đuze Stojiljkovića, Rade Živković... Za tu svoju ljubav prema komedijama dugujem zahvalnost Branku Baueru za ulogu Mikajla u filmu „Prekobrojna“. On je u meni prepoznao smisao za komiku, koju sam kasnije razvijao, često prihvatao i negovao. Setite se samo Šurde. Ni dan-danas ni serija ni lik ne blede - priča za „Blic“ Ljubiša Samardžić.

Dobitnik ste brojnih nagrada. Postoji li nešto što ste silno želeli kao glumac, a niste ostvarili?

- Ne žalim ni za čim. Ali one glumačke zalogaje koje sam dobijao trudio sam se da valjano odigram, da uloge odišu srcem, iskrenošću, šarmom i da na krilima njihovih uspeha sagradim svoju životnu sigurnost i skrenem pažnju drugih reditelja na svoj dar i umeće. Zato danas mogu da kažem da nema reditelja s kojim nisam radio.

Na šta ste ponosni?

- Ponosan sam na to što nisam prihvatio ponudu najveće producentke kuće iz Engleske, braće Roberta i Rejmonda Hakima, 1967. godine, posle dobijenog Zlatnog lava u Veneciji, da nastavim karijeru u Velikoj Britaniji i Americi. Postojala su dva presudna razloga. Prvi i najznačajniji je ljubav prema Miri, s kojom sam više od 45 godina i koja mi je u to vreme donela na svet sina Gagu, a ljubav i poštovanje ni do danas nisu presahli. A drugi razlog je taj što nisam želeo da budem večiti epizodista u stranoj zemlji jer sam bio siguran da nikada neću tako dobro naučiti i usvojiti engleski jezik s kojim bih gradio likove, i nisam pogrešio. Nisu me uljuljkali čak ni dolari.

Poslednjih godina posvećujete se režiji iako vam to nije vokacija. Koji je momenat bio presudan da uđete u taj svet autora?

- Nisam pristao da pošaljem sina u rat 1992. godine, protiv mojih komšija s kojima sam godinama delio parče neba, hleba, radosti i suza. A prijateljstvo je nenadan, spontan dogovor osećajnih osoba, zar ne?! Formirali smo porodičnu firmu, bavili se filmom, umetnošću koja ima moć da hrabri, oplemenjuje ljude, popravlja međuljudske poljuljane odnose i čini ih čestitijima i boljima. Mnogi od njih nisu živi, ali mi je uz njih, verujte mi, bilo lakše.

Na tom putu, da li ste prema nekome bili grešni?

- Grešio jesam, ali sam se na ovom svom dugom radnom putu menjao. Menjajući sebe, menjao sam i druge kraj sebe. Ponosan sam što sam bio među ljudima koji su želeli dobro jedni drugima. I nikada nisam uspeo da nađem potpun i smislen odgovor na to od čega je čovek sazdan? Znam da su geni i nasleđe osnov, ali tu su i životne prilike i neprilike, sociološki status, okoliš, vreme i život koji se iz dana u dan menjaju. Priznajem da su mnogi glumci i reditelji uticali na moju filmografiju, ali i da su u mom životu knjige i profesori imali veliki uticaj i značaj, ostavljajući otiske na moje stvaralaštvo. Priznajem i da je moja Mira uticala na mene.

Da li ste jedan od osnivača PUPS-a s Jovom Krkobabićem?

- Jova i ja se znamo 45 godina, bili smo zajedno u Penzijskoj zajednici samostalnih delatnosti. Pre šest godina videli smo da je vrag odneo šalu, pa je nas nekolicina, s Jovom na čelu, formirala PUPS kao branu interesa penzionerske populacije u parlamentu, i održali smo prvi skup 4. februara 2006. godine pod geslom „Partija časnih namera“.

Ali vi se niste uključili u politiku?

- Ne, ostao sam svoj i nisam pogazio reč. Nastavio sam umetnički hod kroz šipražje stvaralaštva, snimio „Miris kiše...“ i tako ostao u umetnosti, čemu se Mira najviše radovala.

Da li ste dobili potvrdu „HBO Latino“ iz Amerike u vezi s prikazivanjem serije „Miris kiše na Balkanu“?

- Za njihove odlike veoma je važno strpljenje! Našli smo distributera, čekamo odgovor od HBO, a dok čekamo, i dalje pokrećem mehanizme zatvaranja kalkulacije o „Travničkoj hronici“, čemu se Mira opire i zna da kaže: „Kud ćeš grlom u jagode, čoveče? Zar ne vidiš kakvo je vreme?! Daj prostora mlađima.“ I možda je u pravu.

Izvor: Blic

Ljubiša Samardžić: Mladost je danas bez hrabrosti

Zlatni pečat, najviše priznanje koje Jugoslovenska kinoteka dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti, ove godine uručen je reditelju Dušanu Makavejevu i glumcu, producentu i reditelju Ljubiši Samardžiću. Tako je popularni junak više od sto filmova i TV serijala došao u isti red sa velikanima kao što su Đuzepe de Santis, Liv Ulman, Harvi Kajtel, Teo Angelopulos, Peter Bačo, Jirži Mencl, Nikita Mihalkov, Milena Dravić, Puriša Đorđević... koji su do sada dobili ovo priznanje.

- Ući u red velikih imena svetskog i srpskog filma, u Jugoslovensku kinoteku, ne znači ništa drugo već da će sva dela koja smo napravili nadživeti naše živote - kaže Ljubiša Samardžić u razgovoru za „Novosti“. - U ovom značajnom trenutku ne mogu da zaboravim i da ne zahvalim prvo svojoj supruzi Miri za nemerljivu pomoć, kao i mnogim kolegama, rediteljima i producentima sa kojima sam osvajao i gradio šarolik i bogat svet interesovanja, u sva tri roda filmskog stvaralaštva. Veliku zahvalnost dugujem i reditelju Branku Baueru, za podršku mom prvom rediteljskom filmu, „Nebeskoj udici“. Otvarajući premijeru u zagrebačkoj kinoteci, Bauer je rekao: „Uvek sam se ježio kad vidim glumca iza kamere, a ovu prvu Ljubišinu režiju u celosti potpisujem!“

* Ako biste morali da izaberete samo jednu odrednicu, onu koja najviše čini „vaše srce“, kako biste sebe danas predstavili - kao glumca, reditelja ili producenta?

- Teško je reći gde mi je srce. Dok sam bio glumac, i dok sam do duboko u noć učio napamet tekstove uloga, da ne bih crveneo pred ekipom i kolegama ako ih ne znam, trudio sam se da razumem i osetim sve te likove, i da im se uvučem pod kožu. A kada sam mnogo godina kasnije odlučio da uz podršku mog sina Gage i porodice promenim kolosek, da se posvetim produkciji i režiju što je takođe vrlo uzbudljivo iskustvo, pitao sam se kako otkriti taj novi „stvaralački put“. Vremena su tada bila, kako bi narod rekao, „pričalo se, ne ponovilo se“. Nenadano sam našao inspiraciju u romanu „Ubistvo s predumišljajem“ velikog Slobodana Selenića. Napisao sam tritment koji je on s divljenjem prihvatio, i snimio sam film koji je krasio našu produkciju. Selenić, nažalost, nije dočekao premijeru, ali smo film posvetili njegovom velikom imenu. Tako je počela moja „druga karijera“.

* Filmovi koje ste potpisali kao producent i reditelj fokusirani su na sudbine „malih ljudi“, koji se ne snalaze i koji su gotovo uvek gubitnici. Šta želite da pokažete pričama o intimnim stradanjima?

- Baveći se filmskom umetnošću toliko godina, shvatio sam da istinske umetnike zanimaju prevashodno poraženi, uniženi, unesrećeni, posrnuli, oni koji žive u teskobi, čemeru i jadu sopstvene sudbine, koji ne mogu da zaustave točak istorije, i ne umeju da spasu svoje živote. Posle svega što sam otkrio i osetio u ovim mojim dugogodišnjim tokovima života, jeste da je sve sitno i beznačajno, osim Čoveka. Taj Čovek bio je i ostao svet mojih interesovanja, i svašta sam naučio od filma. Pre svega, da i sam budem bolji, i da na svet gledam toplijim očima. Nagradom „Zlatni pečat“ Kinoteka je potvrdila čestitost i dostojanstvo tih mojih filmova. Na tome sam najzahvalniji.

* Kažete da stvaralaštvo ne može bez motiva, povoda, bez heroja, protagonista i antagonista. Ko su oni danas?

- Puk i politička elita koja grabi bez srama i stida, sigurno nisu heroji! A svaki normalan čovek ovde zapitan je šta nam se to „obija o glavu“, pa nas niko ne poštuje i ne voli, a život u Srbiji postao je nesnošljiv! I mada ne pretendujem da odgovoram na to pitanje, moram da naglasim da oni koji su nas vodili poslednjih deset godina, nisu imali moćne „prijatelje“ po svetu, odnosno, nisu iznajmili i platili lobiste i moćne organizacije koji bi na pravi način stvarali pozitivnu sliku o našoj zemlji. Smešan iznos para bio je potreban da bi se u svetu obezbedili branioci interesa Srbije. Obama je od donatora prikupio milijardu dolara da sačuva tron Amerike, a mi smo iz državne kase odvojili trideset pet miliona evra da bi partije promovisale same sebe u izbornoj trci!

* Kada ovaj razgovor bude pred čitaocima, vi ćete već biti u Češkoj, kao glavni gost festivala na kojem se predstavlja srpski film. Najavljeni ste kao zvezda naše i nekadašnje jugoslovenske kinematografije - jeste li zaista zvezda?

- Ne znam kako zamišljate zvezdu u Srbiji? Moja „pozicija“ je mnogo više plod popularnih filmova i serija, koje se i dan-danas „vrte“ na mnogim televizijama zemlje i sveta. Setite se, recimo, samo Šurde iz „Vrućeg vetra“! Malopalanački luzer, zanešenjak, pomalo folirant, čija životna „filozofija“ seže do malih ljudskih radosti. Velika popularnost, kakvu sam doživeo, stiče se likovima koji imaju šarm, toplinu, duhovitost, i zato sam i danas na ovim prostorima prisutan kao glumac. Tu su i sjajni ratni filmovi, koji se, za neverovanje je, još prikazuju i gledaju - te „Bitka na Neretvi“, te „Valter brani Sarajevo“, te „Diverzanti“, te „Partizanska eskadrila“... Na sreću, i moj rediteljski i producentski rad se uvećavao, tako da su i ovi filmovi ostavili upečatljiv utisak na gledalište bivše domovine, ali i Evrope. Zato sam sada na festivalu u Češkoj. Ova izuzetno ozbiljna zemlja filmske umetnosti Nedelju srpskog filma otvara mojim ostvarenjima „Miris kiše na Balkanu“, „Nebeska udica“, „Nataša“, „Točkovi“ i „Ledina“. A izbor je napravio veliki kritičar Jirži Fiala.

* Hrvatska nacionalna televizija priprema omaž Ivanu Hetrihu i vama, povodom kultne serije „Kuda idu divlje svinje“. Da li je i to velika nagrada?

- Za nekoliko dana, HTV počinje snimanje dokumentarca o rađanju tog remek-dela, koji će, u neku ruku biti omaž reditelju i scenaristi Ivi Štivičiću, i glumcima, Ivanu Hetrihu i meni. Tako će se obeležiti četrdesetogodišnjica premijere serije, koja je rađena u vreme „hrvatskog proleća“. Sa velikim Ivanom Hetrihom bio sam prijatelj sve do njegovog odlaska sa ovog sveta - dirljiva su bila njegova brižna pisma kad je Srbija ostala sama, pod sankcijama, odsečena od svega...

* Pored Zlatnog lava u Veneciji, vi ste i jedini glumac koji ima najveće priznanje velike Jugoslavije, nagradu AVNOJ.

- To jeste bila najprestižnija nagrada u nekadašnjoj domovini, jer su za svakog kandidata morale da budu saglasne sve republike i dve pokrajine. Te 1988. kada sam je dobio, laureati su bili Danilo Kiš i Milan Konjović, što za mene ima „dodatnu težinu“. Sledeće godine, nagradu AVNOJ dobio je Emir Kusturica.

* Zanimljivo je da je jedino Slovenija, pre tri godine, svečano obeležila pedesetogodišnjicu vašeg uspešnog rada na filmu.

- Ljubljana je prva i jedina obeležila taj datum, čime sam bio iskreno iznenađen i dirnut. Na projekcijama mojih filmova bio je slovenački kulturni i umetnički „krem“ - od velikih Mihe Baloha i Milene Zupančič, do tadašnjeg gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića i ministarke za kulturu Majde Širca. Posebno me je obradovalo što je u gledalištu bilo mnogo mladih ljudi, koji su pokazali poštovanje za sve ono što sam kao autor i čovek stvorio.

* Da li današnja produkcija u novim državama koje su stvorene,može da se meri sa ostvarenjima iz „zlatnog doba jugoslovenskog filma“, ili možda gubi tu „trku“?

- Nijedan film iz Srbije poslednjih dvadeset godina nije zakoračio u sale najvećih fimskih festivala u svetu, osim ostvarenja Emira Kusturice u Kanu, i mog filma „Nebeska udica“, koji je otvorio jubilarni festival u Berlinu, rame uz rame sa filmom Vima Vendersa. Ma ko šta danas mislio o nekadašnjoj Jugoslaviji, u njoj su cvetali svi cvetovi - rađali su se veliki ratni filmovi, kao što je „Bitka na Neretvi“, koja je bila u glavnoj trci, među pet kandidata za Oskara, a paralelno sa njima nastajao je i novi stvaralački pokret smelih i hrabrih filmova. Oni su svojom tematskom svežinom, čistotom i hrabrošću osvajali najveće nagrade u svetu. Najuspešnija filmska godina te velike domovine bila je 1967. U Puli, da čovek ne poveruje, počasni krug ka uspehu trčali su „Skupljači perja“ Saše Petrovića, „Jutro“ Puriše Đorđevića, „Breza“ Ante Babaje, „Buđenje pacova“ Živojina Pavlovića, „Na papirnatim avionima“ Matjaža Klopčiča... U novije vreme, mladi reditelji shvataju sva iskušenja vremena kome pripadaju, ali mi je žao što nijedan od njih nije dokučio mrak nad Srbijom, kao da im za to fali hrabrost!

Izvor: Novosti

"Kristalna koala" za Smokija

Nakon što je nedavno serija "Miris kiše na Balkanu" u režiji Ljubiše Samardžića (75) ušla u trku za najprestižniju TV nagradu nagradu Emi, proslavljeni glumac i reditelj dobitnik je još jednog vrednog priznanja. Samardžiću je u Ministarstvu vera i dijaspore uručena nagrada "Kristalna koala" i 1.000 evra za film "Miris kiše na Balkanu" koji je u konkurenciji od osam srpskih ostvarenja proglašen za najbolji na 11. filmskoj smotri održanoj u australijskim gradovima Sidneju, Melburnu i Pertu.

Ljubiši je nagradu uručio Vukman Krivokuća, pomoćnik ministra vera i dijaspore i Jasna Čupić Popović, potpredsednik Srpskog filmskog festivala iz Australije.

- Ova nagrada sama po sebi ima dodatnu energiju i dodatni značaj zahvaljujući celoj ekipi sa kojom sam radio. Mi smo sa velikim poštovanjem odlučili da film "Miris kiše na Balknau" obiđe Australiju gde žive Srbi, Hrvati i Muslimani, jer treba promovisati u svakom trenutku ono što nas interesuje, što nas okupira i uzbuđuje - kaže za "Vesti" Samardžić. On najavljuje da će publika u Australiji imati prilike da vidi i drugi i treći nastavak ovog ostvarenja, koji je prošle godine na festivalu u Soputu dobio nagradu publike.

Zašto niste radili seriju "Cvat lipe na Balkanu" koja je svojevrstan nastavak "Miris kiše na Balkanu"?

- Odbio sam da radim "Cvat lipe..." zato što smatram da je to slabiji tekst od "Mirisa kiše na Balkanu". Napravio sam kvalitativnu razliku. U "Mirisu kiše..." grejala me je priča koja sama po sebi nosi ono što je najinteresantnije - emociju kao temu, simbiozu i dijalog civilizacije, mogućnost suživota sa drugima, koji je neophodnost našeg vremena. Ne možemo da živimo učaureni, usamljeni, već moramo da živimo sa drugima. Jako je zanimljiva i ta porodica koja ima pet kćeri koje se opredeljuju za drugu veru, iako su iz jevrejske porodice. Gordana Kujić je to sjajno napisala i meni dala krila da napravim film.
 
Kako se odlučujete za glumačku ekipu?

- Tu sam previše zahtevan, pravim duga probna snimanja. Nisu to snimljeni materijali, već je više razgovor sa svakim glumcem da vidim da li je dosegao ono što sam mu dao da pročita i da li će, eventualno, uzvratiti na pravi način na sve moje zahteve, koji su zapravo veoma jednostavni. Tražim da glumci budu životni, prirodni, spontani, da budu jednostavni. Ukoliko postignu taj elemenat eto nje ili njega u mojoj ekipi.

Da li očekujete Emi nagradu?

- Ne verujem da ćemo dobiti nagradu, ali za mene je veće iznenađenje što smo uopšte ušli u krug 20 najboljih TV serija na svetu. U oktobru ćemo znati da li smo ušli u prvih deset, a ako uđemo, onda ćemo u Los Anđelesu imati priliku da iščekujemo nagradu. Ali, ono što mene sada greje je da sam pre par minuta saznao da će jedna velika svetska kompanija možda otkupiti seriju "Miris kiše na Balkanu", što je za mene svetkovina posebne vrste. Ali, za sada još ne želim da otkrivam o kome se radi.

Kako vidite današnju srpsku, ali i kinematografiju u regionu?

- Duga je to tema. Sve zavisi od ekonomskog stanja. Evidentno je da politička i ekonomska opcija u Srbiji nije bog zna kakva, zato mi se čini da danas ne možete ništa da planirate. Zato nisam mogao da napravim jedno veliko delo za koje smatram da pripada meni i mom nekom senzibilitetu, a to je "Travnička hronika", gde su i 1807. godine u Travnik došli mnogi špijuni, ambasadori raznih zemlja da uznemiravaju bosansku tišinu.

U poslednje vreme sve više se repriziraju ratni filmovi u kojima i vi glumite?

- Oni su napravljeni na krilima pobede 1945. godine, kada je zemlja bila u euforiji. Tito je imao smisla da se ovekoveči datume i bitke, kao što su Kozara, Neretva, Sutjeska, "Valter brani Sarajevo"... Ti filmovi odišu iskrenošću pred kojom je svet pao na kolena. "Bitka na Neretvi" je, recimo, ušla u konkurenciju za Oskara, ali ga nije dobila, jer je film dolazio iz komunističke zemlje. Koliko vidim, mladi i danas obožavaju te filmove, verovatno zbog uzbudljivosti koju nose - kaže Samardžić.

Izvor: Vesti online

Ljubiša Samardžić u Trebinju

Poznati srpski glumac i režiser Ljubiša Samardžić je sa suprugom Mirom posetio Trebinje, kada su se neoficijelno susreli sa prvim čovekom tog grada dr Dobroslavom Ćukom.

- Trebinje nam je ostalo u srcu, posebno meni, jer sam 1968. godine ovde radio jedan izuzetan film sa italijanskim režiserom Đan Frankom de Bosijem. Ovde sam upoznao svet koji nikako ne mogu da zaboravim. U gradu na Trebišnjici se prijatno osećam jer ono ima veliko srce i nadaleko čuvenu gostoljubivost - rekao je popularni Smoki.

Samardžić nije siguran da li će se iz ove posete izroditi i neki njegov novi projekat:

- Bilo bi lepo da realizujem neki novi filmski projekat na ovim prostorima, možda neku temu vezanu za ovo podneblje, odnosno za Trebinje i Dubrovnik - dodao je kroz čuveni svoj osmeh Ljubiša Samardžić.

Izvor: Novosti