11. ...I DALJE

     Sledeće jutro proveo sam bezvezno. Razgledavao sam, tu i tamo sam pomagao, i mnogo zapitkivao.
     Noć je prošla loše. Tek kad sam legao, potpuno sam shvatio koliko sam računao sa tim da ću Džozelu zateći u Tinšamu. Mada sam bio umoran posle putovanja, nisam mogao spavati: ležao sam budan u tami, izgubljen i besciljan. Bio sam tako siguran da će ona i Bridlijeva grupa biti ovde da ranije nisam imao zbog čega da razmatram drugi plan sem pridruživanja njima. Sada sam prvi put shvatio da je možda ne bih našao čak ni kad bih i uspeo da ih stignem. Pošto je napustila rejon Vestminstera nešto malo ranije nego što sam ja stigao u potrazi za njom, svakako mora da je prilično zaostala za glavninom grupe. Očigledno je da sam se morao detaljno raspitati o svima koji su stigli u Tinšam tokom dva protekla dana.
     Zasad moram pretpostaviti da je prošla ovuda. To je moj jedini trag; a to je ujedno značilo pretpostaviti da se vratila do Univerziteta i našla kredom ispisanu adresu, nasuprot čemu je bilo sasvim moguće da nije uopšte otišla tamo, nego da se, zgađena nad svim, najkraćim putem uputila van smrdljivog Londona.
     Najtežu borbu morao sam izdržati protiv pomisli da je podlegla onoj zarazi, ma kakva da je bila, koja je razbila obe naše grupe. O toj mogućnosti nisam hteo da razmišljam sve dok ne budem morao.
     U besanoj jasnoći sitnih sati otkrio sam jedno - da je moja želja da se pridružim Bridlijevoj grupi bila sasvim drugostepena prema želji da nađem Džozelu. Ako ona ne bi bila s njima kad bih ih našao... pa, moj sledeći potez moraće da sa čeka pogodan trenutak, ali se svakako neću odreći traženja...
     Kad sam se probudio, Kokerov krevet bio je već prazan, pa sam odlučio da jutro posvetim prvenstveno ispitivanju. Poteškoća je ležala u tome što se izgleda niko nije setio da zapiše imena onih koji su smatrali da je Tinšam neprivlačan, pa su otišli dalje. Džozelino ime nije ništa značilo ni za koga sem za onu nekolicinu kojima je ostalo u neprijatnoj uspomeni. Moj opis nije izmamio nikakva određenija prisećanja. Ustanovio sam da ni u kom slučaju nije bilo devojke u tamnoplavom skijaškom odelu, a s druge strane nisam uopšte bio siguran da li je još bila tako odevena. Moja ispitivanja imala su za posledicu to da sam se svima popeo navrh glave, a lično postajao sve više razočaran. Postojala je izvesna, mada veoma mala mogućnost da je jedna devojka koja je prošla ovuda dan pre nas bila ona, ali nisam mogao poverovati da bi Džozela na bilo koga ostavila tako bled utisak, čak ukoliko i odbijem nešto na svoju pristrasnost...
     Koker se ponovo pojavio za ručkom. Bio se pozabavio temeljitim pregledom poseda. Izbrojao je blago, i koliko ga ima slepog. Pregledao je opremu i mašine na farmi. Saznao je za izvore pitke vode. Pregledao je zalihe hrane, ljudske i stočne. Pronašao je koliko je devojaka bilo slepo pre katastrofe i organizovao ih da podučavaju druge prema svom najboljem znanju.
     Našao je većinu muškaraca duboko potištenu dobornamernim vikarovim uveravanjem da će se za njih naći mnogo korisnog posla, kao pletenje korpi i tkanje, pa je učinio sve što je mogao da ih razvedri svetlijim izgledima. Susrevši gospođicu Djurant kazao joj je da će cela stvar propasti za deset dana ukoliko slepe žene nekako ne skinu deo tereta sa pleća onih koji vide, a uz to će, ukoliko slučajno bude uslišena vikarova molitva da im se pridruži još slepih, ovo mesto postati potpuno neodrživo. Počeo je s daljim primedbama koje su uključivale potrebu da se smesta započne prikupljanje zaliha i uređaja koji bi omogućili produktivan rad slepih, ali ga je ona prekinula. Videlo se da je mnogo više zabrinuta nego što priznaje, ali ju je odlučnost zbog koje je prekinula odnose s drugom grupom navela da nezahvalno plane protiv njega. Završila je tako što mu je stavila do znanja da prema njenim informacijama nije bilo verovatno da bi se on ili njegovi pogledi mogli uskladiti sa ovom zajednicom.
     "Nesreća je sa ovom ženom u tome što hoće da zapoveda", rekao je. "To je urođeno - da ostavim sasvim po strani visoke principe."
     "Kakva kleveta", rekao sam. "Mislite reći da su njeni principi tako besprekorni da je ona za sve odgovorna, pa tako postaje njena dužnost i to da ukazuje drugima put."
     "Ista stvar", rekao je.
     "Ali zvuči mnogo bolje", istakao sam.
     Za trenutak se zamislio.
     "Ona će ovo mesto dovesti u paklenu gužvu ukoliko smesta i ozbiljno ne prilegne na samo organizovanje. Jeste li pregledali stanje?"
     Zatresao sam odrečno glavom. Kazao sam mu kako sam proveo jutro.
     "Čini se da se niste mnogo okoristili. Šta sada?" upitao je. "Ja ću poći za ljudima Majkla Bridlija", odgovorio sam.
     "A ako ona nije sa njima?"
     "Zasad se jednostavno nadam da jeste. Mora biti. Gde bi inače bila?"
     Zaustio je da nešto kaže, ali se uzdržao. Onda je nastavio:
     "Sve mi se čini da ću poći sa vama. Verovatno da ta grupa sve u svemu neće biti mnogo srećnija od ove koja ne vidi, ali to mogu izdržati. Gledao sam jedan skup kako se raspada, a sad vidim da će se ovome desiti isto - sporije i možda gadnije. Nije li to čudno: pristojne namere izgleda da su sada najopasnije. To je prokleta šteta, jer bi se ovim mestom moglo gospodariti uprkos broju slepih. Zasad se valja samo sagnuti i pokupiti sve što je potrebno. Nedostaje samo organizacija."
     "I volja za organizovanošću", primetio sam.
     "I to", složio se. "Znate, poteškoća leži u tome što tim ljudima, uprkos svemu, još nije doprlo do svesti šta se desilo. Oni ne žele leći na rudu - to bi značilo priznati konačnost preloma. Na rubu svoga uma, oni još logoruju, istrajavajući i čekajući ovo ili ono."
     "To je tačno, ali ne mnogo iznenađujuće", priznao sam. "I nama je mnogo trebalo da bismo se uverili, a oni nisu ni videli ono što smo mi videli. A sve se nekako čini manje konačnim i manje - manje neposrednim ovde izvan grada."
     "Dobro, ali valja da brzo shvate ukoliko žele da prežive", rekao je Koker ogledavajući se ponovo po dvorani. "Nikakvo ih čudo neće spasiti."
     "Ostavite im vremena. Stići će do toga isto kao što smo i mi. Vi se uvek tako žurite. Znate, vreme više nije novac."
     "Novac više nije važan, ali vreme jeste. Trebalo bi da razmišljaju o žetvi, podignu mlin za mlevenje brašna, da nabavljaju zimsku krmu za stoku."
     Odmahnuo sam glavom.
     "Nije baš tako hitno, Kokere. U gradovima mora da ima ogromnih zaliha brašna, a sve mi se čini da nas je veoma malo koji ćemo ga upotrebljavati. Možemo još dugo živeti od glavnice. Neposredan zadatak bez sumnje je da se slepi pouče kako se radi pre nego što će zaista biti potrebno da prionu na posao."
     "Bez obzira na sve to, devojke koje vide otići će do đavola ako se nešto ne učini. Dovoljno je da se to desi jednoj ili dvema, pa da nastane velika gužva."
     To sam morao priznati.

     Kasnije tokom poslepodneva uspeo sam da pronađem gospodicu Djurant. Izgledalo je da niko drugi ne zna niti mari kud su otišli Majkl Bridli i njegova grupa, ali nisam mogao verovati da oni nisu ostavili nikakvu obavest za one koji bi došli kasnije. Gospođica Djurant nije bila oduševljena. Najpre sam pomislio da će odbiti da me uputi, i to ne samo zbog nagoveštaja da sam više sklon drugom društvu. U ovim okolnostima, gubitak makar i nepoćudnog zdravog muškarca bio je ozbiljna stvar. Ipak nije sebi dopustila slabost da me zamoli da ostanem. Na kraju je odsečno rekla:
     "Nameravali su da se upute nekud blizu Bominstera u Dorsetu. Ne mogu vam reći više ništa."
     Vratio sam se i kazao to Kokeru. On je zatresao glavom, mada s tragom žaljenja.
     "U redu", rekao je. "Izgubićemo se odavde sutra."
     "To je reč pravog pionira", kazao sam. "Ili barem više pionira nego Engleza."

     Sutradan u devet sati bili smo već prešli dvadeset kilometara, putujući kao i pre sa dva kamiona. Postavilo se pitanje da li da uzmemo pogodnije vozilo i da ostavimo kamione Tinšamovcima, ali ja nisam bio sklon da napustim svoj. Lično sam prikupio njegov sadržaj i znao sam šta je u njemu. Uz sanduke sa opremom protiv trifida, koje je Majkl Bridli tako jednostavno odbacio, dopustio sam sebi u vezi sa tim poslednjim teretom nešto više slobode, pa su se u njemu nalazile stvari izabrane s obzirom na teškoću da se nabave izvan većeg grada, kao mali komplet za osvetljenje, neke pumpe, sanduci dobrih alata. Do svega ćemo kasnije moći da dođemo, ali će u međuvremenu biti pametno da se držimo podalje od većih mesta. Tinšamovci su mogli nabavljati zalihe iz gradova u kojima još nije bilo zaraze; nekoliko natovarenih kamiona neće za njih predstavljati veliku razliku. I tako smo na kraju otišli kao što smo i došli.
     Vreme je i dalje bilo dobro. Svež vazduh u višim predelima bio je još malo zagađen, mada su sela većinom postala neprijatna. Retko kad smo videli nepomičnu priliku kako leži a polju ili kraj ceste; kao i u Londonu, izgleda da ih je, glavni nagon oterao u neki zaklon. Seoski putevi bili su uglavnom prazni, a polja oko njih pusta kao da su i ceo ljudski rod i gotovo sve njegove životinje tajanstveno iščezli; sve dok nismo stigli do Stipl Honija.
     Silazeći niz brežuljak mogli smo s naše ceste videti ceo Stipl Honij. Bio je okupljen oko daljeg kraja kamenog mosta koji je u luku premošćavao blistavu rečicu. To je bilo mirno seoce s pospanom crkvom u sredini, na krajevima istačkano obeljenim seoskim kućicama. Činilo se da kroz celo stoleće ili duže, ništa nije remetilo miran život pod njegovim krovovima prekrivenima trskom. Ali slično drugim selima, sad se ni u njemu nije ništa kretalo niti dimilo. Tada sam, na pola puta niz brežuljak, spazio jedan pokret.
     Nalevo, na udaljenijem kraju mosta, jedna kuća je stajala malo ukoso preme putu tako da je bila okrenuta postrance prema nama. Naziv krčme visio je s potpornja u njenom zidu, a s prozora neposredno nad njim njihalo se nešto belo. Kad smo prišli bliže video sam čoveka koji se nagnuo van i besomučno davao signale peškirom. Zaključio sam da je slep, jer bi inače izišao na put da nas zaustavi. Mahao je isuviše snažno a da bi bio bolestan.
     Dao sam znak Kokeru iza sebe, pa smo se zaustavili iza mosta. Čovek na prozoru odbacio je peškir. Viknuo je nešto što nisam mogao čuti kroz buku motora i nestao. Obojica smo ugasili motore. Bilo je tako tiho da smo čuli bat njegovih koraka po drvenim basamacima u kući. Vrata su se otvorila, a on je koraknuo držeći obe ruke pred sobom. Tada je poput munje šibnulo nešto iz živice s njegove leve strane i udarilo ga. Samo je jedanput jako kriknuo i pao na mestu.
     Latio sam se svoje puške i izišao iz kabine. Malo sam kružio dok nisam opazio trifida koji je vrebao u senci grma. Onda sam mu razneo vrh.
     I Koker je izišao iz svog kamiona; stajao je blizu mene. Pogledao je čoveka na tlu, a zatim potkresanog trifida.
     "To je - ne, prokletstvo, to ga nije valjda čekalo", rekao je. "Mora da se slučajno desilo... Ono nije moglo znati da će on izići kroz ta vrata... Hoću da kažem da nije moglo, zar ne?"
     "Ili jeste? Svakako je bilo veoma vešto izvedeno", rekao sam.
     Koker me je nemirno pogledao.
     "Đavolski vešto. Vi ne verujete ozbiljno...?"
     "Postoji neka zavera da se ništa ne veruje u vezi sa trifidima", rekao sam i dodao, "možda ih ima još u blizini."
     Pažljivo smo pregledali obližnji čestar, ali nismo našli ništa. "Mogao bih nešto popiti", natuknuo je Koker.
     Sem prašine na tezgi, mali bar u krčmi izgledao je sasvim obično. Natočili smo po viski. Koker je svoj istresao naiskap. Zabrinuto me je pogledao.
     "To mi se ne dopada. Ni najmanje. Vi treba da znate mnogo više od većine drugih ljudi o tim prokletim stvarima, Bile. To nije - mislim, to mora da se slučajno desilo tamo, zar ne?"
     "Mislim...", počeo sam. Onda sam zastao slušajući odsečno bubnjanje napolju. Prešao sam preko sobe i otvorio prozor. Ispalio sam na već potkresanog trifida i drugi naboj; ovog puta tik iznad debla. Bubnjanje je prestalo.
     "Nevolja je s trifidima", počeo sam dok smo točili drugu čašu, "uglavnom to što ne znamo mnogo o njima." Ispričao sam mu jednu ili dve Valterove teorije. On me je gledao belo.
     "Ne mislite valjda ozbiljno da oni govore kad onako kloparaju?"
     "Nikad nisam došao do jasnog zaključka", priznao sam, "ali, u najmanju ruku sam siguran da je to neka vrsta znakova. Međutim, Valter je smatrao da je to pravi govor, a on je o njima znao više od svih drugih."
     Izbacio sam dve prazne čaure i ponovo napunio pušku.
     "A on je stvarno spomenuo da imaju prednost u odnosu na slepe?"
     "To je bilo pre više godina", istakao sam. "Ipak - to je čudna podudarnost."
     "Impulsivan kao uvek", rekao sam. "Gotovo svaki udarac sudbine može se protumačiti kao čudna podudarnost ako dosta uporno i dosta dugo pokušavate."
     Ispili smo i pošli. Koker je pogledao kroz prozor. Onda me je uhvatio za ruku i pokazao. Dva trifida su doteturala iza ugla idući u smeru živice gde se prvi bio sakrio. Pričekao sam dok zastanu, pa sam im obojici razneo vrhove. Izišli smo kroz prozor koji je bio van domašaja ma kog sakrivenog trifida i pažljivo smo se osvrtali približavajući se kamionima.
     "Još jedna podudarnost? Ili su došli da vide šta se desilo s njihovim prijateljem?" upitao je Koker.
     Prošli smo kroz selo i nastavili uzanim putevima kroz polja. Činilo mi se da sada ima više trifida nego pri prošlom putovanju, ili sam samo postao svesniji njihovog prisustva? Možda smo ih dosad sretali manje zato što smo uglavnom vozili glavnim ulicama. Znao sam iz iskustva da izbegavaju tvrde površine i mislio sam da se njihovo korenje slično udovima možda osećalo nelagodno na ulicama. Sada sam bio sve uvereniji da ih zaista viđamo više i da nisu potpuno ravnodušni prema nama, mada čovek nije mogao biti siguran da oni koje smo s vremena na vreme viđali kako se približavaju kroz polje, naprosto slučajno idu u našem smeru.
     Odlučniji događaj zbio se kad je jedan šibnuo meni iz živice dok sam prolazio. Na sreću bio je nevešt u ciljanju na vozilo u pokretu. Udario je za trenutak prerano i ostavio tragove otrova u vidu tačkica preko vetrobrana. Prošao sam pre nego što je mogao ponovo udariti. Ali sam otad uprkos vrućini vozio sa zatvorenim prozorom.
     Tokom prošle sedmice, ili još duže, mislio sam na trifide samo kad bih ih sreo. Uznemirili su me oni u Džozelinom domu, kao i oni koji su napali našu grupu kraj Hampstedskih poljana, ali većinom sam imao neposrednijih briga. Međutim sada, gledajući unazad na naš put, na stanje u Tinšamu pre nego što ga je gospođica Djurant očistila puškama, kao i na stanje u selima kroz koja smo prošli, počeo sam razmišljati koliki je bio udeo trifida u nestanku stanovnika.
     Kroz sledeće selo vozio sam lagano i pažljivo posmatrao. U više vrtova prema putu opazio sam leševe koji su očigledno tako ležali već nekoliko dana; skoro uvek mogao se u blizini primetiti trifid. Izgledalo je da trifidi postavljaju zasede jedino tamo gde je bilo mekane zemlje da bi spustili u nju korenje dok čekaju. U predelima u kojima vrata kuća gledaju pravo na ulicu, retko se video leš, a nikada trifid.
     Rekao bih, nagađajući, da su se stanovnici koji su izlazili po hranu kretali u većini sela u relativnoj sigurnosti dok su bili u predelima koji su bili popločani, ali da su onog časa kad bi ih napustili, ili čak kad bi prošli blizu vrtnog zida ili živice, bili u opasnosti od uboda. Neki bi viknuli kad osete udarac, a kad se ne bi vratili, ostali bi se još više uplašili. Tu i tamo bi neko opet izišao nateran glađu. Nekolicina bi imali dovoljno sreće da se vrate, ali bi se većina izgubila i lutala sve dok ne padnu ili ne stignu nadohvat trifida. Preostali su možda mogli pogoditi šta se zbiva. Ako su imali vrt, mogli su čuti fijuk bodlje i znati da stoje pred alternativom ili izgladnelosti u kući ili sudbine koja je snašla druge kad su izišli iz kuće. Mnogi bi ostali unutra hraneći se onim što su imali i čekajući pomoć koja neće nikada stići. Sličan mora da je bio položaj čoveka iz krčme u Stipl Honiju.
     Nije bila ugodna pomisao na to da verovatno i u drugim selima kroz koja prolazimo ima kuća u kojima se još održavaju izolovane grupice. To je ponovo postavilo pred nas ono pitanje pred kojim smo stajali već u Londonu: osećaj da bi čovek po svim civilizovanim merilima morao da ih potraži i učini nešto za njih; i porazno saznanje da bi takvo rasipanje snaga dovelo do istog propadanja kao i ranije.
     Isto staro pitanje. Šta može čovek s najboljom voljom na svetu učiniti sem da produži patnju? Da ponovo za neko vreme smiri svoju savest samo zato da bi video kako je rezultat celokupnog napora još jednom protraćen.
     Morao sam sebi odlučno ponoviti da ništa ne koristi odlaziti u područje potresa dok zgrade još padaju - spasavanje ljudi i stvari mora se obavljati kad podrhtavanja tla prestanu. Ali, razum nije mnogo pomagao. Stari lekar je bio potpuno u pravu kad je podvukao teškoće duhovnog prilagođavanja...
     Trifidi su predstavljali komplikaciju neočekivanih razmera. Razume se da je bilo veoma mnogo rasadnika sem plantaža naše kompanije. Oni su ih uzgajali za nas, za privatne kupce ili prodaju većem broju pomoćnih grana koje su upotrebljavale njihove derivate, a većina ih je iz klimatskih razloga bila smeštena na jugu zemlje. Ipak, ako je ono što smo dosad videli bilo pouzdan pokazatelj njihovog oslobađanja i rasprostranjivanja, onda mora da su bili mnogo brojniji nego što sam mislio. Nije bilo nimalo umirujuće spoznati da ih sve veći broj sazreva svakog dana i da potkresanim primercima stalno iznova rastu bodlje...
     Stali smo još samo dva puta: jednom radi hrane i drugi put radi goriva, tako da nismo gubili vreme. Dovezli smo se u Bominster oko pola pet posle podne. Stigli smo do samog središta grada bez ikakvog znaka prisustva Bridijeve grupe.
     Mesto je na prvi pogled bilo isto tako mrtvo kao sva druga kroz koja smo toga dana prošli. Glavna trgovačka ulica bila je prazna sem nekoliko kamiona parkiranih na jednoj strani. Odvezao sam se niz nju možda dvadeset metara kad je jedan čovek izašao iza kamiona i uperio pušku na mene. Opalio je hotimično iznad moje glave, a zatim naciljao niže.

12. BEZ IZLAZA

     S takvom opomenom ne diskutujem. Zaustavio sam se.
     Čovek je bio visok i plav. Znalački je rukovao puškom. Ne prestajući da nas drži na nišanu mahnuo je dva puta glavom u stranu. To sam shvatio kao znak da siđem. Učinio sam tako i pokazao prazne ruke. Još jedan muškarac u pratnji jedne devojke pokazao se iza parkiranog kamiona da sam se približio. Kokerov glas je viknuo iza mene:
     "Bolje da spustiš tu pušku, prijatelju. Sav si otkriven."
     Pogled plavog čoveka prešao je sa mene i potražio Kokera. Mogao sam ga u tom času napasti da sam želeo, ali sam rekao:
     "Ima pravo. U svakom slučaju mi smo miroljubivi."
     On je spustio pušku, ali ne baš sasvim uvereno. Koker se pojavio iza zaklona moga kamiona koji je pokrio njegov izlazak.
     "Kakva je to mudrolija? Velika riba jede malu?" upitao je.
     "Samo ste vas dvojica?" upitao je drugi muškarac. Koker ga je pogledao.
     "A šta ste očekivali? Kongres? Da, samo dvojica."
     Trojka se očigledno umirila. Plavi muškarac je objasnio:
     "Mislili smo da ste banda iz grada. Očekivali smo da će doći ovde da pljačka hranu."
     "Oh", rekao je Koker. "Po tome zaključujemo da niste u poslednje vreme videli nijedan grad. Ako vam je to jedina briga, slobodno je možete zaboraviti. Bande koje postoje, mnogo verovatnije operišu u suprotnom smeru, barem za sad. One u stvari rade ako smem reći - baš isto što i vi."
     "Vi verujete da neće doći?"
     "Prokleto sam siguran da neće." Osmotrio ih je sve troje. "Pripadate li Bridlijevoj grupi?" upitao je.
     Reagovanje je bilo uverljivo zbunjeno.
     "Šteta", rekao je Koker. "Sreća bi nam se prvi put posle dužeg vremena zaista nasmešila."
     "Ko je ili ko su Bridlijeva grupa?" upitao je plavi muškarac.
     Bio sam klonuo i sasušen posle nekoliko sati u vozačkoj kabini koju je pržilo sunce. Predložio sam da premestimo razgovor sa sredine ulice na neko zgodnije mesto. Prošli smo oko njihovih kamiona kroz poznati krš od sanduka biskvita i čaja, komada slanine, vreća šećera, blokova soli i svega ostaloga, do malog salona obližnjeg bara. Uz krčage piva, Koker i ja smo im dali kratak pregled onoga što smo učinili i šta znamo. Zatim je došao red na njih.
     Oni su bili aktivnija polovina grupe od šest osoba - druge dve žene i jedan muškarac ostali su u kući koju su pretvorili u svoju bazu.
     Oko podneva u utorak sedmog maja, plavi muškarac i devojka uz njega vozili su se prema zapadu njegovim automobilom. Krenuli su da provedu odmor od dve nedelje u Kornvolu i nisu izgubili mnogo vremena sva dok se negde blizu Kriverna nije iza jedne okuke pojavio autobus na sprat. Automobil se sa njim susreo veoma naglo, i poslednje sećanje plavog mladića bio je užasnut pogled na autobus visok kao stena koja se naginje pravo nad njih.
     Probudio se u krevetu i našao, slično kao i ja, tajanstvenu tišinu svugde oko sebe. Sem bola, nekoliko ogrebotina i jake glavobolje činilo se da mu se nije bogzna šta desilo. Pošto niko nije dolazio, on je, kako reče, pretražio mesto gde se nalazio. Konstatovao je da je u maloj seoskoj bolnici. U jednom odeljenju je pronašao devojku i još dve žene, od kojih je jedna bila pri svesti ali nepomična, bez jedne noge i sa rukom u gipsu. U drugom su bila dva muškarca - jedan od njih je njegov sadašnji pratilac, a drugi sa slomljenom nogom, takođe u gipsu. Našao je ukupno jedanaest Ijudi, od kojih osam sa vidom. Dva slepa bila su ozbiljno bolesna i prikovana za krevet. Osoblju nije bilo ni traga. Na početku je bio još zbunjeniji nego ja. Ostali su u maloj bolnici čineći sve što su mogli za bespomoćne bolesnike, razmišljajući šta se dešava i nadajući se da će im neko priteći upomoć. Nisu imali pojma šta je nedostajalo dvojici slepih, niti kako da ih leče. Mogli su ih samo hraniti i pokušati da im olakšaju stanje. Obojica su umrla sledećeg dana. Jedan čovek je nestao a da niko nije video kad je otišao. Ranjenici iz prevrnutog autobusa bili su meštani. Čim su se dovoljno oporavili, izišli su da pronađu rodbinu. Grupa se smanjila na šestoro od kojih su dvoje imali slomljene udove.
     Tada su već shvatili da je krah tako velik da se bar izvesno vreme moraju brinuti sami o sebi, ali još nisu ni izdaleka shvatili sav njegov opseg. Odlučili su da napuste bolnicu i da pronađu neko pogodnije mesto, jer su verovali da u gradovima ima mnogo više ljudi koji vide i da je dezorganizacija dovela do vladavine rulje. Svakog dana su očekivali dolazak takvih rulja posle nestanka zaliha hrane po gradovima. Zamislili su ih kako se kreću preko polja poput rojeva skakavaca. Njihova glavna briga, prema tome, bila je da nabave zalihe i spreme se za opsadu.
     Kad smo ih uverili da je to od svega najmanje verovatno pogledali su se pomalo zbunjeno.
     To je bila čudna trojka. Ispostavilo se da je plavi muškarac bio berzijanac po imenu Stefan Brinel. Njegova prijateljica bila je lepuškasta i dobro građena devojka, povremeno mrzovoljna, ali ravnodušna prema bilo čemu što bi joj život nadalje pružio. Bila je prošla jednu od onih perifernih karijera: bila je model, prodavala haljine, statirala na filmu, imala ponovljen promašaj odlaska u Holivud, radila je kao domaćica po opskurnim klubovima, a ispomagala se i drugim sredstvima koja bi joj se ukazala. Nameravani odmor u Kornvolu izgleda da je bio jedno od njih. Bila je potpuno nepokolebljivo uverena da se ništa ozbiljno nije moglo desiti Americi i da treba samo izdržati neko vreme dok ne stignu Amerikanci i sve urede. Bila je daleko najmanje uznemirena osoba koju sam sreo od katastrofe naovamo. Ipak je pokatkad bar malo zažalila za svetlostima velegrada i poželela da se Amerikanci požure i ponovo ih zapale.
     Treći član, tamnokosi mladić, bio je nezadovoljnik. On je uporno radio i uporno štedeo da bi otvorio malu prodavnicu radio-aparata; bio je i ambiciozan.
     "Pogledajte Forda, i pogledajte lorda Njufilda - on je počeo s radionicom bicikla ništa većom od moje trgovine radio-aparatima, a vidite dokle je stigao! To sam i ja nameravao da postignem. A sada pogledajte u kakvoj smo prokletoj gužvi! To nije pravedno!"
     Po njegovom mišljenju, sudbina nije više želela Fordove ili Njufilde, ali on nije nameravao da se prepusti toku zbivanja. To je bio samo predah u kome je stavljen na iskušenje; jednog dana će se opet naći u svojoj trgovini radio-aparata i čvrsto zakoračiti na prvu prečku lestvice koja vodi do bogatstva.
     Najveće razočarenje za nas bilo je to što nisu ništa znali o grupi Majkla Bridlija. Sreli su samo grupu u jednom selu upravo preko devonske granice, gde im je nekoliko ljudi s puškama savetovalo da se ne pojave drugi put. Rekli su da su ti ljudi svakako bili meštani. Koker je pretpostavljao da su označavali manju grupu.
     "Da su pripadali većoj grupi bili bi manje nervozni, a više radoznali", tvrdio je. "Ali ukoliko je Bridlijeva grupa u blizini, mora da postoji način da se nekako pronađe." Predložio je plavom muškarcu: "Slušajte, a kako bi bilo da mi pođemo sa vama? Možemo odraditi svoj deo, a kad ih nađemo biće nam svima lakše."
     Trojka se upitno pogledala, a onda su potvrdno klimnuli.
     "U redu. Pomozite nam da natovarimo kamion, pa ćemo krenuti."
     Čarkot Old Haus izgledao je kao da je nekad bio utvrđeni zamak. Sada se vršilo ponovno utvrđivanje. Šanac oko njega bio je isušen. Međutim, Stefan je smatrao da je uspešno raskopao odvodne kanale tako da će se šanac postepeno ispuniti. Nameravao je da baci u vazduh zasute delove i tako ponovo upotpuni okruženje. Novosti koje smo mi doneli, a koje su navodile na pomisao da to neće biti potrebno, prouzrokovale su kod njega malu tugu i razočaranost. Kameni zidovi kuće bili su debeli. U najmanje tri prednja prozora bili su stavljeni mitraljezi, a pokazao nam je još dva montirana na krovu. Iza glavnih vrata bio je složen mali arsenal topova i granata, uz nekoliko bacača plamena koje nam je ponosno pokazao.
     "Našli smo skladište oružja i proveli jedan dan skupljajući te stvari."
     Dok sam ih pregledavao, prvi put sam shvatio da je katastrofa samom svojom potpunošću bila milostivija od onoga što bi se desilo posle nešto manje nesreće. Da je deset ili petnaest posto stanovništva ostalo nepovređeno, male zajednice kao što je ova bi se vrlo verovatno zaista našle u borbi za očuvanje života protiv izgladnelih bandi. Ali, kako su stvari sada stajale, Stefanove ratničke pripreme su verovatno bile nepotrebne. Ipak, jedno sredstvo se moglo dobro upotrebiti. Pokazao sam na bacače plamena.
     "Ovi bi mogli dobro poslužiti za trifide", rekao sam. On se nasmešio.
     "Imate pravo. Veoma su efikasni. Jedino smo ih zato i upotrebljavali. Uz to, to je i jedina stvar što je znam koja zaista nagoni trifide u beg. Možete pucati na njih sve dok ih ne raznesete na komade, oni neće da se maknu. Valjda ne znaju otkud potiče razaranje. Ali jedan vreo dah iz toga - i beže kao ludi."
     "Jeste li imali mnogo poteškoća s njima?" upitao sam.
     Činilo se da nisu. S vremena na vreme približio bi se jedan, možda dva ili tri, bio oprljen i oteran. Pri izlasku su nekoliko puta srećno izmakli, ali su obično izlazili iz vozila samo u izgrađenim predelima gde je bilo malo verovatno da se šunjaju trifidi.
     Kad je pala noć, svi smo se popeli na krov. Bilo je još prerano za mesec. Gledali smo potpuno taman predeo. Ma koliko tražili, nijedan od nas nije mogao pronaći ni najsitniju tačkicu nekog svetlosnog signala. Isto tako se niko iz njihove grupe nije sećao da je danju video trag dima. Kad smo se ponovo spustili u svetiljkom obasjan salon, ja sam bio potišten.
     "Preostaje nam onda još samo jedno", rekao je Koker. "Moraćemo razdeliti okrug na područja i pretražiti ih."
     Ali to nije rekao sa ubeđenjem. Pretpostavljao sam da i on kao i ja veruje da bi Bridlijeva grupa noću i dalje namerno upotrebljavala svetlo, a danju drugi znak, možda dimni stub.
     Međutim, kako niko nije imao bolji predlog posvetili smo se deljenju karte na sekcije, nastojeći da svaka uključi poneko uzvišenje sa koga bi se moglo videti dalje.
     Sledećeg dana smo otišli kamionom u grad i iz njega se raštrkali manjim automobilima u potragu.
     Bio je to bez sumnje najtužniji dan koji sam proveo otkako sam lutao Vestminsterom po Džozelinom tragu.
     Na samom početku nije bilo tako loše. Putokazi su pokazivali 'prema Ekseteru i zapadu', kao i prema drugim mestima kao da ona još žive uobičajenim životom. Katkad sam, mada retko, viđao ptice. A uz puteljke je raslo divlje cveće koje je izgledalo kao i uvek.
     Međutim, druga strana slike nije bila tako dobra. Prolazio sam kraj polja na kojima je ležala uginula stoka, ili je tumarala nasumce, a nepomužene krave mukale su od bola; na nekim poljima su obeshrabrene ovce rezignirano čekale na smrt radije nego da se oslobode trnjaka ili bodljikave žice, a druge su pasle lutajući, ili su gladovale s prekornim pogledom u svojim slepim očima.
     Prolaženje pored farmi postajalo je neprijatno. Sigurnosti radi dopuštao sam sebi samo dva centimetra za ventilaciju na vrhu prozora, ali sam i to zatvarao kad god bih pred sobom opazio farmu uz cestu.
     Trifidi su bili svuda naokolo. Katkad bih ih video kako prelaze preko polja ili kako mirno stoje pored živica. U više dvorišta dopalo im se đubrište, pa su carevali na njemu čekajući da uginula stoka istrune do prvog stepena gnjilosti. Sada sam ih gledao sa odvratnošću kakvu nisu nikad ranije pobuđivali u meni. Strašne tuđe stvari koje su izvesni među nama nekako stvorili, a koje smo svi mi drugi u svojoj bezbrižnoj lakomosti uzgajali po celom svetu. Čovek čak nije mogao kriviti prirodu zbog njih. Oni su bili nekako uzgajani kao što smo uzgajali ukrasno cveće ili groteskne parodije pasa... A sada sam počeo da ih mrzim ne samo zbog njihove navike da se hrane lešinama - više nego bilo šta drugo, oni su, izgleda, mogli da se koriste našom nesrećom i cvetaju na njoj...
     Što je dan više odmicao, moj osećaj samoće je rastao. Na svakom brežuljku i uzvišici zastao bih i pregledao predeo koliko mi je dogled dopuštao. Jednom sam opazio dim i stigao do njegovog izvora; bio je to mali voz spaljen na pruzi. Još ne znam kako se to moglo desiti, jer kraj njega nije bilo nikoga. Drugi put sam požurio prema jednoj kući sa zastavom na koplju, ali sam konstatovao da je tiha, mada ne prazna. Jedanput mi je, pak, palo u oči belo komešanje na dalekom brežuljku, ali kad sam pogledao kroz dogled spazio sam pola tuceta ovaca kako se panično vrte u krugu dok ih jedan trifid stalno i bezuspešno udara po vunastim leđima. Nigde nisam video ni traga živim ljudima.
     Kada bih stao da nešto pojedem, nisam se zadržavao duže nego što je bilo potrebno. Jeo sam brzo, osluškujući tišinu koja je počela da me nervira, željan da ponovo krenem na put i da me prati bar šum moga automobila.
     Čovek je počeo da uobražava aveti. Jednom sam opazio ruku kako maše s prozora, ali kad sam stigao do nje našao sam samo granu koja se njihala pred prozorom. Video sam kako je jedan čovek stao nasred polja i okrenuo se da bi pogledom pratio moj prolazak, ali mi je dogled pokazao da se on nije mogao zaustaviti niti okrenuti: bilo je to strašilo za ptice. Čuo sam glasove kako me zovu, jedva čujne nad bukom motora; stao sam i ugasio ga. Nije bilo glasova, ničega, samo daleka, daleka tužaljka jedne nepomužene krave.
     Prisetio sam se da tu i tamo, rasuti po okolini, mora da postoje ljudi koji veruju da su potpuno sami i jedini preživeli. Žalio sam ih više nego bilo koga u ovoj nesreći.
     Tokom poslepodneva nastavio sam sa sve manje poleta i nade da krstarim uzduž i popreko svoje sekcije na karti, jer se nisam usudio rizikovati da ne proverim ono u što sam intimno bio siguran. Konačno sam, međutim, došao do zaključaka da ukoliko postoji neka veća grupa u području koje mi je dodeljeno, onda se ona namerno krije. Nisam mogao preći svaki puteljak i sporednu cestu, ali bih se mogao zakleti da se zvuk moje trube, ni najmanje slabe, čuo na svakom lancu moga sektora. Završio sam i odvezao se natrag do mesta gde smo parkirali kamion; bio sam u najcrnjem raspoloženju. Ispostavilo se da se niko drugi nije još pojavio, pa sam, da bih ubio vreme i zato što sam morao suzbiti duhovnu jezu, skrenuo u obližnju krčmu i natočio dobru čašu brendija.
     Drugi je stigao Stefan. Izgleda da je ekspedicija ostavila na njega isti utisak kao i na mene, jer je odrečno mahnuo glavom prema flaši koju sam otvorio. Deset minuta kasnije pridružio nam se ambiciozni radiofonist. Sa sobom je doveo raščupanog mladića divljeg pogleda koji se, izgleda, nije oprao ni obrijao nekoliko sedmica. On je lutao cestom; čini se da mu je to bilo jedino zanimanje. Jedne večeri, nije tačno znao koga dana, našao je udoban sjenik i u njemu je proveo noć. Pošto je toga dana prevalio nešto više od svoje uobičajene kvote kilometara, zaspao je gotovo istog trenutka kad je legao. Sledećeg jutra se probudio u mori, i još nije bio potpuno siguran je li on lud ili je svet lud. Prošlo je još otprilike pola sata, a zatim je stigao Koker. Pratili su ga jedno ovčarsko kuče i jedna neverovatna stara gospa. Bilo je očigledno da je odevena u svoju najbolju odeću. Njena čistoća i odmerenost bili su isto tako upadljivi kao njihov nedostatak kod našeg prvog novajlije. Zastala je, dostojanstveno oklevajući na pragu bara. Koker je predstavi.
     "Ovo je gospoda Forset, jedina vlasnica Forsetove trgovine mešovitom robom u sklopu od oko deset kućica, dve krčme i jedne crkve poznate pod imenom Čipington Darni. A gospoda Forset kuva. Samo da znate kako kuva!"
     Gospoda Forset nam je kimnula dostojanstveno, koraknula je napred samosvesno, sela je pažljivo, a zatim dopustila da joj se utisne u ruku čaša portoa, kojoj je potom sledila i druga čaša.
     Odgovarajući na naša pitanja priznala je da je neobično čvrsto spavala za vreme one fatalne večeri i sledeće noći. U tačne razloge tome nije ulazila ni ona, a ni mi je nismo pitali. Pošto se nije desilo ništa što bi je probudilo, ona je nastavila da spava do podne sledećeg dana. Kad se probudila nije se osećala dobro, pa nije ustala do sredine poslepodneva. Činilo joj se čudnom ali i srećnom okolnošću to što je niko nije tražio u trgovini. Kad je ustala i pošla do vrata videla je 'jednu od onih odurnih trifidskih stvari' kako stoji u njenom vrtu i jednog čoveka kako leži na putu baš ispred njenih vrata - naime videla mu je noge. Upravo je pošla prema njemu kad je opazila da se trifid miče, pa je u poslednjem trenutku zalupila vrata. To je za nju očigledno bio gadan trenutak, pa ju je sećanje na njega toliko uznemirilo da je morala natočiti i treću čašu portoa.
     Posle toga je nastavila da čeka da neko dođe i odstrani trifida i čoveka. Činilo se da taj dolazak traje nekako dugo, ali se ona prilično udobno izdržavala od sadržine svoga dućana. Još je čekala - objasnila je točeći četvrtu čašu portoa s ljupkom rastresenošću - kad je Koker privučen dimom njene vatre, metkom razneo vrh trifida i potražio je.
     Nahranila je Kokera, a on joj je zauzvrat dao savet. Nije bilo lako da joj se objasni pravo stanje. Na kraju je predložio da ona pogleda u selo pazeći na trifide, a on će se vratiti u pet i videti šta je odlučila. Vrativši se našao ju je obučenu, sa spakovanom torbom i potpuno spremnu za polazak.
     Vrativši se u Čarkot Old Haus, uveče smo se ponovo okupili oko karte. Koker je počeo obeležavati nove predele za pretraživanje. Gledali smo ga bez oduševljenja. Na kraju je Stefan rekao ono što smo svi, uključujući verujem i samog Kokera, mislili:
     "Gledajte, prešli smo zajedno celokupno zemljište u promeru od oko dvadeset i pet kilometara. Jasno je da oni nisu u neposrednoj okolini. Ili su vaše informacije bile netačne, ili su se odlučili da ne ostanu ovde nego su otišli dalje. Mislim da bi nastavljanje potrage bilo gubljenje vremena kao i danas."
     Koker je odložio šestar kojim se služio.
     "A šta vi predlažete?"
     "Pa, meni se čini da bismo veliki deo okruga mogli brzo pregledati iz vazduha, i to sasvim dobro. Kladim se u sve što hoćete da će svi oni koji budu čuli motor aviona izići i dati neki znak."
     Koker je zavrteo glavom. "Kako se toga nismo setili ranije? Razume se, trebalo bi imati helikopter, ali gde da ga nađemo i ko bi leteo u njemu?"
     "Oh, ja mogu upravljati tom stvari", rekao je radiofonist samouvereno.
     Bilo je nečeg uverljivog u njegovom glasu:
     "Jeste li ikad leteli?" upitao je Koker.
     "Ne", priznao je radiofonist, "ali mislim da to ne bi bilo teško kad se čovek jednom u to uvede."
     "Hm", rekao je Koker gledajući ga nepoverljivo.
     Stefan se setio da su se dva aerodroma nalazila nedaleko odavde, a da je u Jovilu radio servis aero-taksija.

     Uprkos našim sumnjama, radiofonist je održao reč. Bio je potpuno uveren da ga njegov instinkt za mehanizme neće napustiti. Posle pola sata vežbanja poleteo je helikopterom natrag do Čarkota.
     Helikopter je četiri dana kružio u sve širim krugovima. Prva dva je osmatrao Koker, a druga dva dana zamenio sam ga ja. Ukupno smo pronašli deset grupica. Nijedna od njih nije ništa znala o Bridlijevoj družini i ni u jednoj nije bilo Džozele. Kad god bismo našli neku grupu sletali bismo. Obično ih je bilo dvoje ili troje; najveća je imala sedam članova. Pozdravljali bi nas uzbuđeno i s nadom, ali uskoro, čim bi saznali da predstavljamo samo grupu sličnu njihovoj, a ne prethodnicu spasavanja u većim razmerama, njihov interes bi iščezao. Nismo im mogli ponuditi mnogo toga što već nisu sami imali. Neki od njih postali su u svojoj razočarenosti nerazumno grubi i preteći, ali se većina jednostavno vratila u malodušnost. Po pravilu su pokazivali malo želje da se spoje s drugim grupama; bilo im je draže da prisvoje što mogu više i da sebi izgrade što udobnija skloništa u iščekivanju Amerikanaca koji će sigurno naći neki izlaz. Činilo se da o tome postoji veoma raširena fiks-ideja. Naše primedbe da će svi Amerikanci koji prežive verovatno imati više nego pune ruke posla kod svoje kuće primljene su kao čisto obeshrabrivanje. Uveravali su nas da Amerikanci nikad ne bi dopustili da se tako nešto desi u njihovoj zemlji. Uprkos toj mikoberovskoj fiksaciji na američke dobre vile, svakoj grupi ostavili smo kartu s približnim položajem grupa koje smo već pronašli za slučaj da promene mišljenje i zažele da se spoje radi međusobnog pomaganja.
     Letovi nisu bili ni izdaleka prijatan zadatak, ali u svakom slučaju bolji od osamljenog izviđanja na zemlji. Posle četvrtog bezuspešnog dana odlučili smo da napustimo traganje.
     U najmanju ruku, to su drugi odlučili. Ja nisam tako mislio; moje traganje bilo je lično, a njihovo nije. Ja sam Bridlijevu grupu tražio kao sredstvo, a ne kao cilj. Kad bih ih našao i ustanovio da Džozela nije sa njima nastavio bih da tragam. Ali nisam mogao od ostalih očekivati da nastave samo radi mene.
     Ustanovio sam da, začudo, za sve to vreme nisam našao nikog drugog ko bi nekoga tražio. Svi su sem slučajno Stefana i njegove devojke bili potpuno otrgnuti od prijatelja ili rodbine koji bi ih povezivali s prošlošću, i stupali su u nov život sa stranim ljudima. Koliko sam mogao videti, samo sam ja smesta stvorio novu vezu, ali i ta je bila tako kratka da sam onog časa jedva shvatio koliku je važnost imala za mene...
     Kad je donesena odluka o prekidu traganja, Koker je rekao:
     "U redu. Onda moramo razmisliti šta ćemo sa sobom."
     "Nabavićemo zalihe za zimu i nastaviti kao i dosad. Šta bismo drugo radili?" upitao je Stefan.
     "Razmišljao sam o tome", kazao mu je Koker. "To bi možda išlo neko vreme, a šta bi se desilo kasnije?"
     "Ako potrošimo zalihe, pa dobro, ima ih još mnogo naokolo", rekao je radiofonist.
     "Amerikanci će biti ovde pre Božića", rekla je Stefanova devojka.
     "Slušajte", počeo je Koker strpljivo. "Stavite neko vreme Amerikance u klasu na-vrbi-svirala-ne-lipši-magare, molim vas. Pokušajte da zamislite svet u kome nema Amerikanaca - možete li?"
     Devojka je zurila u njega.
     "Ali mora ih biti", rekla je.
     Koker je tužno uzdahnuo. Okrenuo se prema radiofonisti.
     "Ove zalihe neće potrajati zauvek. Kako ja gledam na situaciju, mi u svom novom svetu počinjemo sa vrlo povoljnog polazišta. Snabdeveni smo glavnicom, dovoljnom količinom svega za početak, ali ona neće trajati večno. Mi ne bismo ni kroz više pokolenja bili kadri da pojedemo namirnice koje nas čekaju kad bi se one održale. Ali, one se neće održati. Mnogo će se toga veoma brzo pokvariti. I to ne samo hrane. Sve će, sporije ali sasvim sigurno, početi da se raspada. Ukoliko želimo da sledećih godina jedemo nešto sveže, moraćemo to sami uzgajati. To se sada možda čini daleko, ali doći će vreme kad ćemo sve morati da uzgajamo sami. Doći će i vreme kad će svi traktori biti istrošeni ili zarđali, i kad svakako neće više biti nafte da ih pokreće, kad ćemo se sasvim spustiti do prirode i blagosiljati konje - ako ih budemo imali. Ovo je predah - samo bogomdani predah - u kome se oporavljamo od prvog potresa i sabiramo, ali ipak samo predah. Kasnije ćemo morati da oremo, još kasnije da naučimo kako se prave lemeši, a kasnije od svega toga kako se topi železo za izradu lemeša. Mi smo sada na putu koji će nas voditi n trag i natrag i natrag i natrag dok ne uznemognemo, ako uzmognemo, da nadomestimo sve što trošimo. Samo tada ćemo moći da se zaustavimo na putu koji vodi nazad u divljaštvo. Ali kad to jednom postignemo, možda ćemo opet početi da polako puzimo prema gore."
     Pogledao je po krugu da bi video da li ga sledimo.
     "Mi to možemo učiniti ako hoćemo. Najvrednije što posedujemo jeste naše znanje. Ono je prečica koja će nam omogućiti da ne počnemo tamo gde i naši preci. Mi to znanje celokupno posedujemo u knjigama ukoliko se pobrinemo da ga pronađemo."
     Ostali su radoznalo gledali Kokera. Prvi put su ga čuli u jednom od njegovih govorničkih raspoloženja.
     "Koliko sam ja čitao povest", nastavio je, "za upotrebu znanja potrebna je dokolica. Tamo gde svi moraju teško raditi da bi se naprosto održali i gde nema dokolice za razmišljanje, znanje stagnira, a ljudi sa njim. Razmišljanjem se bave pretežno ljudi koji nisu direktno produktivni - ljudi za koje izgleda kao da žive gotovo potpuno od tuđeg rada, ali koji u stvari predstavljaju dugoročnu investiciju. Nauka se razvila u gradovima i velikim institucijama, izdržavao ju je rad sela. Slažete li se sa tim?"
     Stefan je nabrao čelo.
     "Manje ili više da, ali ne vidim kud smerate."
     "Reč je o ekonomičnoj veličini. Zajednica naše sadašnje veličine ne može učiniti ništa drugo sem da postoji i propada. Ako ostanemo ovde u sadašnjem broju, samo nas desetoro, svršićemo potpuno neizbežno u postepenom i beskorisnom iščekivanju. Ukoliko bude dece moći ćemo od našeg rada odvojiti samo toliko vremena koliko da im damo najosnovnije obrazovanje; u drugoj generaciji imaćemo divljake ili klade. Da se održimo, da upotrebimo znanje iz biblioteka, trebaće nam učitelj, lekar i vođa, a mi moramo biti sposobni da ih izdržavamo dok nam pomažu."
     "Pa dobro?" upitao je Stefan posle pauze.
     "Razmišljao sam o mestu koje smo Bil i ja videli u Tinšamu. Govorili smo vam o njemu. Ženi koja pokušava da upravlja njime bila je potrebna pomoć, i to nužno. Ona se brine o pedeset ili šezdeset ljudi, a otprilike njih dvanaestak vidi. Tako ne može. Ona zna da ne može, ali to nije htela da nam prizna. Nije htela da nam duguje zahvalnost zato što bi nas zamolili da ostanemo. Međutim, bilo bi joj veoma drago kad bismo se na kraju vratili i zatražili da nas primi."
     "Dobri bože", rekao sam. "Ne mislite valjda da nas je namerno uputila u pogrešnom pravcu?"
     "Ne znam. Možda nisam u pravu, ali je čudno da nismo ni čuli ni videli traga od Bridlija i njegove družine, zar ne? U svakom slučaju ispada tako, bilo da je to nameravala ili ne, jer sam odlučio da se vratim. Ako želite čuti moje razloge, evo ih - bar dva glavna. Prvo, ako se to mesto ne uzme čvrsto u ruke, ono će propasti, što bi bilo tragedija za sve one ljude. Drugo, njegov položaj je mnogo bolji od ovoga. Ima farmu kojoj ne treba mnogo da bi se uredila; praktično je sama sebi dovoljna, ali se po potrebi može proširiti. Ovo mesto bi zahtevalo mnogo truda za organizovanje i obrađivanje. Što je još važnije, ono je dovoljno veliko da pruži vremena za podučavanje, i to kako slepih koji su sada tamo tako i dece s vidom koju će oni imati kasnije. Verujem da se to može ostvariti, i učinio bih sve što stoji do mene da ga ostvarim, a ukoliko se to oholoj gospođici Djurant ne dopada neka se obesi.
     Stvar je u ovome. Mislim da bih uspeo sa tim mestom i sada, ali znam da bismo ga svi zajedno mogli reorganizovati za nekoliko nedelja. Onda bismo živeli u zajednici koja raste i koja može ozbiljno pokušati da se održi. Alternativa je da ostanete u grupici koja će propadati i postajati sve očajnije osamljena tokom vremena. Šta mislite o tome?"
     Bilo je još diskusije i propitkivanja o pojedinostima, ali ne mnogo dvoumljenja. Oni između nas koji su bili u potrazi okusili su strašnu usamljenost koja bi nas snašla. Niko nije bio vezan za ovu kuću. Izabrali su je zbog njenih odbrambenih svojstava. Drugih većih prednosti nije imala. Većina je već osećala sve jači pritisak samoće. Pomisao na šire i raznovrsnije društvo bila je sama po sebi privlačna. Posle jednog sata, diskusija se pozabavila pitanjem transporta i pojedinostima seobe, a odluka o prihvatanju Kokerovog predloga stvorila se manje-više sama od sebe. Samo se Stefanova devojka dvoumila.
     "Taj Tinšam - je li to veoma malo mesto?" upitala je s nelagodnošću.
     "Ništa se ne brinite", hrabrio ju je Koker. "Ucrtano je na svim najboljim američkim kartama."

     U nekom od ranih časova sledećeg jutra shvatio sam da ne mogu sa ostalima u Tinšam. Kasnije ću možda doći, ali sada ne...
     U početku sam nameravao da ih pratim ako ni zbog čega drugog, a ono zato da iscedim iz gospođice Djurant istinu o cilju Bridlijeve grupe. Ali morao sam priznati neugodnu istinu da nisam znao da li je Džozela s njima; štaviše, da su sve informacije koje sam dosad uspeo da sakupim navodile na pomisao da nije. Bilo je gotovo sigurno da nije prošla kroz Tinšam. Ali ako ih nije potražila, kuda je onda otišla? Bilo je vrlo malo verovatno da je u zgradi Univerziteta postojala i druga adresa koju ja nisam video...
     A onda sam se, kao u blesku munje, setio razgovora koji smo vodili u prisvojenom stanu. Video sam je kako sedi u svojoj plavoj večernjoj haljini, a svetlost sveća odražava se u dijamantima dok govorimo... "A šta je sa saseškim brežuljcima? Znam krasnu staru seosku kuću na severnim padinama..." Tada sam shvatio šta treba da činim...
     Ujutro sam obavestio Kokera. On je saosećao sa mnom, ali se očigledno trudio da mi ne podstiče nadu isuviše.
     "U redu. Činite ono što vam se čini da je najbolje", složio se. "Nadam se - dobro, u svakom slučaju znate gde ćemo biti, pa možete oboje doći do Tinšama i pomoći da udesimo onu ženu dok se ne opameti."
     Toga jutra promenilo se vreme. Kiša je padala u mlazevima još dok sam se peo u poznati kamion. Pa ipak sam se osećao dobro raspoložen i pun nade tako da me ni deset puta jača kiša ne bi oneraspoložila niti navela na promenu plana. Koker je izišao da me isprati. Znao sam zašto je to učinio, jer sam, a da mi to nije morao reći, osećao kako ga muči sećanje na svoj prvi brzopleti plan i na njegove posledice. Stajao je kraj kabine i pružio mi ruku, a voda mu se slivala niz vrat.
     "Samo polako, Bile. Ambulantnih kola više nema, a njoj će biti draže da stigneš čitav. Dobra sreća - i oprosti mi zbog svega kada je budeš našao."
     Rekao je 'kada', ali je njegov ton govorio 'ako'.
     Poželeo sam im sreću u Tinšamu, a zatim sam ubacio brzinu i odvezao se prskajući po blatnjavom kolniku.

13. PUT U NADI

     Jutro je bilo pokvareno manjim nezgodama. Najpre je bila voda u karburatoru. Onda sam uspeo da vozim dvadesetak kilometara prema severu u ubeđenju da idem na istok, i pre nego što sam to sasvim ispravio imao sam okapanja s paljenjem na pustoj strmoj cesti, kilometrima daleko od bilo kakvog mesta. Ova zadržavanja, ili možda prirodna reakcija, u mnogome su pokvarila poletno raspoloženje s kojim sam krenuo. Kad sam sve popravio bio je već jedan sat posle podne i vreme se prolepšalo.
     Sunce se pojavilo. Sve je izgledalo jasno i sveže, ali čak ni to, ni činjenica da je sledećih tridesetak kilometara sve išlo glatko, nije odstranilo potištenost koja me ponovo obuzimala. Sad kada sam bio zaista sam, nisam se mogao otresti osećaja usamljenosti. Ponovo me je obuzelo kao onoga dana kad smo se rastali da bismo tražili Majkla Bridlija, samo s dvostrukom snagom... Dotada sam uvek mislio da je usamljenost nešto negativno - odsustvo društva; i svakako nešto privremeno... Toga dana sam naučio da je ona mnogo više. Ona može tištati i ophrvati, iskriviti obične stvari i poigrati se s razumom. Ona neprijateljski vreba svuda naokolo, zatežući čoveku nerve i trzajući po njima strepnjama, ne dopuštajući mu ni za trenutak da zaboravi kako nema nikoga da mu pomogne, nikoga ko bi se brinuo za njega. Stvarala je predstavu o čoveku kao atomu izgubljenom u prostranstvima i sve vreme čekala priliku da ga preštraši, da ga strašno prestraši - zapravo, to je usamljenost pokušavala; a to joj se nikada ne sme dopustiti...
     Uskratiti društvenom biću društvo znači osakatiti ga, izvršiti nasilje nad njegovom prirodom. Zarobljenik i pustinjak svesni su da čopor postoji iza granica njihovog progonstva; oni su jedan vid čopora. Ali kad on više ne postoji, onda za biće iz čopora više nema celine. Ono više nije deo nekog jedinstva, nego nakaza koja ne spada nigde. Ako ne uspe da sačuva prisebnost, biće je potpuno izgubljeno; krajnje i strašno tako da postaje samo trzaj u udovima mrtvog tela.
     Sada sam se morao odupirati mnogo jače nego ranije. Samo me je čvrsta nada da ću na kraju svog puta naći društvo sačuvala da se ne vratim i umanjim napetost prisustvom Kokera i drugih.
     Prizori koje sam video uz cestu imali su sa tim malo ili ništa zajedničko. Mada su neki od njih bili strašni, već sam bio oguglao. Užas ih je napustio upravo onako kao što i užas koji leži nad velikim bojnim poljima bledi u povesti. Više nisam gledao na te stvari kao na deo ogromne i impresivne tragedije. Moja borba je bila lični sukob sa instinktima vrste; stalna defanzivna borba bez mogućnosti pobede. U svom srcu sam znao da neću dugo izdržati sam.
     Da bih se opteretio poslom, vozio sam brže nego što je trebalo. U nekom gradiću, čije sam ime zaboravio, zakrenuo sam za ugao i udario pravo u poluteretni auto koji se preprečio preko cele ulice. Na sreću, moj čvrsti kamion pretrpeo je samo nekoliko ogrebotina, ali su vozila uspela da se tako đavolski vešto zakvače da sam se veoma namučio dok sam ih na skučenom prostoru razdvojio. Taj problem sam rešavao ceo sat, što mi je zaista koristilo, jer je moje misli skrenulo na praktičnije stvari.
     Posle toga sam vozio nešto opreznije sem nekoliko minuta uzbrdo nakon ulaska u šumu Nju Forest. Razlog je bio helikopter koji sam opazio kroz granje kako leti na nevelikoj visini. Trebalo je da pređe preko moga puta nešto dalje napred. Na nesreću, drveće je tamo raslo blizu ceste i mora da ju je gotovo potpuno skrivalo od pogleda iz vazduha. Ubrzao sam, ali kad sam stigao na otvorenije tlo, helikopter je već bio samo tačka koja je lebdela sve dalje prema severu. Pa ipak me je čak i pogled na njega ohrabrio.
     Nekoliko kilometara dalje prošao sam kroz seoce koje je bilo uredno razmešteno oko trouglastog parka. Na prvi pogled, ono je mešavinom kućica, prekrivenih crepom, i rascvetanih vrtova oko njih bilo ljupko kao da je izišlo iz slikovnice. Ali, prolazeći, nisam obratio veću pažnju na vrtove; obris trifida se isuviše često neskladno uzdizao iznad cvetova. Gotovo sam bio prošao kroz selo kad je neka mala spodoba iskočila kroz jedna od poslednjih vrtnih vrata i dotrčala uz cestu prema meni mašući obema rukama. Stao sam, gotovo već instinktivno osvrnuo se za trifidima, uzeo pušku i sišao.
     Dete je bilo obučeno u plavu pamučnu haljinicu, bele čarapice i sandale. Činilo se da ima oko devet ili deset godina. Ljupka devojčica - to sam uočio odmah, mada su njeni tamnosmeđi uvojci bili zapušteni, a lice umazano suzama. Povukla me za rukav.
     "Molim, molim", rekla je žurno, "molim vas dođite i pogledajte šta se desilo Tomiju."
     Zurio sam u nju. Strašna samoća toga dana raspršila se; moj um kao da se oslobadao čahure u koju sam ga zatvorio. Poželeo sam da je dignem i privinem k sebi. Osećao sam kako mi naviru suze. Pružio sam joj ruku, a ona ju je primila. Zajedno smo se vratili kroz vrata kroz koja je izišla.
     "Tomi je tamo", rekla je pokazujući.
     Dečačić od oko četiri godine ležao je na malom parčetu tratine među gradicama cveća. Na prvi pogled bilo je sasvim jasno zašto je bio tamo.
     "Stvar ga je udarila", rekla je. "Udarila ga je, pa je pao. A htela je udariti i mene kad sam pokušala da mu pomognem. Gadna stvar."
     "Stavi ruke na uši. Napraviću bum", rekao sam.
     Učinila je to, a ja sam trifidu razneo vrh.
     "Gadna stvar!" ponovila je. "Je li sad mrtav?"
     Upravo sam joj hteo reći da jeste kad je počeo kloparati štapićima po svom deblu, baš kao i onaj u Stipl Honiju. Kao i tada, i sada sam ispraznio i drugi naboj da bi prestao.
     "Da", rekao sam. "Sada je mrtva."
     Prešli smo do dečačića. Skarletna brazda od bodlje videla se na njegovom bledom obrazu. To mora da se dogodilo pre nekoliko sati. Kleknula je kraj njega.
     "Ne možemo mu pomoći", kazao sam joj blago.
     Podigla je pogled sa svežim suzama u očima.
     "Je li i Tomi mrtav?"
     Čučnuo sam kraj nje i potvrdio klimanjem glave.
     "Na žalost jeste."
     Posle nekog vremena rekla je:
     "Jadni Tomi! Hoćemo li ga pokopati - kao psiće?"
     "Da", kazao sam.
     U celoj toj ogromnoj nesreći iskopao sam samo ovaj grob; a i on je bio veoma malen. Ubrala je kiticu cveća i stavila je na grob. Potom smo se odvezli.

     Zvala se Suzana. Već se davno, kako joj se činilo, nešto desilo njenom ocu i majci tako da nisu videli. Njen otac je izišao po pomoć i nije se vratio. Majka je izišla kasnije a deci je strogo naredila da ne napuštaju kuću: Vratila se plačući. Sledećeg dana, opet je izišla: toga puta nije se vratila. Deca su pojela ono što su našla u kući, a onda su ogladnela. Konačno je Suzana toliko ogladnela da nije poslušala naređenje, nego je potražila pomoć od gospode Valton u trgovini. Trgovina je bila otvorena ali gospođe Valton nije bilo. Niko se nije odazvao kad je Suzana zvala, pa je odlučila da uzme nešto kolača, biskvita i slatkiša, a da to kasnije saopšti gospođi Valton.
     Videla je nekoliko stvari naokolo dok se vraćala. Jedna od njih je udarila u njenom pravcu, ali je pogrešno prosudila njenu visinu tako da joj je bodlja prešla iznad glave. Ona se uplašila, pa je tračla sve do kuće. Nakon toga je veoma pazila na stvari, i pri kasnijim izlascima naučila je i Tomija da se pazi od njih. Ali je Tomi bio tako malen; on nije video jednu koja se sakrila u obližnjem vrtu kad je jutros izišao da se igra. Suzana je više puta pokušala da mu se približi, ali je svaki put, ma koliko bila oprezna, videla vršak trifida kako drhti i neznatno se miče...
     Otprilike sat kasnije odlučio sam da je vreme da se zaustavimo preko noći. Ostavio sam je u kamionu i pošao da pregledam nekoliko kućica sve dok nisam pronašao prikladnu, pa smo se zatim pozabavili večerom. Nisam znao mnogo o devojčicama, ali je ova mogla smazati začuđujuće količine, priznavajući da je dijeta koja se sastojala gotovo u celosti od biskvita, kolača i slatkiša ispala manje zadovoljavajuća nego što je ona očekivala. Kad smo je zajednički malo očistili i pošto sam po njenim upustvima rukovao četkom za kosu, počeo sam se osećati prilično zadovoljan rezultatom. A ona je, čini se, mogla za izvesno vreme da zaboravi sve što se desilo usled zadovoljstva što može s nekim da razgovara.
     Razumeo sam to. I ja sam se upravo tako osećao. Međutim, posle kratkog vremena, pošto sam je stavio u krevet i sišao, začuo sam jecanje. Vratio sam se do nje.
     "Ništa se ne brini, Suzana", rekao sam. "Ništa se ne brini. Jadnog Tomija nije bolelo, znaš - bilo je to veoma brzo." Seo sam na krevet uz nju i uzeo je za ruku. Prestala je plakati.
     "Nije samo Tomi", rekla je. "Ono posle Tomija kad nije bilo nikoga, baš nikoga. Bilo me je tako strah..."
     "Znam", kazao sam joj. "I ja to znam. I mene je bilo strah."
     "Ali sad te nije strah?"
     "Ne, a ni tebe. Vidiš zbog toga moramo ostati zajedno, pa nijedno od nas neće osećati strah."
     "Da", složila se ozbiljno razmišljajući. "Mislim da bi to bilo zgodno..."
     I tako smo nastavili da razgovaramo o raznim stvarima sve dok nije zaspala.
     "Kuda idemo?" upitala je Suzana kad smo sledećeg jutra krenuli.
     Rekao sam da tražimo jednu gospođu.
     "Gde je ona?" pitala je Suzana.
     Ja to nisam zasigurno znao.
     "Kad ćemo je naći?" pitala je Suzana dalje.
     Nisam znao zadovoljavajući odgovor ni na to.
     "Je li to zgodna gospođa?" pitala je opet Suzana.
     "Da", rekao sam, srećan što ovog puta mogu biti određeniji.
     Činilo se da je Suzana time zbog nečega zadovoljna.
     "Dobro", primetila je odobravajući, pa smo prešli na druge teme.
     Pokušao sam da zbog nje zaobilazim veće gradove, ali nije bilo moguće izbeći mnoge neugodne prizore na selu. Posle izvesnog vremena prestao sam se pretvarati da oni ne postoje. Suzana ih je posmatrala istom mirnom zainteresovanošću kao i običan pejzaž. Oni nisu stvarali nemir kod nje, mada su je čudili i prouzrokovali zapitkivanja. Uzevši u obzir to da će odrasti u svetu koji neće imati vremena za izmotavanja i eufemizme kakvima su mene učili kad sam bio dete, učinio sam što sam mogao da o tim raznim užasima i anomalijama raspravljam na podjednako objektivan način. To je u stvari bilo veoma korisno i za mene.
     Oko podne su se navukli oblaci i kiša je opet počela. Kad smo se oko pet sati zaustavili na cesti nešto pre Pilboroa, još je lilo kao iz kabla.
     "Kuda ćemo sada?" upitala je Suzana.
     "U tome", priznao sam, "baš i jeste teškoća. To je negde tamo." Mahnuo sam rukom prema maglovitoj crti brežuljaka na jugu.
     Uporno sam pokušavao da se setim šta je Džozela još rekla o onom mestu, ali sam se sećao samo toga da je kuća bila na severnoj strani brežuljaka, a imao sam i utisak da je gledala na oniži močvarni predeo koji ih je delio od Pilboroa. Sada kad sam već stigao dovde, to mi se uputstvo činilo vrlo neodređeno. Brežuljci su se protezali kilometrima na istok i zapad.
     "Možda najpre treba da pokušamo da li tamo preko možemo videti dim", primetio sam.
     "Vrlo je teško bilo šta videti u kiši", rekla je Suzana praktično i sasvim ispravno.
     Pola sata kasnije, kiša je uslužno prestala. Ostavili smo kamion i seli jedno uz drugo na neki zid. Izvesno vreme smo pažljivo proučavali niže padine brežuljaka, ali ni Suzanine oštre oči ni moj dogled nisu mogli da pronađu bilo kakav trag dima ili znak života. Kiša je opet počela.
     "Gladna sam", rekla je Suzana.
     Toga časa hrana me je zaista veoma malo zanimala. Kad sam već bio tako blizu, zabrinutost da saznam je li moja pretpostavka bila tačna nadvladala je sve ostalo. Dok je Suzana jela otišao sam s kamionom nešto više uz brežuljak iza nas da bismo imali bolji vidik. Između pljuskova, pri sve slabijoj svetlosti, ponovo smo osmatrali suprotnu stranu doline, ali bez rezultata. U celoj dolini nije bilo života ni pokreta sem nekoliko goveda i ovaca i ponekog trifida koji je teturao preko polja.
     Pala mi je na um ideja, pa sam odlučio da se spustim u selo. Oklevao sam da povedem Suzanu sa sobom jer sam znao da će biti neugodno, ali je nisam mogao ostaviti samu. Kad smo stigli konstatovao sam da su je prizori kosnuli manje nego mene; deca poseduju drugačiju konvenciju strašnoga sve dok ih ne naučimo koje ih stvari moraju sablažnjavati. Sva potištenost bila je u meni. Suzana je našla više zanimljivih nego odvratnih stvari. Svaku moguću natmurenost potpuno je rasteralo oduševljenje za crveni svileni kišni kaput kojim se snabdela, uprkos tome što je bio za nekoliko brojeva prevelik. I moje traženje bilo je okrunjeno uspehom. Vratio sam se do kamiona natovaren automobilskom svetiljkom jačine manjeg reflektora što smo je našli na jednom otmenom Rols-Rojsu.
     Postavio sam je na neku vrstu stožera kraj prozora kabine i pripremio za uključivanje. Kad je to bilo učinjeno preostalo nam je jedino da čekamo na mrak i da se nadamo da će kiša popustiti. Kad se potpuno smračilo, kiša je još samo pomalo kapala. Upalio sam reflektor i poslao sjajan zrak kroz noć. Polako sam okretao lampu s jedne na drugu stranu, držeći zrak uperen pravo u brežuljke nasuprot nama i pokušavajući da istovremeno pažljivo osmatram ceo lanac brežuljaka kako bih primetio uzvratan svetlosni znak. Polako sam prešao preko njih desetak ili više puta, gaseći ga kroz nekoliko sekundi posle svakog prelaženja, dok smo tražili i najmanje svetlucanje u mrkloj tami. Potom se kiša opet jače spustila. Upravio sam zrak pravo napred i sedeo čekajući, osluškujući dobovanje kapi po krovu kabine, dok je Suzana zaspala oslonjena o moju ruku. Prošao je jedan sat pre nego što se dobovanje smanjilo do kapkanja, a zatim prestalo. Suzana se probudila kad sam ponovo počeo okretati zrak. Bio sam završio prelaženje kad je ona viknula:
     "Pogledaj, Bile! Evo svetlosti!"
     Pokazivala je nekoliko stepeni ulevo. Ugasio sam svetiljku i sledio smer njenog prsta. Bilo je teško da se išta tačno razabere. Ako nije bila samo optička varka, onda je to bilo nešto slabašno poput daleke kresnice. I dok smo gledali u tom pravcu, kiša se ponovo spustila na nas u mlazevima. Kad sam uspeo da dohvatim dogled, više se nije ništa videlo.
     Oklevao sam da krenem. Ta svetlost se, ako je to bila svetlost, ne bi možda videla iz nizine. Još jednom sam uperio naše svetlo napred i smirio se čekajući što sam strpljivije mogao. Prošao je gotovo još pun sat dok kiša nije opet prestala. Čim se to desilo, smesta sam ugasio našu svetiljku.
     "Evo!" viknula je Suzana uzbuđeno. "Gledaj! Gledaj!"
     To je bila svetlost. I to dovoljno jasna da rastera svaku sumnju, mada dogledom nisam mogao razabrati pojedinosti. Ponovo sam upalio i dao V-znak u Morzeovoj abecedi to je jedino što znam od Morzea sem SOS, pa je moralo biti dovoljno. Dok smo motrili drugo svetlo, ono je žmirnulo i počelo da daje niz dugih i kratkih znakova koji, na žalost, za mene nisu značili ništa. Izveo sam za svaki slučaj još nekoliko V-ova, ucrtao približan pravac daleke svetlosti na našoj karti i upalio svetiljke kamiona.
     "Je li to gospođa?" upitala je Suzana.
     "Mora biti", rekao sam. "Mora biti."
     Bilo je to loše putovanje. Da bismo prešli močvarnu dolinu morali smo krenuti cestom koja je išla malo na zapad, a zatim se vraćati na istok uz padine brežuljaka. Jedva smo prešli više od jednog kilometra kad nam je nešto potpuno zaklonilo vidik svetlosti. Poteškoće da se pronađe put kroz tamne prolaze bile su uvećane time što je kiša počela ozbiljno da pada. Kako se niko nije brinuo za kanalske brane, neka polja su već bila preplavljena, a voda se mestimično prelila preko ceste. Morao sam voziti krajnje pažljivo, što je bilo veoma dosadno, u času kad me je sve teralo da pritisnem gas do daske.
     Kad smo stigli na suprotnu stranu doline, više se nismo morali brinuti o poplavama, ali nam brzina nije bila mnogo veća, jer su putevi bili puni primitivnih okuka i neobičnih uglova. Morao sam usredsrediti svu svoju pažnju na volan, dok je devojčica zurila u brežuljke koji su promicali kraj nas, čekajući da se svetlost ponovo pojavi. Stigli smo do tačke gde je crta na mojoj karti po svemu sudeći sekla naš put, a da nismo opazili ni traga svetlosti. Zakrenuo sam u sledeći strm puteljak. Trebalo nam je oko pola sata dok smo se vratili na cestu iz majdana krede u koji nas je taj puteljak odveo.
     Nastavili smo uz nižu cestu. Onda je Suzana spazila svetlucanje desno između grana. Kod sledećeg puteljka imali smo više sreće. Vraćao se ukoso uz padinu brežuljaka sve dok nismo opazili mali sjajno rasvetljen četvorougao prozora gotovo kilometar uzbrdo.
     Čak ni tada, ni uz pomoć karte, nije bilo lako pronaći put do njega. Teturali smo dalje, penjući se i dalje u prvoj brzini; ali svaki put kad bismo ponovo spazili prozor, on je bio nešto bliži. Put nije bio predviđen za teže kamione. U njegovim užim delovima morali smo se provlačiti kroz grmlje i trnjake koji su grebali po stranama kao da nas pokušavaju odvući natrag.
     Ali konačno se na putu pred nama pojavio zanjihan fenjer. On se pomicao, mahnuvši da nam pokaže gde da zaokrenemo kroz kapiju. Zatim se zaustavio postavljen na tlo. Dovezao sam se na metar ili dva od njega i stao. Kad sam otvorio vrata, iznenada me je zablesnula ručna svetiljka. Iza nje sam nazreo jednu spodobu u kišnom kaputu sjajnom od vlage.
     Mirnoću glasa koji je progovorio kvario je mali drhtaj.
     "Zdravo, Bile. Dugo te nije bilo."
     Skočio sam iz kamiona.
     "Oh, Bile. Ne mogu ti reći... Oh, dragi moj, toliko sam se nadala... Oh, Bile", rekla je Džozela.
     Bio sam potpuno zaboravio na Suzanu dok se odozgo nije javio glas.
     "Baš ćeš biti mokar, smešni čoveče. Zašto je ne poljubiš unutra?" upitao je glas.

14. ŠIRNING

     Osećaj s kojim sam stigao na farmu Širning, a koji mi je govorio da su najgore poteškoće prošle, zanimljiv je, samo kao primer koliko osećaj može biti u raskoraku sa stvarnošću. Privijanje Džozele u zagrljaj prošlo je prilično dobro, ali sledeća tačka, njeno neodložno odvođenje u Tinšam i pridruživanje ostalima nije uspelo iz više razloga.
     Otkako sam se setio njenog mogućeg prebivališta bio sam je, moram priznati, zamislio na prilično filmski način kako se hrabro bori protiv svih prirodnih sila, itd., itd. Ona je to na izvestan način verovatno i činila, ali je stanje bilo sasvim različito od onoga kakvim sam ga ja zamišljao. Moj jednostavan plan bio je da kažem: "Skoči gore. Idemo da se pridružimo Kokeru i njegovoj grupici." Morao sam ga odbaciti. Trebalo je da znam da stvar neće biti tako jednostavna. U drugu ruku, čudno je kako se često bolje pojavljuje pod maskom gorega...
     Svakako sam od samog početka više voleo Širning nego pomisao na Tinšam, ali je očigledno bilo pametnije pridružiti se većoj grupi. Ipak, Širning je bio dražesno mesto. Reč 'farma' bila je samo počasni naziv. Ono je bilo farma do pre otprilike dvadeset i pet godina, i još je izgledalo kao farma, ali se u stvari preobrazilo u letnjikovac. Takve kuće i vile što su ih umorni Londonci adaptirali za svoje potrebe bile su gusto posejane u Saseksu i obližnjim grofovijama. Kuća je unutra bila modernizovana i pregrađena do te mere da bi njeni prijašnji stanovnici teško prepoznali bilo koju sobu. Spolja je bila besprekorno doterana. Dvorišta i šupe, u kojima je vladala više urednost predgrađa nego sela, nisu godinama videli životinje robustnije od nekoliko jahaćih konja i ponija. Na dvorištu pred farmom nisu se viđali utilitarni prizori, niti su se sa njega dizali rustikalni mirisi; bilo je prekriveno niskom zelenom tratinom kao kuglana. Polja na koja su prozori kuće gledali ispod izbledelih crvenih crepova, već su dugo obrađivali stanovnici drugih, više seoskih farmi. Ali su šupe i senici i dalje bili u dobrom stanju.
     Džozelini prijatelji, sadašnji vlasnici, nameravali su da farmu jednog dana ponovo stave u pogon u ograničenim razmerama. Zbog toga su stalno odbijali primamljive ponude za nju, nadajući se da će u budućnosti na neki, ne baš sasvim jasan način nabaviti dovoljno novca za ponovan otkup zemljišta koje joj je zapravo pripadalo.
     S vlastitim bunarom i centralom, to mesto je posedovalo mnoge prednosti, ali dok sam ga pregledavao shvatio sam kako je Koker bio mudar kad je govorio o zajedničkom naporu. Nisam znao ništa o obrađivanju zemlje, ali sam osećao da će, ukoliko želimo ostati, biti potrebno mnogo rada da se prehrani nas šestoro.
     Njih troje je Džozela zatekla kad je stigla. To su bili Denis i Meri Brent, i Džojs Tejlor. Denis je bio vlasnik kuće. Džojs je bila u poseti neodređenog trajanja, u početku da čini društvo Meri, a zatim da drži kuću u redu kad se bude rodilo dete koje je Meri očekivala.
     U noći zelenih bleskova - u noći komete mogli biste reći ako još uvek verujete u tu kometu - bila su prisutna još dva gosta. Džoana i Ted Danton, koji su došli da provedu odmor od nedelju dana. Svih petoro bilo je izišlo u vrt da gledaju svečanost. Drugog jutra se svih petoro probudilo u svetu večnog mraka. Najpre su pokušali da telefoniraju, a kad se ispostavilo da to nije moguće, počeli su puni nade čekati na dolazak služavke. Kad ih je i ona izneverila, Ted se javio da pokuša odgonetnuti šta se desilo. Denis bi ga pratio da mu žena nije bila gotovo histerična. Tako je i Ted krenuo sam; nije se više vratio. Nešto kasnije, a da nije nikome rekla ni reč, Džoana je neprimetno otišla, verovatno da pokuša da pronađe svog muža. I ona je nestala bez traga.
     Denis je vodio računa o vremenu dodirujući kazaljke na satu. Kasno posle podne nije više izdržao da sedi ne radeći ništa. Hteo je da pokuša da siđe u selo. Obe žene su se tome usprotivile. Popustio je zbog Merinog stanja, pa je Džojs odlučila da ona pokuša. Stigla je do vrata i počela da pipa štapom pred sobom. Jedva je prešla prag kada je nešto uz zvižduk udarilo po njenoj levoj ruci, opekavši je kao užarena žica. Kriknula je, odskočila unazad i srušila se u holu gde ju je Denis našao. Na sreću bila je pri svesti i prostenjala da je boli ruka. Denis je opipao debele masnice i pogodio šta su. Uprkos slepilu, on i Meri su nekako uspeli da naprave tople obloge. Meri je grejala vodu dok je on previo ruku i pokušao, koliko je to mogao, da isiše otrov. Posle toga su je morali odneti gore u krevet; u njemu je ostala nekoliko dana dok dejstvo otrova nije prestalo.
     U međuvremenu, Denis je vršio eksperimente najpre na prednjim, a zatim na zadnjim vratima kuće. Odškrinuo bi vrata i oprezno proturio metlu u visini glave. Svaki put se čuo zvižduk bodlje, a drška metle bi malo zadrhtala u njegovoj ruci. Isto se desilo na jednom od vrtnih prozora: ostali su izgleda bili slobodni. On je hteo da pokuša da izađe kroz jedan od njih, ali je Meri bila suviše zabrinuta. Ona je bila sigurna da ukoliko se trifidi nalaze oko kuće, onda mora da ih ima i u blizini, pa mu nije dopustila da rizikuje.
     Srećom imali su dosta hrane za izvesno vreme, mada ju je bilo teško prirediti. Isto tako se činilo da Džojs uprkos visokoj temparaturi uspešno odoleva trifidskom otrovu, pa položaj nije bio tako težak kao što je mogao biti. Veći deo sledećeg dana, Denis je posvetio izradi neke vrste šlema za sebe. Posedovao je samo žičanu mrežu s velikim očicama tako da ga je morao izraditi od više povezanih slojeva jedan iznad drugog. Utrošio je prilično vremena na to, ali je snabdeven šlemom i parom dugih rukavica mogao uveče poći u selo. Jedan trifid ga je udario pre nego što je prešao tri koraka. Tražio ga je pipajući dok ga nije našao, a zatim mu je zakrenuo stabljiku. Minut ili dva kasnije, druga bodlja je udarila po njegovom šlemu. Nije mogao naći tog trifida da se i sa njim uhvati ukoštac, mada ga je on udario pet-šest puta pre nego što je sam odustao. Probio se do spremišta za alat, a otuda do ceste noseći tri velika klupčeta vrtne uzice koju je hodajući puštao za sobom da bi ga posle dovela nazad.
     Još nekoliko puta na cesti udarile su bodlje po njemu. Trajalo je strahovito dugo dok nije prevalio taj kilometar ili dva do sela, a pre nego što je do njega stigao potrošio je zalihu uzice. Svo to vreme hodao je i posrtao kroz tišinu koja ga je plašila totalnom potpunošću. Tu i tamo bi stao i viknuo, ali se niko nije odazivao. Više puta se pobojao da se izgubio, ali kad su mu noge otkrile asfaltiranu površinu, znao je gde je, a našao je i jedan putokaz. Pipao je dalje na svom putu.
     Pošto je prevalio naizgled ogromnu daljinu, primetio je da mu koraci zvuče drugačije; slabo su odjekivali. Prešavši na jednu stranu našao je puteljak, a zatim neki zid. Nešto dalje otkrio je poštansko sanduče ugrađeno u cigle, po čemu je znao da mora da je konačno u samom selu. Još jednom je viknuo. Jedan glas, ženski, odazvao se, ali je bio dalje napred tako da se reči nisu mogle razabrati. Ponovo je viknuo i pošao prema njemu. Odgovor je bio prekinut iznenadnim vriskom. Posle toga nastupila je opet tišina. Tek je tada, i dalje napola ne verujući, shvatio da selo nije u nimalo boljem stanju od njegovog domaćinstva. Seo je na travnatu ivicu puteljka da bi razmislio šta da radi.
     Po vazduhu je zaključio da se verovatno spustila noć. Mora da je bio na putu puna četiri sata, te nije preostalo drugo nego da se vrati. Ipak nije bilo nikakvog razloga da se vrati praznih ruku... Tapkao je štapom uza zid dok nije zveknuo po jednoj od reklamnih ploča od lima koje su ukrašavale seoski dućan. Tih poslednjih pedeset ili šezdeset metara, bodlje su tri puta udarile po njegovom šlemu. Još jedna je udarila kad je otvorio vrtna vrata; posrnuo je preko lešine na puteljku. Telo jednog čoveka, potpuno hladno.
     Imao je utisak da su drugi bili u trgovini pre njega. Ipak je našao veći komad slanine. Bacio ga je u jednu vreću uz paketiće maslaca ili margarina, biskvita i šećera, i dodao razne limenke sa police koja je po njegovom sećanju bila namenjena hrani - u svakom slučaju kod kutije sardina nije mogao pogrešiti. Zatim je potražio i našao tuce ili više klupčadi konopca, uprtio vreću i pošao u pravcu kuće.
     Jedanput je zalutao i nije bilo lako suzbiti paniku dok se vraćao i pokušavao da se orijentiše. Konačno je ponovo bio siguran da je opet na poznatom putu. Pipkajući celim putem pronašao je uzicu sa polaska i spojio je s konopcem. Tako je, ostatak povratka bio relativno lak.
     Još je dva puta sledeće sedmice prešao razdaljinu do seskog dućana, a svaki put mu se činilo da su trifidi oko kuće i uz cestu sve brojniji. Izolovana trojka nije mogla ništa sem da čeka i da se nada. A onda je, kao čudom, stigla Džozela.
     I tako je bilo smesta jasno da od zamisli o nepoželjnoj seobi u Tinšam nema ništa. Džojs Tejlor je bila još neobično slaba - kad sam je video, začudio sam se da je uopšte živa. Denisova brzina spasila joj je život, ali je njihova nesposobnost da joj pruže potrebnu okrepu, pa čak i odgovarajuću hranu tokom sledeće sedmice, usporila njeno ozdravljenje. Bila bi ludost pokušati da je prevezu na veće razdaljine još nedelju-dve. Uz to je vreme Merinog porođaja bilo dovoljno blizu da putovanje ne bude preporučljivo za nju. Tako je jedina mogućnost za nas, čini se, bila da ostanemo tu gde smo, dok te krize ne prođu.
     Još jednom je moj zadatak bio da nabavljam zalihe. Ovog puta sam morao operisati u većim razmerama, uključujući ne samo hranu nego i benzin za sistem osvetljenja, za kokoši koje su nosile, dve krave koje su se nedavno otelile (i još su bile žive, mada su im rebra stršila), medicinske potrebe za Meri i začuđujuću listu raznih sitnica.
     Ova oblast bila je zaposednutija trifidima od bilo koje što sam je dosad video. Gotovo svakog jutra otkrili bismo jedan ili dva nova kako vrebaju blizu kuće, i prvi dnevni zadatak, sve dok nisam izgradio mrežastu ogradu da ih drži izvan vrta, bio je da im se raznesu vrhovi. Čak i tada bi došli sasvim do ograde i tumarali oko nje dok ne bismo nešto preduzeli.
     Otvorio sam nekoliko sanduka opreme i naučio malu Suzanu da rukuje puškom protiv trifida. Ona je ubrzo postala stručnjak u potkresivanju stvari, kako ih je i dalje nazivala. Njen zadatak bio je da im se svaki dan sveti.

     Od Džozele sam saznao šta se njoj dogodilo posle uzbune zbog požara u zgradi Univerziteta.
     Bili su je prebacili s njenom grupom kao i mene s mojom, ali je ona postupila bez okolišenja sa ženama za koje je bila vezana. Stavila ih je pred odlučan ultimatum: ili će je osloboditi svih ograničenja, u kom će im slučaju pomoći koliko može; ili će, ako je nastave prisiljavati, verovatno doći do trenutka kada će po njenoj preporuci početi da piju cijanovodoničnu kiselinu ili jedu cijankalij. Mogli su izabrati. Izabrali su pametno.
     Nije bilo mnogo razlike u našim pričama o danima koji su zatim sledili. Kad se njena grupa konačno raspala, tok njenih misli bio je sličan mome. Sela je u automobil i otišla u Hampsted da me potraži. Nije srela preživele članove moje grupe niti grupu koju je vodio brzometni riđokosi čovek. Ostala je tamo gotovo do sumraka, a potom je odlučila da ode do zgrade Univerziteta. Ne znajući šta je tamo čeka, oprezno je zaustavila automobil nekoliko ulica dalje i pošla pešice. Začula je pucanj dok je još bila nešto dalje od ulaznih vrata. Razmišljajući šta to može da znači sakrila se u vrtu u kome smo i ranije našli zaklon. Odatle je opazila kako se i Koker oprezno približava. Ne znajući da sam to ja pucao na jednog trifida i da je zvuk pucnja uzrok Kokerovoj opreznosti posumnjala je da je to neka klopka. Odlučivši da neće pasti u nju drugi put vratila se automobilu. Nije imala pojma kuda su drugi otišli - ukoliko su uopšte otišli. Jedino sklonište koje joj je palo na um, i koje je bilo bar nekome poznato, bilo je ono što mi ga je gotovo slučajno spomenula. Odlučila je da pođe do njega nadajući se da ću se ja, ako još postojim, setiti i pokušati da ga pronađem.
     "Kad sam izišla iz Londona šćućurila sam se na zadnjem sedištu automobila i spavala. Bilo je još rano ujutro kad sam drugog dana stigla ovamo. Začuvši zvuk automobila, Denis se pojavio na prozoru gornjeg sprata i opomenuo me da pazim na trifide. Tada sam ih spazila pola tuceta ili više uz kuću baš kao da čekaju nekoga da iziđe. Denis i ja smo se dovikivali. Trifidi su se pokrenuli i jedan je pošao prema meni, pa sam radi sigurnosti opet uskočila u automobil. Kako je on i dalje prilazio, ja sam upalila motor i namerno ga pregazila. Ali neki su još bili ostali, a ja nisam imala drugog oružja sem svog noža. Denis je rešio tu poteškoću. Rekao mi je: 'Ako imaš još jednu kantu benzina izlij ga malo prema njima, a zatim baci komad zapaljene krpe. To će ih valjda maknuti.' Tako je i bilo. Od toga vremena upotrebljavam vrtnu štrcaljku. Pravo je čudo da još nisam izazvala požar."
     Koristeći kuvar, Džozela je uspela da pripravi neka jela, a počela je i da uređuje kuću. Rad, učenje i improvizovanje zadavali su joj isuviše posla da bi brinula o budućnosti koja bi prelazila nekoliko sledećih nedelja. Tih dana nije videla baš nikog drugog, mada je, smatrajući da negde sigurno postoji još neko, pregledala celu dolinu tražeći dimne znakove po danu ili svetla po noći. Nije videla dim, a u celom prostranstvu što ga je zahvatao njen vidik nije bilo ni traga svetlosti do one večeri kad sam je stigao.
     U neku ruku najgore pogođena osoba iz prvobitne trojke bio je Denis. Džojs je bila još slaba i poluinvalid. Meri se držala povučeno, i izgleda da je nalazila beskrajno duhovno zanimanje i naknadu u perspektivi materinstva. Međutim, Denis je bio kao zver uhvaćena u klopku. On nije beskorisno psovao kao što sam čuo da mnogi drugi čine, on je bio kivan otrovnom gorčinom kao da je prisilno zatvoren u kavez u kome nije nameravao da ostane. Pre nego što sam ja stigao, već je bio nagovorio Džozelu da nađe Brajovo pismo u enciklopediji i da izradi urezanu kopiju azbuke po kojoj bi mogao da uči. Svakog dana je tvrdoglavo provodio sate praveći beleške i pokušavajući da ih pročita. Većinu ostalog vremena provodio je izjedajući se što je nekoristan, mada to nije gotovo nikad pominjao. Pokušao bi da čini ovo ili ono nemilosrdnom upornošću koju je bilo bolno gledati. Bilo je potrebno celo moje samosavlađivanje da mu ne ponudim pomoć - jedno jedino iskustvo kakvu je gorčinu u njemu pobuđivala netražena pomoć bilo je sasvim dovoljno. Zapanjivalo me je kakve je stvari s mukom naučio da radi, mada je na mene uvek ostavljalo najdublji utisak njegovo izrađivanje efikasnog mrežastog šlema već drugog dana slepila.
     Činilo mu je zadovoljstvo da me prati na nekim od mojih nabavnih ekspedicija, a bilo mu je drago da mi može pomoći u prenošenju težih sanduka. Žarko je želeo knjige na Brajovom pismu, ali smo odlučili da ćemo sa tim pričekati dok se ne smanji opasnost od zaraze u gradovima dovoljno velikim da u njima nađemo te knjige.
     Dani su počeli prolaziti brzo - svakako za nas troje koji smo videli. Džozela je bila veoma zaposlena, većinom u kući, a Suzana je učila da joj bude od pomoći. A bilo je i mnogo poslova koji su čekali mene. Džojs se oporavila dovoljno da se pojavi na još nesigurnim nogama, a zatim je počela brzo da jača.
     Ubrzo posle toga počeli su Merini trudovi.
     To je bila teška noć za sve nas. Najteža možda za Denisa koji je znao da sve zavisi od brzine dveju dobronamernih, ali neiskusnih devojaka. Njegovo samosavađivanje pobudilo je u meni bespomoćno divljenje.
     U ranim satima sledećeg jutra, Džozela je sišla k nama veoma umornog izgleda.
     "Devojčica je. Obe su u redu", rekla je i povela Denisa uz stepenice.
     Vratila se za nekoliko trenutaka i prihvatila napitak koji sam spremio za nju.
     "Hvala bogu, bilo je sasvim jednostavno. Jedna Meri se strašno plašila da će i ono biti slepo, ali razume se da nije. Sada užasno plače, jer ga ne može videti."
     Ispili smo.
     "Čudno je to", rekao sam, "kako se stvari nastavljaju. Kao semenka - izgleda sasvim smežurana, i čovek bi gotovo rekao da je mrtva, ali nije. A sada nov život počinje i dolazi u sve ovo..."
     Džozela je pokrila lice rukama.
     "Oh, bože, Bile. Mora li i dalje biti ovako? Sve dalje, i dalje, i dalje...?"
     Pa je i ona briznula u plač.
     Tri nedelje kasnije krenuo sam u Tinšam da vidim Kokera i da se dogovorim za naše preseljenje. Uzeo sam običan auto da bih se odvezao tamo i nazad u jednom danu. Kad sam se vratio, Džozela me je presrela u holu. Bacila je samo jedan pogled na moje lice.
     "Šta se desilo?" upitala je.
     "Samo to da ipak nećemo otići tamo", kazao sam.
     "S Tinšamom je svršeno."
     Zurila je u mene.
     "A šta se dogodilo?"
     "Ne znam tačno. Čini se kao da ih je zahvatila kuga."
     Uskoro sam joj opisao stanje. Nije bilo potrebno da mnogo istražujem. Našao sam vrata parka otvorena, a prizor slobodnih trifida u njemu napola me pripremio na ono što mogu očekivati. Smrad koji sam osetio kad sam izišao iz auta potvrdio je to. Prisilio sam se da uđem u kući. Izgledala je kao da je napuštena pre dve sedmice ili više. Provirio sam u dve sobe; to mi je bilo dosta. Viknuo sam, a moj glas prošao kroz celu praznu kuću. Nisam išao dalje.
     Na ulaznim vratima bila je pričvršćena neka obavest, ali je od nje ostao samo jedan prazan ugao. Utrošio sam mnogo vremena tražeći ostatak lista koji mora da je oduvao vetar. Nisam ga našao. U zadnjem dvorištu nije više bilo ni kamiona ni automobila, a veći deo zaliha nestao je s njima, ali nisam znao kuda. Nije mi preostalo ništa drugo nego da ponovo uđem u automobil i vratim se.
     "A sada... šta ćemo?" upitala je Džozela kad sam završio.
     "A sada, draga moja, ostaćemo ovde. Učićemo da se sami izdržavamo. I nastaviti da se izdržavamo sami ukoliko ne stigne pomoć. Možda negde postoji neka organizacija..."
     Džozela je zatresla odrečno glavnom.
     "Mislim da možemo sasvim zaboraviti na pomoć. Milioni i milioni ljudi čekali su i nadali se pomoći koja nije stigla."
     "Nešto će ipak biti", rekao sam. "Mora da ima na hiljade takvih grupica posejanih po celoj Evropi - po celom svetu. Neke od njih će se spojiti. Počeće obnova."
     "Kada?" upitala je Džozela. "Za nekoliko generacija? Možda posle naše smrti. Ne - svet je završio, a mi smo ostali... Moramo oblikovati naše živote sami. Moraćemo ih planirati kao da pomoć neće doći nikad..."
     Zastala je. Na njenom licu bio je čudan izgled izgubljenosti kakav nisam nikad ranije video. Lice joj se nabralo.
     "Draga...", rekao sam.
     "Oh, Bile, Bile, ovo nije život za mene. Da tebe nema, ja bih..."
     "Tiho, mila moja", rekao sam blago. "Tiho." Gladio sam njenu kosu.
     Pribrala se za nekoliko trenutaka.
     "Žao mi je, Bile. Sažaljevati sebe... odvratno. Nikad više."
     Dodirnula je maramicom oči i malo šmrcnula.
     "I, tako, biću farmerova žena. U svakom slučaju volim da sam udata za tebe - pa ako to i nije baš prava i autentična vrsta udaje."
     Iznenada se nasmešila i potom zakikotala, što nisam čuo već duže vreme.
     "Šta je?"
     "Mislila sam na to koliko sam se plašila svoje udaje."
     "To je bilo devičanski veoma pristojno s tvoje strane, mada pomalo neočekivano", kazao sam.
     "Pa nije baš to bilo u pitanju. Reč je o mom izdavaču, i novinama, i ljudima s filma. Kako bi to bilo zabavno za njih! Izišlo bi novo izdanje moje šašave knjige - verovatno i novo prikazivanje filma - i slike u svim novinama. Verujem da ti se to ne bi mnogo dopalo."
     "Znam još jednu stvar koja mi se ne bi mnogo dopala. Sećaš li se - one noći okupane mesečinom postavila si mi jedan uslov?"
     Pogledala me.
     "Pa, možda neke stvari i nisu ispale tako loše", rekla je.

15. SUŽENI SVET

     Otada sam vodio zapise. Oni su mešavina dnevnika, robne liste i beležnice. Tu su beleške o mestima do kojih su me moje ekspedicije dovele, pojedinosti o prikupljenim zalihama, procene raspoloživih količina, primedbe o stanju prostorija, uz napomene o tome koje bi najpre trebalo isprazniti da bi se izbeglo rušenje. Hrana, gorivo i semenje bili su stalni, ali ni izdaleka jedini predmeti traganja. Nalazim i stavke o tovarima odeće, alata, posteljine, radne opreme, kuhinjskih potrepština, kolaca, zatim žice, a i knjiga.
     Po njima vidim da sam već u prvoj sedmici posle povratka iz Tinšama počeo podizati žičanu ogradu za odbranu od trifida. Pregrade su ih već držale izvan vrta i najbliže okoline kuće. Tada sam počeo provoditi ambiciozniji plan da bih očistio od njih oko sto jutara zemlje. U tu svrhu sam upotrebio čvrstu žičanu ogradu koja je koristila konfiguraciju tla i postojeće pregrade, a unutar nje slabiju ogradu koja je trebalo da spreči stoku i nas da slučajno ne dođemo na domašaj bodlje iza glavne ograde. To je bio težak i dosadan posao koji je potrajao nekoliko meseci.
     U isto vreme sam pokušavao da naučim azbuku obrađivanja zemlje. Takva znanja ne uče se lako iz knjiga. U prvom redu, nijedan autor koji je pisao o toj temi nije nikad pretpostavio da bi potencijalni seljak počeo od apsolutne nule. Konstatovao sam, prema tome, da su sva dela počinjala tako reći od sredine, pretpostavljajući kako temelj tako i rečnik koje nisam posedovao. Moje specijalizovano znanje biologije bilo je gotovo beskorisno za rešavanje praktičnih problema. Znatan deo teorije tražio je materijal i stvari koji mi ili nisu bili pristupačni, ili ih ne bi prepoznao kad bi ih našao. Ubrzo sam shvatio da će - kad odbijem ono što uskoro više neću moći da nabavim, kao što su hemijska gnojiva, uvozna krma i sve mašine sem najjednostavnijih - biti potrebno da utrošim mnogo znoja na problematične rezultate.
     Knjiško znanje gajenja konja, mlekarstva ili mesarstva nije, uostalom, ni u kom slučaju dovoljan temelj za te veštine. Ima tako mnogo stvari na kojima čovek ne može prestati da radi da bi pogledao odgovarajuće poglavlje u knjizi. Uz to se stvarnost začuđujuće mnogo razlikuje od jednostavnosti štampane reči.
     Na svu sreću imali smo mnogo vremena za greške i učenje na njima. Saznanje da će proći više godina pre nego što ćemo i približno morati da se oslonimo na vlastite zalihe sačuvalo nas je od očajanja zbog razočaranja. Smirivala nas je pomisao da smo živeći od rezervnih zaliha, u stvari bili veoma štedljivi pošto ih spasavamo od propadanja.
     Sigurnosti radi čekao sam celu godinu pre nego što sam ponovo posetio London. On je bio najkorisnija oblast za moje pohode, ali i najmelanholičnija. Još je ostavljao utisak da bi ga dodir magične palice oživeo, mada su mnoga vozila na ulicama počela da rđaju. Godinu dana posle toga, promena je bila očitija. Veliki komadi koji su otpadali sa fasada počeli su da zakrčuju pločnike. Po ulicama su ležali srušeni crepovi i dimnjaci. Trava i korov udomili su se u jarkovima i začepljavali kanale. Lišće je zatrpavalo odvodne žlebove tako da je trava, pa čak i manje žbunje, rasla i u pukotinama i na mulju u krovnim olucima. Gotovo je svaka zgrada imala zelenu periku ispod koje su njeni krovovi trunuli u vlazi. Kroz ne tako mali broj prozora mogli su se videti propali stropovi, krivulje odlepljenih tapeta i zidovi koji su sijali od vlage. Vrtovi trgova i parkova bili su džungle koje su se širile preko obližnjih ulica. Činilo se da rastinje izbija odasvud, usađeno u pukotine kaldrme, ničući iz napuklina u betonu, nastanivši se čak i na sedišta napuštenih automobila. Sa svih strana je prodiralo, ponovo zaposedajući jalove predele koje je čovek stvorio. Kako je čak i moć magične palice bila preslaba da oživi grad, tako je većina duhova odlazila s njom povlačeći se polako u povest.
     Opet sam jedanput - ne te ni sledeće godine, nego kasnije - stajao je na Pikadili Serkusu, gledao pustoš oko sebe i pokušavao da u mašti ponovo dočaram gomile koje su nekad vrvele ovuda. To mi više nije uspelo. One su bile nestvarne čak i u mom sećanju. Nije im više bilo ni traga. Postale su baš takva istorijska kulisa kao i publika u rimskom Koloseumu ili armija Asiraca, a na izvestan način isto tako daleke. Nostalgija koja me je katkad u tihim časovima obuzimala uspevala je da me rastuži više nego sama scena raspadanja. Kad sam bio sam na selu, setio bih se ugodnosti prijašnjeg života; među ružnim i ruševnim zgradama sećao sam se, čini se, samo gužve, osujećenosti, besciljnih poriva i sveprisutnog zveketa praznih sudova, pa bih postao nesiguran u proceni koliko smo izgubili...
     Na prvom pokusnom izletu u Londonu bio sam sam; vratio sam se sa sanducima strelica protiv trifida, papira, mašinskih delova, knjiga, zatim sam poneo pisaću mašinu sa Brajevom azbukom što je Denis toliko želeo, pa luksuzna pića, slatkiše, gramofonske ploče i knjige za nas ostale. Nedelju dana kasnije, Džozela je pošla sa mnom u praktičniju potragu za odećom ne samo za nas, pa čak ni prvenstveno za odrasle članove naše zajednice, nego za Merinu bebu i za bebu koju je ona sama očekivala. Poset ju je uzbudio i bio je njen poslednji.
     I dalje sam odlazio tamo s vremena na vreme kad bi bila potrebna neka retka stvar, a obično bih iskoristio priliku da nabavim neke manje luksuzne potrepštine. Nikad nisam našao bilo kakvo živo biće sem nekoliko vrabaca i, tu i tamo, ponekog trifida. Izvan gradova moglo se naći mačaka i pasa, sve divljijih iz pokolenja u pokolenje, ali ne u gradovima. Katkad bih se, međutim, osvedočio da sem mene ima i drugih ljudi koji još nabavljaju tamo potrebne zalihe, ali ih nikad nisam video.
     Krajem četvrte godine došao sam poslednji put i naišao na opasnosti kojima nisam smeo da se izvrgnem. Prvi nagoveštaj bio je bučan tresak iza mene negde u unutrašnjim predgrađima. Zaustavio sam kamiona i pogledao unazad na prašinu što se dizala s gomile krša od opeka koja je ležala preko ulice. Očigledno je moj bučan prolazak zadao konačan udarac jednoj klimavoj fasadi. Toga dana nisam srušio nijednu zgradu, ali sam dan proveo očekujući u strahu lavinu opeke i maltera. Posle toga sam svu pažnju ograničio na manje gradove; hodajući po njima obično pešice.
     Ostavljao sam na miru Brajton koji je trebalo da bude naš najveći i najpogodniji izvor zaliha. Kad sam došao do zaključka da bih ga mogao posetiti, drugi su već bili tamo na vlasti. Ko su oni bili i koliko ih je, to nisam znao. Jednostavno sam na cesti našao grub kameni zid obojen uputstvom:
     NE ULAZI!
     Savet je bio potkrepljen pucnjem puške i oblačićem prašine pravo ispred mene. Nisam video nikog s kim bih mogao diskutovati, a to uostalom nije bila stvar o kojoj se moglo diskutovati.
     Okrenuo sam kamion i odvezao se zabrinut. Razmišljao sam da li će doći trenutak kad one Stefanove pripreme za odbranu možda i neće biti suvišne. Da bih bio potpuno siguran snabdeo sam se s nekoliko mitraljeza i malih topova iz istog izvora iz koga sam se već bio snabdeo bacačima plamena koje smo upotrebljavali protiv trifida.
     U novembru te druge godine, Džozela je rodila prvo dete. Nazvali smo ga David. Moja radost bila je ponekad pomešana s brigom u kakav smo ga položaj doneli. Međutim, Džozelu je to brinulo mnogo manje nego mene. Ona ga je obožavala. Izgleda da joj je David nadomeštavao mnoge izgubljene stvari i, paradoksalno, počela je manje da se uznemirava zbog perspektive budućnosti nego ranije. U svakom slučaju, njegova živahnost je nagoveštavala da će umeti da se dobro brine o sebi, tako da sam prigušio svoju nelagodnost i pojačao trud što sam ga ulagao u zemlju koja će jednog dana morati da nas sve izdržava.

     Mora da mi je ubrzo posle toga Džozela skrenula veću pažnju na trifide. Ja sam ih kao neizbežan deo pejzaža primećivao mnogo manje nego drugi, pošto sam se tokom godina potpuno navikao da ih se čuvam dok radim. Navikao sam i da nosim žičane maske i rukavice kad sam imao posla s njima, tako da za mene navlačenje tih stvari nije više predstavljalo novinu. Bio sam se u stvari naučio da im ne posvećujem veću pažnju nego komarcima u poznatoj malaričnoj zoni. Džozela mi je to rekla jedne noći kad smo ležali u krevetu, a gotovo jedini zvuk bio je isprekidano daleko udaranje njihovih krutih štapića po stabljici.
     "U poslednje vreme čine to mnogo češće", rekla je.
     U početku nisam shvatio o čemu govori. Taj zvuk je bio uobičajena kulisa mesta na kojima sam živeo i radio već tako dugo da više nisam znao da li on postoji ili ne ukoliko ga ne bih svesno slušao.
     Sada sam slušao.
     "Meni ne zvuči drugačije", rekao sam.
     "Ne drugačije. Samo ga ima mnogo više, jer i njih ima mnogo više nego pre."
     "Nisam primetio", rekao sam ravnodušno.
     Otkako sam podigao ogradu zanimalo me je zemljište unutar nje i nisam se brinuo šta se dešava izvan nje. Prilikom izlaska činilo mi se da je broj trifida u većini mesta otprilike isti kao i ranije. Setio sam se da je njihova gustina kad sam stigao ovamo privukla moju pažnju, i da sam pomislio kako je u toj oblasti valjda bilo više većih rasadnika trifida.
     "Bez sumnje ih ima. Pogledaj sutra ujutro", rekla je.
     Ujutru sam se setio toga i pogledao kroz prozor dok sam se oblačio. Video sam da Džozela ima pravo. Moglo ih se nabrojati preko stotinu iza sasvim malog dela ograde vidljivog s prozora.
     Spomenuo sam to pri doručku. Suzana je izgledala začuđena.
     "Pa njihov se broj neprestano povećava", rekla je. "Nisi to primetio?"
     "Ima dosta drugih stvari o kojima se brinem", rekao sam pomalo razdražen njenim tonom. "U svakom slučaju, oni nisu važni kad su izvan ograde. Tako dugo dok mi pazimo da pokupimo sve semenke koje padnu ovamo, oni neka rade što hoće tamo napolju."
     "Ipak", primetila je Džozela pomalo nelagodno, "postoji li neki poseban razlog da baš ovamo dolaze u tolikom broju? Sigurna sam da to čine, a htela bih znati tačan razlog za to."
     Suzana je ponovo dobila onaj razdražujuće začuđen izgled.
     "Pa on ih dovodi", rekla je.
     "Ne pokazuj prstom", kazala joj je Džozela automatski. "Šta misliš time reći? Bil ih sigurno ne dovodi."
     "Ma dovodi! On pravi svu tu buku, a oni samo dođu."
     "Čekaj malo", rekao sam. "O čemu to govoriš? Možda ja zviždućem u snu i pozivam ih ovamo, ili tako nešto?"
     Suzana se nadurila.
     "U redu. Ako mi ne veruješ dokazaću ti posle doručka", izjavila je i uvređeno zaćutala.
     Kad smo završili doručak izgubila se od stola i vratila s mojim kalibrom 12 i dogledom. Izišli smo na tratinu. Pretražila je horizont dok nije pronašla jednog trifida koji se kretao daleko od naše ograde; onda je dogled pružila meni. Motrio sam kako on polako tetura preko jednog polja. Bio je gotovo dva kilometra daleko, a kretao se u smeru istoka.
     "Pazi sada na njega", rekla je. Opalila je u zrak.
     Nekoliko sekundi kasnije, trifid je primetno skrenuo prema jugu.
     "Vidiš li?" upitala je trljajući rame.
     "Pa, izgledalo je kao - jesi li sigurna? Pokušaj još jednom", predložio sam.
     Zatresla je glavom.
     "Ne bi koristilo. Svi trifidi koji su čuli pucanj dolaze sada ovamo. Za otprilike deset minuta staće i oslušnuti. Ukoliko su tada dovoljno blizu da čuju one uz ogradu kako kloparaju, onda će nastaviti; isto će učiniti ako su predaleko da čuju njih, ali ih mi privučemo nekim zvukom. Međutim, ako ne čuju ništa, onda će malo počekati, a zatim jednostavno nastaviti tamo kuda su krenuli ranije."
     Priznajem da sam bio prilično preneražen ovim otkrićem.
     "Eh... dobro", rekao sam. "Mora da si ih veoma pomno gledala, Suzana?"
     "Uvek ih gledam. Mrzim ih", rekla je kao da je to dovoljno objašnjenje.
     Denis nam se pridružio na tratini.
     "Ja sam uz tebe, Suzana", rekao je. "To mi se ne dopada. Već mi se duže vreme to ne dopada. Ove proklete stvari imaju prednost u odnosu na nas."
     "Ma čekaj...", počeo sam.
     "Kažem ti da u njima ima više nego što mislimo. Kako su samo znali? Počeli su se otimati onog časa kad nije više bilo nikog da ih zaustavi. Bili su oko ove kuće odmah sledećeg dana. Možeš li to objasniti?"
     "To nije ništa novo za njih", rekao sam. "U džungli su običavali da se zadrže kraj puteva. Veoma često bi opkolili neko seoce i provalili u njega ukoliko ih ne bi suzbili. U mnogim mestima bili su gadna napast."
     "Ali ne ovde - o tome i jeste reč. Ovde nisu mogli dok im to okolnosti nisu omogućile. Nisu ni pokušali. Međutim, čim je to postalo moguće, oni su to smesta učinili, kao da su znali da je postalo mogućno."
     "Hajde, Denise, budi razuman. Pomisli samo šta pod tim podrazumevaš", kazao sam.
     "Sasvim sam svestan onoga šta pod tim podrazumevam, ili barem svestan dela toga. Ne postavljam nikakvu određenu teoriju, ali ću reći ovo: oni su neobično brzo iskoristili naš nepovoljan položaj. Reći ću takođe i to da se i sada među njima može opaziti nešto veoma slično metodičnosti. Ti si bio toliko zauzet svojim poslovima da nisi primetio kako se skupljaju i čekaju tamo za ogradom, ali Suzana je - čuo sam je kako govori o tome. A šta ti misliš na šta oni čekaju?"
     Na to pitanje nisam toga časa pokušao da odgovorim. Rekao sam:
     "Misliš li da bi bilo bolje ne upotrebljavati kalibar 12 koji ih privlači, nego pušku protiv trifida?"
     "Nije to samo puška, nego i svi zvuci", rekla je Suzana. "Traktor je najgori, jer je njegov štropot glasan i stalan, pa oni lako pronađu otkuda dolazi. Ali oni čuju i motor uređaja za osvetljenje na priličnoj udaljenosti. Videla sam kako skreću ovuda kad je on počeo da radi."
     "Voleo bih", počeo sam razdraženo, "da ne govoriš stalno 'oni čuju' kao da su životinje. Oni nisu životinje. Oni ne 'čuju'. To su samo biljke."
     "Pa, ipak, oni nekako čuju", odvratila je Suzana tvrdoglavo.
     "Dobro, nešto ćemo svakako preduzeti", obećao sam.
     I jesmo. Prva zamka bila je primitivna vetrenjača koja je snažno lupala. Postavili smo je na oko sedam stotina pedeset metara udaljenosti od nas. Bila je efikasna: privukla ih je s naše ograde i sa drugih mesta. Kad ih se okupilo nekoliko stotina, Suzana i ja smo se odvezli tamo i zasuli ih bacačima plamena. To je bilo prilično efikasno i drugi put, ali posle toga ih je samo veoma mali broj obraćao pažnju na lupnjavu. Naš sledeći potez bio je izgradnja čvrste uvale koja se protezala od ograde prema unutra, posle čega smo odstranili deo glavne ograde i umesto nje stavili vrata. Izabrali smo tačku na kojoj se čuo motor za osvetljenje i ostavili vrata otvorena. Nekoliko dana kasnije zatvorili smo vrata i uništili otprilike nekoliko stotina trifida koji su bili ušli u klopku. I to je na početku bilo prilično uspešno, ali ne dva puta na istom mestu, a čak i na drugim mestima je broj uhvaćenih neprestano opadao.
     Obilazak granica poseda svakih nekoliko dana s jednim bacačem plamena ograničio bi efikasno njihov broj, ali bi za to trebalo mnogo vremena, a uskoro bismo potrošili gorivo. Bacač plamena troši mnogo, a zalihe njegovog goriva u vojnim skladištima nisu bile velike. Kad ih jednom iscrpemo, naši vredni bacači plamena postaće staro gvožđe, jer nisam znao ni formulu efikasnog goriva ni način njegove proizvodnje.
     Dva ili tri puta smo pokušali da upotrebimo granate malog topa protiv skupina trifida, ali su nas rezultati razočarali. Kao i drugo drveće, trifidi mogu podneti velika oštećenja a da ne budu potpuno uništeni.
     Što je vreme više odmicalo, to se broj sakupljenih trifida uz ogradu povećavao uprkos klopkama i povremenim pokoljima. Nisu ništa ni pokušavali niti činili: jednostavno su se smestili, utisnuli korenje u tlo i ostali tu. Izdaleka su izgledali pasivno, i da neki od njih nisu stalno kloparali, moglo bi se pomisliti da su sasvim obična živica. Ali ukoliko bi neko posumnjao u njihovu budnost, samo je trebalo da se proveze automobilom po stazi. Bio je prisiljen da prođe kroz špalir bodlji koje su tako žestoko udarale da smo automobil morali zaustaviti na glavnom putu kako bismo očistili vetrobran od otrova.
     Tu i tamo, neko od nas bi došao na novu ideju za njihovo potiskivanje, kao na primer posipanje zemljišta iza ograde jakim rastvorom arsenika, ali su povlačenja bila samo privremena.
     Pokušavali smo raznim takvim doskočicama godinu dana ili duže, dok Suzana nije jednog ranog jutra dotrčala u našu sobu da nam kaže kako su stvari prodrle kroz žicu i kako se nalaze svuda oko kuće. Ona je, kao i obično, ustala rano da pomuze krave. Nebo izvan njene spavaonice bilo je sivo, ali kad je sišla, našla je sve u potpunoj tami. Shvatila je da nešto nije u redu, pa je upalila svetlo. Čim je opazila zelene kožnate listove pritisnute uz prozore, odmah se dosetila šta se desilo.
     Prešao sam na prstima preko spavaonice i naglo zatvorio prozor. Dok sam ga zatvarao, odozdo je šibnula bodljika i udarila po staklu. Pogledali smo na čestar od trifida oko zidova kuće. Bacači plamena bili su u jednoj od sporednih zgrada. Nisam želeo da išta rizikujem kad sam pošao po njih. Obučen u debelo odelo, s rukavicama, kožnim šlemom i zaštitnim naočarima ispod maske od žičane mreže, prokrčio sam sebi put kroz gomilu trifida najvećim mesarskim nožem koji sam našao. Bodlje su zviždale i udarale po žičanoj mreži tako učestano da su je ovlažile i da je otrov počeo prodirati u obliku raspršene pene. Zamaglio mi je naočari tako da sam najpre otišao u sporednu zgradu da ga sperem s lica. Nisam se usudio da upotrebim više od jednog kratkog i niskog mlaza iz bacača plamena da bih sebi očistio put pri povratku iz bojazni da ne zapalim vratnice i prozorske okvire, ali ih je i on dovoljno pokrenuo i prodrmao, pa sam uspeo da se vratim bez uznemirivanja.
     Džozela i Suzana su stajale spremne sa aparatima za gašenje požara dok sam se ja, koji sam ličio na mešavinu dubinskog ronioca i marsovca, naginjao s prozora gornjeg sprata, najpre s jedne, a zatim s druge strane, i prskao bacačem po gomili opsedača. Nije trebalo dugo da spalim izvestan broj i rasteram druge. Obukavši prikladnu odeću, Suzana je preuzela drugi bacač i njoj veoma ugodan zadatak da ih uništi, dok sam ja krenuo preko polja da bih pronašao izvor ove smetnje. To nije bilo teško. S prve uzvisine opazio sam mesto kroz koje su trifidi još teturali na naše zemljište kao reka vitlajućih stabljika i mašućih listova. Malo su se razišli bliže meni, ali su svi smerali prema našoj kući. Bilo ih je jednostavno skrenuti. Zaustavio ih je mlaz ispred njih; mlazevi sa obe strane poterali su ih natrag otkuda su došli. Povremeni štrcaj koji bi kapnuo po njima požurivao ih je i vratio kasnije pridošlice. Oko dvadeset metara dalje ležao je na tlu deo ograde polomljenih stubaca. Ogradu sam privremeno učvrstio na licu mesta, a zatim očistio zemljište ispred nje bacačem, oprljivši trifide dovoljno da sprečim da nas uznemiravaju nekoliko sati.
     Džozela, Suzana i ja proveli smo veći deo dana popravljajući otvor. Prošla su još dva dana pre nego što smo Suzana i ja bili sigurni da smo pretražili svaki kutak poseda i uništili i poslednjeg uljeza. Posle toga smo pregledali celu ogradu i pojačali sve sumnjive delove. Za četiri meseca provalili su ponovo...
     Ovoga puta je izvestan broj polomljenih trifida ležao u otvoru. Imali smo utisak da ih je zdrobio pritisak na ogradu pre nego što je popustila i da su ih, kad su pali s njom, pregazili drugi koji su nadirali.
     Bilo je jasno da moramo preduzeti nove odbrambene mere. Nijedan deo naše ograde nije bio jači od onoga koji je popustio. Činilo se da je elektrifikacija najkorisnije sredstvo da se oni drže na razdaljini. Za izvor struje pronašao sam jedan armijski generator na prikolici i odvukao ga kući. Suzana i ja počeli smo da ga instaliramo. Pre nego što smo završili, beštije su opet prodrle na drugom mestu.
     Verujem da bi taj sistem bio potpuno efikasan da je mogao delovati sve vreme, ili bar veći deo vremena. Ali tome se suprotstavljala potrošnja goriva. Benzin je spadao među naše najvrednije zalihe. Mogli smo se uvek nadati da ćemo proizvesti bilo kakvu hranu, ali bez benzina i nafte ne bi nestala samo naša udobnost nego i mnogo više. Tada neće više biti ekspedicija, pa prema tome ni popunjavanja zaliha. Primitivan život će ozbiljno započeti. I tako je, zbog štednje, žica bila nabijena samo po nekoliko minuta dva ili tri puta dnevno. To je nateralo trifide da se odmaknu nekoliko metara i sprečilo ih da vrše pritisak na ogradu. Za dodatno osiguranje sproveli smo alarmnu žicu do unutrašnje ograde da bismo izišli na kraj s prodorima pre nego što postanu opasni.
     Slabost toga sistema ležala je u tome što su trifidi, čini se, posedovali sposobnost učenja iz iskustva, bar u izvesnim granicama. Konstatovali smo, na primer, da su se privikli na našu praksu elektrifikovanja žice na izvesno vreme noću i ujutro. Primećivali smo da su se obično držali dalje od žice u uobičajeni čas stavljanja motora u pogon, a da su joj se opet približavali ubrzo pošto bi motor prestao da radi. Tada nismo mogli utvrditi jesu li oni zaista povezivali elektrifikovanost žice sa zvukom motora, ali kasnije u to nismo sumnjali.
     Nije bilo teško stavljati motor u pogon u nepravilnim razmacima, ali je Suzana, za koju su trifidi bili stalan predmet neprijateljskog proučavanja, uskoro počela da tvrdi kako se period kroz koji ih električni udar udaljava od žice neprekidno smanjuje. Ipak su nas elektrifikovana žica i povremeni napadi na delove gde su bili najgušće okupljeni oslobodili njihovog upada za više od godinu dana, a o kasnijim upadima bili smo na vreme opomenuti tako da smo ih mogli ograničiti na razmere manjih smetnji.
     Unutar našeg sigurnog poseda i dalje smo se učili poljoprivredi; život je postepeno počeo da teće ustaljenom kolotečinom.

     Jednog dana u leto šeste godine, Džozela i ja smo otišli zajedno do obale u vozilu s gusenicama koje sam sada obično upotrebljavao zbog lošijih puteva. To je bio praznik za nju. Prošli su meseci otkako je poslednji put izišla izvan ograde. Domaćinske brige i deca tako su je vezali da nije išla nikuda sem na nekoliko nužnih izleta, ali smo bili stigli do stadijuma kad smo osećali da možemo pokatkad poveriti Suzani da upravlja posedom. Osećali smo olakšanje dok smo se peli i prelazili vrhove brežuljaka. Na nižim južnim padinama zaustavili smo automobil i ostali da malo posedimo.
     Bio je savršen junski dan s jedva nekoliko lakih oblačića koji su šarali čisto plavo nebo. Sunce je sjalo na žal i more iza njega, svetlo kao i u danima kad su ti isti žalovi bili prenatrpani kupačima, a more posuto lađicama. Gledali smo ga nekoliko minuta u tišini. Džozela je rekla:
     "Ne osećaš li, Bile, još pokatkad da bi se kad bi malo zatvorio oči moglo desiti da ih otvoriš i nađeš sve kao što je bilo? Ja osećam."
     "Ne više često", kazao sam joj. "Međutim, ja sam silom prilika video mnogo više nego ti. Ipak, pokatkad..."
     "A pogledaj galebove - baš onakvi kakvi su bili."
     "Ove godine ima mnogo više ptica", složio sam se. "To mi je veoma drago."
     Gradić je izdaleka još ostavljao utisak zbrke kućica crvenih krovova i letnjikovaca nastanjenih većinom građanima sa dobrim penzijama, ali on nije trajao više od nekoliko minuta. Ako su crepovi još provirivali, zidovi su se jedva nazirali. Uredni vrtovi nestali su pod neometanim rastom zelenila, mestimično isprekidanog bojom potomaka nekad brižljivo uzgajenih cvetova. Čak su i ulice iz ove udaljenosti izgledale kao trake zelenih sagova. Kad bismo došli do njih, našli bismo da je utisak mekog zelenila varljiv; bile su prekrivene grubim i čvrstim korovom.
     "Samo pre nekoliko godina", rekla je Džozela zamišljeno, "ljudi su jadikovali kako ti letnjikovci kvare okolinu. A pogledaj ih sada."
     "Okolina se stvarno sveti", rekao sam. "Tada je izgledalo da je s prirodom otprilike svršeno - ko bi mislio da starac ima toliko krvi u sebi?"
     "Sve me to prilično plaši. Kao da izbija radujući se što je s nama svršeno i što se može razvijati na svoj način. Volela bih da znam... jesmo li se sve to vreme obmanjivali? Misliš li da je s nama zaista svršeno, Bile?"
     Ja sam za vreme nabavki imao mnogo više vremena od nje da razmišljam o tome.
     "Da ti nisi ti, draga, mogao bih pronaći pravi junački odgovor, onakve vrste koja tako često zamenjuje veru i odlučnost."
     "Ali kako ja jesam ja?"
     "Odgovoriću ti pošteno - ne sasvim. Ali dok ima života, ima i nade."
     Nekoliko sekundi gledali smo prizor pred sobom u tišini.
     "Mislim", objasnio sam, "samo mislim, da se razumemo, kako imamo malu šansu, tako malu da će povratak trajati veoma dugo. Da nema trifida rekao bih da postoji zaista veoma dobra šansa, mada bi i tada potrajalo duže. No, trifidi su stvarna činjenica. Nijedna mlada civilizacija nije se borila sa ničim takvim. Hoće li nam oni preoteti svet, ili ćemo uspeti da ih zaustavimo? Prvi problem leži u potrebi da nađemo neki jednostavan način kako da s njima izađemo na kraj. Mi nismo u tako lošem položaju, mi ih možemo zadržati. Ali naši unuci - šta će oni početi s njima? Hoće li provesti ceo život u ljudskim rezervatima koji su bezbedni od trifida samo po cenu beskrajnog truda? Siguran sam da postoji neki jednostavan način. Poteškoća leži u tome što jednostavan način proizlazi iz veoma zamršenih istraživanja. A mi za to nemamo sredstava."
     "Valjda barem mi raspolažemo svim sredstvima koja su ikad postojala, samo treba da ih uzmemo", upala je Džozela.
     "Materijalnim da, ali ne i umnim. Treba nam ekipa, ekipa stručnjaka zaista odlučnih da se jednom zauvek obračunaju s trifidima. Siguran sam da bi se nešto moglo napraviti. Nešto kao selektivno sredstvo za tamanjenje, možda. Kad bismo mogli proizvesti hormone potrebne za izazivanje neravnoteže kod trifida, ali ne i kod drugih stvari... To mora da je moguće ukoliko se tome zadatku posveti dovoljno umne energije..."
     "Ako to misliš, zašto ne pokušaš?" upitala je ona.
     "Ima isuviše mnogo razloga. Prvo, ja tome nisam dorastao; veoma sam osrednji biohemičar, a sem toga samo jedan. Bila bi potrebna laboratorija i oprema. Uz to bi trebalo imati vremena, dok ja i sada imam isuviše posla. Ali čak i da sam sposoban za to, bila bi nam zatim potrebna sredstva za proizvodnju sintetičkih hormona u ogromnim količinama. Za to bi bila potrebna prava fabrika. A pre toga bi se morala stvoriti ekipa za istraživanja."
     "Mogli bi se obrazovati ljudi."
     "Da kad bismo dovoljan broj mogli odvojiti od gole brige za održavanje života. Prikupio sam mnoštvo biohemijskih knjiga u nadi da će ih ljudi možda moći nekad da upotrebe. Naučiću Davida svemu što znam, a on to mora predati dalje. Ali ako ne bude slobodnog vremena da se radi na tome, ne vidim pred sobom ništa sem rezervata."
     Džozela je namršteno pogledala na grupu od četiri trifida koja su lunjala preko jednog polja ispod nas.
     "Nekad se govorilo da su insekti najozbiljniji suparnici čoveku. Čini mi se da trifidi i neke vrste insekata imaju nešto zajedničko. Oh, znam da su oni biološki biljke. Hoću da kažem oni se ne brinu o svojim pojedincima i da se pojedinci ne brinu o sebi. Razdvojeni, oni poseduju nešto što je pomalo slično inteligenciji: kolektivno poseduju nešto što joj je mnogo slično. Oni nekako sarađuju na zajedničkom cilju kao što to čine mravi ili pčele - pa ipak, moglo bi se reći da nijedan među njima nije svestan nekog cilja ili plana, mada je i sam njegov deo. Sve je to veoma čudno, i mi to u svakom slučaju verovatno ne možemo razumeti. Oni su tako različiti. Izgleda mi da to protivreči svim našim predstavama o naslednim karakteristikama. Postoji li u pčeli ili u trifidu neki gen društvene organizacije; ima li mrav gen arhitekture? A ako ih oni imaju, zašto mi nismo za svo to vreme razvili gen za jezike ili za kuvanje? U svakom slučaju, šta god to bilo, čini se da trifidi imaju nešto slično. Možda nijedan pojedinac ne zna zbog čega se zadržava oko naše ograde, ali svi zajedno znaju da je njihov cilj da unište nas - i da će to pre ili kasnije postići."
     "Mnogo šta još može sprečiti da se to desi", rekao sam. "Nisam nameravao da te potpuno obeshrabrim."
     "Nisam obeshrabrena - samo ponekad kad sam umorna. Obično sam isuviše zauzeta da bih se brinula o tome šta će se desiti za mnogo godina. Ne, obično sam samo malo tužna - blagom melanholijom koju su toliko cenili u XVIII stoleću. Postajem sentimentalna kad ti slušaš ploče; ima nečeg strašnog u velikom orkestru koga više nema, a koji još izvodi za grupicu opkoljenih i sve primitivnijih ljudi. To me vraća u prošlost tako da se rastužim misleći na sve ono što nećemo više nikad činiti, pa ma kako se stvari sada razvijale. Ne osećaš li se i ti ponekad tako?"
     "Hm, da", priznao sam. "Ali sve lakše prihvatam sadašnjost. Kad bih znao da bi se ono što želim ostvarilo, verovatno bih poželeo da se stari svet vrati, ali uz jedan uslov. Vidiš, uprkos svemu, u sebi sam srećniji nego ikada ranije. Ti to znaš, zar ne, Džozela?"
     Poklopila je moju ruku svojom.
     "I ja tako osećam. Ne, ne žalosti me toliko ono što smo izgubili, nego ono što naša deca neće nikad upoznati."
     "Biće ih teško odgojiti tako da imaju nade i ambicije", potvrdio sam. "Mi smo nužno okrenuti unazad. Ali oni ne smeju stalno gledati iza sebe. Tradicija nestalog zlatnog doba i čarobnjačkih predaka bila bi neobično opasna. Celi narodi su imali kompleks manje vrednosti zbog koga su se uspavali na tradicijama slavne prošlosti. Ali kako da to sprečimo?"
     "Da sam sada dete", rekla je ona zamišljeno, "mislim da bih tražila neki razlog. Ako mi ga ne bi dali, naime ako bi me ostavili u uverenju da sam se rodila u svetu koji je sasvim besmisleno uništen, i moj bi život bio sasvim besmislen. To nas stavlja pred velike teškoće, jer izgleda da se baš to desilo..."
     Zastala je utonuvši u misli, a zatim je dodala: "Veruješ li da bismo mogli - veruješ li da bi bilo opravdano pomoći im izmišljanjem mita? Priče o svetu koji je bio čudesno pametan, ali tako zao da se morao uništiti, ili da se slučajno sam uništio? Nešto kao drugi potop. To ih ne bi satiralo teretom manje vrednosti, a moglo bi ih stimulisati da grade, i to ovog puta nešto bolje."
     "Da...", rekao sam razmišljajući o tome. "Da. Često je dobro reći deci istinu. To će im kasnije na neki način olakšati život - samo čemu tvrditi da je to mit?"
     Džozela se usprotivila.
     "Kako to misliš? Trifidi su - dobro, oni su bili nečija krivica ili greška, priznajem. Ali ostalo..."
     "Mislim da ne možemo nikoga suviše kriviti zbog trifida. Njihovi ekstrakti bili su veoma dragoceni u datim okolnostima. Nikad se ne može znati kuda vodi neko veće otkriće, bila to nova vrsta mašine ili trifid, a mi smo im u normalnim uslovima bili potpuno dorasli. Oni su nam mnogo koristili sve dok uslovi nisu postali povoljniji za njih."
     "Pa nije bila naša krivica što su se ti uslovi promenili. To je stvar kakva se jednostavno dešava - što bi osiguravajuća društva nazvala Delom Sudbine. Možda je to upravo i bio neki strašni sud. Svakako nismo mi doveli onu kometu."
     "Nismo li, Džozela? Jesi li u to sasvim sigurna?"
     Okrenula se i pogledala me.
     "Šta hoćeš da kažeš, Bile? Kako smo mogli?"
     "Hoću da kažem, draga moja - je li to uopšte bila kometa? Vidiš, postoji staro i prilično duboko usađeno sujeverno nepoverenje u komete. Znam da smo dovoljno savremeni da ne klečimo po ulicama i obožavamo ih - ali uprkos svemu, ta fobija je stara mnogo stoleća. One su bili znamenje i simbol srdžbe nebesa, i opomena da je kraj blizu, i korišćene su u svakakvim pričama i proročanstvima. I tako, kad dođe do zapanjujuće nebeske pojave, šta je prirodnije nego je smesta pripisati kometi? Za poricanje treba vremena, a upravo njega nije bilo. Pa kad iza toga sledi potpuna katastrofa, onda to samo potvrduje da mora da je bila kometa."
     Džozela me je gledala veoma uporno.
     "Bile, pokušavaš li da mi kažeš kako uopšte ne misliš da je to bila kometa?"
     "Baš tačno to", složio sam se.
     "Ali - ne razumem. Mora... a šta je drugo moglo biti?"
     Otvorio sam tabakeru s cigaretama i zapalio nam po jednu.
     "Sećaš li se šta je Majkl Bridli rekao o žici po kojoj smo godinama hodali?"
     "Da, ali..."
     "Pa dobro, mislim da smo pali sa nje, i da nas je samo nekoliko jedva uspelo da preživi taj slom."
     Povukao sam dim gledajući more i neizmerno plavo nebo nad njim.
     "Tamo gore", nastavio sam, "tamo gore bio je - i možda je još - veliki a neznan broj satelitnih oružja koja su se stalno okretala oko Zemlje. Mnoštvo uspavanih pretnji koje putuju naokolo čekajući da ih neko ili nešto aktivira. Šta je bilo u njima? Ti ne znaš, ni ja ne znam. To je bila najdublja tajna. Mi smo čuli samo nagađanja - fisioni materijal, radioaktivne prašine, bakterije, virusi... A što ako je konstruisan poseban tip satelita da šalje zrake koje naše oči ne bi izdržale - nešto što bi razorilo ili bar oštetilo vidni živac...?"
     Džozela mi je stegla ruku.
     "Oh, ne, Bile! Ne, to ne bi mogli... To bi bilo - đavolski... Oh, ne mogu verovati... Oh, ne, Bile!"
     "Ljubljena moja, sve one stvari gore bile su đavolske... A šta ako je zatim došlo do greške ili možda nesretnog slučaja - možda baš sukobljavanjem s pljuskom kometnih krhotina, ako tako želiš - koji je stavio u pogon neke od tih stvari. Neko je spomenuo komete. Možda nije bilo taktično da se to poriče, a i ispalo je tako da nije preostalo mnogo vremena. Jasno, bilo je predviđeno da te stvari deluju blizu tla gde bi njihov učinak obuhvatio tačno ograničen prostor. Međutim, one su eksplodirale u spoljnom prostoru ili možda kad su stigle u atmosferu. U oba slučaja operisale su tako visoko da bi ljudi na celom svetu primili direktna zračenja sa njih...
     Svi sada možemo samo nagađati šta se upravo desilo. Ali u jedno sam sasvim siguran - da smo taj usud na ovaj ili onaj način sami sebi naprtili. Pa zatim i ona zaraza: to nije bio tifus, znaš... Meni se čini naprosto neverovatnim slučajem da se u svim hiljadama godina kroz koje je mogla stići neka razorna kometa, to desilo upravo posle nekoliko godina pošto smo uspeli da uspostavimo satelitska oružja - zar se ne čini i tebi? Ne, mislim da smo se na toj žici održali prilično dugo ako uzmemo u obzir šta se sve moglo desiti, ali se noga morala okliznuti pre ili kasnije."
     "Pa, ako se to tako objasni...", promrmljala je Džozela. Prekinula se i utonula u tišinu prilično dugo. Zatim je rekla: "Verovatno bi to na neki način trebalo da bude užasnije od slepog udarca prirode, pa ipak mislim da nije. Osećam se manje beznadežno pošto sada bar razumem stvari. Ako je zaista bilo tako, onda se barem može sprečiti da se ne ponovi. To je još jedna greška koju će naši praunuci morati da izbegnu. A bilo je tako mnogo grešaka! Međutim, možemo ih opomenuti."
     "Hm - dobro...", rekao sam. "Uostalom, kad pobede trifide i izvuku se iz ove gužve imaće široko polje delovanja za sasvim nove i samo svoje vlastite greške."
     "Jadni mališani", rekla je kao da gleda redove sve daljih praunuka, "ne pružamo im mnogo, zar ne?"
     "Ljudi su imali običaj da kažu: svako je kovač svoje sreće."
     "Moj dragi Bile, izvan veoma uskih okvira to je naprosto gomila - dobro, ne želim biti nepristojna. Ali čini mi se da je tako govorio moj ujak Ted dok mu jedna bomba nije raznela obe noge. Onda je promenio mišljenje. A nije uopšte moja lična zasluga što sam sada još živa." Odbacila je pikavac. "Bile, a čime smo mi usred svega ovoga zaslužili tu sreću? Počešće, naime kad više nisam premorena i sebična, razmišljam kako smo u stvari bili srećni i htala bih se nečemu zahvaliti. Ali onda mislim da bi taj neko ili nešto kome bih se mogla zahvaliti, kad bi postojao, odabrao mnogo zaslužniji slučaj nego što sam ja. Sve je to veoma zamršeno za jednostavnu devojku."
     "A ja mislim", rekao sam, "da kad bi neko ili nešto bio u sedlu, mnoge stvari u istoriji ne bi se desile. Međutim, zbog toga sebi ne razbijam suviše glavu. Imali smo sreće, draga moja. Ako se ona sutra promeni, pa dobro, promeniće se. Šta god se desilo, ne može mi oduzeti vreme koje smo proveli zajedno. To je više nego što sam zaslužio i više nego što većina dobija kroz ceo život."
     Sedeli smo tamo još malo gledajući prazno more, a zatim se odvezli u gradić.
     Posle potrage koja nam je pomogla da pronađemo većinu predmeta sa naše liste potrepština otišli smo do obale na izlet - sa dobrim komadom šljunkovite plaže iza nas preko koje se nijedan trifid nije mogao nečujno približiti.
     "Moramo to sebi češće priuštiti dok još možemo", rekla je Džozela. "Sada kad Suzana raste nisam više tako vezana."
     "Ako je iko zaslužio da se malo odmori, to si ti", složio sam se.
     Rekao sam to osećajući da bih voleo otići sa njom i konačno se oprostiti s mestima i stvarima koje smo poznavali, dok još nije prekasno. Perspektive našeg zarobljeništva sužavale su se svake godine. Već sada kad smo želeli da pođemo iz Širninga na sever morali smo poći zaobilaznim putem od mnogo kilometara da bismo mimoišli zemljište koje je ponovo postalo baruština. Svi putevi su se ubrzano kvarili od erozije usled kiša i bujica, kao i korenja koje je razbijalo površinu. Već se moglo predvideti dokle ćemo moći da dovozimo kamion-cisternu do kuće. Jednog dana on neće više uspeti da se probije puteljkom i vrlo verovatno će ga konačno zakrčiti. Guseničar će i dalje voziti preko još suvog zemljišta, ali će vremenom biti sve teže da se i za njega nađe slobodan put.
     "I moramo se još jednom stvarno provesti", rekao sam.
     "Ti ćeš se opet doterati i otići ćemo..."
     "Š-š!" prekinula me je Džozela podigavši prst i okrenuvši uvo prema vetru.
     Zaustavio sam dah i napregnuo sluh. U vazduhu se više osećalo nego čulo brujanje. Bilo je slabo, ali je postepeno jačalo.
     "To je... to je avion!" uzviknula je Džozela.
     Pogledali smo prema zapadu zaklanjajući oči rukama. Brujanje je bilo jedva čujnije od zujanja insekta. Zvuk je jačao tako lagano da je mogao poticati samo od helikoptera; svaki drugi aparat već bi prošao iznad nas ili izvan domašaja zvuka.
     Prva ga je spazila Džozela. Tačka, malo dalje od obale, a činilo se da je letela prema nama, paralelno sa obalom. Ustali smo i počeli mahati. Kako se tačka povećavala, mahali smo sve žešće i, ne baš sasvim razborito, vikali što nas je grlo nosilo. Pilot bi nas morao spaziti na otovorenoj obali da je nastavio, ali on to nije učinio. Nekoliko kilometara pred nama oštro je zaokrenuo prema severu, u unutrašnjost. Nastavili smo pomamno mahati nadajući se da bi nas još mogao primetiti. Ali smer mašine je ostao nepromenjen, a ni zvuk motora nije se promenio. Namerno i ravnodušno je odzujao prema brežuljcima.
     Spustili smo ruke i pogledali se.
     "Ako je mogao doći jednom, može opet", rekla je Džozela uporno, ali ne mnogo uverljivo.
     Međutim, to što smo videli aparat promenilo je tok našeg dana. Ono je razbilo veliki deo rezignacije. Govorili smo sami sebi kako mora da postoje druge grupe, ali da verovatno nisu u boljem stanju od nas - pre će biti u gorem. Međutim, kad je helikopter dolebdeo kao prizor i zvuk iz prošlosti, on nije pobudio samo sećanja: navodio nas je na misao da neko negde uspeva bolje od nas. Je li tu bilo primese ljubomore? A uz to nas je to podsetilo da smo, koliko god sreće imali, po prirodi još društvena bića.
     Nemir što ga je avion ostavio za sobom razbio je naše raspoloženje i smerove u kojima su se kretale naše misli. Neizgovorenom saglasnošću počeli smo spremati naše stvari; zaokupljeni svojim mislima vratili smo se do guseničara i krenuli kući.

16. KONTAKT

     Prešli smo možda pola puta do Širninga kad je Džozela primetila dim. Na prvi pogled to je mogao biti oblak, ali približavajući se vrhu brežuljka opazili smo siv stub ispod ređeg gornjeg sloja. Pokazala je na njega i pogledala me bez reči. Već mnogo godina nismo to videli sem nekoliko spontanih požara u kasnom letu. Oboje smo smesta shvatili da se ta perjanica diže iz okoline Širninga.
     Naterao sam guseničara da vozi brže nego ikad pre po razrovanim putevima. Leteli smo u njemu s jedne strane na drugu, pa ipak se činilo kao da milimo. Džozela je sedela bez reči, stisnutih usana i očiju uprtih u dim. Znao sam da traži neki znak da je njegov izvor bliže ili dalje, bilo gde, samo ne u Širningu. Ali što smo prilazili bliže, to je manje bilo mogućnosti za sumnju. Preleteli smo poslednji deo do kuće zaboravivši sasvim na bodlje koje su udarale po prolazećem vozilu. Onda smo na okuci videli da ne gori kuća, nego naslagano drvo.
     Na zvuk trube, Suzana je istrčala da povuče konopac koji je otvarao vrata sa sigurne razdaljine. Povikala je nešto što se izgubilo u štropotu našeg ulaska. Njena slobodna ruka nije pokazivala vatru, nego prednju stranu kuće. Kad smo se dovezli u dvorište videli smo razlog tome. Usred tratine, iskusno spušten, nalazio se helikopter.
     Dok smo sišli sa guseničara, čovek u kožnoj bluzi i jahaćim pantalonama izišao je iz kuće. Bio je visok, plav i opaljen suncem. Na prvi pogled sam osetio da sam ga negde video. Mahnuo nam je i veselo se nasmešio dok smo žurili prema njemu.
     "Bil Mejsn, mislim. Zovem se Simpson, Ivan Simpson."
     "Sećam se", rekla je Džozela. "Vi ste dovezli helikopter one noći u zgradu Univerziteta."
     "To je tačno. Imate dobro pamćenje. Ali da vam pokažem kako niste jedina osoba koja dobro pamti: vi ste Džozela Plejton, autor..."
     "Sasvim pogrešno", prekinula ga je ona odlučno. "Ja sam Džozela Mejsn, autor Davida Mejsna."
     "Ah, da... Upravo sam video originalno izdanje, zanatski veoma uspelo ako smem reći."
     "Čekajte malo", rekao sam. "Ona vatra?..."
     "Ne treba da se brinete. Vetar je odnosi od kuće. Ali bojim se da je veći deo vaše zalihe drva uništen."
     "Šta se desilo?"
     "To je bila Suzana. Nije dopustila da vas mimoiđem. Kad je čula moj motor, uhvatila je bacač plamena i izletela da mi što je moguće brže uputi znak. Naslagano drvo bilo joj je najbliže - a niko ne bi mogao prevideti ono što je sa njim učinila."
     Ušli smo u kuću i pridružili se drugima.
     "Uostalom", rekao je Simpson, "Majkl mi je kazao da svakako počnem s tim što ću preneti njegovo izvinjenje vama..."
     "Meni?" rekao sam začudeno.
     "Jedino ste vi shvatili opasnost od trifida, a on vam nije verovao."
     "Ali - hoćete li da kažete da ste znali da sam ovde?"
     "Približno smo odredili vaš verovatan položaj pre nekoliko dana - od jedne osobe koje se svi imamo razloga sećati: nekog Kokera."
     "Znači i Koker se spasao", rekao sam. "Posle rasula koje sam video u Tinšamu pomislio sam da ga je umorila kuga."
     Kasnije, kad smo večerali i otvorili naš najbolji brendi, ispričao nam je njihovu priču.
     Kad su Majkl Bridli i njegova grupa pošli dalje, ostavivši Tinšam na milost principima gospođice Djurant, nisu pošli prema Bominsteru ni blizu njemu. Otišli su prema severozapadu, u Oksfordšajr. Pogrešno upućivanje od gospođice Djurant mora da je bilo namerno, jer Bominster nije uopšte bio spomenut.
     Tamo su pronašli posed za koji se na početku činilo da im pruža sve što je njihovoj grupi bilo potrebno, i bez sumnje su mogli da se ušanče u njemu kao što smo se mi ušančili u Širningu. Ali porastom opasnosti od trifida, loše strane toga mesta bivale su sve jasnije. Posle godinu dana, i Majkl i pukovnik bili su veoma nezadovoljni dugoročnim perspektivama. Mnogo truda bilo je već uloženo u njega, ali krajem drugog leta došlo je do opšte saglasnosti da bi bilo bolje otpisati gubitke. Pri izgradnji zajednice morali su misliti na budućnost - dalju budućnost. Morali su takođe imati na umu da što budu duže oklevali, to će im biti teže da odu. Bilo im je potrebno sedište u kome će imati mesta za razvoj i širenje - oblast s prirodnim utvrđenjima koja bi se, kad se jednom očisti od trifida, mogla ekonomično držati oslobođena od njih. Tada su veliki deo svoga rada trošili na održavanje ograde. Povećanjem njihovog broja moraće se povećati i dužina ograde. Bilo je očigledno da je voda bila najbolja prirodna odbrambena linija. Zbog toga su prodiskutovali relativne vrednosti raznih ostrva. Uglavnom su se zbog klime odlučili u korist ostrva Vajt, uprkos izvesnim bojaznima u pogledu površine koju treba očistiti. Sledećeg marta su se ponovo spremili i pošli.
     "Kad smo stigli", nastavio je Ivan, "činilo se da su trifidi čak i gušći nego tamo otkuda smo došli. Nismo se pravo bili ni smestili u jedan veliki letnjikovac kraj Godšila kad su se hiljade njih počele okupljati uza zidove. Pustili smo ih da dolaze petnaestak dana, pa smo ih onda napali bacačima plamena. Pošto smo uništili tu skupinu, ostavili smo ih da se ponovo sakupe i opet ih zaskočili - i tako dalje. Mogli smo sebi priuštiti da to izvršimo temeljito, jer kad ih se jednom budemo rešili nećemo više upotrebljavati bacače. Na ostrvu ih je mogao biti samo ograničen broj, a što ih je više od toga broja dolazilo do nas da ih uništimo, to je za nas bilo bolje. Morali smo to učiniti desetak puta pre nego što smo postigli primetniji učinak. Svuda oko zidova bio je pojas sagorelih stabala pre nego što su nam se počeli uklanjati. Bilo ih je đavolski više nego što smo očekivali."
     "Na ostrvu je bilo pola tuceta rasadnika koji su gajili biljke visokog kvaliteta - bez privatnih trifida i onih u parkovima", rekao sam.
     "To me ne čudi. Izgledalo je kao da je bilo stotinu rasadnika. Da me je ko pitao pre nego što je sve ovo počelo rekao bih da u celoj zemlji ima samo nekoliko hiljada tih stvari, ali mora da ih je bilo na stotine hiljada."
     "I bilo je", rekao sam. "Rastu praktično svugde, a bili su prilično unosni. Činilo se da ih nema tako mnogo kad su bili smešteni po farmama i rasadnicima. Ipak, sudeći po količini koja se ovde skupila, mora da su sada čitavi krajevi stvarno očišćeni od njih."
     "Tako je", složio se. "Ali pođite da živite tamo, i počeće se prikupljati za nekoliko dana. To se vidi iz vazduha. Znao bih da je neko ovde i bez Suzanine vatre. Oni stvaraju taman rub oko svakog nastanjenog mesta. Uza sve to uspeli smo posle izvesnog vremena da proredimo gomilu oko naših zidova. Možda su našli da je tamo nezdravo, ili im se možda nije dopadalo da hodaju po sagorelim ostacima svojih rođaka - ali svakako ih je bilo manje. Tada smo počeli izlaziti da ih lovimo umesto da ih puštamo da dolaze do nas. Mesecima je to bio naš glavni posao. Prešli smo svaki centimetar ostrva - ili smo barem mislili da smo ga prešli. Kad smo završili sa tim smatrali smo da smo udesili sve trifide na ostrvu, velike i male. Uprkos tome, nekolicina je uspela da se pojavi sledeće godine, kao i godine posle nje. Sada svakog proleća krećemo u intenzivnu potragu radi semenja koje doleće s kopna i smesta ga uništavamo. Za to vreme smo se organizovali. Na početku nas je bilo pedeset ili šezdeset. Ja sam leteo helikopterom i kad bih bilo gde spazio trag neke grupe, spustio bih se i pozvao ih sve da dođu. Neki su dolazili, ali je začudo veliki broj bio jednostavno nezainteresovan: otresli su se vladavine i, uprkos svim svojim teškoćama, bilo im je dosta nje. Neke grupe u južnom Velsu stvorile su neku vrstu plemenske zajednice, pa im se nije dopadala pomisao na bilo kakvu organizaciju preko onog minimuma koji su sami stvorili. Slične grupe nalaze se i u blizini ostalih rudnika uglja. Obično ih predvode ljudi koji su bili na radu pod zemljom tako da nisu uopšte videli zelene meteore - mada jedino bog zna kako su se izvukli iz rovova. Neki od njih tako se odlučno protive svakom uplitanju da pucaju na aparat; jedna takva grupa je u Brajtonu."
     "Znam", rekao sam, "oni su i mene odbili."
     "U poslednje vreme ima ih više. Jedna je u Medstonu, druga u Gilfordu, a ima ih i u drugim mestima. Oni su pravi razlog zbog čega nismo ranije pronašli vaše utočište. Oblast nije izgledala baš sigurna kad bi joj se čovek približio. Ne znam šta oni sebi zamišljaju - verovatno poseduju nekoliko dobrih skladišta hrane i strahuju da će neko drugi poželeti deo toga. U svakom slučaju nema smisla rizikovati, pa sam ih prepustio njihovoj sudbini. Ipak ih je prilično mnogo došlo k nama. Za godinu dana, broj nam se povećao na oko tri stotine, razume se da nisu svi sa vidom.
     Tek sam pre mesec dana naišao na Kokera i njegovu grupu, a uz put budi rečeno, među prvim njegovim pitanjima bilo je pitanje da li ste se vi pojavili. Oni su prošli kroz teška vremena, osobito na početku. Nekoliko dana posle njegovog povratka u Tinšam stigle su dve žene iz Londona i donele kugu. Koker ih je odmah posle prvih simptoma stavio u karantin, ali je bilo prekasno. Odlučio se na brzu seobu. Gospođica Djurant nije htela ni da mrdne. Izabrala je da ostane i brine se za bolesnike, pa da dođe za njima kasnije ukoliko bude mogla. Nikad to nije učinila.
     Zaraza je pošla s njima. Još su se tri puta užurbano selili pre nego što su uspeli da je se otarase. Tada su već stigli na zapad do Devonšajra, i tamo im je neko vreme bilo dobro. Ali onda su počeli da se sreću sa istim poteškoćama kao mi - i kao vi. Koker je tamo izdržao skoro tri godine, a zatim je došao do sličnog zaključka kao i mi. Samo, on nije pomislio na ostrvo. Umesto toga odlučio se za granicu koja se sastojala od reke i jedne ograde koja je presecala vrh Kornvola. Tu su proveli prvih nekoliko meseci na izgradnji ograde, a zatim su se oborili na trifide unutar nje kao i mi na ostrvu. Međutim, imali su posla s mnogo težim zemljištem i nikad nisu uspeli da ih se potpuno oslobode. Ograda je u početku bila prilično uspešna, ali nikad nisu mogli u nju biti toliko sigurni kao što smo mi bili sigurni u more, tako da je suviše veliki deo njihove radne snage morao otpasti na patroliranje. Koker misli da bi uspeli kad bi deca odrasla toliko da mogu raditi, ali bi im sve vreme bilo teško. Kad sam ih pronašao nisu mnogo oklevali da nam se pridruže. Smesta su počeli da tovare svoje ribarske lađice i za nekoliko sedmica bili su svi na ostrvu. Kad je Koker video da vi niste sa nama sugerisao nam je da ste možda još negde u ovim krajevima."
     "Možete mu reći da to briše sve što sam mu dosad zamerala", rekla je Džozela.
     "On će biti veoma koristan", nastavio je Ivan. "A prema onome što nam je kazao, i vi biste mogli biti", dodao je gledajući me. "Vi ste biohemičar, zar ne?"
     "Biolog", rekao sam, "sa nešto znanja biohemije."
     "Dobro, možete se držati svojih suptilnih nijansi. Stvar je u tome da je Majkl pokušao da organizuje istraživanja o naučnim metodima uništavanja trifida. Takav način se mora pronaći ukoliko želimo da ikud stignemo. No, teškoća je zasad u tome što je ona nekolicina koja bi mogla da radi na tome zaboravila veći deo biologije naučene u školi. Šta mislite - da li biste voleli da postanete profesor? To bi bio posao vredan truda."
     "Ne mogu se setiti ničega što bi bilo vrednije truda", kazao sam.
     "Znači li to da nas sve pozivate na vaše ostrvsko utočište?" upitao je Denis.
     "Pa u najmanju ruku da dođete pod uslovom uzajamnog odobravanja", odgovorio je Ivan. "Bil i Džozela će se verovatno setiti opštih principa koje smo postavili one noći u zgradi Univerziteta. Oni još važe. Nećemo obnoviti isto želimo izgraditi nešto novo i bolje. Nekim ljudima se to ne dopada. U tom slučaju nisu nam potrebni. Jednostavno nas ne privlači postojanje opozicione stranke koja bi pokušavala da ovekoveči veliki broj loših starih obeležja. Draže nam je da ljudi koji to žele odu na drugo mesto."
     "U ovim okolnostima, to drugo mesto zvuči kao prilično slaba ponuda", primetio je Denis.
     "Oh, ne mislim reći da ih bacamo nazad trifidima. Ali postojao ih je izvestan broj i morali su nekud otići, pa je jedna grupa prešla na Normanska ostrva i počela da ih čisti na isti način kao što smo mi to činili sa Vajtom. Njih oko stotinu prešlo je tamo. I dobro uspevaju. Sada imamo sistem uzajamnog odobravanja. Pridošlice ostaju šest meseci kod nas, a zatim dolaze pred Odbor. Ukoliko im se naš način ne dopada, onda to kažu; a ako mi mislimo da oni nama ne odgovaraju, onda mi to kažemo. Ako odgovaraju, ostaju; ako ne, mi se pobrinemo da stignu do Normanskih ostrva, ili natrag do kopna ukoliko su dovoljno nastrani da to žele."
     "Zvuči pomalo diktatorski - mislim kako se obrazuje taj vaš Odbor?" zanimao se Denis.
     Ivan je zatresao glavom.
     "Trajalo bi suviše dugo da se sad upuštamo u ustavna pitanja. Najbolji način da o nama sve saznate jeste da dođete i vidite sami. Ako vam se dopadamo, ostaćete - ali čak i u suprotnom slučaju mislim da će vam Normanska ostrva više odgovarati nego ovo mesto za nekoliko godina."
     U noći, pošto je Ivan odleteo i nestao u smeru jugozapada, izišao sam i seo na svoju omiljenu klupu u uglu vrta. Pogledao sam preko doline sećajući se njenih isušenih i dobro uščuvanih livada. Sada je uznapredovala daleko na putu prema divljini. Zapuštena polja bila su posuta čestarima, skupinama trske i ustajalim barama. Veća stabla su polako tonula u raskvašeno tlo.
     Pomislio sam na Kokera i njegovo izlaganje o vođi, učitelju i lekaru - i na sav rad potreban da nas uzdrži na naših nekoliko jutara. Zatim na to kako bi na sve nas delovalo da ostanemo zatvoreni ovde. Na troje slepih koji su se, stareći, još osećali beskorisni i onemogućeni. Na Suzanu kojoj je trebalo pružiti priliku da nađe muža i rađa decu. Na Davida i Merinu devojčicu i drugu decu koju ćemo možda imati, i koja bi morala postati radnici čim dovoljno ojačaju. Na Džozelu i sebe koji bismo morali sve teže raditi dok starimo, jer bi bilo više usta za prehranjivanje i više posla koji se mora obaviti...
     A zatim su tu bili i trifidi koji su strpljivo čekali. Video sam tamnozelenu živicu, stotine njih iza ograde. Moramo početi istraživanja - neki prirodni neprijatelj, neki otrov, nešto što im remeti metabolizam, nešto se mora naći da bismo se obračunali s njima. Zbog toga mora nastupiti rasterećenje od drugih poslova - i to uskoro. Vreme je bilo na strani trifida. Oni su samo imali da čekaju dok mi ne potrošimo svoje zalihe. Najpre gorivo, zatim više neće biti žice za popravljanje ograda. A oni ili njihovi potomci biće još tu i čekati da žicu nagrize rđa...
     Pa ipak je Širining postao naš dom. Uzdahnuo sam.
     Lak korak prešao je preko trave. Džozela je došla i sela pored mene. Obgrlio sam je oko ramena.
     "Šta oni misle o tome?" upitao sam je.
     "Oni su, jadnici, veoma uzbuđeni. Mora da im je teško razumeti kako to trifidi čekaju kad ih oni ne vide. A zatim, vidiš, oni su ovuda naučili da se kreću. Perspektiva odlaska u potpuno nepoznato mesto mora da je strašna kad si slep. Oni znaju samo ono što im mi kažemo. Da nema dece, verujem da bi odlučno odbili. To je njihovo obitavalište, znaš, sve što im je preostalo. Oni to veoma duboko osećaju." Zastala je, a zatim dodala: "Oni tako misle - ali, naravno, to uopšte nije njihovo; to je naše, zar ne? Teško smo se naradili za to." Stavila je svoju ruku preko moje. "Ti si ga stvorio i održao za nas, Bile. Šta misliš? Da ostanemo još godinu ili dve?"
     "Ne", rekao sam. "Radio sam zato što se činilo da sve zavisi od mene. Sada izgleda prilično uzaludno."
     "Oh, dragi, nemoj! Vitez-lutalica nije uzaludan. Ti se se borio za sve nas i držao zmajeve podalje."
     "Reč je najviše o deci", rekao sam.
     "Da - o deci", složila se.
     "A znaš, stalno me proganjao Koker - u prvoj generaciji radnici, u drugoj divljaci... Mislim da je bolje priznati poraz pre nego što dođe do njega i otići sada."
     Stegla mi je ruku.
     "Ne poraz, Bile, dragi, samo - kako li se zove taj izraz - strategijsko povlačenje. Povlačimo se da bismo radili i planirali za dan kad ćemo moći da se vratimo. Jednog dana ćemo se vratiti. Ti ćeš nam pokazati kako da iskorenimo ove gnusne trifide, sve do poslednjeg, i ponovo osvojimo našu zemlju."
     "Imaš mnogo poverenja, draga."
     "A zašto da ne?"
     "Pa, u najmanju ruku ću se boriti protiv njih. Ali najpre - kada odlazimo?"
     "Misliš li da bismo mogli provesti leto ovde? To bi bio kao neki odmor za sve nas - bez pripremanja za zimu. A mi zaslužujemo odmor."
     "Mislim da bismo to mogli učiniti", složio sam se. Sedeli smo gledajući kako dolina nestaje u tami. Džozela je rekla:
     "Čudno je to, Bile. Sada kad mogu da odem, ja to u stvari ne želim. Pokatkad je izgledalo kao zatvor, ali sada mi napuštanje izgleda kao izdaja. Znaš, ja - ja sam ovde uprkos svemu bila srećnija nego bilo kad u svom životu."
     "A ja, ljubljena moja, ja ranije nisam ni bio živ. Ali ćemo doći na još zeleniju granu, obećavam ti."
     "Glupo je, ali ću plakati kad budemo odlazili. Plakaću ljuto kao godina. Ne smeš mi zameriti", rekla je.
     Međutim, ispalo je da smo svi bili isuviše zaposleni da bismo plakali...

17. STRATEGIJSKO POVLAČENJE

     Kao što je Džozela rekla nije bilo potrebe da se žurimo. Dok smo provodili leto u Širningu mogao sam se pobrinuti za našu novu kuću na ostrvu i otići tamo nekoliko puta da prevezem najkorisniji deo zaliha i alata koje smo prikupili. Ali, u međuvremenu, naslage drva bile su uništene. Nije nam bilo potrebno više goriva nego što ćemo potrošiti u kuhinji kroz nekoliko sedmica, tako da smo Suzana i ja otišli sledećeg jutra da nabavimo ugalj.
     Guseničar nije bio pogodan za to, pa smo uzeli jedan kamion s prenosom na četiri točka. Mada je najbliže skladište uglja za železnicu bilo udaljeno samo petnaestak kilometara, ipak su zaobilaženje zbog nekih zakrčenih puteva i loše stanje drugih prouzrokovali da to potraje skoro ceo dan. Nije bilo većih nezgoda, ali kad smo se vraćali, već se bližilo veče.
     Kad smo zaokrenuli za poslednju okuku našeg puteljka, dok su trifidi neumorno kao i uvek udarali po kamionu sa rubova puta, zaprepastili smo se. Iza naših vrata, parkirano u našem dvorištu, stajalo je čudovišno vozilo. Taj prizor nas je tako zapanjio da smo sedeli i zurili u njega nekoliko trenutaka pre nego što je Suzana navukla svoj šlem i rukavice i sišla da otvori vrata.
     Kad sam se dovezao, zajedno smo prišli do vozila da ga pogledamo. Videli smo da mu je šasija bila na metalnim gusenicama, što je navodilo na vojničko poreklo. Opšti utisak je bio negde između oklopnih kola tipa krstaša i kola za stanovanje koja bi izgradio amater. Suzana i ja smo ga pogledali, a zatim smo uzdignutih obrva pogledali jedno drugo. Ušli smo da saznamo više o njemu.
     U salonu smo uz članove našeg domaćinstva našli četvoricu drugih ljudi odevenih u sivo-zelena skijaška odela. Dvojica su nosila revolvere u futroli o desnom boku; druga dvojica su spustila automate na pod pokraj svojih stolica.
     Kad smo ušli, Džozela se okrenula prema nama potpuno bezizražajnog lica.
     "Evo moga muža. Bile, ovo je gospodin Torens. On kaže da je službeno lice. Ima neke predloge za nas." Nikad je nisam čuo da je išta rekla hladnijim glasom.
     Jedan trenutak nisam reagovao. Čovek na koga je pokazala nije me prepoznao, ali sam se ja njega veoma dobro sećao. Lice koje vas je jednom viziralo preko mušice, nekako vam se zadrži u pameti. Sem toga imao je onu karakterističnu riđu kosu. Dobro sam se sećao načina na koji je taj efikasni mladić odbio moju grupu u Hampstedu. Klimnuo sam mu.
     Rekao je gledajući me:
     "Koliko shvatam, vi upravljate ovde, gospodine Mejsne?"
     "Ovo mesto je vlasništvo gospodina Brenta, ovde prisutnog", odvratio sam.
     "Mislim, da li ste vi organizator ove grupe?"
     "U ovim okolnostima jesam", rekao sam.
     "Dobro." Imao je izgled čoveka koji će konačno nešto postići. "Ja sam komandant Jugoistočne oblasti", dodao je.
     Govorio je tako kao da bi to meni moralo da znači nešto važno. Međutim nije, i ja sam mu to rekao.
     "To znači", objasnio je, "da sam vrhovni izvršni oficir Privremenog odbora za Jugoistočnu oblast Britanije. Kao takvom, u moje dužnosti spada i nadzor nad deobom i dedeljivanjem personala."
     "Zaista", rekao sam. "Nisam nikad čuo za taj - ovaj - odbor."
     "Može biti. Mi isto tako nismo znali za postojanje vaše grupe dok juče nismo spazili vašu vatru."
     Čekao sam da nastavi.
     "Kad pronađemo takvu grupu, moja je dužnost da je izvidim, procenim i da izvršim potrebne odredbe. Možete, dakle, primiti na znanje da sam ovde u službenom svojstvu."
     "U ime službenog odbora - ili je to možda samozvani odbor?" upitao je Denis.
     "Reda i zakona mora biti", rekao je došljak ukočeno. Zatim je nastavio drugačijim glasom:
     "Imate dobro odabran posed, gospodine Mejsne."
     "Gospodin Brent ga ima", ispravio sam ga.
     "Ostavićemo gospodina Brenta po strani. On je ovde samo zato što ste mu vi omogućili da tu ostane."
     Pogledao sam preko sobe u Denisa. Njegovo lice je bilo bezizražajno.
     "Pa ipak, to je njegovo vlasništvo", rekao sam.
     "Bilo je, ako sam dobro shvatio. Međutim, društveni poredak u kome je njegovo vlasništvo bilo na snazi ne postoji više. Pravo vlasništva, prema tome, nije više punovažno. Dalje, gospodin Brent ne vidi, pa se u svakom slučaju ne može smatrati ovlašćenim da upravlja."
     "Zaista?" rekao sam opet.
     Ovaj mladić sa svojim krutim ponašanjem bio mi je mrzak još od našeg prvog susreta. Dalje poznanstvo nije nimalo doprinelo ublažavanju tog osećaja. Nastavio je:
     "Reč je o opstanku. Ne može se dopustiti da sentimentalnost ometa neophodne praktične mere. Gospođa Mejsn mi je rekla da vas je u svemu osam: pet odraslih, ova devojka i dvoje male dece. Svi vidite sem ovo troje." Pokazao je na Denisa, Meri i Džojs.
     "To je tačno", priznao sam.
     "Hm. Znate, to je potpuna nesrazmera. Bojim se da ćemo ovde morati da uvedemo neke promene. U ovim danima moramo biti realisti."
     Džozela me je pogledala. U njenom pogledu sam razabrao opomenu. Ali, u svakom slučaju, ja još nisam nameravao da se razbesnim. Video sam kako riđokosi čovek ostvaruje svoje direktne metode, a želeo sam i da znam pred čim stojim. On je izgleda shvatio da ću to želeti.
     "Bolje je da vas upoznam sa stanjem", rekao je. "Ono je ukratko ovakvo. Oblasna komanda je u Brajtonu. London nam je ubrzo postao suviše opasan. U Brajtonu smo uspeli da očistimo i stavimo u karantin deo grada, pa smo njime upravljali. Brajton je veliko mesto. Kad je bolest prošla tako da smo mogli više da se krećemo, za početak je bilo dosta zaliha. Posle toga smo se snabdevali konvojima iz drugih mesta. Ali to sad postaje nemoguće: putevi su isuviše loši za kamione, a oni moraju ići na velike udaljenosti. Do toga je svakako moralo doći. Računali smo da ćemo u Brajtonu izdržati nekoliko godina duže - ali eto, sad je ovako. Možda smo se od samog početka brinuli za suviše velik broj ljudi. U svakom slučaju, sada se moramo rasturiti. Jedini način održanja biće da živimo od poljoprivrede. U tu svrhu moramo se podeliti na manje jedinice. Standardna jedinica je utvrđena u visini od jedne osobe koja vidi na deset slepih, uz eventualnu decu. Ovde imate dobar posed koji može veoma lepo izdržavati dve jedinice. Dodelićemo vam sedamnaest slepih, što sa troje koji su već ovde čini dvadeset - isto tako, razume se, uz decu koju eventualno imaju."
     Zurio sam u njega zapanjeno.
     "Vi ozbiljno verujete da dvadeset osoba i njihova deca mogu živeti na ovom zemljištu", upitao sam. "Pa to je sasvim nemoguće. Mi smo se pitali da li ćemo se sami moći izdržavati od nje."
     Zaklimao je glavom samouvereno.
     "To je potpuno moguće. A ja vam nudim komandu nad dvostrukom jedinicom koju ćemo smestiti ovde. Iskreno govoreći, ukoliko je vi ne preuzmete, onda ćemo postaviti nekog drugog koji hoće. Ne možemo sebi priuštiti rasipanje u ovim vremenima."
     "Ali pogledajte posed", ponovio sam. "On to jednostavno ne može izdržati."
     "Uveravam vas da može, gospodine Mejsne. Svakako, moraćete malo sniziti svoj standard. Svima nam to predstoji sledećih nekoliko godina, ali kad deca malo poodrastu dobićete radnu snagu za proširenje. To znači šest ili sedam godina teškog rada za vas lično, priznajem, ali tome nema pomoći. Posle toga razdoblja, međutim, moći ćete postepeno smanjivati napor, sve dok ne budete došli do toga da samo nadgledate. Zar to nije dobra nagrada za jedva nekoliko godina težeg napredovanja? Kakva vas budućnost čeka u vašem sadašnjem položaju? Jedino težak rad da biste održali goli život dok ne umrete iznemogli, a i vašu decu čeka to isto. Kako da iz takvog ustrojstva nastanu buduće vođe i upravljači? Na vaš način biste iznemogli i još bili upregnuti u jaram za dvadeset godina, a sva vaša deca postala bi prosjaci. Na naš način bićete glava plemena koje radi za vas, a uz to ćete posedovati nasleđe za svoje sinove."
     Počeo sam shvatati. Začudeno sam rekao:
     "Treba li da shvatim da mi nudite vrstu feudalne grofovije?"
     "Ah", rekao je, "vidim da počinjete da shvatate. To je svakako očigledan i sasvim prirodan društveni i ekonomski oblik za stanje pred kakvim sada stojimo."
     Nije bilo nikakve sumnje da mi ovaj čovek to predlaže kao potpuno ozbiljan plan. Izbegao sam komentar ponovivši: "Ali ovaj posed jednostavno ne može prehraniti toliki broj osoba."
     "Nekoliko godina ćete bez sumnje morati da ih hranite uglavnom zgnječenim trifidima, a izgleda da vam neće nedostajati sirovine."
     "Stočnom krmom!" rekao sam.
     "Ali hranjljivom, kažu i bogatom važnim vitaminima. A prosjaci pogotovo slepi prosjaci, ne mogu birati."
     "Vi ozbiljno mislite da primim sve te ljude i da ih izdržavam stočnom hranom?"
     "Slušajte, gospodine Mejsne. Da nije nas, nijedan od ovih slepaca ne bi više bio u životu, a ni njihova deca. Njihovo je da slušaju što im kažemo, uzmu što im damo i budu zahvalni za ono što dobiju. Ako više vole da odbiju ono što im nudimo, onda to gore po njih!"
     Odlučio sam da toga časa ne bi bilo najmudrije reći šta mislim o njegovoj filozofiji. Prešao sam na drugo pitanje: "Ne shvatam - kažite mi kakvu zapravo ulogu imate vi i vaš odbor u svemu tome?"
     "Vrhovnu vlast i zakonodavnu moć ima odbor. On vlada. On nadzire i oružane snage."
     "Oružane snage!" ponovio sam zabezeknuto.
     "Svakako. One će se formirati u vremenu i u opsegu u kome budu potrebne pozivanjem pod oružje određenog broja iz svake, kako vi kažete grofovije. Za uzvrat imaćete pravo da se obratite odboru u slučaju spoljnih napada i unutrašnjih nemira."
     Bivao sam sve ošamućeniji.
     "Vojska! Pa valjda mali pokretni policijski odred...?"
     "Vidim da još niste shvatili šire vidove našeg položaja gospodine Mejsne. Znate, ova nesreća koja nas je snašla nije ograničena samo na naša ostrva. Ona je svetska pojava. Svugde je isti haos - mora da je tako, jer bismo u protivnom to već čuli od njih - i u svakoj zemlji verovatno ima nekoliko preživelih. Razumno je očekivati, zar ne, da će prva zemlja koja se ponovo oporavi i sredi biti u isto vreme zemlja koja će imati priliku da i drugde zavede red. Predlažete li da to prepustimo nekoj drugoj zemlji i dopustimo joj da postane nova vladajuća sila u Evropi, a možda i izvan nje? Očigledno ne. Jasno je da je naša nacionalna dužnost da se što pre oporavimo i zauzmemo dominantan položaj kako bismo sprečili organizaciju opasne opozicije protiv nas. Prema tome, što pre organizujemo oružane snage dovoljno velike da odvrate potencijalne agresore, to bolje."
     Neko vreme u sobi je vladala tišina. A onda se Denis neprirodno nasmejao:
     "Svemogući i veliki bože! Proživeli smo sve to - a sada ovaj čovek namerava da započne rat!"
     Torens je odsečno rekao:
     "Izgleda da nisam bio dovoljno jasan. Reč 'rat' je neopravdano preterivanje. Jednostavno reč je o pacifikaciji i upravljanju plemenima koja su se vratila u primitivno bezakonje."
     "Razume se ukoliko neko drugi slučajno ne dođe na istu 'dobronamernu' zamisao", natuknuo je Denis.
     Opazio sam da me Džozela i Suzana uporno fiksiraju. Džozela je pokazala na Suzanu, pa sam shvatio zašto.
     "Da se razumemo", rekao sam. "Vi očekujete da ćemo nas troje koji vidimo biti ovde potpuno odgovorni za dvadeset odraslih slepih osoba i neodređen broj dece. Čini mi se..."
     "Slepi nisu potpuno nesposobni. Oni mogu da urade mnogo toga, uključujući vođenje opšte brige o deci i pomaganje pri spremanju hrane za sebe. Uz dobru organizaciju, mnogo toga se može svesti na nadgledanje i upućivanje. Ali biće vas dvoje, gospodine Mejsne - vi i vaša žena - a ne troje."
     Pogledao sam Suzanu koja je sedela veoma uspravno u svojoj plavoj radnoj odeći, s crvenom vrpcom u kosi. Šetala je pogledom od mene do Džozele, a u njenim očima ležala je teskobna molba.
     "Troje", rekao sam.
     "Žao mi je, gospodine Mejsne. Doznaka je deset po jedinici. Devojka može doći u komandu. Možemo joj naći koristan posao dok ne odraste dovoljno da sama može upravljati jednom jedinicom."
     "Moja žena i ja smatramo Suzanu svojom kćerkom", rekao sam mu kratko.
     "Ponavljam, žao mi je. Međutim, pravila su takva."
     Gledao sam ga nekoliko trenutaka. On mi je netremice uzvraćao pogled. Konačno sam rekao:
     "Mi bismo u tom slučaju svakako zatražili od vas garancije i obaveze u vezi sa njom."
     Primetio sam da ih je nekolicina odahnula. Torensovo držanje se malo ublažilo.
     "Jasno, daćemo vam sva mogućna jamstva", rekao je.
     "Treba mi vremena da promislim. Sve je to sasvim novo za mene, i veoma iznenađujuće. Neke tačke mi odmah padaju na um. Naša oprema je istrošena. Teško je naći novu. Vidim da će mi uskoro biti potrebni jaki radni konji."
     "S konjima je teško. Zasad ih ima veoma malo. Verovatno ćete neko vreme morati da upotrebljavate spregu s ljudskom radnom snagom", rekao je.
     "Zatim", nastavio sam, "pitanje smeštaja. Sporedne zgrade su već sada suviše male za naše potrebe, a ja sam ne mogu podići ni montažnu zgradu."
     "Mislim da ćemo u tome moći da vam budemo od pomoći."
     Dvadeset minuta ili duže nastavili smo diskutovati o pojedinostima. Pri kraju sam ga naveo na nešto što je nalikovalo na prijaznost, a zatim sam ga se rešio tako što sam ga poslao u obilazak poseda sa Suzanom kao nevoljnim vodičem.
     "Bile, kako zaboga...?" počela je Džozela kad su se zatvorila vrata za njim i njegovim pratiocima.
     Kazao sam joj šta sam znao o Torensu i njegovom načinu likvidiranja poteškoća brzom paljbom.
     "To me uopšte ne čudi", primetio je Denis. "Ali, znaš, sad sam začudo iznenada sasvim dobro raspoložen prema trifidima. Verovatno bi bez njihovog uplitanja bilo dosad mnogo više takvih pojava. Ako jedino oni mogu sprečiti povratak kmetstva, onda im želim dobru sreću."
     "Sve je to očigledno besmisleno", rekao sam. "Nema nikakvog izgleda na uspeh. Kako bi se Džozela i ja mogli brinuti za toliko mnoštvo i u isto vreme odbijati trifide? Ali teško da možemo odbiti predlog četvorice naoružanih ljudi."
     "Onda nisi...?"
     "Draga", rekao sam, "možeš li me zaista zamisliti kao feudalca koji tera svoje kmetove i mužike bičem? Sve ako me trifidi ne pregaze pre toga?"
     "Ali, rekao si..."
     "Slušaj", počeo sam, "spušta se noć. Sada je suviše kasno da odu. Moraće da ostanu preko noći. Pretpostavljam da sutra nameravaju da odvedu sa sobom Suzanu - znaš, ona bi bila veoma dobar talac za naše ponašanje. A mogli bi ostaviti jednoga ili dvojicu ovde da pripazi na nas. Dobro, mislim da to nećemo dopustiti, zar ne?"
     "Ne, ali..."
     "Dakle, nadam se da sam ga uverio kako se priklanjam na njegovu stranu. Uveče ćemo imati večeru koja treba da bude shvaćena kao proslava sporazuma. Pobrini se da bude dobra. Neka svi mnogo jedu. Daj i deci mnogo. Iznesi na sto naše najbolje piće. Pazi da Torens i njegovi momci dobiju mnogo pića, ali da se mi ostali dobro čuvamo. Potkraj večere ja ću nakratko nestati. Ti moraš održavati vedro raspoloženje da bi to prikrila. Stavi nepristojne ploče na gramofon ili tako nešto. I svi ostali moraju pomoći u pravljenju gužve. Još jedno - niko ne sme spomenuti Majkla Bridlija i njegovu grupu. Torens zna za organizaciju na otoku Vajt, ali misli da mi ne znamo. A meni je potrebna vreća šećera."
     "Šećera?" upitala je Džozela zbunjeno.
     "Nemaš? Dobro, onda veliki ćup meda. Mislim da će to podjednako koristiti."
     Pri večeri su se svi veoma svojski zalagali. Društvo se ne samo raspoložilo nego je počelo i ozbiljno da se zagreva. Džozela je kao dopunu ortodoksnijim pićima iznela svoju jaku medovinu koja je naišla na dobar prijem. Kad sam ja neprimetno izišao, posetioci su bili razdragani i udobno opušteni.
     Zgrabio sam gomilu pokrivača, odeće i paket hrane koji sam ranije pripremio i požurio sam preko dvorišta do šupe u kojoj smo držali guseničara. Pomoću gumene cevi napunio sam rezervoare guseničara do vrha iz cisterne s našom glavnom zalihom benzina. Onda sam obratio pažnju na Torensovo čudno vozilo. Uz ručnu svetiljku s vlastitim dinamom pronašao sam poklopac otvora za punjenje i istresao litar ili više meda u njegov rezervoar. Ostatak velikog ćupa meda stavio sam u samu cisternu.
     Čuo sam društvo kako peva i, po svemu sudeći, i dalje se dobro zabavlja. Dodao sam stvarima u guseničaru još nešto opreme protiv trifida i drugih raznovrsnih predmeta kojih sam se setio u poslednji čas, a zatim sam se vratio društvu. Ono se konačno razišlo u raspoloženju koje bi i pažljiv posmatrač mogao da zameni s gotovo ganutljivom srdačnošću.
     Čekali smo dva sata da čvrsto zaspe.
     Mesec se bio digao i dvorište je bilo okupano belom svetlošću. Zaboravio sam da podmažem vrata na šupi, pa sam proklinjao svaki njihov škriput. Ostali su dolazili prema meni u koloni. Brentovi i Džojs su dovoljno poznavali mesto tako da im nije bila potrebna ruka koja bi ih vodila. Za njima su dolazile Džozela i Suzana noseći decu. Sneni Davidov glas digao se jednom, ali ga je odmah zaustavila Džozelina ruka koja se našla preko njegovih usta. Ona je ušla u prednji deo guseničara, s njim u naručju. Ja sam ispratio druge u zadnji deo i zatvorio ga. Onda sam se popeo za volan, poljubio Džozelu i duboko uzdahnuo.
     Sa druge strane dvorišta trifidi su se zbijali bliže vratima kao i uvek kad bi ostali nekoliko sati da ih niko ne dira.
     Milošću sudbine, guseničarov motor se smesta upalio. Ubacio sam u prvu brzinu, zaokrenuo da izbegnem Torensovo vozilo i usmerio se pravo prema vratima. Teški odbojnik je s treskom udario u njih. Jurnuli smo napred okićeni žičanom mrežom i slomljenim delovima, srušivši tuce trifida dok su ostali besno udarali po našem vozilu. Zatim smo se našli na putu.
     Zaustavio sam se na jednoj okuci na uzbrdici sa koje smo mogli pogledati dole na Širning i ugasio sam motor. Na nekim prozorima videla su se svetla; dok smo gledali, planula su i svetla na vozilu i jako obasjala kuću. Jedan starter je proradio. Nelagodno sam se lecnuo kad se motor upalio, mada sam znao da smo nekoliko puta brži od one glomazne naprave. Kola su se uz trzaje počela okretati prema vratima na svojim gusenicama. Pre nego što su se sasvim okrenula, motor je počeo kašljucati i zaustavio se. Starter je ponovo zazujao. Nastavio je da zujati razdraženo i bez rezultata.
     Trifidi su otkrili da su vrata otvorena. U preplitanju mesečine i odraza farova videli smo njihove visoke i vitke oblike kako se već njišu u nezgrapnoj procesiji kroz dvorište, dok su drugi teturali uz ivice puta za njima...
     Pogledao sam Džozelu. Ona nije plakala ljuto kao godina: nije uopšte plakala. Pogled joj je prešao s mene na Davida koji je spavao u njenom zagrljaju.
     "Imam sve što mi zaista treba", rekla je, "a jednog dana vratićeš nam i ostalo, Bile."
     "Supružansko poverenje je veoma lepa crta, draga, ali... ne, prokletstvo, nema ali - ja ću vam vratiti", rekao sam. Izišao sam da odstranim ostatke ograde ispred guseničara i da obrišem otrov sa vetrobrana da bih video pri daljoj vožnji preko vrhova brežuljaka prema jugozapadu.
     Ovde se moja lična priča priključuje opštoj hronici. Nju ćete naći u odličnoj istoriji naseobine od Elspet Keri.
     Sve naše nade sada su usredsređene ovde. Nije verovatno da će Torensov novofeudalni plan uspeti, mada izvestan broj njegovih grofovija još postoji, a njihovi stanovnici žive, kako čujemo, bednim i nesrećnim životom iza svojih ograda. Međutim, njih više nema onoliko koliko ih je bilo. Ivan nam je češće javljao da je još poneka uništena i da su se trifidi koji su je opkoljavali razišli da bi se pridružili drugim opsadama.
     Zadatak koji je pred nama moramo smatrati samo našim. Sada mislimo da znamo izlaz, ali još treba mnogo rada i istraživanja pre nego što svane dan kad ćemo mi ili naša deca, ili njihova deca, preći uzani tesnac u velikoj vojni da bismo potisnuli trifide sve dalje i dalje, uništavajući ih bez prestanka dok ne istrebimo i poslednjeg s lica zemlje koju su prisvojili.

The Midwich Cuckoos

John Wyndham

JOHN WYNDHAM. The Midwich Cuckoos
Part One
Chapter I. No Entry to Midwich
Chapter 2. All Quiet in Midwich
Chapter 3. Midwich Rests
Chapter 4. Operation Midwich
Chapter 5. Midwich Reviviscit
Chapter 6. Midwich Settles Down
Chapter 7. Coming Events
Chapter 8. Heads Together
Chapter 9. Keep it Dark
Chapter 10. Midwich Comes to Terms
Chapter 11. Well Played, Midwich
Chapter 12. Harvest Home
Chapter 13. Midwich Centrocline
Chapter 14. Matters Arising
Chapter 15. Matters to Arise
Part Two
Chapter 16. Now We Are Nine
Chapter 17. Midwich Protests
Chapter. 18. Interview With a Child
Chapter 19. Impasse
Chapter 20. Ultimatum
Chapter 21. Zellaby of Macedon

Part One

Chapter I. No Entry to Midwich

   One of the luckiest accidents in my wife's life is that she happened to marry a man who was born on the 26th of September. But for that, we should both of us undoubtedly have been at home in Midwich on the night of the 26th – 27th, with consequences which, I have never ceased to be thankful, she was spared.
   Because it was my birthday, however, and also to some extent because I had the day before received and signed a contract with an American publisher, we set off on the morning of the 26th for London, and a mild celebration. Very pleasant, too. A few satisfactory calls, lobster and Chablis at Wheeler's, Ustinov's latest extravaganza, a little supper, and so back to the hotel where Janet enjoyed the bathroom with that fascination which other people's plumbing always arouses in her.
   Next morning, a leisurely departure on the way back to Midwich. A pause in Trayne, which is our nearest shopping town, for a few groceries; then on along the main road, through the village of Stouch, then the right-hand turn on to the secondary road for – But, no. Half the road is blocked by a pole from which dangles a notice 'ROAD CLOSED', and in the gap beside it stands a policeman who holds up his hand...
   So I stop. The policeman advances to the offside of the car, I recognize him as a man from Trayne.
   'Sorry, sir, but the road is closed.'
   'You mean I'll have to go round by the Oppley Road?'
   ''Fraid that's closed, too, sir.'
   'But – '
   There is the sound of a horn behind.
   "F you wouldn't mind backing off a bit to the left, sir.'
   Rather bewildered, I do as he asks, and past us and past him goes an army three-ton lorry with khaki-clad youths leaning over the sides.
   'Revolution in Midwich?' I inquire.
   'Manoeuvres,' he tells me. 'The road's impassable.'
   'Not both roads surely? We live in Midwich, you know, Constable.'
   'I know, sir. But there's no way there just now. 'F I was you, sir, I'd go back to Trayne till we get it clear. Can't have parking here, 'cause of getting things through.'
   Janet opens the door on her side and picks up her shopping-bag.
   'I'll walk on, and you come along when the road's clear,' she tells me.
   The constable hesitates. Then he lowers his voice.
   'Seein' as you live there, ma'am, I'll tell you – but it's confidential like. 'Tisn't no use tryin', ma'am. Nobody can't get into Midwich, an' that's a fact.'
   We stare at him.
   'But why on earth not?' says Janet.
   'That's just what they're tryin' to find out, ma'am. Now, 'f you was to go to the Eagle in Trayne, I'll see you're informed as soon as the road's clear.'
   Janet and I looked at one another.
   'Well,' she said to the constable, 'it seems very queer, but if you're quite sure we can't get through...'
   'I am that, ma'am. It's orders, too. We'll let you know, as soon as maybe.'
   If one wanted to make a fuss, it was no good making it with him; the man was only doing his duty, and as amiably as possible.
   'Very well,' I agreed. 'Gayford's my name, Richard Gayford. I'll tell the Eagle to take a message for me in case I'm not there when it comes.'
   I backed the car further until we were on the main road, and, taking his word for it that the other Midwich road was similarly closed, turned back the way we had come. Once we were the other side of Stouch village I pulled off the road into a field gateway.
   'This,' I said, 'has a very odd smell about it. Shall we cut across the fields, and see what's going on?'
   'That policeman's manner was sort of queer, too. Let's,' Janet agreed, opening her door.


*

   What made it the more odd was that Midwich was, almost notoriously, a place where things did not happen.
   Janet and I had lived there just over a year then, and found this to be almost its leading feature. Indeed, had there been posts at the entrances to the village bearing a red triangle and below them a notice:
   MIDWICH. DO NOT DISTURB,
   they would have seemed not inappropriate. And why Midwich should have been singled out in preference to any one of a thousand other villages for the curious event of the 26th of September seems likely to remain a mystery for ever.
   For consider the simple ordinariness of the place.
   Midwich lies roughly eight miles west-north-west of Trayne. The main road westward out of Trayne runs through the neighbouring villages of Stouch and Oppley, from each of which secondary roads lead to Midwich. The village itself is therefore at the apex of a road triangle which has Oppley and Stouch at its lower corners; its only other highway being a lane which rolls in a Chestertonian fashion some five miles to reach Hickham which is three miles north.
   At the heart of Midwich is a triangular Green ornamented by five fine elms and a white-railed pond. The war memorial stands in the churchward corner of the Green, and spaced out round the sides are the church itself, the vicarage, the inn, the smithy, the post office, Mrs Welt's shop, and a number of cottages. Altogether, the village comprises some sixty cottages and small houses, a village hall, Kyle Manor, and The Grange.
   The church is mostly perp. and dec., but with a Norman west doorway and font. The vicarage is Georgian; The Grange Victorian; Kyle Manor has Tudor roots with numerous later graftings. The cottages show most of the styles which have existed between the two Elizabeths, but even more recent than the two latest County Council cottages are the utilitarian wings that were added to The Grange when the Ministry took it over for Research.
   The existence of Midwich has never been convincingly accounted for. It was not in a strategic position to hold a market, not even across a packway of any importance. It appears, at some unknown time, simply to have occurred; the Domesday survey notes it as a hamlet, and it has continued as little more, for the railway age ignored it, as had the coach roads, and even the navigation canals.
   So far as is known, it rests upon no desirable minerals: no official eye ever saw it as a likely site for an aerodrome, or a bombing-range, or a battle school; only the Ministry intruded, and the reconditioning of The Grange had little effect upon the village life. Midwich has – or rather, had – lived and drowsed upon its good soil in Arcadian undistinction for a thousand years; and there seemed, until the late evening of the 26th of September, no reason why it should not so to do for the next millennium, too.
   This must not be taken, however, to mean that Midwich is altogether without history. It has had its moments. In 1931 it was the centre of an untraced outbreak of foot-and-mouth disease. And in 1916 an off-course Zeppelin unloaded a bomb which fell in a ploughed field and fortunately failed to explode. And before that it hit the headlines – well, anyway, the broadsheets – when Black Ned, a second-class highwayman, was shot on the steps of The Scythe and Stone Inn by Sweet Polly Parker, and although this gesture of reproof appears to have been of a more personal than social nature, she was, nevertheless, much lauded for it in the ballads of 1768.
   Then, too, there was the sensational closure of the nearby St Accius' Abbey, and the redistribution of the brethren for reasons which have been a subject of intermittent local speculation ever since it took place, in 1493.
   Other events include the stabling of Cromwell's horses in the church, and a visit by William Wordsworth, who was inspired by the Abbey ruins to the production of one of his more routine commendatory sonnets.
   With these exceptions, however, recorded time seems to have flowed over Midwich without a ripple.
   Nor would the inhabitants – save, perhaps, some of the youthful in their brief pre-marital restlessness – have it otherwise. Indeed, but for the Vicar and his wife, the Zellabys at Kyle Manor, the doctor, the district-nurse, ourselves, and, of course, the Researchers, they had most of them lived there for numerous generations in a placid continuity which had become a right.
   During the day of the 26th of September there seems to have been no trace of a foreshadow. Possibly Mrs Brant, the blacksmith's wife, did feel a trace of uneasiness at the sight of nine magpies in one field, as she afterwards claimed; and Miss Ogle, the postmistress, may have been perturbed on the previous night by a dream of singularly large vampire bats; but, if so, it is unfortunate that Mrs Brant's omens and Miss Ogle's dreams should have been so frequent as to nullify their alarm value. No other evidence has been produced to suggest that on that Monday, until late in the evening, Midwich was anything but normal. Just, in fact, as it had appeared to be when Janet and I set off for London. And yet, on Tuesday the 27th...


*

   We locked the car, climbed the gate, and started over the field of stubble keeping well in to the hedge. At the end of that we came to another field of stubble and bore leftwards across it, slightly uphill. It was a big field with a good hedge on the far side, and we had to go further left to find a gate we could climb. Half-way across the pasture beyond brought us to the top of the rise, and we were able to look out across Midwich – not that much of – it was visible for trees, but we could see a couple of wisps of greyish smoke lazily rising, and the church spire sticking up by the elms. Also, in the middle of the next field I could see four or five cows lying down, apparently asleep.
   I am not a countryman, I only live there, but I remember thinking rather far back in my mind that there was something not quite right about that. Cows folded up, chewing cud, yes, commonly enough; but cows lying down fast asleep, well, no. But it did not do more at the time than give me a vague feeling of something out of true. We went on.
   We climbed the fence of the field where the cows were and started across that, too.
   A voice hallooed at us, away on the left. I looked round and made out a khaki-clad figure in the middle of the next field. He was calling something unintelligible, but the way he was waving his stick was without doubt a sign for us to go back. I stopped.
   'Oh, come on, Richard. He's miles away,' said Janet impatiently, and began to run on ahead.
   I still hesitated, looking at the figure who was now waving his stick more energetically than ever, and shouting more loudly, though no more intelligibly. I decided to follow Janet. She had perhaps twenty yards start of me by now, and then, just as I started off, she staggered, collapsed without a sound, and lay quite still...
   I stopped dead. That was involuntary. If she had gone down with a twisted ankle, or had simply tripped I should have run on, to her. But this was so sudden and so complete that for a moment I thought, idiotically, that she had been shot.
   The stop was only momentary. Then I went on again.
   Dimly I was aware of the man away on the left still shouting, but I did not bother about him. I hurried towards her...
   But I did not reach her.
   I went out so completely that I never even saw the ground come up to hit me...

Chapter 2. All Quiet in Midwich

   As I said, all was normal in Midwich on the 26th. I have looked into the matter extensively, and can tell you where practically everyone was, and what they were doing that evening.
   The Scythe and Stone, for instance, was entertaining its regulars in their usual numbers. Some of the younger villagers had gone to the pictures in Trayne – mostly the same ones who had gone there the previous Monday. In the post office Miss Ogle was knitting beside her switchboard, and finding, as usual, that real life conversation was more interesting than the wireless. Mr Tapper, who used to be a jobbing gardener before he won something fabulous in a football pool, was in a bad temper with his prized colour-television set which had gone on the blink again in its red circuit, and was abusing it in language that had already driven his wife to bed. Lights still burnt in one or two of the new laboratories shouldered on to The Grange, but there was nothing unusual in that; it was common for one or two Researchers to conduct their mysterious pursuits late into the night.
   But although all was so normal, even the most ordinary-seeming day is special for someone. For instance, it was, as I have said, my birthday, so it happened that our cottage was closed and dark. And up at Kyle Manor it happened, also, to be the day when Miss Ferrelyn Zellaby put it to Mr Alan (temporarily Second-Lieutenant) Hughes that, in practice, it takes more than two to make an engagement; that it would be a friendly gesture to tell her father about it.
   Alan, after some hesitation and demur, allowed himself to be persuaded into Gordon Zellaby's study to make him acquainted with the situation.
   He found the master of Kyle Manor spread comfortably about a large armchair, his eyes closed, and his elegantly white head leaning against the chair's right wing, so that at first sight he appeared to have been lulled to sleep by the excellently reproduced music that pervaded the room. Without speaking, or opening his eyes, however, he dispelled this impression by waving his left hand at another easy chair and then putting his finger to his lips for silence.
   Alan tiptoed to the indicated chair, and sat down. There then followed an interlude during which all the phrases that he had summoned to the tip of his tongue drained back somewhere beyond its root, and for the next ten minutes or so he occupied himself by a survey of the room.
   One wall was covered from floor to ceiling by books which broke off only to allow the door by which he had entered. More books, in lower bookcases, ran round most of the room, halting in places to accommodate the french windows, the chimney-piece, where flickered a pleasant though not quite necessary fire, and the record player. One of the several glass-fronted cases was devoted to the Zellaby Works in various editions and languages, with room on the bottom shelf for a few more.
   Above this case hung a sketch in red chalk of a handsome young man who could, after some forty years, still be seen in Gordon Zellaby. On another case a vigorous bronze recorded the impression he had made on Epstein some twenty-five years later. A few signed portraits of other notable persons hung here and there on the walls. The space above and about the fireplace was reserved for more domestic mementoes. Along with portraits of Gordon Zellaby's father, mother, brother, and two sisters, hung likenesses of Ferrelyn, and her mother (Mrs Zellaby Number 1).
   A portrait of Angela, the present Mrs Gordon Zellaby, stood upon the centre piece and focus of the room, the large, leather-topped desk where the Works were written.
   Reminder of the Works caused Alan to wonder whether his timing might not have been more propitious, for a new Work was in process of gestation. This was made manifest by a certain distraitness in Mr Zellaby at present.
   'It always happens when he's brewing,' Ferrelyn had explained. 'Part of him seems to get lost. He goes off on long walks and can't make out where he is and rings up to be brought home, and so on. It's a bit trying while it lasts, but it gets all right again once he eventually starts to write the book. While it's on, we just have to be firm with him, and see he has his meals, and all that.'
   The room in general, with its comfortable chairs, convenient lights, and thick carpet, struck Alan as a practical result of its owner's views on the balanced life. He recalled that in While We Last , the only one of the Works he had read as yet, Zellaby had treated ascetism and overindulgence as similar evidences of maladjustment. It had been an interesting, but, he thought, gloomy book; the author had not seemed to him to give proper weight to the fact that the new generation was more dynamic, and rather more clear-sighted than those that had preceded it...
   At last the music tied itself up with a neat bow, and ceased. Zellaby stopped the machine by a switch on the arm of his chair, opened his eyes, and regarded Alan.
   'I hope you don't mind,' he apologized. 'One feels that once Bach has started his pattern he should be allowed to finish it. Besides,' he added, glancing at the playing-cabinet, 'we still lack a code for dealing with these innovations. Is the art of the musician less worthy of respect simply because he is not present in person? What is the gracious thing? – For me to defer to you, for you to defer to me, or for both of us to defer to genius – even genius at second-hand? Nobody can tell us. We shall never know.
   'We don't seem to be good at integrating novelties with our social lives, do we? The world of the etiquette book fell to pieces at the end of the last century, and there has been no code of manners to tell us how to deal with anything invented since. Not even rules for an individualist to break, which is itself another blow at freedom. Rather a pity, don't you think?'
   'Er, yes,' said Alan. 'I – er -'
   'Though, mind you,' Mr Zellaby continued, 'it is a trifle d mod even to perceive the existence of the problem. The true fruit of this century has little interest in coming to living-terms with innovations; it just greedily grabs them all as they come along. Only when it encounters something really big does it become aware of a social problem at all, and then, rather than make concessions, it yammers for the impossibly easy way out, uninvention, suppression – as in the matter of The Bomb.'
   'Er – yes, I suppose so. What I -'
   Mr Zellaby perceived a lack of fervour in the response.
   'When one is young,' he said understandingly, 'the unconventional, the unregulated, hand-to-mouth way of life has a romantic aspect. But such, you must agree, are not the lines on which to run a complex world. Luckily, we in the West still retain the skeleton of our ethics, but there are signs that the old bones are finding the weight of new knowledge difficult to carry with confidence, don't you think?'
   Alan drew breath. Recollections of previous entanglements in the web of Zellaby discourse forced him to the direct solution.
   'Actually, sir, it was on quite another matter I wanted to see you,' he said.
   When Zellaby noticed the interruptions of his audible reflections he was accustomed to take them in mild good part. He now postponed further contemplation of the ethical skeleton to inquire:
   'But of course, my dear fellow. By all means. What is it?'
   'It's that – well, it's about Ferrelyn, sir.'
   'Ferrelyn? Oh yes. I'm afraid she's gone up to London for a couple of days to see her mother. She'll be back tomorrow.'
   'Er – it was today she came back, Mr Zellaby.'
   'Really?' exclaimed Zellaby. He thought it over. 'Yes, you're quite right. She was here for dinner. You both were,' he said triumphantly.
   'Yes,' said Alan, and holding his chance with determination, he ploughed ahead with his news, unhappily conscious that not one stone of his prepared phrases remained upon another, but getting through it somehow.
   Zellaby listened patiently until Alan finally stumbled to a conclusion with:
   'So I do hope, sir, that you will have no objection to our becoming officially engaged,' and at that his eyes widened slightly.
   'My dear fellow, you overestimate my position. Ferrelyn is a sensible girl, and I have no doubt whatever that by this time she and her mother know all about you, and have, together, reached a well-considered decision.'
   'But I've never even met Mrs Holder,' Alan objected.
   'If you had, you would have a better grasp of the situation. Jane is a great organizer,' Mr Zellaby told him, regarding one of the pictures on the mantel with benevolence. He got up.
   'Well, now, you have performed your part very creditably; so I, too, must behave as Ferrelyn considers proper. Would you care to assemble the company while I fetch the bottle?'
   A few minutes, with his wife, his daughter, and his prospective son-in-law grouped about him, he lifted his glass.
   'Let us now drink,' announced Zellaby, 'to the adjunction of fond spirits. It is true that the institution of marriage as it is proclaimed by Church and state displays a depressingly mechanistic attitude of mind towards partnership – one not unlike, in fact, that of Noah. The human spirit, however, is tough, and it quite often happens that love is able to survive this coarse, institutional thumbing. Let us hope, therefore -'
   'Daddy,' Ferrelyn broke in, 'it's after ten, and Alan has to get back to camp in time, or he'll be cashiered, or something. All you really have to say is "long life and happiness to you both".'
   'Oh,' said Mr Zellaby. 'Are you sure that's enough? It seems very brief. However, if you think it suitable, then I say it, my dear. Most wholeheartedly I say it.'
   He did.
   Alan set down his empty glass.
   'I'm afraid what Ferrelyn said was right, sir. I shall have to leave now,' he said.
   Zellaby nodded sympathetically.
   'It must be a trying time for you. How much longer will they keep you?'
   Alan said he hoped to be free of the army in about three months. Zellaby nodded again.
   'I expect the experience will turn out to have value. Sometimes I regret the lack of it myself. Too young for one war, tethered to a desk in the Ministry of Information in the next. Something more active would have been preferable. Well, good night, my dear fellow. It's -' He broke off, struck by a sudden thought. 'Dear me, I know we all call you Alan, but I don't believe I know your other name. Perhaps we ought to have that in order.'
   Alan told him, and they shook hands again.
   As he emerged into the hall with Ferrelyn he noticed the clock.
   'I say, I'll have to step on it. See you tomorrow, darling. Six o'clock. Good night, my sweet.'
   They kissed fervently but briefly in the doorway, and he broke away down the steps, bounding towards the small red car parked on the drive. The engine started and roared. He gave a final wave, and, with a spurt of gravel from the rear wheels, dashed away.
   Ferrelyn watched the rear lights dwindle and vanish. She stood listening until the erstwhile roar became a distant hum, and then closed the front door. On her way back to the study she noticed that the hall clock now showed ten-fifteen.
   Still, then, at ten-fifteen nothing in Midwich was abnormal.
   With the departure of Alan's car peace was able to settle down again over a community which was, by and large, engaged in winding up an uneventful day in expectation of a no less uneventful morrow.
   Many cottage windows still threw yellow beams into the mild evening where they glistered in the dampness of an earlier shower. The occasional surges of voices and laughter which swept the place were not local; they originated with a well-handled studio-audience miles away and several days ago, and formed merely a background against which most of the village was preparing for bed. Many of the very old and very young had gone there already, and wives were now filling their own hot-water bottles.
   The last customers to be persuaded out of The Scythe and Stone had lingered for a few minutes to get their night-eyes and gone their ways, and by ten-fifteen all but one Alfred Wait and a certain Harry Crankhart, who were still engaged in argument about fertilizers, had reached their homes.
   Only one event of the day still impended – the passage of the bus that would be bringing the more dashing spirits back from their evening in Trayne. With that over, Midwich could finally settle down for the night.
   In the Vicarage, at ten-fifteen, Miss Polly Rushton was thinking that if only she had gone to bed half an hour ago she could be enjoying the book that now lay neglected on her knees, and how much pleasanter that would be than listening to the present contest between her uncle and aunt. For, on one side of the room Uncle Hubert, the Reverend Hubert Leebody, was attempting to listen to a Third Programme disquisition on the Pre-Sophoclean Conception of the Oedipus Complex, while, on the other, Aunt Dora was telephoning. Mr Leebody, determined that scholarship should not be submerged by piffle, had already made two advances in volume, and still had forty-five degrees of knob turning in reserve. He could not be blamed for failing to guess that what was striking him as a particularly nugatory exchange of feminine concerns could turn out to be of importance. No one else would have guessed it, either.
   The call was from South Kensington, London, where a Mrs Cluey was seeking the support of her lifelong friend Mrs Leebody. By ten-sixteen she had reached the kernel of the matter.
   'Now, tell me, Dora – and, mind, I do want your honest opinion on this: do you think that in Kathy's case it should be white satin, or white brocade?'
   Mrs Leebody stalled. Clearly this was a matter where the word 'honest' was relative, and it was inconsiderate of Mrs Cluey, to say the least, to phrase her question with no perceptible bias. Probably satin, thought Mrs Leebody, but she hesitated to risk the friendship of years on a guess. She tried for a lead.
   'Of course, for a very young bride... but then one wouldn't call Kathy such a very young bride, perhaps...'
   'Not very young,' agreed Mrs Cluey, and waited.
   Mrs Leebody dratted her friend's importunity, and also her husband's wireless programme which made thinking and finesse difficult.
   'Well,' she said at last, 'both can look charming, of course, but for Kathy I really think -'
   At which point her voice abruptly stopped...
   Far away in South Kensington Mrs Cluey joggled the rest impatiently, and looked at her watch. Presently she pressed the bar down for a moment, and then dialled O.
   'I wish to make a complaint,' she said. 'I have just been cut off in the middle of a most important conversation.'
   The exchange told her it would try to reconnect her. A few minutes later it confessed failure.
   'Most inefficient,' said Mrs Cluey. 'I shall put in a written complaint. I refuse to pay for a minute more than we had – indeed, I really don't see why I should pay for that, in the circumstances. We were cut off at ten-seventeen exactly.'
   The man at the exchange responded with formal tact, and made a note of the time, for reference – 22.17 hrs 26th Sept...