Pa posto je mali naprosto obozavao dedu i zeljno iscekivo svaki vikend kad ce doci morala sam pazljivo da mu saopstim.

Znao je koliko je deda bio bolestan,posto ga je video 2 dana pre toga.
Rekla sam mu da je deda sad na nebu,da ce ga on cuvati odgore,da se seca dede kakav je bio prema njemu i koliko ga je voleo i da ga cuva u svom srcu.
Jos sam mu par stvari rekla,ali sad momentalno nemogu da se setim

Mali inace uci veronauku u skoli,pa sam izabrala zato taj nacin da mu kazem,da bude sto manje bolno za njega

Meni je sad mnogo lakse,jer je i on sazno...dok mu nissam rekla bila sam strasno napeta i nervozna i sve mi je zivo smetalo...ali sad je vec mnogo lakse.

Hvala jos jednom simijon,enigmi,aneo i svima ostalima sto ste u tako teskom momentu bili uz mene....stvarno ste pravi prijatelji

Nema na cemu. Ljudi zaista ne umiru dok god ih nosimo u svom secanju. I da, sasvim je normalno i opravdano da pustimo koju suzu kad ih se setimo.

Srce bilo bi divno da smo ti mogli pomoći još više. Možeš očekivati da ćeš i ti a i deca u početku prolaziti kroz fazu negiranja. Jednostavno nećete moći da razumete kako deke nema. Posle će, posebno kod dece, doći faza ljutnje. Osećaće kao da ih je deka napustio. Nemoj da se iznenadiš i budi jako strpljiva dok ta faza prođe. Naravno moraš uveriti da ih deka nije napustii, da nisu za to krivi ni doktor, ni roditelji, ni Bog. Baš ako treba neko da bude kriv neka to bude starost ili smrt. Posle toga doći će trenutak suočenja sa istinom. Tada će plakati, biti jako tužni, ali srećom kod dece to prođe brzo. Gledaj da ih tada angažuješ nečim lepim kao što je odlazak na izlet.

Pa cini mi se da se malo uozbiljio nakon saznanja,drugacije je poceo da prica i stvari ozbiljnije svata kad mu nesto kazem.

Da rekla sam ja njemu da ce deda zauvek da zivi u nama i nasim secanjima,samo je pitanje kako zeli da ga pamti,i da deda nebi voleo da je on tuzan i uplakan.

Sve ce to da se slegne vremenom... svi su kroz to prosli i ipak nekako mislim da je ono sto je najvaznije da to ipak ide redom... 
Reakcije mogu biti svakakve.. i uvek je to tako kada se desi nesto sto ne mozemo da razumemo...
Ali vremenom, stvari dodju na svoje mesto...

Da znam to ....eto neki dan je poceo da se ljuti kao,njemu se to nesvida,pa zasto je morao da ode....na kraju je reko da je jako ljut sto je otiso.

Ali sad je vec bolje,na svu srecu treba da idu na eskurziju,pa ce ga to malo razdrmati i skrenuti mu misli

ako budes tajila i ne govorila dete ce to jos teze podneti ljudi moji dobri ne mozemo nasu dacu citav zivot cuvati pod staklenim zvonom i praviti od njih debile reci detetu sto pre onako suptilno deda je otisao na neko bolje mesto i nece se vracati nikad a ako dete pita jel deda umro reci DA i onda mu posveti paznju veliku, jer se dete vezalo za njega (dedu) zato sto mu deda posvecuje vecu paznju nego vi. Samo nemoj da upadnez u zamku i da ga podmicujes poklonima vec ga bolje odvedi u prirodu ili zoloski vrt... Uspece garantovano ako vec nisi..

ja sam malo zakasnio ali bile su mi najbolje namere......

mozda nisi u toku, ali problem je resen.

 5.jun....02.h.ujutru...zvoni telefon...Nekako sam osetila da neshto nije ok. Koshmar u glavi...gde su klinci...Cera spava, sin na rodjendanu.
  Muzh se javlja na tel...na licu mu vidim grch bola...preminuo mu je otac. Shta sad...400.km  od Beograda...kako stici...da l je sposoban da vozi auto...shta reci deci koja su odrasla...obozhavaju dedu...itd...hiljadu misli u glavi...smirijum supruga...i sama sebi govorim...morash da budesh jaka...kako znash i umesh...

Odakle i snage ljudi moji, nemam pojma...nisam se ni oporavila od stresa...Stizhe me drugi...koji je za mene lakshi...ali za mog muzha mozhda ne...
 
Kako reci deci...Sandrici je 20.god. josh se nije oporavila od operacije..shta noj reci..Marko 22.god. ispitni rok je...
  Sabrala sam se...moram da ih pazim sve...nema ko drugi. Sandrica ostaje kuci...ne smem nju da testiram...put je dugachak...Naravno rekla sam joj da je deda preminuo, i uspela da je odgovrim da ne ide sa nama...(mozhda sam pogreshila ne znam, plashim se za nju...da joj je bar taj balans hormona ok...pa nek ide...samo mi je to bilo u glavi).

..i, da skratim...neko je napisao 'nek ide redom' neko mi reche ' ko se nije rodio taj nece da umre'....ali u ushima mi je samo bila ta rechenica ' nek ide redom'...Deda je star bio..kazhu da roditelj nije nikada star...ne znam...

Po ponashanju mog muzha, njegove sestre,moje svekrve..klinca..i naravno moj osecaj bola...mislim da je najtezhe bilo kad smo chuli, pa onda josh tezhe kad smo videli pokojnika, i kad smo se oprashtali od njega.Vidim i sada odsutan pogled kod mog muzha..ne pricha puno...mora napred i mora da zhivi.

Napisah ja...sve ovo...da nema ove teme verovatno ne bih pisala...Moramo biti spremni i na gubitak nekog blizhnjeg...ali  SAMO NEK IDE REDOM!