U smrt bez dokaza i krivice
Dolazak oslobodilaca bio je pomešan dvojakim osećanjem, radost zbog odlaska okupatora i strepnja od ljutnje dolazećih

Jer nema ništa tajno što neće biti javno, ni skriveno što se neće doznati i na videlo izaći (Jevanđelje po Luki, 8,17)
U jesen 1944. godine, sa "rikom" topova, koji su se primicali sa juga, u Beogradu je, među stanovništvom, vladalo dvojako osećanje: strah od dolazećeg komunističkog režima, ali i masovna euforija što, najzad, stiže oslobođenje od naci-fašističkog okupatora.

Strah su uvećavale izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kragujevca, Kraljeva i drugih mesta Srbije; bežali su pred partizanskom vojskom koja je streljala bez milosti i suđenja svakoga za koga se posumnjalo da je bilo kako bio u kolaboraciji sa Nemcima, Ljotićem, Nedićem ili Mihailovićem.

Svedočenja koja su kružila srpskom predstonicom bila su sve stravičnija i užasnija: egzekucije se vrše bez dokazivanja krivice; najteže kazne izriču preki vojni sudovi kojima je bila dovoljna samo sumnja i "cinkaroška dostava".

Ove egzekucije nisu bile slučajne, nepredviđeni incidenti ili spontani izraz besa i bezumlja pojedinaca u partizanskim redovima nego rezultat planova skovanih u vrhu Partije i njene vojske. Najpre je trebalo izvršiti "ilustraciju metkom" među Srbima u Srbiji.

I bravar Tito i nesvršeni učitelj Kardelj posebno su živeli u strahu da će građansko društvo Srbije, naročito beogradska elita pružiti snažan otpor u uvođenju posleratnog komunističkog režima u Jugoslaviji.

U ovome su ostala brojna svedočanstva. Najpre navodimo kazivanja Milovana Đilasa, koji je pripadao samom vrhu Komunističke partije Jugoslavije. Memoari su objavljeni na engleskom pod naslovom "Vartime"; na strani 419 piše:

"Još pre našeg ulaska u Beograd mi smo bili ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijeni na licu mesta. Ovo je već bilo objavljeno, iako se većina sledbenika Nedića i Ljotića povlačila sa Nemcima. Zasigurno, među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i, najnepravedniji sud bio poštedeo.

Ali ratovi, i naročito revolucije i kontrarevolucije se vode po dogmatskim i ideološkim kriterijumima - kriterijumi koji u toku istrebljenja postaju strast i praksa, navika i vrlina; osoba je kriva ne neizostavno zato što je nešto učinila, nego prosto zato što je nečemu pripadala.

Bes i mržnja bili su važni sastojci u takvim odlukama, ali ne odlučujući. Takvim ljudima sudski postupak izgledao je besmislen osim u prizornim slučajevima vezanim sa vođama: sud ne bi mogao doneti stotine, hiljade smrtnih presuda..."
Još pre tajnog leta avionom sa Visa za Sovjetsku Rusiju (18. septembar 1944. godine), Tito je svom najužem vođstvu govorio o "masovnom čišćenju" posebno po prelasku Drine njegovih jedinica i ulasku u Srbiju.

Saveznici su se veoma ljutili na Tita što je mimo njihovog znanja, krišom, išao u Moskvu na konsultacije sa Sovjetima. Kada je za to saznao komandant za Bliski istok, general Henri Metlend Vilson, hitno je pozvao brigadira Fricroja Maklina - koji se tada već nalazio u Srbiji sa jedinicama Koče Popovića - da dođe u Kazertu (Italija), u generalov glavni stan, i podnese izveštaj o Titovim planovima.

Brigadir Maklin je izvršio naređenje i podneo "raport" 22. septembra 1944. godine. U interpretaciji Aleksandra Krika ("Frust 1944. godine, 1410-12"), ovako glasi brigadirov izveštaj generalu Vilsonu:

"... Maklin je takođe rekao da je, kratko vreme pre napuštanja Titovog glavnog stana zbog svog skorašnjeg puta u Srbiju, u toku jedne društvene večeri, Tito nadugo opisao svoje poglede na budućnost Jugoslavije i Balkana.

Prema Maklinu, Tito je rekao da, dok se on nadao i još uvek se zaista nada da će u Jugoslaviji biti uvedena neka vrsta udruženja federalnih država kao vlade Jugoslavije, on se sve više plaši da to neće biti izvodljivo - bar ne neposredno posle oslobođenja i da će verovatno biti potrebno za prvih nekoliko godina vladati Jugoslavijom sa gvozdenom rukom i "čistiti" zemlju od onih nepoželjnih elemenata koji će otići u podzemlje posle trijumfa partizanske stvari..."

Prema tome, "masovno ubijanje na mestu" bila je posledica "čišćenja" zemlje o kojem je govorio Tito po ulasku preko Drine u Srbiju.
Piše: Mr. Ljubomir Pešić

Kardelj, nesvršeni učitelj i akademik
Četnike koji su se predavali Ozna odma likvidirala

A Edvard Kardelj, nesvršeni učitelj, kome Saveznici, u neznanju i zabludi, u svojim izveštajima, dodaju i titulu doktora, što ovaj to nikada nije demantovao (možda se tako negde i predstavljao) - o "čišćenju" je još precizniji; drugi čovek u partijskoj hijerarhiji jugoslovenskih komunista masovna streljanja bez suđenja i dokazivanja krivice naziva - "veliko čišćenje" i "masovne likvidacije".

Koga? Zna se: Srba u Srbiji.
U svojoj dragocenoj knjizi dokumentarno-memoarskog karaktera "Koraci i noći", (Njujork, 2002. godine) Marko Pivac (strana 5) piše:
"Decembra 1944. godine nalazio sam se u Sloveniji. Zabrinut za sudbinu svoga naroda, svoje porodice i svoju ličnu, obaveštavao sam se o razvoju događaja slušajući radio- emisije iz Jugoslavije i Italije. Tako sam čuo emisiju koja će, kasnije, uticati na moj život.

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), na čelu sa Josipom Brozom Titom, već je bila učvrstila svoje pozicije u Beogradu i krenula putem izgrađivanja ekonomskog i političkog poretka društva i države po sovjetskom uzoru. Iako još nije vladala celom teritorijom predratne Jugoslavije, izgledi za to bili su već osigurani.

Ciljevi

Svesna toga, KPJ se sistematski, planski, prihvatila ostvarivanja preduslova za postizanje svojih strateških ciljeva o uvođenju komunističkog i diktatorskog režima: likvidacije prividnih, stvarnih i potencijalnih političkih protivnika! Počelo je sa likvidacijama po "oslobođenim srpskim gradovima i teritorijama, žrtvovanjem omladine Srbije na Sremskom frontu, da bi se nastavilo, čim se ukazala prilika, sa masovnim ubistvima..."

Godine 1945, 18. maja, američki ambasador u Beogradu, Paterson, šalje u Vašington izveštaj, iz koga citiramo ovaj fragment:
"... Partizani po Beogradu i Srbiji još uvek masovno streljaju bivše sledbenike Mihailovića, proganjaju i zlostavljaju njihove porodice, oduzimaju njihova dobra i rekviriraju njihove domove za vojsku ili niže vladine službenike... Tajna policija Ozna drži građane u velikom strahu od iznenadnih hapšenja bez objašnjenja ili po beznačajnim i tričavim optužbama cinkaroša i doušnika i njihovim tajnim streljanjima..."

Iz izveštaja ambasadora Patersona o atmosferi u Beogradu i Srbiji prvih meseci posle oslobođenja navodimo i ovaj pasaž:
"Jugoslovenski civili su nas svakodnevno obaveštavali da četnike, koji se predaju, Ozna odmah likvidira ili ih šalje u rodne krajeve uz preporuku da ih tamo njihovi sugrađani likvidiraju, uz masovna dranja rulje: "Narodni neprijatelji, zločinci, saradnici okupatora, izdajnici..."

Značjan uvid u nameru Titovog režima i planskoj likvidaciji svih ratnih ili potencijalnih političkih protivnika komunističkom režimu, potiče i od svedočenja Edvarda Kardelja "Bevca". Njegov stav se potpuno poklapa sa Titovim stavom o "masovnim čišćenjima" i "konačnim rešenjima" svega onoga što bi u Srbiji bilo opozicija novom komunističkom poretku.

O tome svedoči Karl F. Norden. On je bio referent Stejt Depermenta za Jugoslaviju. Bio je u Beogradu na dužnosti od 16. januara do 3. aprila 1945. godine ("FRUST, 19222"), baš u vreme aktivnog rada Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih domaćih pomagača. Norden je posetio Kardelja 2. aprila 1945. godine i sa njim razgovarao 45 minuta. U Vašingtonu je 12. aprila poslao memorandum iz koga prenosimo sledeće:

"Upotrebio sam priliku da kažem dr Kardelju, da ja, govoreći samo u svoje ime, osećam da bi se postigao jedan vrlo važan korak napred u stabilizaciji unutrašnjih prilika kada bi bila proglašena stvarna i opšta amnestija i svi Jugosloveni, osim poznatih ratnih zločinaca, koje bi kao takve osudili ispravno postavljeni sudovi, mogli se vratiti svojim kućama i doprineti svoj udeo u obnovi razorene zemlje. Dr Kardelj se saglasio, pomalo oklevajući, ali je obazrivo rekao da je lista izdajnika i ratnih zločinaca velika i da bi vrlo veliki posao čišćenja zemlje i likvidacije "srpske reakcije" trebalo do kraja obaviti..."

Tajanstvenost

Razgovori sa Kardeljom o "likvidaciji srpske reakcije" vođeni su u vreme kada je "čišćenje tog elementa" bilo u punom jeku i kada je, kako kaže Norden, tog "elementa bilo na hiljade i desetine hiljada već eliminisano" u Beogradu i Srbiji.

Norden je uzgred opisao i svog sagovornika. On je Kardelja doživeo kao "tajanstvenog i podmuklog komunistu".
Međutim, tokom 1945. godine, američki ambasador u Beogradu, Paterson, bio je u prilici da često razgovara i sa dr Milanom Grolom, vođom Demokratske stranke. On je o zlostavljanjima, nezakonitim postupcima i surovosti komunističkog režima prema stanovništvu, redovno obaveštavao svoje nadređene u Vašingtonu.

Tako je, na primer, posle razgovora sa dr Grolom 26. aprila 1945. godine ("FRUST 1224-25"), poslao ovaj izveštaj:
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Tito na konju ušao u Beograd
Koliko je ljudi stradalo posle završetka rata bez suđenja?

Grol je rekao da komunisti u Beogradu i širom Srbije surovo likvidiraju svoje protivnike; da se ljudi koji su bili sa Dražom Mihailovićem ili ga bilo kao pomagali, stalno po kratkom postupku sude i ubijaju; da se privatno vlasništvo i preduzeća oduzimaju bez opravdanja; da su on i drugi srpski liberali u vladi nemoćni da to spreče, jer se i njima preti likvidacijom; da se donose drastični zakoni i da su garancije za pravična suđenja bez značaja...

Paterson u pomenutom izveštaju dodaje:
"Događaji koji će slediti u maju 1945. dokazali su da su garancije za pravična suđenja ne samo bez značaja, nego da su masakri desetina hiljada ljudi vršeni bez ikakvog sudskog postupka i suđenja kada su Drugi svetski i građanski rat u Jugoslaviji već bili završeni.

Bio je to teror

Tako je, dakle, Ričard K. Paterson u Vašingtonu obaveštavao svoje pretpostavljene o "teroru i zločinu komunističkog režima u Beogradu i Srbiji i konačnoj likvidaciji i rešavanju srpske reakcije da je zauvek nestane u podzemlju i da joj se zatre svaki trag."

A Josip Broz Tito je u Beograd odmah posle progona okupatora, u oktobru, 1944. godine, ušao na konju, okružen svojim najbližim saradnicima. Taj ulazak je zabeležilo i oko foto-kamere. Ta fotografija je značajno svedočanstvo jednog tragičnog vremena.

Tito je na konju u Beograd ušao ritualno i trijumfalno - kao pobednik i ličnost sa harizmom koju je stekao u ratu.
Taj patetični ulazak maršala u jugoslovensku i srpsku prestonicu neko je, mnogo godina docnije, s razlogom, nazvao JAHAČEM APOKALIPSE.

Lov na građane Beograda počeo je odmah, sa ulaskom partizana. Sa spiskovima u ruci ili bez njih "komesarske trojke" su već 19. oktobra 1944. godine krenule u akcije po Dedinju, gradskom kvartu koji je prvi oslobođen.

Specijalna ispostava Odeljenja zaštite naroda (OZNA), bila je smeštena na uglu Zmaj Jovine i Simine broj 21. Ta zgrada je imala tri sprata. Sagrađena je 1927. godine. Investitor je bila Uprava grada Beograda, a služila je do rata za tehničke potrebe gradske administracije. Zdanje je vrlo prostrano i temeljno građeno. Za vreme bombardovanja 1941. godine, deo zgrade iz Simine, glavni ulaz za teretni transport, bio je oštećen jednom razornom bombom. Zgrada je sanirana u celini (sa dogradnjom još jednog, četvrtog sprata) tokom 1946. godine.

Dakle, u nju je bila smeštene OZNA, policijsko odeljenje Prvog korpusa, dok je Vojni ili Preki sud radio u Ulici Francuskoj broj 5, a Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih domaćih pomagača bila je smeštena na Obilićevom vencu, u zgradi PRIJZDE.

Prvih dana, nedelja i meseci zgrada OZNE naročito je bila opsedana masama posetilaca. Jedni su u nju dolazili dobrovoljno, u svako doba dana i noći, otvoreno ili prikriveno, dok su drugi, sa lisicama na rukama i pod stražama, privođeni silom. Ovi prvi su mahom bili došunici ili cinkaroši, a drugi uhapšenici na osnovu anonimnih ili javnih prijava kao kolaboracionisti i saradnici okupatora.

U Beogradu je od 9. do 12. novembra 1944. godine održana Skupština antifašističkog veća narodnog oslobođenja Srbije (SANOS). Puna tri dana je odjekivala sala Kolarčevog univerziteta u Beogradu od gromkih pokliča delegata koji su došli iz cele Srbije. Klicalo se Titu ("Živeoo..." i Partiji: "Živela...", kako je zabeležio stenograf).

Sednicom je predsedavao dr Blagoje Nešković (predsednik Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Srbije), dok je sekretarske poslove obavljao Petar Stambolić.

Ovako glasi službena (stenografska) beleška o svečanoj sednici:
"Tačno u 14,10 časova na Skupštinu stiže maršal Jugoslavije Josip Broz Tito u pratnji komandanta Beograda general-lajtanta Ljubodraga Đurića, načelnika Vrhovnog štaba NOV i POJ, general-lajtanta Arse Jovanovića, predsednika Glavnog narodno-oslobodilačkog odbora Srbije dr Blagoja Neškovića, general-lajtanta Aleksandra Rankovića i pukovnika Mitra Bakića, šefa Kabineta. - Dvorana se prolama od ovacija, poklika i tapšanja..."

Hvala braći

Kada je na podijumu predsedništvo zauzelo mesto, Tito se obratio delegatima jednom kratkom besedom u kojoj se zahvalio Srbiji i srpskom narodu što je krenuo za njim i Partijom u ustanak i Narodnooslobodilačku vojsku. Počeo je sa :"Drugovi i drugarice, braćo i sestre". Ovo "Braćo i sestre" tada je izgovorio prvi i jedini put i, koliko se zna - nikada više! Neko mu je verovatno skrenuo pažnju da je to i četnički pozdrav.

Većina delegata tada je prvi put Tita videla i čula "uživo". Kako se seća tog vremena delegat iz Zemuna, Borislav Jovanović, u svojim uspomenama? "Bili smo malo iznenađeni i začuđeni, ali i razočarani: Tito je bio ne samo slab govornik, nego nije dobro poznavao ni naš jezik. Govorio je teško, sa krljanjem jezika, kao da je bio stranac, a ne naš čovek..."
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Streljanje posle usmene prijave
Zemaljska komisija utvrđivala je zločine pomagača okupatora

Skupština je, pored ostaloga, donela tri važne uredbe: Sud za nacionalnu čast, Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača i Uredbu ili Odluku o formiranju i osnivanju Privredne banke Srbije.

U jednom od članova Uredbe se kaže za Sud i ovo:
"Dovoljna je prijava usmena ili pismena jednog lica da bi se protiv nekoga poveo postupak..."

Već 24. oktobra 1944. godine zidove ranjenog Beograda "ukrasila" je sledeća plakata. Bila je izlepljena na svim javnim mestima. Oko nje su se okupljali građani i čitali je sa strahopoštovanjem; u zaglavlju je pisalo: "Demokratska Federalna Jugoslavija - Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača".

Glavni naslov plakate glasio je:"Narodima Jugoslavije!"
Plakat je imao tri dela i u njemu su glavne poruke istaknute posebnim, crnim slogom. Bio je to poziv građanima na saradnju, doušništvo i cinkarenje.

U prvom delu plakata se govori o zločinima (uopšte) i istoriji nastanka i formiranja Državne komisije:"Verni tumač narodnog osećanja pravde, Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije je 29. novembra 1943. godine na svom Drugom zasedanju u Jajcu donelo odluku o obrazovanju, pri Predsedništvu Nacionalnog komiteta, Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača".

U plakatu dalje piše:
"I danas je od Državne komisije, preko Komisije zemaljskih Antifašističkih veća i Narodnooslobodilačkih odbora kao organa narodne vlasti, organizovana u čitavoj našoj državi, naročita pravna služba za istraživanje i utvrđivanje zločina koje su nad našim narodom izvršili okupatori i njihovi pomagači. Prijave žrtava i oštećenika i iskazi svedoka, sa iscrpnim dokaznim materijalom pristižu svakog dana Komisiji i organima narodne vlasti.

Međutim, PRAVDA MORA BITI U POTPUNOSTI ZADOVOLJENA; SVI ZLOČINCI KAŽNJENI I SVAKA ŠTETA NADOKNAĐENA; ZATO JE SVETA DUŽNOST SVAKOG NAŠEG ČOVEKA, KOJI MA ŠTA ZNA I DOKAŽE I MA O KOME ZLOČINU ŠTO SU GA U NAŠOJ ZEMLJI POČINILI OKUPATORI I NJIHOVI NEPOSREDNI I POSREDNI POMAGAČI, DA TO PRVOM ORGANU NARODNE VLASTI DOSTAVE."

U drugom delu plakata se nabrajaju vrste zločina i ko su sve bili njihovi izvršioci, pa se pozivaju građani da
ODMAH SAOPŠTE ORGANIMA NARODNE VLASTI I BRIŽLJIVO SAKUPI SAV DOKAZNI MATERIJAL SVAKOG TAKVOG ZLODELA. UZ TO TREBA UVEK NAZNAČITI ŠTETU PRIČINJENU POJEDINCU ILI DRŽAVI, PROCENJENU U VREDNOSTI PREDRATNIH DINARA.
FAŠISTIČKI ZLOČINCI I NJIHOVI POMAGAČI MORAJU BITI PRIMERENO KAŽNJENI, DA SE SLIČNI ZLOČINI NIKADA VIŠE U ISTORIJI ČOVEČANSTVA NE PONOVE, A NAŠI NARODI MORAJU DOBITI PUNU MORALNU I MATERIJALNU ZADOVOLJŠTINU."

U završnom, trećem delu plakata kojima je bio preplavljen Beograd, u patetičnom tonu, stoji i "garancija":
"A da će to tako i biti, naši junački narodi imaju čvrstu garanciju s jedne strane u svojoj herojskoj Narodnoj oslobodilačkoj vojsci i svojoj novoj državi, Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, koje se pobedonosno razvijaju pod mudrim rukovodstvom velikog maršala TITA, a s druge strane u odluci, koju su na Moskovskoj konferenciji meseca novembra 1943. godine doneli naši veliki saveznici Sovjetski Savez, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države, da će svi okupatorski zločinci i njihovi pomagači biti vraćeni natrag u zemlju svojih zločina, kako bi mogli biti suđeni i kažnjeni po zakonima tih oslobođenih zemalja.

Tri velika naša saveznika dali su na ovoj konferenciji deklaraciju: "da će goniti ratne zločince do na kraj sveta i predati ih u ruke naroda koji ih tuže, da bi im se moglo izvršiti suđenje". Ruku pod ruku sa našim saveznicima gonićemo okupatorske zločince i njihove pomagače do na kraj sveta, sigurni da će pravda naših naroda staviti svoju ruku na njih..."

U zadnjem pasusu ove zastrašujuće plakate čiji sadržaj poziva građane na "cinkarošku saradnju" i "samoistrebljenje", između ostaloga, napisan je i ovaj "apel":

"Zato je hitno da se što pre podnesu prijave i optužbe protivu svih neposrednih i posrednih krivaca - izvršilaca, saučesnika i duhovnih začetnika zločina koje su nad našim narodima izvršili okupatori i njihovi pomagači. Zato svi svesni narodni borci i rodoljubi, koji imate dokazni materijal za ma koji zločin i ma koju štetu koje su okupatori i njihovi pomagači počinili našim narodima, dostavljajte ga organima vlasti!(Napomena: rečenicu podvukli autori plakata). Izvršite tu svoju dužnost koju imate prema mučeničkom i herojskom svom narodu i prema ljudskoj pravdi!
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Smrt ubicama i pljačkašima naroda
Već 27. novembra 1944. objavljen je spisak 109 streljanih ljudi

Jer, već nastupa čas konačnog privođenja narodnom sudu svih krvavih pljačkaša i dželata našeg naroda, svih okupatorskih zlikovaca i njihovih pomagača; - jer već nastupa čas nadoknade strahovitih šteta koje su okupatorski pljačkaši i njihovi pomagači, te najkrvavije štetočine u istoriji čovečanstva, našim narodima počinili."

Grafički posebno istaknutom, poziv građanima na saradnju sa Oznom i drugim represivnim organima novog režima, završava se ovako: "Smrt zverskim ubicama i pljačkašima našeg naroda, okupatorima i njihovim pomagačima i njihovim slugama! - Smrt fašizmu - Sloboda narodu!"

U potpisu: "sekretar dr Vladan Jokanović! (ovu će dužnost obavljati vrlo kratko kada će ga zameniti prof. dr Milan Bartoš) i "predsednik Državne komisije, dr Dušan Nedeljković, prof. univerziteta" (na ovoj dužnosti će ostati sve do septembra 1947. godine kada je Komisija raspuštena, uz obrazloženje da je obavila glavni deo posla u otkrivanju i kažnjavanju ratnih zločinaca i njihovih pomagača").

Ispiti i noću

U intelektualnom svetu dr Dušan Nedeljković je uživao glas "marksističkog filozofa" i "velikog komuniste bez kompromisa", a oni koji su ga neposredno poznavali kažu da je bio dosta "prgav, prek i samouveren". NJegov student je bio posle rata i otac prof. dr. LJubodrag Dimića. Pored mnogih drugih epizoda, otac je sinu ispričao i ovaj detalj:"Prof. dr Nedeljković je ispite zakazivao u svako vreme - noću i danju. Jednom je ispite zakazao u sedam ujutru. Okupili se studenti. Prvo profesorovo pitanje glasilo je:" Ko je jutros kupio i čitao Politiku i Borbu?"Među studentima je zavladao - muk! Nije čitao niko!

Ovo je profesora Nedeljkovića toliko rasrdilo da je sve isterao napolje i svima u indeks upisao nedovoljnu ocenu. Studenti su brzo saznali zašto su kažnjeni: u novinama je bio objavljen najnoviji Titov govor koji je za marksistu Nedeljkovića bio - svetinja! Jer, govori komunističkog vođe morali su se čitati, pamtiti i proučavati kao "mudre smernice kao ići u budućnost"!

Oni krugovi beogradske elite koji su pripadali "reakciji" rof. dr Nedeljkovića, dogmatskog marksistu, podrugljivo su nazivali - "šumskim markistom" i "šumskim filozofom". Ostala su svedočenja kako je bio "strah i trepet", ali ne zbog svog autoriteta u nauci, nego zbog svoje moći u novom režimu.

Svoje neistomišljenike mogao je da kažnjava kako je hteo i kako mu se htelo, jer je u njegovim rukama bila i moć OZNE, pa oni koji su tu moć iskusili, dobro znaju šta je značilo kada se pozivala OZNA da "rešava" naučne i ideološke nesuglasice sa protivnicima koji su negirali Nedeljkovićeve stavove. Karakteristično je čuveno savetovanje (naučni skup) o životu, delu i radu Svetozara Markovića. Tvrdnja dr Nedeljkovića da je to prvi naš marksista, u sali, među prisutnima, izazvalo je opšti smeh i negiranje Nedeljkovićeve tvrdnje.

Marković u to vreme nije ni znao šta je to - marksizam! to je toliko rasrdilo Nedeljkovića da je svojim oponentima zapretio OZNOM i hapšenjem.

Međutim, kao će se kasnije videti iz brojnih svedočenja i dokumenata, masovna streljanja i "pogubljenja na licu mesta" počela su u Beogradu već 19. oktobra 1944. godine. Osumnjičene građane, bez suđenja i suda, masovno je "gutao mrak". Streljanja su vršena noću, u potaji.

Ali, da pretnje Državne komisije, Zemaljske komisije i OZNE nisu bile pretnje verbalne - "praznom puškom" - pokazalo se vrlo brzo. U novinama su počela da se objavljuju imena streljanih. Ovo je u građanstvu izazvalo još veću paniku i strah.

Kratak opis

Tako je, na primer, "Politika" na prvoj i drugoj strani, na "udarnom" mestu, u ponedeljak, 27. novembra 1944. godine, pod naslovom "Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o suđenju ratnim zločincima u Beogradu" objavila imena 105 streljanih osoba, sa kratkim kvalifikacijama zločina i uopštenim obrazloženjima.

U uvodnom delu ovog saopštenja stoji:
"U toku bitke za Beograd i posle oslobođenja Beograda u ruke Narodno-oslobodilačke vojske pali su mnogi izdajnici i neprijatelji naroda, koji su pod okupacijom radili za fašističke osvajače i za njihov račun izvršili veliki broj zločina. Vojni sud Prvog korpusa NOVJ sudio je na vojnim zasedanjima od 26. i 30. oktobra, 2,6,10. i 18. novembra 1944. godine u Beogradu, tim izdajnicima i neprijateljima naroda.
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Spisak streljanih
Jer su: potkazivali, mučili, proganjali, ubijali, propagirali...

Presudom Vojnog suda Prvog korpusa osuđena su na smrt lica čija se imena navode. Smrtna presuda izrečena im je kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima, u smislu člana 13, 14. i 16. Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima.

Dug spisak grehova

Opšti razlozi presude su: što su pomenuti zločinci pripadali okupatorskim i izdajničkim terorističkim i špijunskim organizacijama, okupatorskoj vojnoj sili i izdajničkim vojnim organizacijama Nedića, Ljotića i Draže Mihailovća i drugih; što su svim svojim silama radili na učvršćenju Hitlerovog poretka u Jugoslaviji, odnosno protiv oslobodilačke borbe naših naroda i svih naših saveznika; što su ubijali borce Narodno-oslobodilačke vojske i poštene rodoljube, ili ih potkazivali neprijatelju, ili predavali, mučili, proganjali i ubijali; što su zborovima, štampom, radiom, pozorišnim predstavama, karikaturama i drugim sredtvima podupirali okupatorsko-fašističku tiraniju i izrugivali vojničke i moralne napore slobodoljubivih naroda. Sva pomenuta lica kažnjena su i gubitkom časnih prava za svagda i konfiskacije celokupne imovine u korist Narodnooslobodilačkog fronta."

Na kaznu smrti osuđeni su:
1. Arsenijević Velimir, kolar iz Ratara, dobrovoljac u Prvom LJotićevom dobrovoljačkom puku, nemački špijun. Pobegao sa Nemcima kada su se povukli pred Crvenom armijom i Narodno-oslobodilačkom vojskom, potom se, po nalogu Nemaca vratio na oslobođenu teritoriju u nameri da špijunira u korist Nemaca.
2. Babić Josip, iz Starigrada, policijski špijun, agent Gestapoa. Ucenjivao i potkazivao Gestapou i policiji poštene rodoljube i simpatizere Narodno-oslobodilačkog pokreta
3. Babović Aleksandar, saradnik "Novog Vremena", u svojim člancima zastupao okupatora i izdajnika Nedića i širio laži i klevete protiv Narodno-oslobodilačkgo pokreta

4. Birčanin Ilija, sanitetski potpukovnik, načelnik saniteta Nedićeve Srpske dobrovoljačke straže. Agitovao među lekarima i primoravao ih da stupe u SDS.
5. Brberić Ilija, učestvovao u četničkim jedinicama Draže Mihailovića od 1941. godine do skorašnjih dana; izvršio je mnoga zverstva; postao je čuven kao koljaš.
6. Brković Vujica, student iz sreza takovskog, agent Gestapo-a i spiker beogradske radiostanice kojom su upravljali Nemci.

7. Budimir Špiro, učestvovao u četničkim jedinicama Draže Mihailovića od 1941. godine do skorašnjih dana; streljao 5 zarobljenih boraca NOV
8. Bunjević Lazar, vojnik Nedićeve vojske, dobrovoljac. Učestvovao u mnogim borbama protiv partizana i streljao 4 zarobljena borca NOV
9. Vales Oskar, iz Kopera, agent Gestapo-a; po njegovim dostavama Gestapo je uhapsio nekoliko poštenih rodoljuba i streljao ih.
10. Veselinović Radosav, ministar poljoprivrede u izdajničkoj vladi Nedićevoj, najbliži Nedićev saradnik, organizator i rukovodilac planskog pljačkanja rpskog narod au korist okupatora i njegovih pomagača

11. Vićentijević Borivoje, zemljoradnik iz Belog Potoka, četnički komandant mesta, progonio je i Nemcima potkazivao poštene rodoljube, simpatizere NOP
12. Galijan Vladislav, šef kabineta krvoloka Aćimovića, agent Gestapoa još od pre rata
13. Glišić Dušan, tehnički direktor "Novog Vremena", agent nemačke obaveštajne službe
14. Grujić Miloš, jedan od organizatora bandi Draže mihailovića, član četničkog preko suda, agent nemačke obaveštajne službe, nemački tumač, posrednik između Nemaca i dražinovaca, organizator sastanka predstavnika Draže Mihailovića i nemačke oružane sile, organizator transporta oružja koje su Nemci davali četnicima Draže Mihailovića

Ubio brata

15. Deletić Milonja, iz sreza andrijevačkog, agent talijanske obaveštajne službe; izdao i potkazao Italijanima nekoliko boraca za narodno oslobođenje koji su streljani, organizovao ubistvo svog rođenog brata i sinovca koji su bili pripadnici NOP-a. Jedan od pokretača i organizatora borbe protiv partizana u Vasojevićima i Crnoj Gori

16. Domazet N. Rajko - kao agent Specijalne policije bio neposredno u službi pomoćnika Upravnika grada Beograda, potkazao je veći broj poštenih ljudi Specijalnoj policiji, koja ih je pohapsila i streljala
17. Doroški Georgije, iz Prnjavora, vrbovao je agente za Specijalnu policiju Uprave grada Beograda. U Beogradu je bio jedan od organizatora četničke podoficirske brigade, denucirao je policiji nekoliko poštenih rodoljuba, koji su bili pohapšeni i streljani
Piše: Mr Ljuborir Tešić

Glumac pred streljačkim strojem

Presudom Vojnog suda Prvog korpusa osuđena su na smrt lica čija se imena navode. Smrtna presuda izrečena im je kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima, u smislu člana 13, 14. i 16. Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima:

Nastavak spiska streljanih

18. Dostanić Dragutin - bio je jedan od organizatora četnika u Beogradu, postavljen od Draže Mihailovića za komandanta jedn ečetničke beogradske brigade, aktivan propagator borbe protiv NOV
19. Đonić Srbislav, pomoćnik ministra socijalne politike i narodnog zdravlja u izdajničkoj Nedićevoj vladi, isticao se kao jedan od najaktivniji propagatora Nedićeve izdaje.
20. Đorđević Dušan, ministar finansija u Nedićevoj vladi, jedan od najbližih Nedićevih saradnika, bio je povezan sa Dražom Mihailovićem kome je predao znatne sume državnog novca

21. Žumberski Nikola, nemački tumač i agent nemačke obaveštajne službe, progonio i tiranisao poštene srpske rodoljube
22. Eror Dušan, narednik, vodnik iz Babinog Potoka. Neprekidno bio u Nedićevim oružanim odredima, kao Nedićev dobrovoljac, počinio je više zločinačkih dela i ubio veći broj boraca za oslobođenje naše zemlje
23. Živadinović Jevto, bivši kapetan. Na intervenciju Nedića pušten iz nemačkog zarobljeništva, potom neumorni organizator četničkih odreda Draže Mihailovića. Draža ga postavlja u štab jedne brigade, kao oficir toga štaba istakao se kao vrlo aktivni propagator laži i kleveta protiv NOB-a i održavao je čvrstu vezu sa nemačkim okupatorima

24. Zarić Petar, službenik IV odseka Uprave grada Beograda (Specijalna policija) istakao se naročito u mučenju i zlostavljanju velikog broja uhapšenih narodnih boraca
25. Zec dr Petar, bivši senator, jedan od vrlo bliskih saradnika Nedićevih, imao je tesne veze sa nemačkim okupatorima, isticao se velikim zalaganjem za otvarenje Nedića i Nemaca
26. Đura Janković, bivši ministar. Održavao bliske veze sa Nedićem i nemačkim okupatorima, pružao veliku podršku kvislingu Nediću u sprovođenju njegove izdajničke politike

27. Janković Momčilo, bivši ministar pravde u Aćimovićevoj komesarskoj upravi i Nedićevoj vladi. Bio je jedan od najbližih saradnika izdajnika Aćimovića i Nedića, agent Gestapoa još od pre rata
28. Jovanović M. Aleksandar, bivši šef personalnog odseka Uprave grada Beograda, agent Gestapoa, iticao se zlostavljanjem narodnih boraca u zatvorima Uprave grada Beograda, naročito za vreme okupacije
29. Jovanović Branislav, član Ljotićevog Zbora. Učestvovao u više borbi protiv partizana, hapsio je i zlostavljao poštene srpske rodoljube, bio je agent nemačkog Gestapoa

30. Jovanović Branko, organizator "crnih trojki" u Beogradu, koje su poklale mnoge poštene Beograđane, simpatizere NOP-a
31. Jovanović Velibor, član Ljotićevog Zbora, saradnik Ljotićeve Obnove. U svojim člancima širio je laži i klevete protiv NOV i zalagao se za izdajničku Nedićevu politiku. Agent Gestapoa
32. Jovanović Zorica, bila je posrednik između Nemaca i četnika, jer je dobro govorila nemački, zatim je organizovala transport oružja i municije koju su Nemci davali Četnicima. Agent Gestapoa

33. Joksimović Jovica, četnički komandant mesta, radio je na organizovanju četničkih bandi
34. Jeftić Mihailo - bio je islednik Specijalne policije Uprave grada Beograda u logoru na Banjici, kao takav batinao je i mučio mnoge pripadnike NOP-a
35. Jovanović Lazar, bivši glumac, iz Beograda. Denuncirao je više poštenih rodoljuba kod četnika, koji su ih pobili, ucenjivao je više poštenih rodoljuba i uzimao im novac da ih ne bi denuncirao četnicima, istakao se u širenju laži i protiv NOP-a

36. Jojić Risto, komesar prosvete u Aćimovićevom kabinetu komesarijatu, jedan od najaktivnijih zastupnika interesa okupatora i pokretača otpora protiv NOB-e
37. Kockar Veljko, student tehnike, agent Gestapoa, istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP-a
38. Kočić Miodrag, granični žandarm, istakao se u klanju zarobljenih partizanskih ranjenika u užičkom kraju
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Ubistva srpskih rodoljuba bez suda
Streljanja su obavljena bez suda i sudske presude, bez dokazivanja krivice. Stradali su, pored ubica i saradnika okupatora, potpuno nevini ljudi

39. Krajinović Ilija, agent Gestapoa. Koristeći se Gestapom, upućivao je mnoge poštene ljude u nemačke rudnike, a potom ih je, pošto im je redovno uzimao novac, opet pomoću Gestapo-a, izvlačio iz rudnika opet uz mito

40. Krneta M. Spasoje, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Progonio je, hapsio i zlostavljao poštene rodoljube. Bio je jedan od pomoćnika zloglasnog Bećarevića

41. Kotur Đuro, pomoćnik ministra socijalne politike u Nedićevoj vladi. Bio je jedan od najaktivnijih saradnika Nedićevih

42. Kulundžija Dobrivoje, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se kao mučitelj poštenih srpskih rodoljuba

43. Lazarević Miodrag, student filozofije. Bio je vojni islednik pri prekom vojnom sudu Draže Mihailovića. U tom svojstvu izrekao je više smrtnih kazni borcima NOV-e i počinio druge zločine

Pozivao narod u borbu protiv NOB

44. Marjanović Čedomir, ministar pravde u Nedićevoj vladi. Blizak saradnik Nedića i okupatora, aktivan ljotićevac, neprekidno je pozivao narod u borbu protiv NOB-e.

45. Maksimović Ratko, student tehnike, obaveštajni oficir jedne četničke brigade. U jednom preduzeću je sastavio spisak simpatizera NOB-e i predao ga policiji koja je po tom spisku izvršila hapšenja i streljanja nekoliko lica

46. Marinković Dragoljub, okružni načelnik iz Kraljeva. U tom svojstvu bio u Požarevcu jedan od najbližih saradnika Nedića, istakao se u proganjanju slobodoljubivog stanovništva

47. Marković N. Slavko, četnik Koste Pećanca, mučio je zarobljene partizane, ubio dva partizana u Belom Potoku i izvršio mnogo drugih zločina

48. Maćešić Mihajilo, agent Specijalne policije Uprave grda Beograda, mučio poštene rodoljube i slao ih na streljanje

49. Mijušković dr Jovan, ministar socijalne politike u Nedićevoj vladi. Odano služio okupatoru i pozivao narod u borbu protiv NOB-e

50. Milovanović Dragoljub, organiztor "crnih trojki" Draže Mihailovića. Po njegovom naređenju "crne trojke" su poklale mnogo slobodoljubivih ljudi

51. Mihajilović Kosta, direktor gimnazije. Bio je član komisije koja je u Čačku sastavila spisak simpatizera partizana. Na osnovu tog spiska Nemci i Nedićevci su poslali u logor veliki broj građana. Kao veliki prijatelj Nemaca priređivao je nemačkim oficirima večere i predlagao im ko od građana treba da bude streljan

52. Makrićević Strahinja, sudski kapetan. Bio je član Prekok suda Draže Mihailovića i Svijancu koji je izrekao mnoge smrtne presude nad poštenim građanima

53. Mudrić Rade, žandarmeriski narednik. Za sve vreme okuapcije bio je u Nedićevoj vojsci i izvršio više zločina nad pripadnicima NOV-e

54. Nedeljković Aleksije, bivši major u Nedićevoj vojsci. Za sve vreme okupacije bio je u Nedićevoj vojsci. Dostavljao je rodoljubive ljude policiji i aktivno radio na fašiziranju mladih. Agent Gestapo-a

55. Pavlović Radisav bio je član jedne "crne trojke" Draže Mihailovića koja je zaklala nekoliko ljudi

56. Pavković Vidak, referent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se svirepim mučenjem boraca NOB-e

57. Pitašević Sotir, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se vernim služenjem okupatoru i mučenjem boraca za slobodu

58. Popović Branko, profesor Univerziteta. Najbliži saradnik Nedićevog ministra Jonića. Održavao je tesne veze sa zloglasnim Bećarevićem, referentom Specijalne policije Uprave grada Beograda. Tom Bećareviću je denuncirao veći broj studenata i građana

59. Pržić dr Ilija, profesor Univerziteta. Najbliži saradnik Nedićevog ministra Jonića. Bio član Državnog saveta. Bio saradnik i savetnik Aćimovića. Istakao se odanom službom okupatoru

60. Pomorac Radisav, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se svirepim mučenjem pripadnika NOB-e

61. Radosavljević Blažo, bivši kapetan, član propagandnog odseka za Crnu Goru pri Nediećvoj vladi, predsednik zloglasnog vojnog suda u Kolašinu koji je izrekao mnoge smrtne presude nad pripadnicima NOV-e

62. Ristić Dragoljub, iz Ripnja, bliski saradnik četničkog krvnika Bulatovića. Učestvovao u više četničkih zločina. Bio je član vojnog prekog suda koji je osuđivao na smrt pripadnike NOB-e pokreta Živka Ilića iz Parcana

63. Radulović Aleksandar, komandant Gradske straže Uprave grada Beograda, organizator Srpske državne straže u Beogradu. Vršio je raspored i davao naređenja za streljanja u logoru na Banjici, na kojima je i sam lično učestvovao

64. Savić Milivoje, agent Gestapo-a i Specijalne policije. Ubio je pripadnika NOB-e Karla Lukača zašta je nagrađen od Uprave grada Beograda sa 50.000 dinara. Zatim je prokazao još jednog pripadnika NOP-a i za to je nagrađen sa 15.000 dinara

65. Savić Svetolik, novinr, izdavački urednik Balkana, nemački i Nedićev plaćenik. U svojim člancima pod okupacijom oštro je i bestidno napadao Englesku, Sovjetski Savez, Ameriku i NOB. Naročito se istakao iznošenjem lažnih kleveta o NOB-i

66. Stefanović dr Svetislav, ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve Države, nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, književnosti i književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetskih vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici

67. Spasinović Ljubomir, dao je znatne sume novca četnicima Draže Mihailovića. Održavao vezu između Nemaca i četnika i potkazao nekoliko građana Nemcima

68. Stanimirović Atanasije, potpukovnik, referent za sudstvo Nedićevih dobrovoljačkih odreda. Aktivno se zalagao za učvrćivanje okupatorske i Nedićeve vlasti. Vrlo aktivno gonio i predavao Gestapo-u i Specijalnoj policiji pripadnike NOP-a

69. Simić Bogdan, novinr iz Beograda. Kao stalni saradnik Novog Vremena, uređivao spoljnopolitičku rubriku. Po uputstvima Nemaca pisao slavopojke nemačkoj vojsci i fašizmu, isticao nemačke uspehe, obmanjivao javnost lažima o slabosti i neslozi saveznika, održavao bliske veze sa Gestapom

70. Stojanović Aleksandar, general, jedan od najbližih saradnika Nedića i nemačkih okupatora. Radio je najaktivnije na organizovanju borbi protiv NOB-e

71. Šušman Anton, nadzornik zatvora u Užicu. Posle povlačenja partizana iz Užica 1941. godine svirepo je mučio zarobljene pripadnike NOP-a i podstrekivao i ostale žandarme da ih muče

72. Tatić Milan, službenik zatvora u Užicu, zajedno sa Šusmanom Antonom zlostavljao i mučio uhapšene pripadnike NOB-e

73. Tanović Jovan, direktor Novog Vremena, saradnik Obnove i drugih fašističkih listova. Održavao vrlo tesne veze sa Nemcima, jedan od rukovodilaca Nedićeve i nemačke propagande

74. Terzić Vujica, pratilac četničkog kapetana Dragutina Bojovića, komandanta mladenovačke četničke brigade, vršilac mnogih klanja nad pripadnicima NOP-a

75. Todorović S. Nikola, iz sreza Dragačevskog, šef policije, agent Gestapo-a. Prokazao i izdao 26 pripadnika NOP-a koji su streljani

76. Trbović Marko, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se traganjem za pripadnicima Narodno-oslobodilačkog pokreta i mučenjem istih

Novinar u vezi sa Gestapoom

77. Urbanac Stanko, agent Gestapo-a. Od Nemaca postavljen za komesara jevrejskih imanja. Koristeći se tim položajem bavio se ucenjivanjem i denunciranjem

78. Fidler Martin, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se traganjem za pripadnicima NOP-a i mučenjem istih

79. Francen Sima, novinar iz Beograda, saradnik Novog Vremena, održavao je tesne veze sa Gestapoom. Bio je neumoran u pisanju članaka o spoljnopolitičkoj situaciji, veličanju Nemaca i nemačke vojne sile i u žučnim i bestidnim napadima na saveznike i savezničku vojsku

80. Hempl Petko, agent Gestapo-a. Mučitelj pripradnika NOP-a

81. Han Ivan, agent Gestapo-a i vojnik zloglasne SS divizije "Princ Eugen"

82. Horvatski dr Milan, pomoćnik ministra finansija u Nedićevoj vladi. Održavao tesne veze sa Dražom Mihailovićem kome je poslao znatne sume državnog novca. Jedan od organizatora pljačke koju su okupatori i Nedić vršili nad našim narodom

83. Cvetković Aleksandar - kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radia istakao se ismevanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjetskog Saveza, Amerike i našeg NOP-a. Održavao je bliske veze sa Nemcima.

84. Ždudović Novica, agent italijanske fašističke obaveštajne službe. Organizovao četničke bande Draže Mihailovića. Prokazivao je Italijanima borce NOB-e. Izdao je dr Milivoja Krdžića i majora Milčka Jankovića, za čije je glave primio 35.000 lira pa su ih Italijani streljali

85. Đumić Čedomir, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Istakao se u traganju za pristalicama NOP-a i mučenjem istih

86. Šmit Josip, član četničke grupe koja je klala i ubijala poštene rodoljube, glavni organizator četničkih bandi u svome kraju. Istakao se još i nemilosrdnim proganjanjem porodica partizana

87. Šnebl Dušan, agent Gestapo-a. Duže vremena bio u nemačkim SS zločinačkim jedinicama

88. Štar ing. Boris, agent nemačke obaveštajne službe. Duže vreme bio u zloglasnim SS jedinicama

89. Aranički Miomir, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda, pohapsio i mučio mnoge pripadnike NOP-a

90. Cvetković Miroslav, bio je na službi u logoru na Banjici. Učestvovao u zverskim ubijanjima i mučenjima zatvorenika u logoru

91. Ćosić Žarko, agent Specijalne policije Uprave grada Beograda. Pohapsio i mučio pripadnike NOP-a
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Frizer krio nemačke vojnike
Iz Gospića je u Srbiju prebegao da bi pobegao od ustaškog noža, preživeo rat, a ubio ga partizanski metak

92. Herceg Franjo, agent Specijalne policije. Tukao i mučio pripadnike NOP-a, zatvorene u logoru na Banjici
93. Dimitrijević Gradimir, agent Specijalne policije. Tukao i mučio pripadnike NOP-a
94. Hudina Josip, sudski pukovnik, bio je član vojnog prekog suda Srpske dobrovoljačke straže i u tom svojstvu je izrekao više smrtnih presuda pripadnicima NOP-a

95. Obradović Branko, agent Specijalne policije, tukao i mučio pripadnike NOP-a
96. Ašković Božidar, zamenik Pećančevog četničkog vojvode Bosiljčića.
Streljao je, zaklao i mučio više pripadnika NOP-a. Bio je organizator Pećančevih četnika na Ubu.
97. Milovanović Milan, "Vojvoda Pećanac mlađi", organizator Pećančevih bandi. Organizovao je potere za partizanima u topličkom okrugu. Streljao više pripadnika NOP-a i izvršio više zločinstava

Tukli i mučili

98. Perišić V. Radivoje, vojni islednik u Srpskoj dobrovoljačkoj straži u Valjevu. U tom svojstvu mučio je mnoge pripadnike NOP-a i poslao ih u smrt.
99. Šinaka A. Otokar - prijavio se kao dobrovoljac u nemačku vojsku i borio se protiv NOB. Učestvovao u mnogim zločinstvima
100. Igor A. Lokar, inženjer, dobrovoljno stupio u nemačku vojsku i borio se protiv NOV-e. Učestvovao u mnogim zločinstvima koja je nemačka vojska izvršila nad narodom

101. Vertag S. Alfred, nemački tumač, koji je na saslušanjima uzimao učešća u tuči i mučenju pripadnika NOP-a
102. Đorđević Milutin, vojni islednik u Ljotićevim dobrovoljačkim odredima koji je pri isleđivanju tukao i mučio mnoge pristalice NOP-a
103. Šmindlig J. Josip, tipograf, zloglasni agent nemačkog Gestapo-a

104. Vućićević Dobrivoje, frizer. Krio je nemačke vojnike u Beogradu i pomagao im da ne padnu u ruke NOV-e posle oslobođenja grada
105. Danilović Radojica, činovnik, agent italijanske obaveštajne službe, organizator četničkih bandi. Izvršio više zločinačkih dela nad narodom svog kraja."
Na kraju ovog dugog spiska još stoji samo jedna rečenica:
"Sve smrtne presude su izvršene!"

Međutim, gde su osuđeni pogubitelji i na kojoj su lokaciji u zajedničke grobnice sahranjeni - nikada se nije saznalo. Beogradom su kružile razne zastrašujuće priče. Pominjan je Lisičiji potok (ispod Belog dvora), pa Jajinci, Marinkova bara, Ada Ciganlija i dr., o čemu će se kasnije svedočiti.

Vojni sud je neprekidno radio i, po kratkom postupku, žrtve slao na gubilište. Izricane su, u glavnom smrtne kazne, o kojima će štampa u određenom "ritmu" obaveštavati javnost zvaničnim saopštenjima. Istog dana (27. novembra 1944) i drugi dnevni beogradski list Borba objavila je takođe presudu i streljanje 105 osuđenika, ali ne na udarnom mestu nego na drugoj strani manje upadljivoj.

Kao što se vidi iz kratkih, suvoparnih i krajnje uopštenih obrazloženja za donošenje najtežih kazni, sud je radio brzo, u "tajnim odajama", samo na osnovu sumnje ili prethodno, na papiriću, često bez potpisa, dostavljenoj prijavi kakvog anonimnog doušnika. U nedostatku čvršćih dokaza o kolaboraciji osuđenih na smrt, najčešće se dopisuje: "Bio agent Gestapoa!"

Beogradska javnost tog vremena bila je više nego iznenađena i začuđena kada je, na primer, među imenima pogubljenih, pod rednim brojem 25, pročitala i ime - dr Petar Zec i kvalifikaciju "greha" uz ime: "...bivši senator i saradnik Nedićev..."

Ko je bio dr Petar Zec

Ko je, zapravo, bila ova javna ličnost?
O tome nas je obavestila Beograđanka Mirjana Kuzmanović.
Do Drugog svetskog rata dr Petar Zec živeo je u Gospiću. Bio je senator i zamenik bana Ivana Perovića u kraljevskom namesničkom veću koje je upravljalo Jugoslavijom posle pogibije Kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine.

Dr Petar Zec je u Gospiću bio izuzetno cenjena ličnost i kao stručnjak i kao human čovek koji je želeo svima da pomogne u nevolji. Bio je direktor opšte bolnice "Marton". Kao Srbinu, ustaše su zapretile klanjem, pa je njihov nož izbegao u zadnjem trenutku.
Piše: Mr Ljubomir Tešić

Spasio hiljade dece i streljan
Nikada se neće doznati čime su se, kako i kojim argumentima branili uhapšeni i na smrt osuđeni

Uspeo je da pobegne u Srbiju i dođe u Beograd. U srpskoj prestonici prihvati se odgovorne i humane dužnosti: radio je kao sekretar srpskog Crvenog krsta; čitavoj Srbiji, a posebno Beogradu, dobro su bile poznate humane aktivnosti ovog lekara: spasao je na hiljade srpske dece, izbegle iz NDH od ustaškog noža i još više Srba iz tih krajeva koji su spas potražili u Srbiji; nevoljnicima je pružao razne vrste pomoći i poslao u logore na hiljade paketa kao humanitarnu pomoć...

Eto, to je bio "greh" doktora Petra Zeca koji je pobegao od jedne giljotine da bi mu život prekratila ona druga - partizanski Preki vojni sud - sa kvalifikacijom: "Kolaboracija sa Nemcima" i" rad u srpskom Crvenom krstu" u vreme kada je u Srbiji na vlasti bio Milan Nedić...

Uhapšeni i izvedeni pred Vojni sud Prvog korpusa i suđenja bila su čista formalnost i farsa. Unapred su svi bili osuđeni na najtežu kaznu po "kratkom postupku", a sumnja je bila glavni adut. Čini se da sud nije vodio bilo kakve zapisnike o procesu suđenja. Zato takvih spisa i nema u arhivskoj građi Državne komisije (110 DK) koja se čuva u Arhivu Jugoslavije. Nikada se neće doznati čime su se, kako i kojim argumentima branili uhapšeni i na smrt osuđeni, jer takvu vrstu odbrane sud nije ni uzimao u razmatranje.

Nema spisa

Postoji još jedna, vrlo verovatna pretpostavka: pre nego što će sudska građa Državne komisije postati, prema zakonskim uzusima dostupna široj javnosti, nju su prethodno "pročešljali crveni prsti", koji su izlučili sve ono što kompromituje komunistički režim i te prve posleratne godine. Tako, na primer, u velikom broju fascikli postoji i po deset propratnih akata, ali nema i glavnog spisa (prepiska sudova, komisija, tužilaca, OZNE...)

O ovim nepravednim suđenjima akreditovani diplomatski predstavnici u Beogradu redovno su obaveštavali svoje vlade u zemlji, ali bez nekog posebno efekta. Sva suđenja su i dalje bila - "sudanije".

Veoma je zanimljivo svedočenje dr Dušana Maksimovića, advokata iz Beograda. Njega, jednog dana, na ulici, susreće Dejan Medaković. Bilo je to prvih meseci posle rata. Ovaj razgovor je Medaković objavio u svojim memoarima (tom III, strana 60. i dalje...). Advokat Maksimović je bio bliži Medakovićev rođak koji je svome rođaku Dejanu "otvorio srce i dušu".

Advokat Dušan koji je za Medakovića Duško:
"... Veruješ li ti u te prve presude ratnim zločincima izrečene od nekakvih vojnih sudova? Sve koješta. Ljude su jednostavno pokupili i streljali, a sve ostalo je naknadno izmišljeno. Uostalom, tek naknadno je i proglašen Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države koji je predviđao kažnjavanje za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu ovog zakona, pa čak koja nikada ranije nisu bila opisana kao krivična dela. Hvali Boga što se ne baviš ovim advokatskim poslovima, već istražuješ umetnost. Moja profesija u ovom sistemu nema budućnost..."

Produžio je jetko:
"Shvatio sam to brzo, već na Prvoj konferenciji advokata koja je sazvana posle oslobođenja. Njeni organizatori su bili Voja Lukić i Miodrag Popović. Bilo je mnogo govornika, ali je kao glavna tačka najavljen dr Ivan Ribar, koji je do rata i sam bio advokat i član uprave Advokatske komore. Na skupu se pojavio u ulozi predsednika Prezidijuma, dakle, bio je u tom trenutku formalni šef države.

Održao nam je vatreni govor, vešto intoniran i dobio je mnoge aplauze. Ipak, najveći se pljesak zaorio o Makedoniji. Znam, rekao je svečano, da vas sve mnogo interesuje pitanje Makedonije. Ne treba da brinete! Makedonija će i nadalje biti toliko srpska kao i do sada. Ne znam koliko nas je u sali razumelo ovu njegovu igru reči, ali je meni odjednom sve postalo jasno".

Ali Duško", pokušavam da mu proturečim, a činim to ne iz ubeđenja, već iz potajne želje da što više čujem od svog rođaka koji je očigledno savršeno obavešten kako funkcioniše naš pravni sistem", pa valjda nije sve tako crno, nemoguće je da su novi gospodari tako brzo sklonili i porušili ceo pravni poredak, sve one principe koje je evropski duh mukotrpno gradio još od rimskih vremena.

Honeste vivere, neminem ledere, suum cuiljue tribuere (Pošteno živeti, nikoga vređati, svakome dati njegovo), pa zar to nisu nepomerive istine, juče, danas i sutra, i do veka?"

Šta beše mudrost

"Baš si ti neki šaljivdžija i naivac", odgovri mi moj rođak dr Duško Maksimović." Sve to što pričaš uči se iz udžbenika i to je teorija, a u svakodnevnom životu sve se to menja i primenjuje prema željama onih koji su uzeli vlast, a učinili su to u ime naroda i isključivo zbog njegove ovozemaljske sreće. A ko sme da smeta toj sreći? Jesi li već čuo za mudrost: Nema slobode za neprijatelje slobode". Time je sve rečeno, a svaki komentar je suvišan. Hoćeš li primere? Da li pamtiš proces protiv optuženih, protiv omladinaca članova tzv. Nacionalne revolucionarne srpske omladine.
Piše: Mr. Ljubomir Pešić