Bunar krije tajnu

Piše: Miroslav Zarić

BIO je petak, 29. oktobra 1971, tačno 11 časova pre podne, kad se automehaničar Miško Vimer, po nalogu šefa radionice, spustio u bunar u dvorištu Auto-moto društva "Železničar" u Inđiji, u centru grada, da popravi kvar na vodovodu. Majstor je pogledao dole, ka površini vode i ugledao neki predmet kako pliva. U prvi mah učinilo mu se da je to telo psa ili mačke, ali samo za trenutak. Kad je bolje zagledao, zastao mu je dah.
Na površini vode, plivalo je mrtvo žensko telo, crnomanjaste devojke duge kose.
Kad su ubrzo pristigli operativci SUP iz Inđije, a nešto kasnije i inspektori pokrajinskog SUP iz Novog Sada, bio je to kraj pretpostavki gde se krije 19-godišnja studentkinja iz Inđije Vera Novković, koja je nestala bez traga i glasa, osam meseci ranije, u petak 18. februara 1971. Obdukcija u Institutu za sudsku medicinu u glavnom gradu Vojvodine je i potvrdila identitet nesrećne devojke, koja je pre ubistva, pokazalo se, bila i silovana. Bilo je i drugih tragova nasilja, a zaključak lekara bio je i da je žrtva prvo ubijena, pa doneta i bačena u ovaj bunar, uvek zatvoren i zaključan katancem.
Dok su desetine radoznalih građana, koji su se odmah okupili na vest o neobičnom događaju, nagađali koliko je dugo telo moglo da provede u bunaru, najčudnije je bilo što niko dotle nije osetio da je voda zagađena. Neki radnici, perači automobila, često su pili vodu iz ovog bunara, a vodu je koristilo za pranje posuđa, pa čak i za kuvanje, i osoblje iz obliženj kafane "Bona via". Da čudo bude veće, voda je slata 25. juna na analizu u Novi Sad, odakle je stigao izveštaj da je bakteriološki potpuno - ispravna!
Bunar je bio više puta opravljen u poslednja tri meseca, pa je utoliko čudnije što niko od radnika, koji su se spuštali unutra, nije primetio telo ubijene.

SILOVANA, PA UBIJENA
U ISTRAZI, u kojoj se uglavnom sve vrtelo oko bunara, trebalo je razrešiti i čudnu okolnost da je telo ubijene studentkinje ostalo punih osam meseci u vodi, a da se pri tom nije raspalo? To je rađalo pretpostavku da je Vera ubijena na nekom drugom mestu i tamo zadržana, da bi ubica tek kasnije sklonio telo u bunar.
Prva nezvanična vest o hapšenju ubice Vere Novković pojavila se u dnevnoj štampi tek 25. decembra. Za zločin je osumnjičen 31-godišnji privatni zanatlija iz Inđije Zdravko Brkić.
Trebalo je dotle da prođe gotovo puna dva meseca, pa da inspektori SUP Inđija, uz pomoć kolega iz pokrajinskog SUP u Novom Sadu, bar su to tada tako smatrali, kriminalistički rasvetle ubistvo studentkinje Vere Novković. U tom uverenju svako im je mnogo pomogao i Brkić, 23. decembra, naprasnim priznanjem zločina, koji je dotle uporno negirao.
Utisak o krivici osumnjičenog podgrevalo je njegovo ponašanje u vreme kad je otkriveno telo ubijene devojke u bunaru: Zdravko Brkić se izuzetno upadljivo raspitao za detalje događaja, dok je sa ostalim znatiželjnicima stajao u blizini bunara.
U međuvremenu, otklonjena je dilema koliko dugo je telo ubijene Vere Novković ležalo u bunaru AMD. Obdukciona komisija eksperata iz Novog Sada utvrdila je da je to potrajalo osam meseci, čime su odagnate pretpostavke da je ubica prethodno držao telo nesrećnice na nekom drugom mestu, pa ga naknadno bacio u bunar.
Obdukcija je potvrdila i pretpostavku da je Vera Novković bila najpre silovana, a potom ubijena tvrdim predmetom. Obdukcija tela pokojnice pokazala je da je nesrećna studentkinja, nakon što je silovana, udarena triput tvrdim prdmetom u glavu. Brkić je, međutim, priznajući zločin, opisao kako je devojku udario samo jednom i pri tom ubeđivao istražnog sudiju da se sa Verom duže vreme zabavljao, održavajući intimne odnose.
Opisujući do u pojedinosti kasnije sastanke i izlaske sa 19-godišnjom studentkinjom, Brkić je ispričao kako se Vera kasnije jako zaljubila u njega, da mu je prebacivala što se retko viđaju i da su u prvi konflikt došli kad je predložila, a on odbio, da nađe sobu u Beogradu i napusti ženu i dete.

UDARAC PO GLAVI
- BILO je to jednog ranog jutra, februara 1971, kad sam se spremao da pođem za Beograd - objasnio je. - Kod jednog oraha čuo sam kako me neko otpozadi imenom tiho zove. Okrenuo sam se i ugledao Veru. Pružila je levu, a ja njoj desnu ruku i tako smo, držeći se za ruke, išli nekoliko koraka jedno pored drugog. Kod ćoška zgrade Auto-moto društva smo zastali i poljubili se i ne znam kako smo se našli u dvorištu iza garaže.
Poričući da je silovao studentkinju i tvrdeći da je Vera, tog jutra, dobrovoljno pristala na intimni odnos, Brkić je ispričao sudiji kako su došli do jednog povećeg sanduka, levo od ograde:
- Seli smo na poklopac toga sanduka i tu smo imali intimni odnos. Dok je još ležala na sanduku, Vera mi je rekla da nađem jednu osobu u Beogradu i da se više ne vraćamo u Inđiju. Rekao sam da je to nemoguće, jer volim ženu i dete. Ona mi je odgovorila da i u njoj ima dete, jer od decembra nije imala menstruaciju. Pripretila mi je da će, ukoliko ne prihvatim njen preglog, istog dana pismom izvestiti moju ženu o našim odnosima. Nastala je svađa, ja sam u besu dohvatio jedan predmet, koji je stajao uz ogradu i njime je udario jednom po glavi i ona je od udarca pala. Više nije davala glasa od sebe.

Video je da je zevnula, a kada joj je opipao puls, nije radio. Primetio je i da se umokrila.
Brkić je objasnio kako se uspaničio, dohvatio je rukama oko grudi, dovukao do bunara, podigao poklopac i bacio je unutra. Kako nije čuo da je pala u vodu, pretpostavio je da joj se telo negde zakačilo i pošto je oko bunara bilo nekih predmeta, sećao se da je dohvatio neki obli predmet i bacio ga u bunar i to u suprotnu stranu, da bi udarom oslobodio Verino telo da padne u vodu.

"SVE SAM IZMISLIO"
BRKIĆ se sećao da je više ovakvih predmeta bacio u bunar i čuo da su jedan ili dva pali u vodu, kao i da je na dva okrugla predmeta bio zavezan kanap, koji je takođe bacio.
- Sećam se da je tu bilo kratko parče letve, na kojoj je bilo zabijeno nekoliko eksera i na letvi, onako ovlaš, bio omotan kanap, žica i krpa, koju sam isto tako bacio u bunar - objasnio je.
Osumnjičeni se sećao i da je, kad je Veru bacio u bunar, ona imala na sebi tamni zimski kaput, čizme i suknju. Nije pamtio da li je pri sebi imala tašnu i još nešto. Ali, upravo zbog navodnog raspitivanja "Da li su izvađeni kaput i tašna?" ili "Da li su našli kaput i tašnu?", koje je njegov prijatelj Milan Damnjanac prijavio policiji, Brkić se i našao iza brave. Ništa mu nije pomoglo što je svedok Boro Trkulja, koji je prisustvovao njegovom razgovoru sa Damjancem, bio kategoričan da Zdravko nije izgovorio ove reči, pojasnivši kako je samo čuo pitanje: "Kako su vadili leš iz bunara?" Brkić je dvojici inspektora, koji su ga saslušavali, izneo više verzija o tašni. Najpre je objasnio kao je "Vera nosila tašnu o ramenu", zatim da je "tašnu bacila u klozet", ispravivši se odmah kako to nije tačno, jer je "klozet bio zaključan". Kad mu je inspektor LJiljak predočio ove protivrečne iskaze, okrivljeni je kratko odgovorio: "Možda sam ja to izmislio". Vera Novković, uzgred, kako je na suđenju bilo nepobitno utvrđeno, kritičnog dana uopšte nije sa sobom imala tašnu!
Mesec dana kasnije, 25. januara 1972, Brkić u potpunosti poriče da je ubio studentkinju iz Inđije i u svim kasnijim iskazima u istrazi i na glavnom pretresu ostaje u tome dosledan:
Sve sam izmislio, a Veru Novković poznavao sam samo iz viđenja. Učinio sam to, jer su mi islednici SUP govorili da postoje dokazi kako sam ja to delo izvršio i da ću, ako priznam, biti u povoljnijoj situaciji. Još pre hapšenja, iz novina, saznao sam da je Vera bila silovana pre ubistva.

VODA IZ BUNARA
NAJJAČI utisak na suđenju, koji je ozbiljno poljuljao Brkićevo priznanje iz istrage, bilo je svedočenje njegovog poznanika LJubnje Vrdoljačića, koji je ovim rečima, 21. januara 1975, izazvao muk u sudnici:
- I danas me stegne u grlu, kada se setim da smo Zdravko i ja, toliko puta, sedeli u kafani "Bona via", pili kafu i jeli čorbu skuvanu od vode upravo iz bunara, u kome je kasnije pronađeno telo ubijene studentkinje.

LAŽNO PRIZNANJE
U PRIGOVORU na optužnicu, Okružnom sudu Sremska Mitrovica, Brkićev advokat Dragan Bataveljić tvrdio je kako se ona zasniva na izmišljenom priznanju optuženog pred licima koja su nezakonito vodila istragu, jer su ga ispitivali policajci, bez prisustva istražnog sudije.
Ovaj branilac naveo je kako nije utvrđeno da je krvava maramica, pronađena u bunaru, pripadala optuženom, a da je nalazom eksperata pronađeno da mrlje na njoj ne potiču ni od pokojne Vere Novković.
- Ne samo da nema dokaza, već nema ni indicija za krivicu - izjavio je, neposredno pred suđenje, Brkićev drugi branilad dr Aleksandar Markičević. - Optužnica, koja je na staklenim nogama, podignuta je u minut do dvanaest, kada je isticao krajnji rok pritvora od šest meseci. Prvobitno priznanje Brkića sasvim je u suprotnosti sa nalazom obdukcije i veštačenjem, a za očigledno lažno priznanje krivice, niko ne može biti osuđen.

Priznanje pod presijom

OPTUŽNICA protiv Brkića podignuta je 10. maja 1972. i zamenik okružnog javnog tužioca Dušan Radotić smatrao je da je ubistvo potvrđeno šestomesečnom istragom. Brkić je okrivljen da je udario Veru nekim tvrdim predmetom u glavu, a zatim je bacio u bunar, vezavši za njeno telo četiri metalna valjka, dve keramičke cevi i jedan gibanj.
Glavna zamerka odbrane istrazi bila je što je ona, praktično, tekla na dva paralelna kraka. Onu zakonitu, ali čisto formalnu, vodio je stvarno i mesno nadležan istražni sudija iz Sremske Mitrovice, sa udaljenosti od 65 kilometara od zatvora u Novom Sadu, gde je bio smešten okrivljeni. Onu drugu - nezakonitu, faktički su vodili operativci pokrajinskih organa unutrašnjih poslova u ovom gradu. Inspektori su bili i ti koji su obavestili istražnog sudiju da Zdravko Brkić traži da bude saslušan.
Istražni sudija Dušan Popović odmah je doputovao u Novi Sad i tamo u zatvoru sačinio zapisnik o priznanju. Potom se vratio u Sremsku Mitrovicu, a okrivljenog prepustio da ga dalje “obrađuju” inspektori i ubačeni zatvorenik Dragan Arsić. Okrivljeni se, kasnije, žalio kako je doživeo žestoku zatvorsku torturu, a svedok Voja Šćepanović, koji je sa njime delio ćeliju, nakon Arsićevog odlaska, izjavio je kako je Zdravko Brkić “drhtao kao prut”, posle svakog informativnog razgovora sa inspektorima, dolazio upišan i da je, u očajanju, hteo da se obesi.
PRIZNANJE
NAPISMENO
SUĐENJE Brkiću počelo je 12. juna, u Okružnom zatvoru “Sremska Mitrovica”, u izuzetno napetoj atmosferi i pred prepunom sudnicom. Optuženi se branio punih pet sati pred velikim većem, kojim je predsedavao sudija Zlatoje Momirović, i više puta ponavljao kako nije ni silovao, ni ubio Veru Novković.
- Nisam ubica i stidim se svojih reči u priznanju od 23. decembra prošle godine, koje sam dao istražnim organima - rekao je okrivljeni. - Tako je moralo biti, jer drugog izlaza nije bilo. Inspektori pokrajinskog SUP iznudili su mi priznanje. Žao mi je što se ime jedne poštene devojke kalja na ovaj način. Nisam je poznavao i sa njom nisam imao nikakve odnose.
- Zašto ste priznali nešto što niste učinili? - upitao je sudija Momirović.
- Nisam više mogao da izdržim, jer sam za šest meseci boravka u zatvoru saslušan više od 150 puta - optuženi je odgovorio uzdrhtalim glasom i kroz suze. - Da bi me preplašili, inspektori su doveli jednog čoveka, koji je bio osuđen na smrt i govorili mi kako me čeka ista sudbina ako ne priznam, a ako to učinim, jeftinije ću proći.
Brkić je, tog dana, teško optužio inspektore pokrajinskog SUP Milorada Jandrića i Savu LJiljaka, koji su sami vodili istragu i pri tom ga i maltretirali. Ono što je priznao 23. decembra, objasnio je, bilo je sve naštimovano i po njihovoj direktivi:
- Dobio sam sve napismeno 15 dana ranije, uz naredbu šta da kažem istražnom sudiji, a to sam morao da naučim napamet.
Svoje priznanje, dok je bio u istražnom zatvoru u Novom Sadu, optuženi je objasnio i željom da na taj način što pre dođe do suda i pred njim ispriča pravu istinu. U daljem toku odbrane, Brkić je tvrdio kako su inspektori tražili da prizna i ko su mu saučesnici u zločinu, jer nije mogao sam da ubije Veru Novković i baci je u bunar:
- Pokazali su mi izjavu mog brata, koju je ovaj navodno napisao, kako zna da sam ja ubica studentkinje, a rečeno mi je da je i on u zatvoru.
NERVOZNI BRKIĆ
BRKIĆ je ispričao kako mu je situacija u AMD “Železničar” bila poznata odranije, jer je tamo često opravljao svoj automobil. Znao je, objasnio je, da je Vera Novković nestala. Ostale pojedinosti oko bunara, leša i pojedinih predmeta, doznao je od Miška Vimera i drugih koji su silazili u bunar, kad su pronašli i izvadili žrtvu. Pojedine detalje saznao je i iz priča okupljenih radoznalaca, iz dnevne štampe, koja je o svemu opširno pisala, iz razgovora sa inspektorima policije i, najzad, iz rešenja o otvaranju istrage. NJegov prijatelj Milan Damnjanac je, međutim, ispričao istražnom sudiji da je, onog dana, kada je pronađeno telo pokojne studentkinje, bio sa Brkićem i da je ovaj tada izgledao veoma nervozan, interesujući se šta je pronađeno u bunaru, a posebno da li su inspektori pronašli Verin kaput i tašnu.
Damnjanac je bio pripadnik SUP iz Inđije i prvi čovek koji je 29. oktobra 1971, kada je iz bunara izvađeno Verino telo, posumnjao u Brkića, kao ubicu. Sve ove sumnje, zbog kojih je njegov bivši prijatelj ležao već sedam meseci u zatvoru, Damnjanac je ponovio i pred sudom. On ih je sažeo u nekoliko utisaka, objašnjavajući da je, uz interesovanje šta je otkriveno u bunaru, Brkić bio otada veoma potišten, da je iznenada propušio, pio je, a u jednoj vožnji kolima do Stare Pazove izvodio takve egzibicije da je on - svedok, pomislio kako mu nije stalo do života.
Opšti utisak u sudnici bio je da proces sve više liči na istragu i da se poreknuto priznanje, koje je još dominiralo suđenjem, svakog trenutka sve više dovodi u sumnju, u gotovo potpunom odsustvu ozbiljnijih dokaza. Sud je praktično bio prinuđen da navode optužnice za Brkićevu krivicu proverava samo preko posrednih dokaza.
Iz svih ovih razloga, sudija Momirović prekinuo je glavni pretres posle samo dva dana suđenja, odlažući ga na neodređeno vreme, uz odluku da se na jesen pozovu dvojica inspektora Milorad Jandrić i Savo LJiljak, koji su radili na otkrivanju zločina.

MARAMICA U BUNARU
VERODOSTOJNOST priznanja okrivljenog podupirala su, u tom trenutku, samo dva materijalna dokaza. Ako bi se i prihvatila Brkićeva tvrdnja - kako mu je priznanje iznuđeno - nedostajao je odgovor kako je onda on znao da se u bunaru nalazi njegova krvava maramica. Ova maramica pronađena je u mulju sa mrljama krvi, tek kad su posebni stručnjaci uspeli da isuše bunar. Osim maramice, u bunaru je pronađena i kanalizaciona cev, za koju je Brkić, takođe rekao da je bacio u bunar posle izvršenog dela.
Suđenje je nastavljeno u septembru. Svedok Sava LJiljak je tada bio prilično skeptičan i nije verovao u detalje Brkićevog priznanja ubistva, iako je on bio prvi koji ga je čuo od okrivljenog. I njegov kolega, inspektor Milorad Jandrić, na istom pretresu, izrazio je veliku nevericu u istinitost Brkićevog priznanja.
ljubavi nije bilo
U vazduhu je ostalo da lebdi i pitanje bez odgovora - zašto bi optuženi, pa i žrtva, ako su već odranije bili intimni, kao što je to Brkić naglasio u priznanju, izabrali za vođenje ljubavi tako riskantno i živo mesto, kao što je bilo dvorište AMD u Inđiji. U to vreme je, naime, neko lako mogao da ih vidi, pa je daleko praktičnije i logičnije bilo da su seli u Brkićev automobil i pošli ka Beogradu, gde su usput mogli bilo gde da stanu ili svrate.
Posle novog odlaganja, suđenje je nastavljeno 15. novembra 1972, kada je javni tužilac Dušan Radotić umetnuo u optužnicu deo, kojim Brkića optužuje i za nasilje pre ubistva. Time je potpuno pao u vodu deo priznanja optuženog o prethodnim intimnim odnosima sa pokojnom studentkinjom i o dobrovoljnom snošaju pre ubista,
Presuda je usledila 22. decembra, pod brojem K-102/72, prihvatajući izmenjenu optužnicu, sa motivom seksualne pohote i pokušajem silovanja, kojem se žrtva odupirala. Zdravko Brkić dobio je maksimalnu kaznu - 15 godina zatvora.
Osuda optuženog praktično je značila i istovremeno odbacivanje najvećeg dela njegovog priznanja inspektorima SUP i istražnom sudiji. Celu priču ljubavne veze između Brkića i Vere i njihov intimni odnos na dan ubistva, sud je odbacio kao čistu izmišljotinu, uvažavajući izlaganje javnog tužioca koji je tvrdio da nikakve ljubavi nije bilo, već je Brkić jednostavno presreo devojku, silom je odvukao u dvorište AMD i ubio je nakon neuspelog silovanja.

NEPOZNATI POMAGAČ
ONO što je bilo još čudnije, veće nije prihvatilo ni deo objašnjenja optuženog iz priznanja 23. decembra 1971. - kako je sam, 19. februara te godine, ujutro, sklonio telo u bunar, vezao za njega neke predmete i obavio radnje da se leš nađe u vodi. Sud je prihvatio tvrdnju tužioca da je ubica bacio telo u bunar tek kasnije, uz pomoć nepoznatih saučesnika. Ovo je izvedeno uvođenjem u zločin “nepoznatog pomagača”, kojeg je optuženi morao da ima, jer ono što je opisao, Brkić nije mogao sam da uradi. U novoj konstrukciji toka događaja, sud je smatrao da se sve nije dogodilo tog jutra, već sledeće noći i da je tada ovo “poverljivo lice, verovatno od rodbine, pomagalo optuženog, koji je po oceni suda čuvao stražu i ujedno dodavao keramičke cevi i ostale predmete i kanap tom neidentifikovanom licu, a ovo spustilo telo do vode i vezalo za telo predmete”.
Brkićev iskaz od 23. decembra 1971. ocenjen je u presudi da je “najvećim delom izmišljen i lažan”, a tačan jedino u delu koji se odnosi na sam čin ubistva Vere Novković.

Treća presuda - sloboda

Piše: Miroslav ZariĆ

U PRIZNANJU je bila klimava i Brkićeva priča da je u bunar bacio dve neoštećene keramičke cevi, jer je inspektor Jandrić bio na suđenju kategoričan da je to laž, zato što je lično eksperimentisao i bacao ove cevi u bunar i one su se pri padu raspadale i raspršavale. Brkić je naveo i da je, za telom, bacio u bunar i jednu letvu sa zabijenim ekserima i namotajima žice, kanapa i krpe, ali i pored detaljne pretrage dna bunara, ovakva letva nije pronađena.
Oslanjanje presude uglavnom na priznanje imalo je slabu tačku i u tvrdnji optuženog da su on i žrtva obavili polni odnos na jednom sanduku, koji se nalazio uz ogradu. Ova ograda je, naime, bila tek kasnije podignuta, a domarka Spasenija Stojić objasnila je da sanduk koji pominje Brkić, u vreme događaja, nije bio tamo gde on kaže. On se pojavio, sa još jednim limenim sandukom, tek u leto te godine, nekoliko meseci nakon što je Vera Novković nestala!
Zdravko Brkić nije pogodio ni kakav je zimski kaput na sebi imala pokojna Vera. On je inspektorima opisao kaput "tamne boje", a ona je kritičnog dana nosila kaput drap, svetle boje, koji je i izvađen iz bunara. Nije bila tačna ni njegova priča kako je Vera bila u drugom stanju, jer je sudski veštak dr Miloš Tasić objasnio da žrtva nije bila gravidna.

UBEĐIVANJE CIMERA

OKRIVLJENI, očigledno, nije dobro poznavao ni unutrašnjost bunara i da u njemu postoje dve, a ne samo jedna betonska ploča sa rešetkama, o kojoj je govorio. U svom priznanju, on uopšte nije pomenuo taj drugi odeljak, na kojem se isto tako nalazi otvor sa rešetkastim poklopcem. Kad je priznao ubistvo i da je Verino telo bacio u bunar, Brkić je objasnio kako nije čuo pljusak vode, već je telo palo na betonsku ploču. Dr Tasić je smatrao da bi, u tom slučaju, na Verinom telu moralo da se pojavi ozbiljno spoljnje krvavljenje. Na betonskoj ploči, međutim, nisu pronađeni nikakvi tragovi krvi.
U veliku sumnju bio je doveden i ključni materijalni dokaz, koji je potkrepljivao Brkićevo priznanje: maramica koja je pronađena u bunaru, u stanju raspadanja i sa tragovima krvi. Verina majka Evgenija Novaković ispričala je da je njena nesrećna ćerka, kad je 19. februara 1971. izašla iz kuće, imala maramicu koja je bila "šarena, a ne jednobojna".
Zdravko Brkić je, kako je tokom postupka utvrđeno, uvek nosio papirne maramice, pa je maramica pronađena u bunaru pre mogla da bude Verina nego njegova.
Sve ove nepodudarnosti iz Brkićevog priznanja sa utvrđenim činjenicama, navele su Vrhovni sud Vojvodine da dvaput ukida osuđujuće presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Prvi put je to učinjeno 5. septembra 1973. rešenjem Kž. 291/73.
Na novom pretresu, Brkić je po ko zna koji put ponovio staru priču. Objasnio je da nije ubica i da je zločin priznao po nagovoru islednika i Dragana Arsića, osuđenika sa kojim je delio ćeliju u zatvoru. Arsić je ubačen u Brkićevu ćeliju 17. novembra 1971, a kazna je trebalo da mu istekne tek 12. okbora 1974. Otkud se ovaj osuđenik iz KPD našao u istražnom zatvoru sa okrivljenim, bila je nerešiva misterija.
Ćelija u kojoj su bili Brkić i Arsić nalazila se blizu zatvorske sobe u kojoj je tada boravio neki ubica osuđen na smrt, čiji su se krici noću često prolamali hodnikom. Dok je preplašeni Brkić ovo slušao, cimer ga je, kako je kasnije objasnio, pripremao na priznanje: "Priznaj, budalo. Znaš li kako završavaju oni koji ne priznaju? Pred puškom sa zavezanim očima. Verujem ti da si nevin, ali šta ti to vredi".

SUD - SUMNJA!

DVOJICA veštaka, dr Miloš Tasić i dr Miodrag Bucić, nisu se slagala ni oko broja povreda na glavi žrtve. Dr Tasić je smatrao da su bila zadata dva udarca, a dr Bucić samo jedan, kao što je u svom priznanju rekao i optuženi. Treće razmimoilaženje bilo je oko položaja u kojem se nalazila žrtva: da li je stajala, sedela, ležala ili bila u nekom drugom položaju u trenutku zadobijanja povrede. Iz svih ovih razloga, sud je tog dana odlučio da se obavi novo sudsko-medicinsko veštačenje, koje je poverio Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Do presude i izlaska na slobodu, 22. maja 1975, optuženog su tada delile puna godina dana i još jedna osuda u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. I drugo veliko veće, pod predsedništvom sudije Milana Šarana, smatralo je da postoje ubedljivi dokazi o Brkićevoj krivici i ponovo ga osudilo, ovoga puta na 10 godina zatvora, čak pet manje nego na prethodnom suđenju.
Ova presuda prihvatila je u celini Brkićevo priznanje od 23. decembra 1971, nakon što je javni tužilac 4. aprila 1974. odustao od izmenjene optužnice i vratio se na njen prvobitni tekst. Sud je sada dopustio postojanje ljubavne veze između žrtve i ubice i utvrdio da je Vera Novković, u svađi sa okrivljenim, psovala Brkiću majku, ženu i dete i da je ovaj tada, iznerviran pretnjama, bio doveden u stanje sužene svesti i u besu zamahnuo nekim metalnim predmetom i udario je po glavi.
I ova presuda nije položila ispit pred Vrhovnim sudom Vojvodine i nakon ukidanja 15. jula 1974, morala je ponovo na popravni u Okruži sud Sremske Mitrovice. Ovoga puta, pred veliko veće sudije Dimitrija Zakića. Rešenje Vrhovnog suda, bilo je prekretnica u postupku prema Zdravku Brkiću, jer je ovaj sud prvi put izrazio "ozbiljnu sumnju", kako u istinitost priznanja okrivljenog, tako i u stanovište prvostepenog suda da je optuženi dobrovoljno priznao izvršenje krivičnog dela. Viši sud je doveo u ozbiljnu sumnju da li je Zdravko Brkić pravi ubica Vere Novković. Ovu sumnju potkrepljivalo je i neslaganje veštaka i o predmetu koji je ubica držao u ruci i o broju udaraca koji je zadao žrtvi.

UZROK SMRTI

TAKO je 5. septembra 1974. godine, u Sremskoj Mitrovici održano i treće suđenje Zdravku Brkiću, koje će se protegnuti čak do 22. maja iduće godine, kad je izrečena i treća presuda. Pred sudom su se ređale iste ili slične izjave svedoka sa ranijih pretresa, veštaci su se i dalje razlikovali u mišljenjima oko bitnih elemenata za utvrđivanje krivice, pa su u pomoć pozvani novi stručnjaci.
Nastavak glavnog pretresa 4. aprila 1975. još više je zamrsio sudsko raspetljavanje zločina, od koga je dotad proteklo više od četiri godine. Ekspertiza stručnjaka za sudsku medicinu beogradskog Medicinskog fakulteta pokazala je da se, zbog dužine vremena u kojem su se dogodile promene na lešu, ne može pouzdano utvrditi pravi uzrok smrti studentkinje Vere Novković. Veštaci su istakli da se ne može pouzdano utvrditi i da li su povrede na telu ubijene nastale dok je ona bila živa ili nakon smrti. Isto tako, pouzdano nije mogao da se utvrdi ni uzrok povrede - da li je to bio udarac ili možda samo pad. Tog istog dana, sudija Zakić zakazao je za 12. april i delimičnu rekonstrukciju zločina.

ZAJEDNO U KRAĐU

Policajci i tužioci uvek su cenili saradnju okrivljenog, koji u istrazi gde odgovara grupa učesnika nekog krivičnog dela, prvi "propeva" i pomogne da se ono rasvetli. Zauzvrat, takav "kooperativni" svedok bio bi kasnije blaže optužen ili se tužilac ne bi na suđenju zalagao da dobije što oštriju kaznu.
Klasičan primer ovakve nagodbe dogodio se pre tri decenije, kada je u Okružnom sudu u Novom Sadu uhvaćena i optužena provalnička grupa Dimitrija Gavrilovića Gavre. Bio je to slučaj, koji je 1977. godine žestoko uzbudio javnost, jer je povod suđenju Gavri bio nečuveni zločin: 15. juna, oko 2.15 ujutru, u Ulici Novosadskog sajma, vođa družine zatečen u krađi ubio je dvojicu milicionara.
Na čelu optužnice, uz 32-godišnjeg mašinskog tehničara, kao glavni saučesnik u ubistvu pozornika Ćetka Mijatovića i Dušana Popovića, nalazio se njegov sedam godina mlađi drug Pavle - Paja Savin. Obojica su se naoružali obijačkim alatom, toki-vokijem i džakovima i te noći zajedno krenuli u krađu. Dok je Gavra obijao trafiku "duvana" broj 196, Savin mu je čuvao "stražu".

SUDSKI OBRT

POSLE izlaska suda na lice mesta, usledio je brz put do presude, koja je objavljena 22. maja i glasila da se Zdravko Brkić oslobađa odgovornosti i pušta na slobodu. Sud ovo nije učinio zato što smatra da optuženi nije počinio zločin, već zato što je utvrdio da za ovo nema dokaza. Presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, pod brojem K. 217/75, bila je pravo opelo spornom priznanju, na kojem su se bazirale prethodne dve odluke različitih veća istog suda.
Potvrda ove presude usledila je znatno kasnije, kad je presudom Vrhovnog suda Vojvodine Zdravko Brkić definitivno oslobođen optužbe, koja ga je, kao senka, pratila punih pet i po godina. Tokom ove pravosudne odiseje, policija je privela i saslušala više od šest stotina ljudi, a sud ispitao 46 svedoka i više veštaka raznih struka. Zdravko Brkić odsedeo je 1.283 dana u zatvoru, a još dve godine i mesec dana živeo u neizvesnosti da li će Vrhovni sud Vojvodine potvrditi oslobađajuću presudu.

Odbrana vođe bande

Piše: Miroslav Zarić

KADA se iznenada pojavila patrola milicije, Gavra je pobacao džakove sa pokradenom robom i počeo da beži ka obližnjem groblju. Milicionari su ga sustigli, ali je provalnik tada potegao pištolj. Mijatović i Ćetković su ubijeni, a Gavra se sakrio u prtljažnik svog automobila i tamo ostao, dok se Savin, koji je uspeo da pobegne, u pet ujutro nije vratio i odvezao ga kući.
Tamo su odmah uklonili tragove. Za pomoć posle izvršenog krivičnog dela, iz sedmočlane grupe optuženih, odgovarala su još dvojica: Slobodan Radović Begeč i Đorđe Stanković.
Gavrilović je bio optužen za tzv. “teško” ubistvo, koje je ondašnji KZ SFRJ formulisao kao delo za koje je bilo predviđeno najmanje 10 godina zatvora ili smrtna kazna: “ko liši života službeno lice pri vršenju poslova javne ili državne bezbednosti ili dužnosti čuvanja javnog reda, hvatanja učinioca krivičnog dela ili čuvanja lica lišenog slobode”.
Savin je odgovarao samo za član KZ, koji je predviđao zatvor do 10 godina, za onog “ko pruži pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana smrtna kazna”.
Ostali članovi družine, sa izuzetkom pomenutih Radovića i Stankovića, bili su optuženi za šezdesetak pljački i krađa, koje su počinili po celoj zemlji.
Gavrilović je u istrazi delom priznavao, a delom poricao zločin, što se odnosilo na deo koji mu je “skidao glavu”. On nije sporio da se gušao sa Mijatovićem i Popovićem i pri tom pucao, ali nije priznavao da ih je pogodio.
- Nisam znao da su to milicionari, nego sam mislio da su to građani, koji su mi postavili zamku, pa su me sustigli i uhvatili - pokušao je da se izvadi u istrazi.

BEŽI, PUCAĆU!
SUĐENJE ubicama milicionara počelo je u ponedeljak 20. februara 1978. godine, pred velikim većem kojim je predsedavao sudija Tomislav Vojnović. Kao iskusan kriminalac, šef bande je želeo da prvo čuje šta će izjaviti i kako će ga teretiti ostali članovi, pa je zato odbio da se brani na pretresu.
- Ja bih želeo da se branim ćutanjem - saopštio je sudiji, koji je ceo taj dan, potom, utrošio na čitanje iskaza optuženog iz istrage.
“Nisam nikog hteo da pogodim”, zapisano je u njegovom saslušanju. “Hteo sam samo da uplašim dvojicu, koji su pokušali da me zadrže. Zato sam repetirao pištolj i upozorio: “Beži pucaću!” Čovek ispred mene upitao je: “Čime ćeš pucati?” Nije verovao i zato sam još jednom repetirao i jedan metak je pri tom ispao. Tada sam dobio udarac u glavu. Osećao sam kao da tonem, kao da me sahranjuju. Video sam svoju pratnju.
Konfuzni opis sukoba sa nepoznatom dvojicom, u kome navodno nije prepoznao ljude u uniformi, Gavrilović je ovako nastavio:
“Počeo sam da bežim, ali mi je neko skočio na leđa i zgrabio me oko pojasa. Vukao sam ga za sobom, a onda čuo neko stenjanje i jauk i osetio kako je on počeo da popušta. Tada me je neko udario tvrdim predmetom u glavu. Ugledao sam ogromnog čoveka sa pištoljem uperenim u moje grudi.
Optuženi je, na saslušanju u istrazi, opisao da je uspeo da podigne ruku sa oružjem nagore i da je, zatim, čuo zaglušujući pucanj:
“Okrenuo sam se i ponovo je opalilo. On je pao napred, ja nazad i to na nešto meko iza sebe, kao telo. Skočio sam i počeo da bežim. Video sam pištolj u svojoj ruci.”
Kraj izjave, koju je predsednik veća tog dana pročitao, zvučao je gotovo neverovatno: posle bekstva, u žbunju na groblju, Gavra je, navodno, shvatio da u rukama, umesto jednog, ima dva pištolja - svoju “astru” i otetu “beretu”, koju je kasnije odneo u Srbobran i bacio u jedan sanduk.
- Imate li šta da dodate ili primetite ? - upitao ga je na kraju sudija.
- Ne - ustao je i kratko odgovorio optuženi.
Svoj ravnodušni izraz Gavra nije promenio, kad se u sudnici pojavio drugooptuženi Pavle Savin, koji je očigledno bio istovremeno i glavni - svedok optužbe.

SVEDOČENJE SAVINA
- GAVRU poznajem od 1968. godine, kada smo pošli u prvu provalu - rekao je Savin. - Sve nas je on pojedinačno uvodio u provale i svi smo ga slušali bez pogovora. On je planirao akcije, određivao kuda ćemo, kada ćemo i sa čime ćemo ići i šta ćemo raditi. Mi smo izvršavali samo njegova precizna naređenja, a onaj ko nije imao oružje, dobijao bi ga od njega pre polaska u provale.
- Da li ste razgovarali o tome kada bi trebalo da ih upotrebite - upitao je sudija Vojnović.
- Ne, jer smo preko toki-vokija uvek bili obaveštavani o opasnosti. Osim toga, Gavra je uvek govorio da samo pazimo na sebe, a da se za njega ne sekiramo. “Mene nikad neće uhvatiti”, stalno je ponavljao.
Savin je pričao na suđenju kao navijen, ali je trenutak, kad je “bos” upotrebio oružje 15. jula 1977, morao da opisuje reč po reč. Tako je zahtevao predsednik suda.
- Video sam patrolna kola i upozorio zvučnim signalom Gavru na opasnost. Ugledao sam jednog milicionara kako izlazi iz automobila i prilazi vratima trafike. Tog trenutka sam poručio Gavriloviću: “Frka, murija!” To je značilo: Opasnost, milicija! Milicionar se okrenuo, prišao kolima, a kad je iz njih izišao još jedan čovek u uniformi, iskoristio sam trenutak i pobegao.
- Videli ste da su to milicionari? - insistirao je sudija.
- Da, trafika i ulica su bili osvetljeni - potvrdio je Savin, uz dodatak da je, dok je trčao, čuo dva pucnja.
Tragajući te noći za “šefom”, koga je ostavio u opasnosti, Savin je objasnio da je promenio sestrin i bratov automobil i pred zoru, kada je racija bila završena, neopaženo je došao do Gavrinih kola, kojima su bili pošli u provalu. U prtljažniku je, šćućuren, sa dva pištolja u rukama, čekao Gavra. Prvo pitanje, sećao se njegov drug, bilo je: “Jesu li gotovi?”
- Čujem, drugar, da jesu - tvrdio je da mu je odgovorio Savin. - Onda mi je naredio da ga vozim kući. Rekao je: “Krvav sam”. Kod kuće sam ga upitao da li je baš morao da puca, a on je odgovorio: “Bolje ja njih, nego oni mene!”

IZ PROVALE U PROVALU
ZA Savinom su sudnicom prodefilovali ostali optuženi, a kad je sudija Vojnović počeo da ispituje svedoke, ustao je Gavrilovićev branilac Milan Vujin i obavestio predsednika veća da optuženi moli za reč.
Predsednik veća je izdiktirao u zapisnik da se dokazni postupak prekida, salušanje svedoka odlaže i počinje ispitivanje optuženog.
Bivši šef bande pričao je o dogovoru, pripremama i provaljivanjima, kao što bi neki zanatlija govorio o svom poslu. Bilo je očigledno da nije mnogo cenio Savina u obijačkom poslu, a pri tom mu je vešto pleo mrežu da ga uvuče u ubistvo milicionara:
- Savin i ja smo uvek nosili pištolje, a Paja je nosio revolver i kada je išao u džepne krađe. Pištolji su nam služili da zaplašimo, ako nas neko zatekne u krađi. Repetirao bih i osoba bi se uvek udaljavala. Nikada nisam pucao, ali smo ih nosili i da pucamo. Onaj koji čuva stražu, time privuče na sebe pažnju i odvrati je od onoga unutra.
Sutradan je Gavra označio Savina kao direktnog saučesnika u zločinu 15. juna 1977. Za sebe je rezervisao samo ranjavanje milicionara, a Savina za ispaljivanje poslednja dva smrtonosna hica:
- Dok sam se vukao i osvrtao, podigao sam glavu i video visokog čoveka iznad sebe. U ruci je držao pištolj. Spazio sam i Paju, koji je sa obe ruke uhvatio njegovu desnu ruku. Odjeknuo je pucanj i onaj čovek i ja, zajedno smo pali. Zrno je i mene pogodilo. Skočio sam i otrčao ulevo. Kad sam stigao do žbunja, čuo sam i drugi pucanj. Hodao sam grobljem između spomenika. Ugledao sam kako se pala svetla na prozorima. Koračao sam ranjen i umoran ka mestu gde smo ostavili kola i prebacivao sebi što sam napustio Paju.

PROVERA "ALATA"
SUDIJA Vojnović zahtevao je da Gavrilović opisuje deo po deo događaja i kako je tekao iz minuta u minut. Optuženi je brzo i spremno odgovarao na pitanja, brižljivo pazeći da naglasi dve okolnosti: organizator i inicijator provale trafike bio je Savin, a ne on i da te noći nije znao ko ga goni, s kim se tuče i u koga puca.
- Kod mene u kuhinji proverili smo pištolje, poneli dva prazna džaka, torbicu sa alatom, “češalj” za otvaranje brave, toki-voki i rukavice. Paja je prethodnih dana ispitao teren, prolazio kroz groblje i odabrao mesto odakle će osmatrati. Čim je toki-vokijem javio da je teren “čist”, ušao sam u trafiku i čučnuo.
Dok je publici zastajao dah, optuženi je opissivao približavanje i udaljavanje koraka i glasova, koje je slušao, dok je zgrčen čučao u trafici:
- Neko je iznenada probao bravu. Pretrnuo sam, jer bi mi Paja sigurno prethodno javio da je bio on. Vrata su se tresla, ali nisu popustila, jer sam kasnije primetio da sam ih vezao konopcem. Čuo sam korake kako se udaljavaju i muški glas: “Nekog ima unutra”. Još više sam pretrnuo kad sam začuo iz daljine ženski glas: “Unutra je! Unutra je!”

Gavri smrtna kazna

Piše: Miroslav Zarić

SVE se posle toga, po Gavrilovićevoj priči, odigralo munjevitom brzinom. On je uspeo da izleti kroz vrata i počeo da beži ulevo, primetivši još jednu osobu, pored sebe, kako iza njega trči. Rekao je da je pomislio da je to Savin, ali tada još nije bio siguran:

- Pomislio sam da nas goni onaj tip. Kada sam pobegao već i Paji, iznenada sam naleteo na razapetu žicu. Pomislio sam da su nam stanari postavili klopku. Video sam Paju kako me obilazi i beži ka šiblju i tog trenutka neko mi je skočio na leđa. Repetirao sam pištolj i viknuo: “Beži, pucaću!” Silueta čoveka koji me je gonio ocrtavala se na zidu i čuo sam kako pita: “Iz čega ćeš pucati?”

Gavrilović je dalje objasnio da je još jednom repetirao pištolj, kako bi uplašio gonioca, a zatim pokušao da ga udari pištoljem. Istog momenta udario je neko njega i tada je shvatio da ga dvojica gone. U gušanju i tuči, navodno nije znao ko njega i koga on udara i zavapio je za pomoć: “Mile (šifra za Paju), pomozi!”

- Viknuo sam mu da puca iz pravca groblja i tako odvrati sa mene pažnju. Nije se, međutim, odazvao. Od pritiska napadača, izgubio sam vazduh, postalo mi je teško, rešio sam da pucam. Prvi hitac ispalio sam u zid, jer nisam nikog hteo da povredim. Onda sam ispalio još dva metka, čuo stenjanje, nešto nalik na jauk, i pritisak je popustio. Ne znam gde sam počeo da bežim, kada mi je neko ponovo skočio na leđa i pokušao da me obori.

MEĐUSOBNE OPTUŽBE
KRAJ njegove priče bio je poznat iz istrage. On je uspeo da dođe do kola, koja su ostavili u sporednoj ulici. Ali, kako je ključ bio kod Paje, nije mogao da ih upali. Kada se, u blizini, zaustavio milicijski “fića”, sakrio se u prtljažnik.

- Riknula dva mura (poginula dva milicionara) - objasnio je Gavrilović na šatrovačkom, da mu je Savin odgovorio, kada je stigao i kada ga je upitao šta se dogodilo. - Začudio sam se i još se više uplašio. Kada smo došli kod moje kuće, Paja mi je rekao: “Drugar, ti si ranjen, sav si krvav”. Video sam mu za pojasom pištolj, čini mi se “beretu”.

Gavrilović je objasnio da su se tada on i Savin prepirali zašto mu ovaj odmah nije priskočio u pomoć. Savin mu je, navodno, rekao da se uplašio pucnjave, ali je iskoristio prvi pogodan trenutak da udari jednog milicionara voki-tokijem u glavu.

- Spasao sam ti život - rekao mi je tada Paja. Zamolio je da ga ne pominjem, ako nas otkriju, a ja sam obećao da ću se u tom slučaju ubiti.

Bio je 19. dan suđenja, kad su se dva nekad nerazdvojna druga u provalama, sada smrtni neprijatelji, pogledala oči u oči. Preplašeni međusobnim prethodnim optužbama i kaznom koja bi mogla da ih zadesi, Gavra i Paja su iskoristili suočenje uglavnom da se međusobno propisno izvređaju.

Sudija Vojnović dozvolio je da prvi i drugi optuženi izmenjaju još nekoliko rečenica, kako bi sud stekao što neposredniji utisak - kome više verovati ili ne. Dvojica iskusnih kriminalaca nisu se, međutim, zbunila i svako je ostao pri svome.
Savin je tako odmahnuo rukama i nasmejao se na sve Gavrilovićeve tvrdnje da je on - Paja oteo milicionaru pištolj, repetirao i pucao:

- Gde sam ja tada bio, čoveče. Sasvim na drugom mestu. Čak u jodnoj banji (jodno kupatilo nekoliko stotina metara od provaljene trafike)!
- Onda si sigurno išao na mlazni pogon. Ništa ti, kako sada vidim, onda nisi radio: ni krao, ni obijao, ni pucao.

SVEDOCI POTIRU NEISTINE
IZMEĐU dve (ne)istine, umetale su se priče dvojice svedoka očevidaca zločina u 2.15 ujutru. Gavri je odgovarala priča Marije Balint, stanara u prizemlju zgrade i najbliže osobe mestu događaja, koja je pred sudom ponovila samo ono što je rekla u istrazi: da je 15. juna, prošle godine, posle provale trafike, videla dva čoveka kako beže i dvojicu kako ih jure i to pre nego što su odjeknula najpre tri, a potom još dva hica.

Marija je bila srčani bolesnik, koju je te noći probudio napad žuči i opisala je šta je videla sa svog prozora:
- Spazila sam dvojicu koji su bežali i dvojicu koji su ih jurili. Povikala sam što mi gaze baštu. Levi gonioc uspeo je da uhvati jednog begunca. Drugi begunac priskočio mu je tad u pomoć, a zatim se u tuču umešao i drugi gonilac. Čula sam kako se udaraju.

Ova sredovečna žena tvrdila je kako je čula i glasove onih koji su se gušali:
- Jedan je vikao iz mraka: “Ubiću te, ubiću te!" Drugi je dva puta ponovio: “Mile nemoj”. Onda je odjeknuo pucanj. Legla sam uplašena da zaštitim unuče, a ćerka je zatvorila prozor da neko ne uskoči u stan preko terase.

Marija je objasnila da je najpre čula tri, a potom još dva pucnja. Pre njih čula je kako neko viče: “U pomoć!”
Opišite kako su ta četvorica trčala, zamolio je sudija Vojinović.

- Prva dvojica, jedan pored drugog, na rastojanju od dva koraka. Jedan je bežao ivicom, a drugi više sredinom bašte. Druga dvojica, koji su ih gonili, bili su dva-tri koraka iza njih. Prvi je uspeo da rukama uhvati levog begunca. Onaj pored njega priskočio je u pomoć. Zatim se u tuču umešao i drugi gonilac.

Gavra je očigledno mudro postupio što se u početku branio ćutanjem, jer je ovu priču iz istrage čuo “uživo” na glavnom pretresu, pre nego što je odlučio da progovori. Iako je, u vreme dok je Marija Balint ispitivana, još ćutao, nije uspeo da se uzdrži i glasno prokomentariše ono što je čuo:
- Ova žena jedina govori istinu!

Kao što se Gavra oslanjao na izjavu Marije Balint i Pavle Savin je imao svedoka, kao oslonac za svoju priču. Bila je to LJubica Jocić, koja je te noći, sa drugog sprata iste zgrade, čula kako se vrata trafike sa treskom otvaraju i iz njih istrčava samo jedan mlađi čovek i juri ka groblju.

Presuda Gavriloviću izrečena je 20. aprila u 13 sati. Gavrilović je zbog dvostrukog ubistva osuđen na smrt streljanjem, a Savin na 15 godina zatvora, samo za pomaganje posle zločina i za provale i krađe. Sudija Vojnović objasnio je zašto veće smatra da je Gavra jedini ubica, koji je ispalio dva hica Popoviću u grudi i stomak i Mijatoviću u ruku.
- Našli smo se pred zadatkom da ustanovimo ko je dvojici milicionara potom ispalio još dva hica u glave. Razmatrajući ono što je Gavrilović govorio u istrazi i ovde na suđenju, zaključili smo da je to bio nesumnjivo on, prvenstveno na osnovu mišljenja veštaka za balistiku, ali i na osnovu drugih dokaza.
Sudija je naglasio da je Gavrilović oteo Popoviću pištolj marke “bereta”, iz kojeg je ispalio smrtonosne metke, jer se u međuvremenu, zaglavio metak u njegovoj “astri”.
- Postavlja se pitanje i kako je jedan Gavrilović mogao u borbi da savlada dvojicu čuvara reda - nastavio je predsednik veća. - Nažalost, to se dogodilo, jer je prvi milicionar koji ga je stigao - Mijatović, bio nenaoružan. Prvo je onesposobio njega, a zatim pucao u Popovića.
Odbacujući odbranu optuženog kako nije znao, niti video u koga puca, sudija je istakao da je Gavrilović, pri izlasku iz trafike, morao da spazi čoveka u uniformi, jer su ga uočili i svedoci sa znatno veće udaljenosti:
- Savin ga je, osim toga, upozorio da je naišla milicija, pre nego što je pobegao.
Veliki deo izlaganja, sudija Vojnović posvetio je razlozima zbog kojih je sud poverovao u Savinovu priču:
- NJegov iskaz je logičan i ubedljiv. Savina niko nije video da pretrčava ulicu, a to je morao da učini, ako je tačno ono što tvrdi Gavrilović. Savin je u istrazi ispričao da je, bežeći, naišao na milicijskog “fiću”, koji je zaista prvi i naišao na mesto događaja. Osim toga, neverovatno je da bi se on šetao te cele noći sa pištoljem o pojasu po Novom Sadu i u jeku racije.
Predsednik veća posebno je objasnio zašto ne može da se veruje iskazu svedoka Marije Balint:
- Ona je te noći imala težak napad žuči, bila je bolesna, ležala je kada je čula povike, posmatrala je događaj kroz roletne, a nije videla ispod prozora nikakvo zadržavanje ljudi koji su trčali. Tragovi, međutim, ukazuju da se, baš na tom mestu, Gavrilović spotakao, kao što je uostalom i sam priznao. Osim toga, njena se priča ne poklapa ni sa Gavrilovićevim opisom navodnog Savinovog kretanja.
Ova presuda postala je pravosnažna, jer je Vrhovni sud Vojvodine potvrdio i u prvom i u drugom stepenu. Gavrilovićev branilac Milan Vujin povukao je očajnički potez, zahtevajući od Saveznog javnog tužilaštva da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, jer je smatrao da slučaj treba da se okonča pred Saveznim, a ne pokrajinskim sudom. U tome nije uspeo, a nakon što je Gavriloviću odbijena molba za pomilovanje, dvostruki ubica je streljan.

GANGSTERSKA SUJETA
KOLIKO je Dimitrije Gavrilović Gavra vodio računa o svom gangsterskom ugledu, najbolje je, na suđenju, ilustrovao dijalog između sudije Tomislava Vojnovića i drugooptuženog Pavla Savina:
Da li ste nekada pitali Gavru zašto je, zbog tako sitne provale, pucao u milicionare? - upitao je predsednik veća.
- Jesam - odgovorio je Savin i on se tada gotovo naljutio na mene. - Kazao mi je da bi onda bio “truba fora”, to jest niko i ništa. “Šta bi o meni, Gavri, štampa pisala da su me 'šćapili' u trafici. Da je to bila bar banka, pa 'ajde de!"

PIŠTOLJ
GAVRILOVIĆ je do detalja opisao kako je Savin oprao prtljažnik automobila od krvi i preporučio mu da zamoli svoju suprugu da mu potvrdi alibi za tu noć. Objasnio je i kako je pištolj “beretu”, otet od milicionara, nedelju dana držao kod kuće, u špajzu. A, kad je Savin uhapšen, odneo ga je u Srbobran i stavio u jedno poštansko sanduče, gde je ovaj i pronađen.
- Nismo hteli da bacimo pištolj, jer smo želeli da se utvrdi da je i milicionar pucao. Svoj pištolj “astru” rastavio sam u delove i pobacao kod Beke. Od tada nisam uzeo oružje u ruke, iako se ranije od njega nikad nisam odvajao.

Tri hica u ambasadora

Piše: Miroslav Zarić

UBISTVO turskog ambasadora u Beogradu Galipa Balkara, 9. marta 1983. godine, bio je prvi i jedini slučaj međunarodnog terorizma u našem glavnom gradu. Dvojica jermenskih atentatora, 23-godišnji Haručion Krikor Levonijan i dve godine mlađi Rafi Aleksander El Bekijan, sačekali su tog dana, u 11 sati pre podne, kod semafora na uglu Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije, "mercedes" turske ambasade i kad se upalilo crveno svetlo na semaforu priskočili su mu i pucali na ambasadora i njegovog vozača.
Levonijan je ispalio tri hica u ambasadora, a El Bekijan je samo jednim zrnom pogodio šofera Nedžati Kaju. Kad su obojica počeli da beže, za njima su potrčali građani. Levonijana je pokušao da zadrži, hvatanjem oko pasa, penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, a Milivoje Nikolić ga je uhvatio za ruku. Terorista se, međutim, otrgao i pri tom ispalio dva hica u Brajovića. Jedan je pogodio pukovnika, a drugi prolaznicu Zoricu Zolotić.
Za El Bekijanom su potrčala trojica prolaznika - student Željko Milivojević, Borislav Jovanović i Srećko Bugarski. Atentator se okrenuo u jednom trenutku i sa tri hica usmrtio u grudi Milivojevića. Uspeo je da pobegne, ali je nakon osam sati uhapšen u Novom Sadu.
Ambasador Balkar umro je dva dana posle atentata.

BRUKA U ISTRAZI
OBOJICA atentatora bili su članovi tajne jermenske organizacije u Libanu, tzv. Borci za izvršenje pravde zbog genocida nad Jermenima, čiji je cilj bio, između ostalog, da se terorističkim akcijama nad turskim diplomatama skrene pažnja svetske javnosti na jermenski problem.
Suđenje dvojici optuženih odžano je u bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, jer je Levonijan, zbog oduzetosti donjeg dela tela, bio vezan za invalidska kolica i po savetu lekara nije smeo da se transportuje. Javni tužilac Danilo Nanović predložio je da sud sasluša 38 svedoka, što je odužilo suđenje, tako da je krivično veće sudije Tomice Šekularca izreklo presudu godinu dana kasnije, slučajno se potrefilo tačno na dan atentata.
Iako pre početka procesa ništa nije nagoveštavalo bilo kakvo iznenađenje oko naizgled jasnog događaja, ispostaviće se ubrzo da stvari ni izbliza nisu jasne, kako je to izgledalo i da suđenje uopšte neće teći glatko i brzo kao što se očekivalo. Tome su, svojim neodređenim izjavama, kontradikcijama i u ranijim i sadašnjim izjavama, nesećanjem, podsećanjem, prisećanjem i pravdanjem na strah, gužvu, munjevitost događaja i protek vremena, najviše pridoneli svedoci. Ali, jedan je propust u prethodnom postupku i nagovestio veliku misteriju na suđenju i još veću profesionalnu bruku u istrazi.
Lekar veštak dr Snežana Veljković, biohemičar i specijalista za sudsku medicinu, u svom nalazu i mišljenju o obdukciji, koju je obavila nad pokojnim Željkom Milivojevićem, napisala je 10. marta 1983. da je zrno izvađeno iz njegovog tela bilo kalibra sedam milimetara. Bolji podatak, četvorica branilaca dvojice optuženih, advokati Veljko Guberina, Milan Vujin, Srđa i Prijezda Popović, nisu mogli da požele, jer su i Levonijan i El Bekijan pucali iz pištolja španske marke "astra", kalibra devet milimetara!
- Pogrešila sam, ali ne moram i ne želim da odgovorim da li sam učinila popust - rekla je dr Veljković, na suđenju, 13. januara 1984. - Sada sam sigurna da sam onda pogrešila, a greške sam se setila prošlog meseca, kad sam primila poziv za ovo suđenje.
Ovom rečenicom, doktorka je morala, više puta, tog dana, da razbija nevericu prisutnih da je, u tako odgovornom poslu i na tako značajnom suđenju, ovako nešto moglo da se dogodi jednom stručnjaku.

MERENJE ODOKA
VEŠTAK nije, međutim, mogla da objasni da li je pogrešila mereći projektil podeocima inča, umesto stranom gde su centimetri, a možda je zrno i ispravno izmerila, ali je daktilografkinji, koja u sali prisustvuje obdukciji i odmah na licu mesta kuca zapisnik, izdiktirala pogrešnu cifru.
- Nije isključeno i da sam sve tačno izmerila i ispravno rekla, ali me je zapisničarka pogrešno čula ili tačno čula, a pogrešno zapisala - dopustila je i ovu mogućnost.
Objašnjavajući da je, zbog izuzetnog intresovanja za ceo slučaj, u obdukcionoj sali bilo mnogo studenata, lekara-stažera i drugih stručnjaka, dr Veljković je naglasila kako je to ipak bio rutinski posao, u kojem su ona i kolege bili iznenađeni kalibrom izvađenog projektila, koji je bio i duži i širi od onih na koje obducenti obično nailaze.
- Više nas je ovo prokomentarisalo, a rekla sam i studentima: "Pazite, ovo je velika devetka." Kad god bih pomislila na taj slučaj, to "velika devetka" bi mi prostrujalo kroz glavu. Ne, nije taj utisak bio posledica merenja zrna, već utiska o njegovoj veličini. Pročitala sam otkucani zapisnik, potpisala ga i verujte mi da nisam videla da u njemu piše kalibar sedam milimetara. Bila sam iskreno iznenađena kad sam, posle 10 meseci, to naknadno zapazila.
- Ako tvrdite da niste izmerili sedam, da li ste sigurni da ste izmerili devet milimetara ili možda koju drugu brojku i da ono što tvrdite, kažete na osnovu tog merenja ili, kako rekoste, nekog utiska? - upitao je advokat Prijezda Popović.
- Na osnovu vizuelnog utiska. Projektil je bio veći od uobičajenih i zato sam smatrala da je prečnik bio od devet milimetara.

KAKO ISPRAVITI GREŠKU
GREŠKU obducenta pokušao je da ispravi njen kolega veštak za balistiku, diplomirani fizikohemičar Milan Kunjadić, koji se izjašnjavao o pištoljima iz kojih se pucalo, pronađenim čaurama i izvađenim zrnima, koji je rekao da nije bio posao doktorke da meri projektile.
- Lekari obducenti nikad ne dostavljaju dimenzije ili kalibar zrna koje izvade, niti oni to mere - kazao je Kunjadić. - Ako to čine, onda je to laičko merenje odoka. Bilo bi najpovoljnije da ja prisustvujem obdukciji i lično uzmem zrno koje izvade iz tela ili da, takođe, budem na mestu uviđaja i primim čauru.
Balističar je, ispaljujući projektile iz dva zaplenjena pištolja, od kojih je jedan pronađen u kontejneru Tašmajdanskog parka, a drugi oduzet od Levonijana, upoređivao na njima opšte i posebne karakteristike sa zrnima izvađenim iz tela ubijenog Željka Milivojevića i povređenih Brajovića i Kaje i za oba utvrdio da su španske marke "astra", kalibra 9 milimetara.
Projekttil izvađen iz tela Milivojevića ispaljen je iz pištolja pronađenog u kontejneru, a potpuno iste karakteristike ima i metak koji je pogodio vozača - rekao je Kunjadić. - Projektil izvađen iz tela Brajovića ispaljen je iz pištolja oduzetog od Levonijana
Ovo mišljenje se u potpunosti poklapalo sa tvrdnjom u optužnici da je Levonijan pucao u ambasadora i pukovnika Brajovića, a El Bekijan u vozača i Željka Milivojevića.

RAČUN VEROVATNOĆE
ADVOKAT Srđa Popović izveo je u svojoj žalbi zanimljivu računicu: od 47 raznih numeričkih podataka u zapisniku o obdukciji, samo je onaj - najznačajniji - otkucan pogrešno, što znači verovatnoću od 1 : 47. Kako je dr Veljković izjavila da je ovaj zapisnik i pročitala, pre nego što je poslat sudu, ova verovatnoća - da se jednom pogrešno otkuca, a drugi put to previdi - je 1/47 h 1/47 = 1/2.209:
- Dakle, verovatnoća za nastupanje ovakve greške je 1:2.209! Verovatnoća da veštak govori istinu je jednaka 1, a da govori neistinu jednaka 2.209 - upozorio je ovaj branilac.

Enigma "treći čovek"

Piše: Miroslav ZARIĆ

NALAZ balističara nije prošao bez “greške”. Branilac Milan Vujin je zatražio objašnjenje kako je moguće da se, u nalazu veštaka, serijski broj pištolja 1467187, pronađenog u kontejneru, završava cifrom “7”, a pištolj oduzet od Levonijana, sa istih prvih šest cifara, ima poslednji broj “5”, ako se zna da su, u izveštaju sa lica mesta na dan atentata, ti brojevi bili - obrnuti ?!
Atentator koji je pobegao bacio je, naime, pištolj sa poslednjim brojem “5”, a ranjeni atentator imao je pištolj iste marke i serijskog broja sa poslednjom brojkom “7”.
Meni je dostavljen pištolj sa krajnjim brojem “7”, na kome je bilo označeno da je izvađen iz kontejnera, a pištolj sa poslednjom cifrom “5”, prema oznakama koje su bile na njemu, bio je oduzet od Levonijana - odgovorio je veštak. - Drugo ništa ne znam i ostajem pri svom iskazu. No, ne znam ni ko je stavljao na pištolje oznake, niti ko je našao pištolj u kontejneru.
Iz dotadašnjeg toka glavnog pretresa, bilo je više nego jasno da odbrana, naslanjajući se na dve greške u veštačenju, koje, nažalost, nisu uočili ni istražni sudija ni javni tužilac pre podizanja optužnice, pokušava da zrno od 7 mm u telu Željka Milivojevića pripiše nekom drugom, a ne El Bekijanu.

UOBIČAJENI POSTUPAK
U POMOĆ koleginici dr Veljković, na suđenju je priskočio i kolega dr Gojko, veštak zadužen za medicinsku dokumentaciju o povredama u atentatu, koji je potvrdio da je, pri obdukciji kojoj je prisustvovao, zrno izvađeno iz tela Milivojevića bilo tzv. duga devetka.
Ne znam, odnosno, ne sećam se da li je dr Snežana Veljković merila kalibar kuršuma obducentskim “lenjirom” - rekao je dr Bašić. - Ja sam, međutim, odmah video da je to “duga devetka”, a pošto sam stekao i jasnu predstavu o rani i putanji metka, odmah sam požurio da telefonom to javim našoj istražnoj službi u SUP.
Ovaj lekar, zaposlen u SUP, objasnio je da uvek prisustvuje obdukcijama, kad su ubica ili žrtva nepoznati i rekao da je zrno, po uobičajenom postupku, stavljeno između dve vate u epruvetu i predato mu, a on ga je lično uručio balističaru Kunjadiću. Tokom ove priče “na poverenje”, u kojom su sećanja i reči trebalo da isprave podatak zapisan u obducentskom nalazu, veštak nije mogao određeno da odgovori da li je obducent zaista bila iznenađena kad je našla zrno i naglas prokomentarisala sa kolegama i prisutnim studentima: “Pazi, duga devetka”.
- Da li je obducent imao neku meru? - upitao je veštaka tužilac Danilo Nanović.
Jeste, svoj obducentski lenjir, dugačak od 5O do 60 santimetara, na kome su brojke, od duge upotrebe, bile izlizane.
- Da li su svim obducentskim metrima izbrisani podeoci? - interesovao se branilac Milan Vujin.
Ovaj sam video i bio je oštećen.
Veštak je “protumačio” da misli da je dr Veljković merila zrno kao “strano telo”, a ne njegov kalibar:
- O tome se razgovaralo kod nas u službi, u SUP, među ljudima koji su vodili predmet. Ne sećam se kako je taj razgovor započet, čini mi se da su me pitali da li znam da je dr Veljković unela u zapisnik podatak od 7 mm. Odgovorio sam da ne znam.

"ZALUTALI METAK"
U POMOĆ obducentu priskočio je veštak Uglješa Todorić, čiji je zdatak na suđenju bio da odgovori sa koje su udaljenosti teroristi pucali na žrtve. Iako je naglasio da to nije u njegovom domenu veštačenja, ovaj ekspert se, veoma rado, izjasnio o kalibru spornog zrna:
- Pouzdano znam da kratka devetka ne može da se ispali iz ovakvih pištolja, mada može da stane u cev - rekao je.
Dileme oko kalibra metka, kojim je ubijen Milivojević, podgrevala je odluka gradskog SUP da njegov pripadnik u civilu, koji je 9. marta u Tašmajdanskom parku oborio svojim hicem Levonijana, ne može da se pojavi i svedoči na suđenju, jer ne može da bude oslobođen čuvanja službene tajne.
Ovaj svedok nije bio predložen ni u optužnici, ali je upravo tužilac, kasnije, zatražio da se on sasluša i time budu otklonjene sve eventualne dileme oko nekog “zalutalog metka”, koji je mogao da pogodi Željka Milivojevića.
Branioci su se energično usprotivili pojavljivanju ovog svedoka pred sudom, jer su računali da bi on morao da sledi zvaničnu verziju optužnice. Odbrana je, osim toga, upozorila da se svedok ne može predlagati kao “milicionar koji je pucao u okrivljeng Levonijana”, jer je, po izjavama očevidaca, za branioce to učinio “neki građanin iz grupe taksista, od kojih su neki, takođe, bili naoružani.” Računajući da sumnja može samo da koristi optuženima, branioci su ostali pri stavu da se ovaj svedok ne poziva pred sud, što je veće na kraju i prihvatilo.
Senka nad procesom bilo je i očigledno postojanje i “trećeg čoveka” u atentatu, koji je teroristima obezbedio oružje i municiju i kontrolisao ispred parka akciju 9. marta. Znalo se jedino da mu je konspirativno ime Antoan, ali Levonijan nije hteo da o ovom zemljaku izusti ni reč više, a svog mlađeg druga El Bekijana, kad su iz Libana stigli u Beograd, uopšte nije hteo da upozna sa njim.

GDE SU ČAURE?
DILEME oko toga čiji je metak koga pogodio prilično su podsticale i veoma oprečne izjave očevidaca. Tako je, na primer, taksista Jovan Naumović, koji je u kolima čekao “zeleno” na semaforu u General Ždanovoj ulici, posmatrajući atentat iz neposredne blizine, samouvereno pokazao u El Bekijana da je ovaj pucao u Balkara!
- Pogledajte još jednom obojicu - insistirao je sudija Šekularac, imajući na umu Levonijanovo priznanje i sijaset svedoka, koji su tvrdili da su upravo njega videli kako puca u ambasadora.
- Ne - odgovorio je Naumović. - Ostajem pri svome. Ovaj drugi atentator naišao je tek kad se prvi (pokazao je na El Bekijana) udaljavao.
Još čudniju priču izneo je još bliži svedok Dragiša Petrović, koji je nasuprot priznanjima optuženih i izjavama većine očevidaca, opisao da dvojica okrivljenih nisu sačekali ambasadorov auto u ulici Generala Ždanova, već su se jednim žutim taksijem dovezli Bulevarom revolucije, iz centra, iskočili iz njega, i dok se taksi udaljavao, Levonijan je prišao ambasadorovim kolima. Najpre je, po ovoj priči, pucao u zadnja desna vrata, potom u prednja leva - u vozača, a onda je terorista uperio pištolj i u njega - lično!
Predlažući ponovo za svedoka policajca u civilu, iako je sud već dvaput bio odlučio da ga ne saslušava, branilac Srđa Popović je upozorio kako se iz spisa ne vidi gde je nađena čaura, ispaljena iz pištolja ovog nesaslušanog svedoka. Ona se ne pominje ni u zapisniku o uviđaju, niti u bilo kom drugom spisu:
- Veliki broj svedoka tvrdi da je onaj čovek, koji je oborio Levonijana, pucao dva puta. Ako to sud uzme za dokazano, tada moramo videti gde je i na koga je onda ovaj svedok ispalio svoj jedan jedini metak iz službenog pištolja “zastava”, kalibra 7,65 mm. Prisustvo ovog svedoka važno je i da bi Levonijan mogao da se izjasni da li je to osoba koja je na njega pucala.

GREŠKA BEZ ZNAČAJA
GREŠKA obducenta u opisu zrna, bez obzira na to kako je nastala, po javnom tužiocu, nije imala nikakvog većeg značaja, jer dr Veljković objektivno i nije mogla da izmeri njegov kalibar. Zbog toga, po tužiocu, nije ni bilo važno šta je obducent napisao o zrnu u zapisniku, već da je taj projektil stigao u ruke balističara, koji je izmerio kalibar 9 mm.
Neke protivrečnosti u iskazima svedoka, posebno oko okolnosti pod kojima je ubijen Milivojević, Nanović je objasnio sledećim rečima:
- Najvažnije je da su oni videli događaj, prepoznali u El Bekijanu osobu koja je uperila pištolj, čuli pucanj i videli kako je Željko pao. Iskaz svedoka Jovanovića, koji je rekao da je, umesto pištolja, video neku vrstu automata, a umesto jednog hica čuo dva, ne mogu drugačije da objasnim, nego narodnom poslovicom “u strahu su velike oči”.

Smrt u bračnom trouglu

Piše: Miroslav Zarić

UBISTVO beogradskog advokata Milorada Sotirovskog toliko je ličilo na klasične priče iz kriminalističkih romana da je ogromni publicitet bio neminovan. Iako je već sama nasilna smrt 42-godišnjeg pravnika, u noći 21. jula 1966. godine, odjeknula kao prvorazredna senzacija, ono što je sledilo kasnije tokom istrage i na suđenju, prevazišlo je sve dotle viđeno i doživljeno u javnosti.
Advokat Sotirovski ubijen je u svom stanu, u Ulici carice Milice broj 5, u Beogradu, koji mu je ujedno bio i kancelarija, pola sata pre ponoći. Supruga LJubica i njihovo dvoje dece bili su na letovanju, u Ulcinju, a poslednji koji ga je video živog bio je klijent inž. Vladimir Lepojević. Tog dana padala je kiša i klijent je ostavio kišobran na terasi. Dok su sedeli i razgovarali, inženjeru se učinilo da čuje neki šum kod vrata terase, ali ga je advokat razuverio da se ne dešava ništa sumnjivo i da je to verovatno vetar.
Kad se klijent pozdravio i pošao kući, setio se kišobrana na terasi, ali dok se vratio, vrata od terase je zatekao zaključana. Kasnije će se saznati da se iza njih sakrio ubica.

UBICA - VIĐEN
SOTIROVSKI se svukao i legao oko 11 sati uveče, gotovo istovremeno kad i njegove komšije u susedstvu, čiji je mir poremetilo lupanje, vika i gušanje iz njegovog stana. Čuli su se krici, povici u pomoć i na kraju ropac. Iako su susedi videli ubicu, on je nesmetano izišao iz stana žrtve i kako se niko nije usudio da mu se suprostavi ili ga uhvati, jer su mahom bili stariji ljudi, on je uspeo da pobegne iz zgrade i nestane u noći.
Očevici su, kako to obično biva, policiji dali potpuno različite opise ubice. Za jedne je bio star oko 25, a za druge oko 45 godina, jedni su zapazili čoveka srednjeg rasta, a drugi visokog... U jedno su, međutim, svi bili sigurni: nepoznata osoba nosila je lako letnje odelo, verovatno od listera.
Sutradan po ubistvu, na njegovom rasvetljavanju počelo je da radi više ekipa beogradskog SUP. Sotirovski je bio veoma poznat čovek, sa širokim krugom poznanika i prijatelja i u traganju ko bi mogao da ga ubije, pretresen je gotovo čitav njegov život i prokrstarena cela ondašnja Jugoslavija. Islednici su razgovarali sa više od 10.000 ljudi, koji su imali bilo kakve veze sa 42-godišnjim advokatom. Niko od njih nije imao motiv da ga ubije, niti je po bilo čemu bio sumnjiv.
U pravom pipanju u magli, jedini sigurni tragovi, od kojih je istraga mogla da pođe, bila su dva noža i jedan metalni valjak (bolcna), koje je ubica ostavio iza sebe u stanu žrtve. Ali, ni to nije bilo od velike pomoći, jer je više instituta, koji su ih ispitali, konstatovalo da su jedan nož i bolcna bili ručne, a drugi nož industrijske, serijske izrade.

OTVORENA VRATA
PRVI nož i bolcna predočeni su stručnjacima više od hiljadu preduzeća, a pogledalo ih je i oko 500 privatnih zanatlija. Niko nije, međutim, mogao da se izjasni o njihovom bližem poreklu. Za drugi lovački nož je lako utvrđeno gde je napravljen i islednici su obišli sve radnje u kojima su takvi noževi prodavani. Ovo proveravanje trajalo je danima, dok potraga za kupcem, jednog dana, nije urodila plodom. Jedan prodavac setio se da je takav jedan nož prodao, upravo pred zatvaranje radnje, 21. jula, osobi koja je odgovarala oskudnom opisu begunca iz zgrade broj 5. u Ulici carice Milice.
U međuvremenu je rekonstruisano kako je ubica uspeo da se uvuče u stan žrtve, što i nije bilo naročito teško, jer je on istovremeno bio i kancelarija, na kojoj advokat nije zaključavao vrata. Bilo je očigledno da se ubica sakrio u svetlarniku i sačekao da advokatu ode poslednji klijent. Kad je Sotirovski ugasio svetlo, uljez mu je prišao i napao ga. Posle više uboda nožem, ubica je upalio svetlo u stanu, oprao ruke, popio vodu, a noževe i bolcnu oprao i sklonio u kaljevu peć. Potom je zakoračio u hodnik i pobegao na ulicu.
Jedan trag, koji je istraga sledila, bila je tvrdnja jednog očevica, kad je opisivao ubicu, da ga je i ranije viđao u hodniku zgrade, pred vratima stana Sotirovskog. Drugi trag, nakon pretrage i provere stotina papirića sa telefonskim brojevima, koje je advokat zapisivao, vodio je ka preduzeću “Grafika”, sa stotinak zaposlenih.

LJUBIČIN POZNANIK
KRUG se zatvorio kad je jedan lekar, nakon ubistva advokata Sotirovskog, postao prijatelj njegove porodice. Taj lekar imao je kućnu pomoćnicu, a ova mladića sa kojim se zabavljala godinama, koji ju je uvek sačekivao ispred kuće. NJemu je, iznenada, počeo više puta da prilazi nepoznati čovek, raspitujući se za život i navike poslodavca njegove devojke.
Čovek koji je odjednom počeo da se interesuje za novog poznanika porodice Sotirovski, zvao se LJubinko Točilovac, i bio je zaposlen kao magacioner u preduzeću “Grafika-remont”.
Jedne večeri, kad su lekar i udovica Sotirovskog izlazili iz njegovog stana, ona je iznenada zastala, smrtno preplašena. Kad je doktor upitao šta se dogodilo, ona je odgovorila da je čula kako neko preti: “LJupka, ubiću te !” LJubica Sotirovski je naglo pobegla u doktorov stan, a ovaj je video kako beži i mladić koji joj je pretio.
Nekoliko sati kasnije, kad je odveo udovicu njenoj kući, pred zgradom je opet opazio istu osobu. Odmah joj je predložio da se obrati policiji i ona je pristala, objasnivši da se plaši, jer je sada, izgleda, ona na - redu ! Po povratku kući, pred vrata joj je postavljena milicijska patrola.
Na razgovoru u SUP, LJubica je izjavila da je ta osoba slučajni poznanik, po imenu LJuba, sa čudnim prezimenom koje se završava sa “ač”. Istu priču ispričao je i Točilovac. Iako je poricao da je udovici pretio, u policiji su ga upozorili da je više ne uznemirava.
LJudi koji su ga poznavali, znali su za njegovu sklonost da sam izrađuje pribor za jelo, i u nožu, iz kaljeve peći u stanu Sotirovskog, prepoznali isti onaj koji je LJubinko napravio. Točilovac je uhapšen 25. marta 1967, nakon punih osam meseci i 10 dana istrage poricao je bilo kakvu vezu sa zločinom. Kad je najzad priznao i za to 23. maja saznala javnost, bila je to prava senzacija, ali u kojoj još nije bio razjašnjen motiv ubistva.

NOVO ODELO
TOČILOVAC je bio veoma štur u objašnjenju zašto je došao naoružan i skrivao se u zasedi, dok Sotirovski nije ostao sam, za koga je rekao da ga je prvi napao, nakon što su se objašnjavali oko nekih porodičnih okolnosti. On je više puta menjao iskaze i priznao da je poznavao porodicu advokata i ovoga osetio kao prepreku, koju je odlučio da ukloni. I LJubica Sotirovski nije poricala da je poznavala ubicu, ali je tvrdila da je dolazio u posete samo da pozajmi neke knjige.
Tokom pretresa LJubinkovog stana, u njemu je nađena kutija uljane boje, iste one kojom je bio obojen i nož. Islednici su zatekli i letnje odelo od listera. Ali, ono je bilo sasvim novo, jer se Točilovac oslobodio onog koje je nosio kritične noći zato što mu je bilo otkinuto jedno dugme i komadić tkanine. Bacio je i cipele i košulju.

Ubica razvezao jezik

Piše: Miroslav ZariĆ

PROCES LJubinku i LJubici i još dvoma optuženim, Zori Rebić i Aksentiju Beliću, koji su odgovarali zato što su znali, ali nisu prijavili zločin, bio je tajan sve do završnih reči optužbe i odbrane. U javnost je, ipak, procurilo da se Točilovac brani ćutanjem i sedi kao nemi posmatrač na optuženičkoj klupi.
Daleko više detalja bilo je poznato kad je sudija Mojsilović 25. decembra ponovo otvorio vrata najveće sudnice, broj 75, u ondašnjoj Palati pravde u Masarikovoj 2. Iz završne reči javnog tužioca Jovana Kemeneša bilo je jasno da su LJubica Sotirovski, Zora Rebić i Aksentije Belić, kod kojih se, prema optužnici, udovica sastajala sa prvooptuženim, izmenili iskaze i da poriču ono što su ranije priznavali.
Nije postojala ni sumnja da je Točilovac otkriven isključivo zahvaljujući LJubičinom priznanju, što joj je priznao i tužilac, ali i objasnio da je ona to učinila isključivo iz straha i u času, kad je Točilovac i njoj zapretio. Kao motiv ubistva, Kemeneš nije priznavao Točilovčevu ljubomoru prema ubijenom, već - mržnju. Po njegovom mišljenju Točilovac je ubio na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda.

GUBERINA TRAŽI SLOBODU
BRANILAC Veljko Guberina dokazivao je puna tri i po sata da Točilovac nije ubio Sotirovskog, tačnije rečeno, da za tako nešto nema dokaza. U impresivnoj završnoj reči, advokat je pobijao jedan po jedan iskaz svedoka, ocenivši ih kao nepouzdane, ali opovrgavajući i vrednost materijalnih dokaza iznetih protiv optuženog.
- Nijedan otisak ne pripada Točilovcu, pa čak ni onaj pronađen na metalnom predmetu! Pitam, kome pripada taj otisak sa metalnog predmeta? - uzviknuo je branilac.
Guberina je objasnio da je Točilovac priznao ubistvo zato što je silno voleo LJubicu i hteo da se predstavi kao heroj, koji se za nju žrtvovao. Advokat je zatražio oslobađajuću presudu.
Drugi branilac Dragoljub Popović opredelio se za daleko realniju varijantu i prećutno se složio sa tužiocem da je Točilovac ubica, zatraživši prekvalifikaciju dela u “obično ubistvo”.
Optuženi je, očigledno, bio naklonjeniji prvom braniocu, jer je izbegao da kaže da li (ne)je ubio advokata, već je izgovorio samo sledeću ezopovsku rečenicu: ”Ja nisam kriv za smrt Milorada Sotirovskog!”
Presuda velikog veća, koja je izrečena 28. decembra, prihvatila je uglavnom sve navode optužnice protiv Točilovca i odbila, zbog nedostatka dokaza, optužbu protiv ostalo troje okrivljenih. Osuda je glasila “smrt”, ali je najteža kazna odmah zamenjena sa 20 godina strogog zatvora.
Ova presuda nije položila ispit pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je ukinuo u oktobru 1968. i ceo predmet vratio Okružnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, potvrđujući oslobađajuću presudu LJubici Sotirovski, Zori Rebić i Aksentiju Beliću. Razlog za ovakvu konačnu odluku o Točilovcu bilo je uverenje da su njegova priznanja neistinita i netačna. Viši sud je tražio i da se proveri alibi optuženog u vreme ubistva. Točilovac je, naime, odmah posle hapšenja, ispričao da se tada nalazio kod roditelja, u Ubu.

UBICA SVE PORIČE
NA novom suđenju trebalo je da se proveri i da li je optuženi, koji je tvrdio da je, u kritično vreme bio na bolovanju, jer je imao hiruršku intervenciju na nozi, mogao da obuje cipelu preko zavoja, ili je morao da nosi papuču i da li je, pri tom, u takvom stanju bio sposoban da trči. Najzad, trebalo je da se utvrdi i kome pripadaju sporni otisci na bolcni, skrivenoj u ložištu kaljeve peći, u sobi ubijenog.
Treba reći i da je Točilovac najzad progovorio, kad se pojavio na sednici Vrhovnog suda, izgovorivši nekoliko rečenica:
- Ni kriv, ni dužan, već dve godine trunem u zatvoru. Ja nisam ubio advokata Sotirovskog. Nisam ga ni poznavao, niti imam bilo kakve veze s tim delom. Savest mi je čista. Ne osećam se krivim. Svakome mogu mirno da pogledam u oči.
Kad je jednom progovorio, optuženom se jezik razvezao i on je, na novom suđenju, koje je počelo 8. januara 1969. nadugačko i naširoko pričao i o sebi i o svojoj vezi sa LJubicom Sotirovski. Točilovac je bio izuzetno rečit, dok je govorio o svom trnovitom putu seoskog deteta, koje je došlo iz Požege u veliki grad i uz težak posao uspeo da završi srednju ekonomsku školu i upiše se na Visoku komercijalnu školu.
U delu koji je novom sudskom veću bio daleko zanimljiviji, o vezi sa LJubicom i samom predmetu optužnice, optuženi je bio daleko uzdržaniji, govorio je neodređeno, nejasno i ne sećajući se gotovo svih značajnijih detalja. Najčešće je sve objašnjavao slučajnošću: slučajno se sreo i upoznao sa LJubicom, isto tako se i kasnije viđao sa njom, a slučajno je, gotovo godinu dana nakon ubistva, ugledao u autobusu.
- To što sam bio ljubavnik njegove žene, ne mora da znači da sam ubica pokojnog Milorada Sotirovskog - rekao je sudiji Dragoslavu Lukiću.

POTPIS NA PREVARU
GOVORIO je opširno i o svojim nastojanjima da, posle ubistva, dođe u kontakt sa LJubicom, što mu je konačno i uspelo posredstvom Zore Rebić. U kratkom ragovoru, LJubinko joj je, kako je objasnio, izrazio saučešće, a oboje su se tada zaplakali.
- Ona je to činila zbog smrti muža, a ja zbog nje - bio je prepun hvale o LJubičinim lepim osobinama.
- Zbog čega ste se interesovali koga LJubica posećuje, da niste u njemu videli pojavu konkurenta? - upitao je sudija Lukić.
- Samo sam je voleo i nikad nisam bio ljubomoran - odgovorio je Točilovac, koji nije umeo da objasni da li je počeo da je prati, kad je odbila da se dalje viđaju, a pogotovu kad je video da se viđa sa drugim čovekom.
Svoju čuvenu rečenicu “LJupka, ubiću te!” nakon koje je udovica pretrnula i saopštila je doktoru sa kojim je išla ulicom, a koja je bila glavni razlog da ga prijavi policiji, Točilovac je pripisao deci, dok su se u blizini igrala loptom. Neko od njih je, navodno, nekom zapretio: “Ubiću te!”
Sve ono što je, kasnije pričao o ubistvu u policiji, optuženi je objasnio sudu da je saznao iz - novina. Bio je kategoričan da je tada govorio samo neistinu. Optužio je istragu da je iskoristila to što je bio ljubavnik supruge ubijenog i naglasio da je postao žrtva zato što se našao u bračnom trouglu sa njih dvoje. Zapisnik o priznanju potpisao je, jer su ga u policiji ubedili da je to po njega najbolje. A, želeo je i da što pre izađe pred sud.
Točilovac je posebno optužio islednike, što nisu proverili alibi koji im je ponudio. On je negirao bilo kakvu svoju vezu sa materijalnim dokazima, pronađenim na mestu zločina, a u jednom trenutku je uzviknuo:
- Pitam se kako je mogućno da sam, kako tvrdi istraga, ubio Sotirovskog sa tri oruđa, sa dva noža i valjkom, kad ja imam samo dve ruke!

VALJAK I NOŽEVI
U PRESUDI VSJ, koji je potvrdio odluku prvostepenog suda, ocenjeno je da nije važno da li je optuženi, pri izvršenju dela, upotrebio sva tri oruđa, kako je smatrao veštak, ili samo jedno (kako je glasila prva presuda Okružnog suda), odnosno dva (što je utvrđeno njegovom drugom presudom):
“Optuženi je priznao da je, posle lišenja života advokata Sotirovskog, nož koji je upotrebio, bacio na pod ili na kauč, a izbacio je iz džepa i drugi nož i valjak. Prema tome, ako jedan nož i nije upotrebljen, moglo je njegovo sečivo dospeti i u tečnu krv prilikom tog bacanja na pod”.
Oko upotrebe metalnog valjka, VSJ je podsetio da su dvojica veštaka potvrdila da je rana na slepoočnici žrtve odgovarala opisu ovog valjak. Tim valjkom je Sotirovskom zadat prvi udarac, u trenutku kad se dizao sa kauča, objasnio je ovaj sud zašto je niži sud ispravno zaključio da se, u priznanju Točilovca, ne može prihvatiti kako se, navodno, samo branio od advokata, koji ga je prvi napao.
(KRAJ)