Pakao u bioskopu "20. oktobar"

Piše: Miroslav Zarić

U ZORU, 10. januara 1978. godine, u krugu Centralnog zatvora u Beogradu, izvršena je smrtna kazna nad Miljenkom Hrkačem. Tridesetogodišnji tesar iz sela Mokrog, kod Lištice, bio je pravosnažno osuđen na smrt presudom Okružnog suda u Beogradu, kao podmetač mina u beogradskom bioskopu "20. oktobar" i u garderobi Glavne železničke stanice. Ustaški terorista streljan je u četiri časa ujutru, pošto mu je prethodno Predsedništvo SFRJ odbilo molbu za pomilovanje.
Ova vest nikad nigde nije zvanično objavljena. Ceo dosije Hrkača, kome je posle dva spektakularna suđenja, treći proces održan tajno, iza zatvorenih vrata, nosi i dan danas oznaku "strogo pov.". U novinama je počeo da se "gasi" u aprilu 1974, kad je objavljena informacija o početku trećeg suđenja i vest da se ono odlaže na neodređeno vreme, zbog zahteva javnog tužioca Dušana Kneževića da se izuzme sudski veštak pukovnik Jovo Popović.
U septembru je usledio izveštaj da je ovaj zahtev uvažen i da se veštačenje poverava stručnjacima jednog vojnog instituta JNA. Ceo slučaj od tada pada polako u zaborav, što se uklapalo u ondašnja shvatanja da je društvu dosta "crnih tema". A pogotovu senzacija u "misteriji zvanoj Hrkač".

TREĆE SUĐENjE
OVAJ slučaj, zaista, godinama pre toga, nije silazio sa naslovnih novinskih stubaca. A, kako i bi, jer se sudilo glavnom akteru eksplozije u beogradskom bioskopu 13. jula 1968, u kojoj je poginuo radnik Sava Čučurević, 76 ljudi bilo povređeno, a studentkinja Magdalena Novaković ostala bez obe noge. U drugoj diverziji, 25. septembra iste godine, takođe je više ljudi povređeno.
Najduži, najpoznatiji i najmisteriozniji sudski proces u posleratnoj Jugoslaviji pravosnažno je okončan presudom Saveznog suda 30. decembra 1976, kojom je odbijena žalba optuženog i njegovog branioca advokata dr Jovana Vukčevića protiv presude Vrhovnog suda Srbije od 29. juna te iste godine. Ovom - drugostepenom presudom - Hrkaču je bila potvrđena treća smrtna kazna, koju mu je izrekao Okružni sud u Beogradu 25. decembra 1975.
Pre toga je, u istom sudu, Miljenko prvi put bio osuđen na smrt 2. oktobra 1969. Nakon dramatičnog obrta, na sednici Vrhovnog suda Srbije ova presuda je ukinuta posle žalbe branioca i ceo predmet vraćen je na novo suđenje. Ono je održano u oktobru i novembru 1970. i 7. decembra usledila je nova smrtna kazna.
Vrhovni sud Srbije je potvrđuje 21. aprila iduće godine, ali je ukida ondašnji Vrhovni sud Jugoslavije 2. februara 1972. i naređuje novo suđenje pred Republičkim vrhovnim sudom. I ovaj sud, međutim, ponvo prosleđuje ceo slučaj nižem sudu, pa je tako Hrkač dospeo i treći put pred Okružni sud u Beogradu. Na novom glavnom pretresu, bivši predsednik velikog veća sudija Radomir Milović i stalni član veća, njegov kolega Dimitrije Miloradović, samo su izmenili uloge u krivičnom veću petorice.
Pre nego što je streljan, Hrkač je izdržavao kaznu od 15 godina zatvora u KPD Sremska Mitrovica, na koju je bio osuđen zbog pristupanja ustaškoj terorističkoj organizaciji "Hrvatski oslobodilački pokret" u Štutgartu, u prvoj polovini 1968. Bila je to jedina nesumnjivo utvrđena tačka optužnice KT br. 1092/69, podignute 21. avgusta 1969, kojom je, tada 21-godišnji tesar, bio okrivljen i za još dve diverzije u Beogradu.
Kao direktan Hrkačev saučesnik, u optužnici je označen njegov zemljak Ante Penavić, preko koga je i stupio u ustašku oragnizaciju. On je, po Miljenkovom kazivanju, bio glavni čovek u diverzijama, ali je Penavić, međutim, iščezao iz optužnice na drugom suđenju, da bi posle trećeg procesa, ponovo "vaskrsao" u trećoj presudi.
Ovo treće suđenje bilo je i najkraće. Trajalo je samo četiri dana - 16, 17, 18. i 22. decembra. Već sutradan, 23. decembra 1975, sud je doneo presudu, koju je objavio dva dana kasnije.
Da bi se, gotovo 36 godina nakon zločina i posle desetak godina sudovanja, shvatila "enigma zvana Hrkač" i kako je razrešena, neophodna je njena retrospektiva iz najmanje dva ugla: kako je događaje, u svom prvom i kasnije poreknutom priznanju, opisao optuženi i njihovo viđenje očima svedoka i mišljenja veštaka.

OBUKA U ŠTUTGARTU
U VREME dok je optuženi sve glatko priznavao, činilo se da nema jednostavnijeg sudskog slučaja u ondašnjoj Palati pravde u Masarikovoj broj 2 od predmeta Hrkač. Nije postojala ni dilema oko kazne, jer je u obzir dolazila samo ona najteža, koju je poznavao KZ SFRJ. U takvoj atmosferi je proteklo i prvo suđenje, na kome je optuženi ispričao gotovo u dlaku istu priču, koja se poklapala sa optužnicom:
Da je, u prvoj polovini 1968. godine, u Mariboru, preko Penavića, stupio u vezu sa grupom izbeglica iz nemačke i postao član "HOP", sa sedištem u Štutgartu. Cilj organizacije bilo je rušenje postojećeg poretka u Jugoslaviji i on je prihvatio da postupa u svemu po njenim nalazima.
Zadatak je izvršavao do jula do septembra iste godine, zajedno sa Penavićem, koji ga je, u jednom napuštenom bunkeru kod Maribora, obučio rukovanju eksplozivnim napravama, a kasnije je u Štutgartu završio i specijalni kurs za obuku diverzanata.
I diverzija 13. jula, opisana u optužnici, bila je, u stvari, verni opis onog što je optuženi ispričao u istrazi, a potom i na glavnom pretresu: on je sa Penavićem doneo iz Maribora paket eksploziva u plastičnom omotu, sa uređajima za paljenje. U parku kod bioskopa, zajednički su povezali eksploziv sa baterijalama i aktiviranim satnim mehanizmom. Miljenko je, potom, ovako tempiranu minu, pojačanu čeličnim gelerima, radi efikasnijeg delovanja na živu silu, uneo u gornju salu bioskopa.
Eksplozivnu napravu postavio je između naslona i sedišta broj 6 u 16. redu. Kad je počelo prikazivanje filma, napustio je gledalište, posle čega je nastupila snažna eksplozija.
Hrkač je, na prvom suđenju glatko potvrdio i da je tačan navod u optužnici da je, sredinom avgusta 1968. u Štutgartu, pred funkcionerima HOP Nikom i Ivanom Kovačićem, podneo izveštaj o diverziji u Beogradu, položio zakletvu na vernost organizaciji i primio nagradu od 2.500 DM.
Kad se vratio u zemlju, početkom septembra, preneo je pet čeličnih mina i skrivao ih u stanu do 24. septembra, kad se ponovo sastao sa Penavićem. Prizano je i da je 25. septembra, sat posle ponoći, u parku pred železničkom stanicom u Beogradu, pripremio za dejstvo, zajedno sa Penavićem, tri čelične mine. U optužnici piše da su ih predali u garderobu, u jednoj putnoj torbi od skaja i udaljili se u pravcu Zemuna. Torbu je, objasnio je, predao Penavić.

NOVA PRIČA
U SENCI ovakvog priznanja, na suđenju se našlo mišljenje sudskog veštaka za eksplozive pukovnika Popovića, koji je otvoreno sumnjao u mogućnost izvršenja diverzija, onako kako je to predstavljao otuženi. Tek kasnije, ispostaviće se da je optužen više puta, pre nego što je izašao pred sud, rekao pa i napisao da nije istina ono što govori, ali da će to ipak ponoviti pred sudom, jer se boji odmazde prema svojoj porodici.

Naknadno će se saznati, kad je ceo slučaj eksplodirao kao najveća posleratna sudska afera, da je Hrkač, odmah po izricanju smrtne kazne, pričao islednicima potpuno novu priču. U njoj je glavni čovek ustaške terorističke organizacije u Mariboru bio njegov stariji brat Božo, a on Miljenko samo je pravio mine.

Od ove druge verzije, Miljenko više nikad nije odstupio, a valja reći da mu je jedini poverovao javni tužilac Knežević. Na osnovu ove nove priče, koja je procurila u javnost posle sednice Vrhovnog suda Srbije, pred Okružnim sudom u Mariboru podignuta je optužnica protiv Bože i nekoliko Hrkačevih zemljaka.

Kad je Vrhovni sud ukinuo Hrkaču prvu presudu, on je i na novom suđenju odgovarao po optužnici koja se zasnivala na njegovom prvom priznanju. Kao da nije postojala optužnica u Mariboru, na osnovu drugog priznanja. Boža je doveden u Beograd, ali je iskoristio zakonsko pravo da ne svedoči protiv brata. Miljenko je ponovo osuđen na smrt u decembru 1970, jer je sud odbacio, kao neistinu, ono što je ispričao u drugoj verziji.

Time je, praktično, bila zapečaćena sudbina procesa, koji je potom oržan u Mariboru. Miljenko je tamo uzvratio "posetu" starijem bratu, ali sada je on odbio da svedoči. Pukovnik Popović je dosta ubedljivo ukazao na dokaze o diverzantskoj aktivnosti optuženih, ali bez glavnog svedoka optužbe - mlađeg Hrkača, usledila je oslobađajuća presuda.

Miljenku više nije verovao ni Vrhovni sud Srbije, koji mu je potvrdio drugu smrtnu kaznu. Dr Vukčević se žalio na ovu presudu Vrhovnom sudu Jugoslavije. Bez obzira na dotadašnje senzacionalne obrte, pred ovim sudom je nastala prava prekretnica u "dosijeu Hrkač".

Tri dana je, na sednici, sudija izvestilac Dušan Simić izlagao predmet, analizirao iskaze optuženog, dokaze, presude, njihova obrazloženja i pronikao u slučaj do samog dna. Iz onoga što je izneo, bilo je savršeno jasno da, sem članstva u "HOP", gotovo sve što je Hrkač prvi put priznao, podjednako je bilo blisko istini, koliko i ono što je kasnije porekao.

DVA PISMA
PRED vrhovnim sudom Jugoslavije bila su pročitana i dva Hrkačeva pisma, napisana između priznanja u istrazi i na suđenju, u kojima optuženi tvrdi da je slagao istražnog sudiju.

"Potražite pravog zločinca, ja sam nevin" - piše Miljenko 13. juna 1969. - "Ne smem da poreknem, jer će mi pobiti porodicu. Rekli su mi da sam maloletan i da me ne mogu osuditi na smrt. Zato sam pristao, pripazite mi na dete, jer njegov otac nije krvnik".

Iz zvaničnog sudskog dosijea, sudija-izvestilac Dušan Smić je pročitao i drugo pismo optuženog svom braniocu, neposredno pre suđenja. I ovde Miljenko tvrdi kako je nevin, objašnjavajući da je zločin priznao po nagovoru radnika mostarskog SUP.

Mina ispod sedišta

Piše: Miroslav Zarić

KAO što su u svakoj reči optuženog iz istrage ili sa prvog suđenja sudije dotad otkrivale podudarnost sa materijalnim dokazima i zaključivale da detalje koje je iznosio Hrkač ne može znati neko ko nije bio učesnik u diverzijama, sudije Vrhovnog suda Jugoslavije pokazale su svojom presudom da sve može, iako ne mora, da bude i sasvim - drugačije.

Nepravedno bi, međutim, bilo sve zasluge za ovako postavljanje predmeta sa glave na noge pripisati samo petorici sudija VSJ. Hrkačev branilac dr Vukčević, u serijama žalbi pre toga, ozbiljno je uzdrmao uverenje prethodnih sudova - da je istina ono što je Hrkač priznao, pa porekao.

Advokat je, pre svega, zamerao zbog načina kako je Hrkač "prepoznat". On je, naime, jedini od svih osoba na prepoznavanju, imao na sebi plavu majicu, upravo onakvu kakvu su, oni koji su trebalo da ga prepoznaju, opisali da je nosio podmetač.

Braniocu je smetalo i što se Penavić javlja samo u prvoj presudi, a potom iščezava, a njegov alibi, po mišljenju advokata, nije bio ništa ubedljiviji od onoga koji ima - optuženi.

Sporno je bilo, po braniocu, kako je u Jugoslaviju dopremljen eksploziv za drugu diverziju. Hrkač je objasnio da je iz Nemačke došao kolima nekih Turaka i mine sakrio ispod sedišta, što je veštak isključio kao - nemoguće. Postojala je i velika razlika između mine koju je optužen opisao, kad je priznao da je podmetnuo u bioskopu i one, koja je, po oceni veštaka, stvarno eksplodirala. Slično je bilo i oko količine eksploziva, vremena eksplozije i podmetanja mine na železničkoj stanici.

ČVRST ALIBI
ZA branioca bilo je neubedljivo kako je Hrkač, posle ove diverzije, otišao do Bežanijske kose, gde su on i Penavić, navodno, pobacali satne mehanizme. Ponašali su se pre kao izletnici, nego kao diverzanti. A svedok Spasoje Stefanović, istakao je branilac, nije mogao da izmisli da je čuo otkucaje sata, kad je pronašao paketić sa ovim mehanizmima. Na omotu su, osim toga, bila dva otiska prstiju. Nijedan Hrkačev, niti Penavićev!

Sudije VSJ su zapazile da se mnoge okolnosti iz priznanja optuženog ne slažu sa objektivno utvrđenim stanjem, pa su čak konstatovale da je Hrkač govorio neke neistine i na svoju štetu. Glavni moto dotadašnjih presuda koje su Hrkača osuđivale na smrt ili ovu kaznu potvrđivale, bio je: zašto bi on priznao diverzije, ako stvarno u njima nije učestvovao.

Tako je, međutim, VSJ postavio daleko logičnije pitanje, na koje ni kasnije presude nisu dale odgovor: zašto bi optuženi priznao učešće u diverzijama, ako ih je stvarno i izvršio, kad protiv njega nije postojao nijedan dokaz koji mu se mogao predočiti?! Pogotovu što prema njemu nikakva prinuda nije vršena, niti je on tako nešto ikad pomenuo.

No, najslabija tačka svih dosadašnjih osuđujućih presuda, pa i onih koje će uslediti, bila je ozbiljna sumnja da Miljenko ima črst alibi za 13. juli 1968. Ispostavilo se da osuđeni za taj dan ima formalno neoboriv alibi, jer je mariborska opekarna, gde je u to vreme bio zaposlen, poslala sudu potvrdu da je tih dana radio.

Otpala je pri tom i ranija verzija - da je Hrkač ranije odradio ovaj dan, na Dan borca 4. jula, naplativši samo normalno radno vreme, ali ne i višak za praznik, kako bi mogao kasnije, na kontu toga, da koristi slobodan dan. Dvojica radnika, koji su tvrdili kako nije iskaljučeno da su ga zamenili na poslu i radili umesto njega 13. jula, pokazalo se, nisu to mogli da učine. Prvi je tada bio na godišnjem odmoru, a drugi je radio toga dana u redovnoj smeni.

I poslovođa, koji je dopuštao mogućnost zamene, priznao je kako je takvu izjavu dao pod uticajem Hrkačevog priznanja.

VSJ je, u međuvremenu, dobio dokumenta iz kojih se videlo i da je Ante Penavić čak triput hapšen i ispitivan u Nemačkoj, ali da nije moglo da mu se dokaže da je, u kritično vreme, dolazio u Jugoslaviju.

KOJA KAZALJKA?
MANJKAVOST Hrkačevog prvog priznanja ogledala se najviše u pojedinostima koje su mu pripisane u presudi da ih je izjavio, onim koje je rekao, ali se ispostavilo da ne odgovaraju stvarno utvrđenom činjeničnom stanju i izjavama koje protivreče same sebi ili su nesaglasne, pa čak i suprotne iskazima svedoka.
U drugoj presudi, kojom je osuđen na smrt, na primer, piše da je optuženi izjavio da, na časovniku koji je upotrebljen za eksplozivnu napravu u bioskopu, velika kazaljka nije bila kraćena. Takva izjava optuženog, nigde u spisima nije dotle zabeležna iako je na suđenju, istine radi, sve vreme bilo prisutno uverenje da je mina bila tempirana na 55 minuta. Dakle, velikom kazaljkom, a ne malom.
Vrhovnom sudu se, međutim, učinio sumnjivim deo kazaljke, koji je nađen u bioskopu. Zato je zatražio da se, na novom procesu, veštak izjasni da li je to deo male ili velike kazaljke marke "kinzle"? Pri tom je VSJ primetio da je ona veoma slična delu kazaljke, pronađene posle diverzije na železničkoj stanici. Tu je Hrkač bio kategoričan da je bila mala, pa je čak napomenuo kako je ovu malu kazaljku pomerio krišom na kasnije vreme, trudeći se da Penavić to ne vidi, jer je mislio da će u poznijim satima manje ljudi stradati.
Ovaj detalj nije zabeležen u istrazi, već je pomenut tek na prvom suđenju. Hrkač je objasnio da je kazaljku pomerio da strada što manje ljudi, jer su se sklonili u staničnu zgradu zbog kiše. Kiša je 24. septembra u to vreme stvarno i padala. Ali, Miljenko je u istrazi govorio da je tada bilo lepo vreme!
Kad je priznavao zločin, on je objasnio da je mina aktivirana normalnom baterijom od 4,5 volti. Zatim se ispravio i pomenuo dve ovakve spojene baterije. Veštačenje je, međutim, pokazalo da je satni mehanizam na mini imao malu tranzistorsku bateriju od - devet volti!

PLAVA KOŠULJA
OPISUJUĆI kako je postavio minu, Hrkač je objasnio da je metnuo na sedište na kome je sedeo - iza sebe. Eksplozija se, kako je utvrđeno dogodila na sedištu broj 6. u 16. redu, a po priči svedoka, diverzant je sedeo na sedištu broj 7. Optuženi je pokazao, na rekonstrukciji, da je ušao u red sa leve strane, dok je svedok Radoslav Đorđević, koji je sedeo na svom mestu (sedište 8. u 16. redu), pre nego što je terorista ušao, bio kategoričan da je ovaj došao sa - desne strane. Hrkač je, osim toga, rekao da je desno sedište od njega bilo prazno, iako je na njemu sedeo Đorđević!
Hrkač je kazao i da je salu napustio, dok su se na platnu prikazivale reklame. Svi svedoci bili su, međutim, sigurni da je podmetač izišao oko polovine filma, a 10-15 minuta, pre nego što će, u 21.05 sati, odjeknuti eksplozija.
VSJ je primetio i da u osudi na smrt piše, kako je na rekonstrukciji u bioskopu, koja je snimljena kamerom, Hrkač pokazao da je minu postavio na sedište do sebe, iako on stvarno na traci pokazuje da je to učinio - iza svojih leđa na svom sedištu!
Još dva momenta doprinela su sumnjama da li je onaj ko je priznavao diverziju u bioskopu, zaista bio i izvršilac:
Razvodnica Katica Đorđević, jedina osoba koja je na svetlosti videla diverzanta kako, pre eksplozije, izlazi iz sale, opisala je sledeću osobu: srednjeg rasta, ne viši od 170 cm, smeđe kose, ravne, koja je delimično padala po čelu, nije imao velike zaliske, bio je suvonjav, sa borama na licu, između 30 i 35 godina. Nosio je palavkastu košulju sa kratkim rukavima i crne ili braon pantalone.
Ovakav opis sigurno znatno manje odgovara Miljenku, nego njegovom starijem bratu Boži. Katica se, međutim, uopšte nije pojavila kao svedok na prvom suđenju, a na drugom je ostala pri ovom svom iskazu.
Izveštačima sa suđenja odmah je palo u oči i ono što je primetio VSJ: jedino je Miljenko, na prepoznavanju, bio obučen prema ovom opisu, u plavu košulju, pa nije ni čudo što su svi svedoci obavezno upirali prstom u njega.
Sve ove dileme, na koje je ukazao VSJ, trebalo je da razreši treće suđenje. Okružni sud u Beoradu učinio je to na veoma jednostavan način. Novo veliko veće, pod predsedništvom Dimitrija Miloradovića, praktično je presudilo isto kao prethodno, pod predsedništvom Radomira Milovića. Ovo i nije nikakvo čudo, jer su dvojica sudija samo izmenili mesta u veću.

BRAĆA SVEDOCI
KAD se drugi put sudilo Miljenku Hrkaču u Beogradu, njegov stariji brat Božo doveden je iz Maribora kao svedok. On je iskoristio pravo da ne svedoči, obećavši da će se sa Miljenkom raspraviti na svom suđenju u Mariboru.
Tamo je, međutim, Miljenko odbio da svedoči, navodno ljut na tužioca što je ovaj minirao proces, odustajući od optužbe protiv jednog od petorice okrivljenih, neposredno pred početak suđenja.
Božo je sa celom mariborskom grupom bio oslobođen zbog nedostatka dokaza. Kasnije je nestao iz zemlje, a sudu je napisao pismo, kojim preuzima na sebe Miljenkovu krivicu.
"Mome bratu Miljenku sudite za nešto što nije učinio. Ja sam to uradio. Celu rekonstrukciju Miljenko je napravio prema mom kazivanju. Uostalom, proverite gde sam ja bio 13. jula".

I treća presuda - smrt!

Piše: Miroslav Zarić

SUDIJA Miloradović je, odmah na početku presude, formulisao opšti stav veća prema priznanju optuženog. On se nije upuštao mnogo u sve nerazjašnjene okolnosti, na koje je upozorio viši sud, već je, postupajući po principu "na primer", jednostavno ocenio Hrkačevo priznanje kao verodostojno. Razlog za ovakvo uverenje bio je da je ono dato bez ikakvog fizičkog pritiska i u korektnom i zakonitom postupku.
Glavni moto treće presude bio je da je optuženi, i pored priznanja, stalno bežao od svih detalja, koji su mu pogoršavali situaciju i uvek iznosio neku rezervu da bi se spasao, ostavljajući mogućnost i za ostale koje tereti da to isto učine.
Priznanje optuženog, konstatovao je sud, slaže se u dosta okolnosti sa objektivno utvrđenim stanjem. Ali, ima ih dosta sa kojima se i ne slaže. Objašnjenje suda za ovo, ponovo je bilo isto: Hrkač je naučen, ako padne našim organima u ruke, da se upravo tako brani i ne otkriva organizaciju. I da uvek, pri tom, iznova iznosi nove i nove detalje, protivrečne jedne drugima. A, sve u cilju da zavara istragu, oteža postupak i sistemski popravlja svoj položaj, u čemu je dosada i uspevao.

RAZLIKE VEŠTAKA
OVAKVO obrazloženje pojavljuje se u presudi kao objašnjenje za gotovo sve sporne momente u Hrkačevom prvom priznanju. Tamo gde bi se priznanje poklopilo sa materijalnim dokazima, sud mu je verovao. Tamo gde su bila vidna odstupanja u detaljima Hrkačeve izjave, čak suprotne objektivnom stanju, ocenjene su kao namerno laganje, jer je tako bio naučen.
Još jednostavnije, sudija Miloradović oborio je Hrkačev alibi. On je prihvatio izveštaj mariborske opekarne da je Hrkač bio na poslu 13. jula, a i da je za 4. jul primio svu pripadajuću mu zaradu. To je značilo da optuženi nije mogao, na konto neisplaćenog drugog dela rada za praznik, da kasnije uzme slobodan dan (kako je najpre tvrdio, a potom objasnio da nije tako bilo, njegov poslovođa Ciril Portir).
Najveća novina u odnosu na dosadašnja suđenja, bio je izeštaj veštaka Vojno-tehničkog instituta u Beogradu, koji se dosta razlikovao od mišljenja pukovnika Popovića i Hrkačevog prvog priznanja. Novi veštaci su, naime, konstatovali da mina u bioskopu nije bila postavljena na spuštenom sedištu stolice broj 6 u 16. redu, niti zaglavljena između polupodignutog sedišta broj 6 (kada se gleda ka platnu), već bliže ivici sedišta ka broju 7.
Količina eksploziva, utvrdili su, bila je mala (100-200 grama), mina je težila 350-400 grama, eksplozivu je bilo dodato oko 30 čeličnih konusnih valjčića radi pojačanja dejstva, uz neko zapaljivo sredstvo.
Pri tom su novi veštaci isključili benzin i naftu, koje je pominjao pukovnik Popović, jer se ova goriva ne mogu zapaliti plastičnim eksplozivom.
Satni mehanizam imao je "verovatno" skraćenu minutnu kazaljku, a mina je kompletirana i podešena pre unošenja u salu. Mišljenje novih eksperata bilo je da je to učinjeno, ne u parku, kako je Hrkač opisao, već "najverovatnije" u bioskopskom NJC.
Sa Hrkačevim novim priznanjem slagale su se uglavnom "opšte osobine" mine: imala je xepni satni mehanizam, utikač, valjčiće i bila je bez košuljice. Uostalom, ono što je u istrazi bilo predloženo optuženom, on je to i - prepoznao.

KRAJ MISTERIJE
SUD nije, međutim, mogao da "zažmuri" na njegove izjave koje su bile potpuno drugačije od nalaza veštaka: da je mehanizam imao dve baterije od po 4,5 volti (a nađeni su ostaci baterije od devet volti), da je mina težila 1,5 - 2 kg (iznosila je jedva pola kilograma) i da je bila punjena metalnim valjčićima i sitnim metalnim kuglicama.
Sudija Miloradović je, za objašnjenje, opet pozvao u pomoć diverzantsku taktiku optuženog: ako već moraš da kažeš istinu, zbog dokaza koji stoje, onda treba uvek gledati da se sve ne kaže, a da se ponešto i slaže.
Mesto koje je Hrkač naveo na rekonstrukciji i pokazao kao ono gde su on i Penavić (tužilac ga je vratio u optužnicu, jer je sumnjao u njegov alibi) pripremili minu, po nalazu eksperata iz Instituta, ne može da se isključi kao nemoguće, ali je i veoma - nepodesno. Istini nije odgovarala ni
Hrkačeva tvrdnja da su zašiljenim drvcetom bušili ćikete, povezivali žice i kontrolisali minu. I ovde je objašnjenje za sve protivurečnosti potraženo u taktici optuženog.
Pitanje - da li je, na prepoznavanju, još neko sem optuženog, iamo karakterističku "plavu košulju sa kratkim rukavima" - sud je razrešio, tako, što se zadovoljio da konstatuje kako u zapisniku piše da su "sva lica bila približne visine, izgleda i oblačenja".

Kao argument da je Hrkač zaista priznao ono što je bilo istina, sud je potegao nalaz veštaka - lekara dr Stojiljkovića, koji je razgovarao sa optuženim i napisao da je kod ovoga "dominirao stav iskrenosti".

Opisujući kako je izvršena diverzija na železničkoj stanici, veštaci su za većinu detalja najčešće konstatovali da "nema pouzdanih dokaza", "ne može se sigurno utvrditi", "ne isključuju se mogućnosti", "nije bilo nemoguće", "izjava optuženog niti protivreči, niti je u saglasnoti sa nađenim stanjem", "ni potvrđena, ni osporena" ili "najverovatnije..."

U skladu sa ovakvim nalazom veštaka, bila je i treća presuda.

I time bi mogao da bude ispisan kraj najveće posleratne sudske misterije. Jer, ono što se kasnije događalo, bilo je sušta suprotnost ranijem zaista pažljivom ispitivanju svih nerazjašnjenih okolnosti u slučaju. Vrhovni sud Srbije ubrzo odbija žalbe optuženog i branioca 29. juna 1976. a smrtnu kaznu mu 30. decembra potvrđuje i novi Savezni sud, ustanovljen posle Ustava 1974, umesto ranijeg VSJ.

Krivičnom veću ponovo je predsedavao sudija dr Božidar Kraus, ali nova presuda nije bila ni nalik na raniju. Sada je sve bilo jasno i Savezni sud je, takođe, prihvatio stanovište da "protivrečnosti izmnu priznanja optuženog i pravog stanja stvari treba pripisati diverzantskoj taktici optuženog, koji je bio obučen kako se u pojedinim situacijama treba držati i ponašati".

Ova presuda bila je pravosnažna i Miljenko Hrkač je posle nje živeo još godinu dana, pre nego što je streljan 10. januara 1978.

OSVETNIK IZ LISOVIĆA
U SELU Lisoviću, nedaleko od Beograda, 25. avgusta 1959. godine, na jednoj njivi, ubijen je devetogodišnji učenik Vitomir Minić. Zločin je bio svirep. Dečak je ležao u kukuruzu, vezanih ruku i kolena i prerezanog grla. Za ubistvo malog Vitomira osumnjičen je 36-godišnji zemljoradnik Uroš Mihajlović, iz istog sela, jedina osoba koja je, po mišljenju oca deteta Siniše Minića, imala razlog da ubije mališana.
Proces Urošu Mihajloviću trajao je u Okružnom sudu u Beogradu duže od četiri godine. U sudnici sudije Ratka Ostojića, u ondašnjoj zgradi u Masarikovoj ulici, vladala je 28. februara 1964. potpuna tišina, kad je predsednik velikog veća tačno u 13 časova, opomenuo publiku da ne komentariše odluku suda i izgovorio ono klasično: “Ustanite !”
“Uroš Mihajlović, zemljoradnik iz sela Lisovića, rođen 23. decembra 1923. godine, oslobađa se optužbe da je 25. avgusta 1959. godine, između 5.30 i 6 časova, u Lisoviću, iz mržnje prema Siniši Miniću, a u želji da mu se osveti, podmuklo i svirepo ubio njegovog devetogodišnjeg sina Vitomira” - pročitao je sudija Ostojić.

- Neće ostati živ da ima 99 glava - zakleo se pretećim glasom dečakov otac.


Dve ulaznice
VRHOVNI sud Jugoslavije pozabavio se detaljem koji nije možda mnogo važan, ali je na njega ipak skrenuo pažnju: u presudi je pisalo da je Hrkač objasnio da je kupio dve ulaznice za predstavu, kako bi imao izgovor, ako ga neko pita zašto napušta salu (da ga ona osoba za koju je kupio kartu čeka napolju, jer je zakasnila).
Za 16. red (gde se dogodila eksplozija na sedištu 6) bile su prodate ulaznice od broja 6. do 9. Broj 8 i 9 imao je Radoslav Đorđević, koji ih je i pokazao na suđenju, a 6. i 7. Milan Stupar i nesrećna Magdalena Novkaović, koji su pogrešno seli u 17. red na sedišta 6 i 7. Bilo je jasno da je diverzant, na sedištu 7 u 16. redu, sedeo na mestu za koje nije imao ulaznicu. Zato je VSJ istakao da zaključak veštaka - da je diverzant imao dve ulaznice - nije bio ničim objektivno potkrepljen. A, na osnovu takvog zaključka veštaka, optuženi je izmenio iskaz i "prizano da je kupio dve ulaznice.

Krvava pravda osvetnika

POSLE četiri godine provedene u zatvoru, Uroš Mihajlović je tog istog dana izišao iz Centralnog zatvora i našao se na slobodi. Selo Lisović bilo je ogorčeno. Pisane su peticije, stizale pretnje, ali je odluka suda postala pravosnažna.
Na ovakvo uverenje seljaka svakako je uticalo Uroševo priznanje zločina u istrazi, koje je porekao kad je izveden pred sud. Priznanje je opredelilo i krivično veće, koje mu je prvi put sudilo, da mu 9. juna 1961. izrekne 15 godina strogog zatvora.
Mesec dana pre nego što se osvetio, Siniša je ušao u seosku prodavnicu gde se pije pivo i zatekao Uroša pijanog. I on je naručio piće.
- Hajde ti i ja nasamo da razgovaramo - tvrdi da mu je tada kazao Uroš.
- Jesi li ti ubio mog Vitomira? - upitao je Siniša.
Uroš je odgovorio potvrdno i objasnio kako je glavni krivac njegova žena Dobrina. Ona ga je, navodno, naljutila onog dana, pa se napio i ubio dete.
- Da li je mali nešto rekao?
- Kako da kaže kad sam ga prvo onesvestio.
Seljaci kažu da su se Siniša i Uroš izmirili posle ovog razgovora. Na opšte zgražavanje, ljudi su ih često viđali zajedno, obojicu do iznemoglosti pijane. Selo je i ranije preziralo Sinišu što ne ubije Uroša i osveti sina, a pomirenje je samo pojačalo gnušanje prema obojici.

SUMNJA NA UROŠA
OSVETA je usledila nakon što su njih dvojica, jedne večeri, jeli kod nekog Duce (Dobrivoja Mihajlovića) i oko devet uveče zajedno pošli u Lisović. Uroš je bilo pijan, a Siniša samo pripit. Bio je mrkli mrak kad su stigli do strugare Dragiše Maksića.
Nije bilo očevidaca šta se posle toga dogodilo u piljevini ispod trema strugare. Gazda Jakov Mihajlović se ujutru užasnuo kad je ugledao iskasapljenog čoveka. Siniša je sa dva krvava noža u rukama došao u mesnu kancelariju i prijavio se da je ubio ubicu svoga sina.
O zločinu, zbog koje se Siniša osvetio Urošu, dežurna služba beogradskog SUP obaveštena je 25. avgusta 1959, u 18.10 uveče, a u 19.30 časova inspektori su stigli u Lisović. Bio je već mrak, reflektor se pokvario, pa je uviđaj odložen za ujutro. Mesto zločina ograđeno je i obezbeđeno.
Oko mesta gde je Vitomir nađen preklan u kukuruzu okupilo se pola sela. Među njima bio je i dečakov otac.
- Ti si Uroše - sav skrhan upro je u njega prstom Siniša. - Što mi ne zapali kuću, što mi ne zapali žito? Uroše, što mi ubi dete?
Uroš Mihajlović odmah je pritvoren u zgradu mesne kancelarije. Na njega je pala sumnja, jer se često svađao i sukobljavao sa Sinišom Mihajlovićem. Siniša je, osim tog, dan pre zločina, obećao Urošu da će mu sutradan (25. avgusta) pomagati da pravi ciglu. Vitomirov otac sutradan, međutim, nije održao obećanje. LJut na Sinišu, Uroš ga je uzaludno tražio na više mesta.
Rano ujutro, 26. avgusta, islednici SUP i istražni sudija Okružnog suda Živorad Jekić izvršili su uviđaj. Nekih određenih tragova nije bilo. Vreme smrti nije moglo da se utvrdi. Kad je dete okrenuto, videlo se da su mu ruke pozadi vezane četvorostrukim “manila” kanapom u mrtvi čvor. Zemlja oko tela bila je izgažena nejasnim tragovima nogu, kukuruz izgažen, a vreže bundeva iskidane. Na metar i po od tela, nađena je stara vojnička šajkača i parče krpice ružičaste boje. Kasnije je utvrđeno da je šajkača Sinišina i govorilo se kako mu je spala sa glave dok je ridao nad detetom.
U šest sati pušten je službeni pas tragač, zvani Munja, ali traganje je ostalo bezuspešno.

LAŽE SINIŠA!
SUTRADAN posle zločina, Uroš je detaljno opisao gde je sve bio na dan ubistva. I na kasnjim saslušanjima ponavljao je gotovo istu priču. Tako je bilo sve dok 7. decembra nije prvi put priznao da je ubio Vitomira. Dotle se, za gotovo svaki svoj korak, pozivao na svedoke i energično poricao zločin.
- Da sam hteo da se svetim Siniši, mogao sam da ubijem njegovu malu ćerku. Zatekao sam je samu, kako spava, kad sam, juče ujutro, bio kod Siniše i tražio ga da mi radi - izjavio je dan posle zločina.
Uroš Mihajlović dao je u istrazi dve verzije puta, koji je put prošao 25. avgusta 1959. tražeći Vitomirovog oca Sinišu Minića.
Prva verzija ovog puta prikazana je na skici crticama i tačkicama. Uroš je, od mesta gde je sa radnicima Milinkom Lukićem, Dragoslavom i Dobrosavom Minićem trebalo da pravi ciglu, sišao prvo do kuće Dragiše Minića i molio ga da pusti svog sina Dobrosava da mu pomogne, jer je u zakazano vreme došao samo Milinko Lukić. Kad ga je Dragiša odbio, Uroš odlazi čak do Sinišine kuće, gde je zatekao jedino njegovu petogodišnju kćer kako spava.
Tražeći dalje Sinišu, Uroš se vraća do kuće Sinišinog oca LJubomira Minića. Tu je razgovarao sa Vitomirom i njegovom majkom, ne znajući da ga Siniša, tog trenutka, posmatra sakriven sa tavana. Olga Minić je rekla da je Siniša pio gotovo celu noć, a da je pred zoru otišao iz kuće sa Vojislavom Mihajlovićem Tujom.
- Laže Siniša, izbegava rad! - ljutito je odbrusio Uroš i počeo da psuje.
Siniša mu je dugovao dve nadnice i on se uputio Tujinoj kući. Sinišu nije našao ni kod Tuje, koji mu je objasnio da Siniša nije ni dolazio. Kod Tuje je popušio jednu cigaretu i vratio se svojoj kući, gde je u dvorištu zatekao Milinka Lukića. Islednicima je objasnio da usput nikog nije ni video, niti sreo.
Uroš je rekao Milinku da se posao odlaže, jer nema dovoljno ljudi, pa su LJubomir i Milinko zajedno otišli uz njegovo dvorište.
Kad je 7. decembra 1959. priznao zločin, Uroš je ispričao da se od kuće LJubomira Minića vratio pravo u svoje dvorište i tad otpustio Milinka Lukića, koji je u međuvremenu došao sa placa gde je trebalo da prave ciglu.

VIDI, ŠEST I PET
LJUT na Sinišu, Uroš tada polazi do Vojislava Mihajlovića Tuje. Pošto je sa Tujom popušio cigaretu, krenuo je kući, ali je tog trenutka, kod raskrsnice, ugledao malog Vitomira. Dečaka je pojurio niz put ka Barajevu, a kad ga je stigao i izvršio nad njim zločin, vratio se kući.
Na skici u istrazi bio je ucrtan i put malog Vitomira od kuće svog dede LJubomira Minića. Dečak je najpre išao do kuće Novaka Minića za trlicu. Usput se sreo sa Milinkom Lukićem, koji se vraćao kući, kada mu je Uroš rekao da se pravljenje cigle odlaže. Od kuće Novaka Minića, Vitomir odlazi kod Tuje da nađe zečeve i tamo stiže nekoliko minuta pre Uroša.
Zagonetka je u tome što je Vojislav Mihajlović Tuja tvrdio kako je Vitomir dolazio po zečeve oko pola šest ujutro, a odmah posle njega naišao i Uroš. Milica i Novak Minić su, međutim, na drugom suđenju, rekli da su malog Vitomira videli živog oko sedam sati ujutru, kad je Uroš već bio otišao u Barajevo. Uroš je oslobođen zato što je sud poverovao da su Novak i Milica poslednji videli živog Vitomira, a ne Tuja.
Veoma je važno stalno imati na umu da su svi vreme računali otprilike ili prema suncu. Jedino tačno utvrđeno vreme bilo je 6 sati i 5 minuta, kad se Uroš, pred svojom kućom, susreo sa kurirom mesne kancelarije Dragoljubom Jankovićem Kucarom. Dragoljub je, naime, pogledao tada u sat i rekao:
- Vidi, tačno šest i pet.
Uroš je objasnio da je Kucaru spazio kada su Milinko i LJubomir otišli, a on krenuo u seosku zadrugu da kupi cigarete.
- Kucara mi je usput rekao da je Dobrosavu Bogosavljeviću Danetu bolesna krmača i kako me čeka da je mojim kolima oteram do veterinara u Barajevo. Pred zadrugu je došao i Dane, pa smo se dogovorili da pripremi krmaču, a ja da dođem kolima - tvrdio je Uroš
Kada su natovarili krmaču bilo je oko 7 ili 7.30 časova. Usput je Uroš povezao u Barajevo i svoju sestru sa detetom, koja je išla kod lekara. Posle sat i po ili dva, vratili su se u Lisović. Po Uroševoj računici, bilo je oko 10 ili 11 sati.
Suština cele priče bila je da se, na dan Vitomirovog ubistva, od pet do šest ujutro, Uroš tako kretao da, u tom vremenu, nikako nije mogao da izvrši zločin. Ta odbrana se na kraju pokazala uspešnom, jer je osnovna teza oslobađajuće presude bila da nema dokaza da je Uroš ubio Vitomira pre šest sati.


I OTAC BIO SUMNJIV
U KUĆAMA pored kojih je pas tragač prošao, niko nije video Vitomira. Detaljno su pregledani stanovi Uroša i Siniše, ali u njima ništa sumnjivo nije nađeno. Obojici je uzeta prljavština ispod noktiju, iz obe kuće oduzeti su svi noževi i poslati na analizu. Nikakvi sumnjivi tragovi, međutim, nisu bili primećeni. Sve što je Uroš tog dana nosio na sebi, brižljivo je ispitano u Institutu za sudsku medicinu, ali je ekspertiza pokazala da na odeći nema tragova krvi.
I Siniša je bio sumnjiv, jer su islednici obavešteni da Vitomir nije njegovo dete zato što je rođen dva meseca po očevom dolasku iz vojske. Otac je, međutim, objasnio kako je jednom dolazio na odsustvo i da je Vitomir tada bio začet.
Bilo je čudno i što su roditelji počeli dete da traže tek po podne, iako je Vitomir otišao od kuće rano ujutro.

Tri verzije zločinca

Piše: Miroslav Zarić

DA optužnica nije fiksirala vreme od pet do šest kao "kritično", Uroševe šanse da dokaže alibi bile bi nesumnjivo manje.

Vladimir Petrović Lale kazao je kako je oko 5.30 ujutru video Uroša kako odlazi prema Tuji. Petrović je objasnio da se on u kući zadržao još oko 15 minuta i da se u međuvremenu Uroš nije vratio. Petrovićeva žena ispričala je da je, tek četvrt časa posle muževljevog odlaska, videla Uroša kako se vraća od Tuje.

Tuja je tvrdio da je oko 5.30 sati u njegovu kuću došao mali Vitomir i rekao kako ga je poslao Uroš Mihajlović da traži Sinišu Minića. Vitomir se, pri tom, raspitivao i za neke divlje zečiće. NJih je, navodno, pre dva dana, video u Tujinom dvorištu.

- Dva, tri minuta, nakon što je otišao Vitomir, naišao je Uroš i tražio Sinišu. Popušio je cigaretu, porazgovarali smo, a zatim je otišao - rekao je Tuja.

Tuja je vreme Uroševog dolaska utvrdio dan posle zločina, uporedivši u sobi, sa časovnikom, isti sunčev zrak, koji je video prethodnog dana!

Islednicima je pucala glava od zagonetki. Ako se Uroš pola sata zadržao kod Tuje, kako su tvrdili Petrovići, a Tuja kaže da je Uroš ostao samo koliko treba vremena da se popuši jedna cigareta, gde je onda Uroš bio ostalih dvadesetak minuta?

PRVO PRIZNANJE
AKO je Uroš prikrio ovih dvadesetak spornih minuta, koliko je bilo dovoljno da se izvrši zločin, jasno je onda da je on krenuo prema Tujinoj kući, tek pošto je otpustio Milinka Lukića. Prvi krug njegovog traganja za Sinišom završio bi se onda kod njegove kuće, kad se rastao sa Milinkom. Zatim je otišao do Tuje i vratio se u 6.05 sati, kad se nesumnjivo sreo sa Kucarom. Ova pretpostavka - da Uroš nije došao iz Tujine kuće, kad je u svom dvorištu zatekao Milinka, već kod kuće Sinišinog oca - poklapa se sa Milinkovom tvrdnjom da je Uroš došao iz pravca Sinišine, a ne Tujine kuće. Isto tako, i sa izjavom Vladimira Petrovića - kako je video Uroša da oko 5.30 odlazi ka Tuji.

Milinko Lukić izjavio je još i da je, kad se rastao sa Urošem i pošao ka kući LJubomira Minića, usput sreo malog Vitomira.

- Idem do Novaka Minića, poslala me baba po trlicu - odgovorio je Vitomir kad je Milinko upitao kuda će.

Na osnovu ovih izjava i laiku nije bilo baš mnogo teško da pretpostavi kako su se Uroš i Vitomir drugi put sreli tog jutra: Vitomir je bio kod Novaka Minića, a zatim stigao do Tuje, interesujući se za zečića. Uroš je otpustio Milinka i posle toga otišao kod Tuje, gde je stigao neposredno posle Vitomira. Dok je Uroš pušio, Vitomir je po dvorištu tražio zečiće. Kad je Uroš izašao, sreo je dete...

Uroševo priznanje od 7. decembra 1959. tačno se uklapalo u ovu pretpostavku.

Na raskrsnici, nedaleko od Tujine kuće, kazao je da je video kako je pretrčao jedan zec. Potrčao je za njim šezdesetak metara niz put, a zatim skrenuo za zecom desno, kroz vrzinu koja graniči imanje Milorada Ristovića od barajevskog puta. Zec je nestao u suncokretu.

- Čuo sam odjednom Vitomirov glas, okrenuo se i video ga metar iza sebe. Onako ljut i pijan, udario sam ga desnom rukom po glavi i on je pao. Nije pustio ni glasa i mislim da se onesvestio. Kleknuo sam, stavio mu kolena na rebra, savio mu ruke na leđa, vezao ih kanapom i izvadio nož - opisao je Uroš kako je ubio malog Vitomira.

UBICA PORIČE
TELO je, nastavio je, prevrnuo na leđa i pošao prema barajevskom putu. Kad je izbio na put, primetio je da su mu kažiprst i srednji prst krvavi. Oba prsta i nož obrisao je o travu pored puta. Dotle je nož nosio u ruci. Odatle se uputio ka raskrsnici u Lisoviću i skrenuo desno ka svojoj kući. Noža se kasnije oslobodio na putu za Barajevo. Tad se, navodno, slučajno mašio u džep od pantalona da uzme šibicu i napipao nož na koji je bio zaboravio! Neprimetno ga je izvukao i bacao pored puta, dok su kola bila u pokretu.

Na saslušanju 14. januara sledeće godine, Uroš je ispreo novu priču. Kad je izišao od Tuje i pošao ka raskrsnici, proed njega je protrčao zec, a za njim mali Vitomir:

- Ja sam mu nešto opsovao i jurnuo za njim. On se uplašio i potrčao putem koji vodi za Barajevo. Bio je deset metara ispred mene, ali sam ga stigao, kad je skrenuo udesno, u suncokret. U trku sam ga udario pesnicom s leđa u slepoočnicu i sećam se da je pao. Uplašio sam se i vezao mu ruke da se ne bi branio.

Vezano dete preneo je u kukuruz, gde je proverio da li je živo. Kad se detetu jedna noga trgla, Uroš kaže da se uplašio šta će biti kad Vitomir ispriča Siniši šta mu je uradio, pa je tog trenutka odlučio da ga ubije.

Ali, Uroš poriče 21. februara da je on ubio Vitomira. Tad tvrdi kako mu je priznanje iznuđeno. Ovo isto ponavlja i 27. februara, no 2. marta ponovo sve priznaje i iznosi treću verziju svog susreta sa Vitomirom:

- Na raskrsnici ispred Tujine kuće, video sam ga kad je iskočio iz bašte. Opsovao sam mu majku, a on je pobegao nekoliko koraka i dobacio mi: "Ludi Ure!" Uzeo sam busen trave, bacio se za njim i počeo da ga jurim.

Uroš Mihajlović saslušavan je još nekoliko puta, a 14. marta svojom rukom opisuje kako je ubio Vitomira. NJegov slučaj, zatim, preuzimaju psihijatri.

- Nisam ga ubio, ali sam tako morao da kažem, kad su me pritisnuli. Ko zna ko je dete ubio. Kad su me stavili na muke, ja sam rekao da sam ja - saopštio je lekarima dr Stevanu Jovanoviću i dr Petru Milosavljeviću. - Otkud znam čije je dete bilo. I ja sam sa Olgom živeo. Uglavnom, ne bih dete ubio, jer sam računao kao da je moje.

"REPRIZA" UBISTVA
U IZVEŠTAJU lekarske komisije, zapisano je da Uroš pristupa pregledima prestrašenog izgleda, zamuckuje, traži da zapali cigaretu i to čini drhtavim pokretima. Kad su ga pitali šta ga plaši, odgovorio je da mu, iz hodnika, neki glas stalno preti: "Na streljanje, streljaće te! Uroša na streljanje!"

Ovaj izveštaj lekara poslat je 16. maja 1960, javni tužilac Vera Radonjić optužila je Uroša 21. maja za svirepo i podmuklo ubistvo iz niskih pobuda, a 21. decembra iste godine, započeo je u beogradskom Okružnom sudu čuveni proces protiv Uroša Mihajlovića.

- Jeste li razumeli optužnicu? - upitao ga je sudija Borivoje Petković.

- Ja nisam izvršio delo za koje sam optužen. Nevin sam. Nisam ubio malog Vitomira.

Veštaci su rekli da je Uroš bolovao od penalne halucinacije - duševne bolesti prolaznog karaktera (bolest nije postojala kad je priznao zločin). Neke njegove izjave bile su veoma nejasne, nelogične, pa čak i nerealne. Ali, Uroš je priznao i detalje, koje niko drugi, osim ubice, nije mogao da zna.

- Da li ste rekli u istrazi da ste Vitomiru prvo vezali ruke, pa ga ubili, ili obrnuto?

- Rekao sam da sam mu prvo svezao ruke.

Veštak za sudsku medicinu dr Rusomir Đorđević nije mogao da utvrdi da li su malom Vitomiru ruke bile vezane pre ili posle smrti. Zbog toga je sud zaključio da je istina ono što je Uroš rekao u prethodnom postupku. Na drugom suđenju je, međutim, utvrđeno da je dečak prvo ubije, pa tek onda vezan.

U Lisoviću je 27. marta 1961. održana "repriza" događaja od 25. avgusta 1959. Tačno u 9.30 sati, u prisustvu gotovo celog sela, počela je rekonstrukcija. Praćen milicionerima, Uroš je pokazivao gde se kritičnog jutra kretao. Onog trenutka kad je optuženi krenuo, uključeno je nekoliko štoperica da bi se tačno utvrdilo vreme kretanja.

Uroš je hodao više od sto minuta. Sudija Petković tražio je da korača istim tempom i brzinom kao "onog" jutra.

Glavna dilema suda bila je: da li je Uroš mogao za kratko vreme, od oko 5.30, kad se rastao sa Milinkom Lukićem, do 6.05 sati, kad se sreo sa Kucarom, da ode do Tuje, popriča i popuši cigaretu, a zatim da ubije malog Vitomira i vrati se kući. Od Tujine kuće do mesta gde je pronađeno mrtvo dete ima oko 130 metara. Posle rekonstrukcije, uverenje suda bilo je da je to moguće.

POKISLI KRUNSKI SVEDOK
DA porota poveruje na prvom suđenju da je Uroš ubica najviše je doprineo svedok koji se pojavio dve godine posle zločina, 21. aprila 1961. i ispričao da je, u neposrednoj blizini mesta gde je Vitomir ubijen, 25. avgusta 1959, ujutru, video Uroša kako polako ide nizbrdo:

- Išao je deset do petnaest koračaja ispred mene. Kad sam ga sustigao, zatražio je cigaretu, a ja sam mu dao. Primetio sam da mu drhte ruke. Oči su mu bile crvene.

Svedok se zvao Radomir Nikolić, bio je iz sela Boždarevac i tog jutra, kako je ispričao, ustao je oko pet sati i poneo ocu, u selo Guberevac, dve kante ulja za vršalicu. Put ga je vodio kroz Lisović.

Svoje dugo ćutanje Nikolić je objasnio strahom, jer se bojao i za porodicu, a i za sebe, ako se javi i svedoči. Iznenađenje u sudnici izazvale su, međutim, reči svedokovog oca, koji je rekao da mu sin nije ništa pričao o susretu sa Urošem.

U sudnici je, zatim, 5. aprila 1963. na drugom suđenju, sledilo novo iznenađenje, jer se zbunjeni Nikolić nećkao da govori i nije znao, čak, da odgovori zna li kome se uopšte sudi. Ovakvi odgovori diskreditovali su ga odmah kao svedoka, u čije se reči može verovati.

Nikolić je kazao da je Uroša video između pet i šest sati, a da je tog jutra ustao kad je prolazio voz za Beograd. Sud je dobio izveštaj železnice da je voz prošao 25. avgusta u 5.35 ujutru. Kako je Nikolićeva kuća udaljena od mesta zločina oko četiri kilometra, bilo je isključeno da je on, sa dve kante ulja od po pet kilograma, mogao do šest sati, peške, da stigne u Lisović.

Osvetniku tri godine!

Piše: Miroslav Zarić

UROŠ Mihajlović proglašen je 9. juna 1961. krivim i osuđen na 15 godina strogog zatvora. Obrazloženje suda za ovako "blagu" kaznu bilo je da je ubio, ne iz mržnje i da se osveti Siniši Miniću, već zato što se plašio da će se ovaj razljutiti kad čuje šta je uradio malom Vitomiru i osvetiti se njegovoj deci.

Ova presuda nije, međutim, opstala pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je naredio novo suđenje. Novom krivičnom veću, pod predsedništvom sudije Rastka Ostojića, naloženo je da raščisti pitanja na koja je ukazala odbrana. Proces je počeo iznova i bio jedno od najdramatičnijih suđenja otkako postoji Okružni sud u Beogradu.

Uroš Mihajlović je i ovog puta odbijao da prizna da je ubio Vitomira:

- Ne znam šta je sve islednik pisao i šta sam ja sve potpisao. Ne sećam se da sam ispričao da sam Vitomiru vezao ruke na leđa, da sam ga nosio preko suncokreta, udario, nož obrisao o travu... Siniša je bio kabadahija, ali smo poslednji sukob imali 1957. i otad smo zajedno radili. Deset dana pre događaja sam mu pomogao, a zatim on meni kod
vršaja. Svi drugi koji su bili u zavadi sa Sinišom, mogli su to da učine":

- Na novom suđenju najzanimljivija je bila izjava maloletne Milice Minić, devojčice koja je 25. avgusta imala samo osam godina. Milica je rekla da je, na dan kad su pronašli mrtvog malog Vitomira, Uroš otišao tog jutra kolima u Barajevo, sa njenom majkom Milankom i Dobrosavom Bogdanovićem. I to sat pre nego što je naišao Vitomir i pitao da li je gotova trlica!

DILEMA DO DILEME
DEVOJČICA nije znala koliko je bilo sati kad je Uroš odvezao svinju u Barajevo, ali je bila sigurna da je prošlo oko sat vremena, kad se posle toga pojavio Vitomir.

Odmah istog dana, devojčica je ispričala ovo svojoj baki Marici Minić. Marica je u istrazi potvrdila da je od unuke čula priču o Vitomirovom dolasku posle Uroševog odlaska za Barajevo. Marica Minić nije, međutim, nikad saslušana pred sudom, jer je u međuvremenu umrla. Milicin otac Novak Minić takođe je izjavio da je Vitomir došao u njihovu kuću radi trlice, kad je Uroš već bio otišao u Barajevo.

Sud je poverovao Milici i Novaku i zaključio da je Vitomir bio živ posle Uroševog odlaska u Barajevo. Iz ovog je sledio drugi zaključak da, ako je zločin izvršen između pet i šest sati ujutru, kako je tvrdila javna tužba, Uroš ne može biti ubica.

Što je suđenje više odmicalo, šanse Mihajlovića su rasle: Profesor dr Rusomir Đorđević i docent dr Dobrivoje Jokanović izjavili su da nemaju podatke na osnovu kojih bi preciznije mogli da odrede trenutak ubistva. Lekari su jedino utvrdili da je Vitomir ubijen 25. avgusta 1959. A optužnica je fiksirala vreme umorstva - između 5.30 i šest sati. Nijedan nož nije pronađen, a svi uzeti iz Uroševe kuće, iako su bili na ekspertizi, nisu bili sumnjivi. Na njegovoj odeći i obući nije pronađena nijedna mrlja krvi, iako je Uroš, priznajući ubistvo, rekao kako je nož, posle brisanja o travu, stavio u džep.

Tujina kuća se nalazila nedaleko od raskršća i bilo je čudno da se u njenoj blizini, usred dana, sreću divlje zveri. Još manje je bilo verovatno da bi Uroš, čovek koga čeka posao, jurio za divljim zečevima. Ako je, pak, Vitomir bežao od Uroša, bilo je neobjašnjivo zašto je trčao u pravcu Barajeva, a ne prema selu. Isto tako, možda još čudnije, bilo je njegovo skretanje s puta, gde je još mogao da se nada da će sresti pomoć, u njivu, gde nikog nema. I zašto bi Vitomir bežao od Uroša samo zato što ga je ovaj opsovao?

ISPRAVLJENA NEPRAVDA
APSURDNA je bila i ubicina priča da je, od mesta zločina, do mesta gde je obrisao nož i prste o travu, usred bela dana
išao putem sa krvavim nožem u ruci. Zašto Uroš, osim toga, nije ubio Sinišinu malu devojčicu, kad je zatekao kako sama spava u kući, dok je tražio Sinišu? To je bio retko povoljan trenutak, ako je želeo da se osveti Siniši.

Nikakvi krvni podlivi na Vitomirovoj glavi i rukama nisu pronađeni ni posle najbrižljivijeg pregleda. Dečak nije bio udaren pesnicom u glavu, niti vezan pre nego što je ubijen. Uroš je, priznajući zločin, rekao da je samo jednom povukao nožem preko detetovog grla. A na rani su pronađeni tragovi najmanje dva reza.

- Uroševa priznanja su nelogična - rekao je u završnoj reči branilac Filota Fila. - Mali Vitomir nikako nije mogao da bude ubijen onako kako je Uroš Mihajlović prikazao. Uroš je to priznao u nenormalnom stanju. Dok je bio zdrav i mentalno jak, on je uporno poricao zločin.

Nakon toga donesena je oslobađajuća presuda, u kojoj je obrazloženo da su sva Uroševa priznanja bila poroti sumnjiva i neverodostojna.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu žalilo se Vrhovnom sudu Srbije, ali je republički javni tužilac povukao ovu žalbu, pa je oslobađajuća presuda urošu Mihajloviću postala pravosnažna. Ovim je stavljena tačka na sudski dosije K-476/60.

Jedno je sasvim sigurno: nijedan materijalni dokaz protiv Uroša Mihajlovića, osim ne baš dovoljno jakog motiva, problematičnog priznanja i Sinišinih sumnji, stvarno nije postojao.

Siniša Minić ispravio je sudsku nepravdu 18. decembra 1970.

Selo Lisović se preselilo u Okružni sud, kad mu je počelo suđenje. Lisovčani su očekivali rešenje misterije iz avgusta 1959. i u publici je tinjala skrivena nada da će bar delić istine biti rasvetljen. Seljaci su se, međutim, vratili razočarani u Lisović. Predsednik velikog veća nije hteo ni da zaviru u sudski dosije K-476/60, iako je ogroman spis stajao ispred njega na stolu.

- Ubistvo Vitomira Minića od pre 11 godina porotu ne interesuje - rekao je odmah na početku pretresa sudija Milović. - Pred nama odgovara Siniša Minić, koji je optužen da je ubio Uroša Mihajlovića iz bezobzirne osvete.

"UBIO SAM UBICU"
TIME je, praktično, drugi zločin u Lisoviću, za razliku od prvog misterioznog ubistva deteta, bio sveden na obično suđenje. Siniša je, naime, sve priznao, a poroti, javnoj tužbi i odbrani preostalo je samo da mu konstatuju krivicu i odmere kaznu. Ali i to nije bio baš tako jednostavan posao. Jer, kako osuditi oca koji čvrsto veruje da se obračunao sa ubicom svog deteta i da je udovoljio pravdi.

Kad je Siniša dobio reč, drhtavim glasom izgovorio je
sledeće:

- Govorim ovde u ime svog mrtvog deteta. Ne branim se, niti želim da se pravdam. Kazna me ne interesuje. Zbog svog sina govorim čistu istinu. Ubio sam njegovog ubicu i ispunio ono što sam obećao kad je u ovom sudu Vitomirov ubica oslobođen pre šest godina.

Selo Lisović, odnosno publika u sali, zaista su mislili isto što i Siniša. "Bravo Siniša!", dočekali su ga povici kad je ušao u sudnicu.

Govor dr Perovića, sutradan, bio je dug i veoma ubedljiv i mogao se svesti samo na jednu rečenicu: "Siniša Minić kriv je po zakonu, ali po pravdi nije."

Presuda je objavljena sutradan i bila je veliko iznenađenje: Siniša je osuđen na samo tri godine strogog zatvora i odmah pušten na slobodu. Salom se razlegao aplauz i uzvici: "Bravo! Živeo sud!"

Sinišin povratak u Lisović slavilo je tu noć celo selo. Selo Lisović, u kome je zaista retko ko mislio da je Uroš nevin stradao, smirilo se u međuvremenu. Umesto napete atmosfere sa januarskog procesa, gde je pola Lisovića nestrpljivo iščekivalo odluku Okružnog suda, jedinu publiku pred Vrhovnim sudom Srbije, kad je razmatrana tužiočeva žalba na blagu kaznu ocu osvetniku, predstavljao je samo jedan Sinišin zemljak.

TRI NOŽA
UROŠ Mihajlović dao je u istrazi tri različite verzije o poreklu noža kojim je počinio ubistvo.

On je najpre rekao da je Vitomira ubio nožem za kalemljenje. Taj nož je ostao kod njega slučajno, kad ga je prethodnog dana pozajmio od jednog seljaka u Barajevu - da iseče lubenicu.

Sledeći put rekao je kako je nož kupio u prodavnici u Barajevu.

Treća verzija bila je da je Vitomira ubio velikim kuhinjskim nožem, koji mu je napravio neki Draga Ciganin.

- Poneo sam nož da se branim, ako me Siniša napadne kod Tuje. Stavio sam ga za pojas, a preko njega navukao džemper. Kad sam se posle ubistva vratio kući, oprao sam nož u šerpi tople vode i ostavio ga na stolu.

Tajna Matejevačkog slučaja

Piše: Miroslav Zarić

SVAKI zločin ima žrtvu i ubicu. Ali, kao što ubica često ostane nepoznat, dogodi se čudo, pa nestane i ubijeni. Takvo suđenje i takva presuda uvek su dostojni da uđu u anale pravosuđa. Zato se i "matejevačka misterija" našla u ovoj seriji suđenja, baš kao što je njenom sudskom epilogu pravo mesto i u udžbenicima krivičnog prava.
Sve je u ovom slučaju, koji je raspetljavan pred Okružnim sudom u Nišu, bilo pravni presedan, dotle nezabeležen u našem sudstvu. Keramičar Marko Krstić Oreškov, odgovarao je zbog ubistva svog zemljaka Vlastimira Nikolića, iz Gornjeg Matejevca, iako žrtva, još od 4. oktobra 1971, nije viđena među živima, niti je do dan danas otkrivena među mrtvima. Na neobičnom procesu, održanom šest godina kasnije, treći član bračnog trougla, Dobrinka Nikolić, supruga ubijenog i ljubavnica ubice, koja je u istrazi ispitivana kao okrivljena, posmrtno je saslušana kao - svedok!
Marko Krstić uhapšen je 25. decembra 1976. i mada je osuđen i odrobijao 12 godina zatvora, nikad nije priznao zločin. Sa izdržavanja kazne Oreškov je izašao u drugoj polovini 1989. i uporno tvrdio kako je nevin proveo tolike godine u zatvoru. Do svoje smrti, godinu dana kasnije, kleo se da je ceo proces protiv njega montiran i ključ za razrešenje sudskog dosijea 60/77 odneo u grob. Verovatno za sva vremena.

LJUBAVNIK SA INICIJALIMA
MISTERIJA je počela između 3. i 4. oktobra 1971, kada je, iznenada i bez ikakve poruke, iz svoje kuće, u Gornjem Matejevcu, nestao Vlastimir Nikolić. Sumnje su kolale selom danima, nedeljama, mesecima, a kasnije i godinama, bilo ih je na pretek, ali nikakvih opipljivih dokaza o Vlastimirovoj smrti, a pogotovu o ubici, nije bilo.
Pa, ipak, oči meštana sve više bile su uprte u Dobrinku Nikolić, suprugu nestalog Vlastimira i njenog dugogodišnjeg ljubavnika, kojeg su novinari tada stidljivo pominjali samo pod inicijalima M. K. Jer, odnosi ove žene sa svojim zakonitim mužem bili su gotovo neverovatni. Dobrinka godinama nije pristajala na intimne odnose sa Vlastimirom, a pred njegovim očima vodila je pravi bračni život sa M. K.
Zgražavanje sela bilo je utoliko veće, što je ljubavnik imao zakonitu suprugu i porodicu, ali se praktično preselio u kuću Nikolića, gde se ponašao kao pravi gospodar, ne prezajući da njenom domaćinu, inače uglednom vinogradaru, izdaje radne naloge i druga naređenja. Privoleo je čak i Vlastimirovu decu, ćerku i sina, da ocu zagorčavaju život.
Nesrećni Vlastimir često se opijao, bežao od kuće i po nekoliko dana, ali se i uvek vraćao, bilo sam ili na poziv žene i njenog ljubavnika. Tada bi noćio u posebnoj sobi i brižljivo zaključavao vrata. Provalija između supružnika bila je, iz dana u dan, sve veća i sve dublje učvršćivala vezu između dvoje ljubavnika. Kad god bi Vlastimir odlazio od
kuće, Dobrinka bi potražila utehu u Markovom naručju, ozbiljno pri tom preteći mužu: "Ne mogu više s njim, ubiću ga."

Vlastimir je, inače, bio imućni domaćin i upravo je bio odlučio da rasproda imanje, kad se nenadno izgubio bez traga i glasa. O tome - kako je živeo u rođenoj kući - ispričala je njegova sestra Zagorka Pešić, domaćica iz istog sela:

SVAKA PRIČA - NOVA!
ZAGORKA je prijavila policiji da joj nema brata, deset dana nakon Vlastimirovog nestanka. Vreme je odmicalo, a Vlastimira nije bilo ni među živima, ni među mrtvima. Svako, ko je iole bio sumnjiv, opisao je svoj alibi, ali su dvoje ljubavnika stalno bili pod prismotrom islednika. Istraga je, međutim, tekla sporo, jer je M. K. bio uticajan u selu, mnoge meštane je bio zadužio, jer je dugo bio predsednik seljačke radne zadruge.
Dobrinka se, u međuvremenu, čvrsto držala priče kako je njen Vlastimir 4. oktobra otišao u ranu zoru za Niš. Policiji zato nije preostajalo ništa drugo, nego da drži na oku i čeka neki pogrešan korak osumnjičenih ljubavnika. Tako je primećeno da Marko Krstić dotura novac Dobrinki i njenom sinu Ninoslavu "da im se nađe".
Ninoslav je, u međuvremenu, odslužio vojsku, gde su mu redovno, tokom 1975. i 1976. godine, stizale novčane uputnice. Novac je dolazio iz Poreča, a kao pošiljaoci bili su potpisani čas Jozo Šuran, čas Jože Periša. Policajci su otkrili da se iza tih imena krio niko drugi do Marko Krstić Oreškov. Ali, samo ovo otkriće nije bilo dovoljno, da se protiv Dobrinkinog ljubavnika podigne optužba zbog ubistva.
Inspektori su saznali i da je Dobrinka, još 1972. godine, poklonila jedne cipele svog nestalog muža, što je bilo prilično čudno, ako je držala da nije ubijen i da je negde otišao "onako kako je i pre znao da učini". Ali, ni ovo nije bilo dovoljno za hapšenje.
Prekretnica je nastupila kad je krajem 1976. godine istrazi stiglo jedno anonimno pismo, koje je ukazalo da govorkanja meštana mogu da se uzmu za ozbiljno. Dobrinka je pritvorena 23. decembra, a dva dana kasnije Okružno javno tužilaštvo podnelo je zahtev za istragu protiv nje i njenog sina Ninoslava. Oboje su osumnjičeni za Vlastimirovo ubistvo, u saučesništvu sa Markom Krstićem, koji je uhapšen tog istog dana.
Kad se Dobrinka našla pred istražnim sudijom, odbila je da bilo šta priča bez advokata. Udovica je 14 puta saslušavana u istrazi, svaki put pričajući nešto novo, da bi posle upornog poricanja, 24. februara 1977, priznala inspektorima SUP da joj je muž mrtav i da, u njegovom ubistvu 3. oktobra 1971, nije učestvovao sin, već - ljubavnik.
Marko Krstić ubio joj je muža, ispričala je, u njihovoj spavaćoj sobi. Ona je čula lupu i gušanje u gornjem delu kuće i stigla u trenutku kad je sve već bilo gotovo. LJubavnici su, potom, zajedno uvili telo u ćebe, odneli ga u letnju kuhinju, polili benzinom i zapalili. Ali, ovaj im posao nije išao kako treba, objasnila je, pa je Oreškov ponovo uvio ubijenog u ćebe i odneo ga u nepoznatom pravcu.

MARAMA ZA - KRAJ
DOBRINKA nije, dakle, znala gde je leš, što nije bilo poznato ni istrazi. NJen iskaz snimljen je i na magnetofonskoj traci, a zatim je događaj i rekonstruisan, što je sve zabeležila i filmska kamera.
Uprkos priznanju, javni tužilac nije bio potpuno zadovoljan Dobrinkinim iskazom, pa je osumnjičena udovica - ubica iznela novu verziju.
Događaj se zbio oko osam sati uveče, objasnila je, kada je Marko Krstić došao te večeri kod nje. Saopštila mu je da treba odmah da se udalji, jer svakog časa može da naiđe Vlastimir. Ali, upozorenje je očigledno stiglo kasno, jer je odmah potom, bar po njenoj priči, banuo nesrećni Vlastimir. Kada je na svom pragu video Oreškova, odmah se sa njim uhvatio u koštac. Obojica su pali na stepenište, a Dobrinka je zgrabila makaze za rezanje vinove loze, koje joj je iz ruku istrgao Vlastimir i njima povredio Marka po ruci.
Iako povređen, Oreškov je uspeo da ugura Vlastimira u sobu i tamo ga sruši na pod. Dobrinka je objasnila istražnom sudiji, kako je Vlastimir pao na leđa, a Marko ga je opkoračio i počeo da ga davi. Muž je tada počeo da doziva ženu u pomoć: "Bino, Bino, šta uradi ovo sa mnom ?!" Dobrinka mu je, kako je kasnije navedeno u optužnici, odgovorila rečima: "LJubinka ti pojede glavu!"
Vlastimir je tada počeo da doziva u pomoć suseda: "Mančo, Mančo, ne daj, ubiše me!" Dobrinka je potom, a to je bio detalj koji je najviše optuživao, pripomogla ranjenom Marku da ubije Vlastimira. Dodala mu je maramu, koju je ovaj ugurao Vlastimiru u usta i tako ga konačno ugušio. Po drugoj verziji, ona je to lično učinila.
Mrtvog Vlastimira su, zatim, kako je opisala supruga, zajedno uvili u ćilim, izneli iz sobe, polili benzinom i zapalili. Ali, pokojnik "nekako nije hteo dobro da gori", pa su zato ugasili vatru, a telo u ćilimu odneli u plevnju i prekrili slamom.
Oreškov je došao po Vlastimirovo telo tek iduće noći. Dobrinka je ispričala da mu je odsekao obe noge, kako bi ga lakše spakovao. Telo je Marko Krstić odneo negde, a gde - to ni njoj nije rekao.

GLAS POKOJNICE
MARKO Krstić je tvrdio da glas sa trake, zabeležen na saslušanju 14. juna 1977. uopšte nije Dobrinkin, a njegov branilac Milan Vujin dodao da ono što je snimljeno na magnetofonskoj i filmskoj traci nije sprovedeno u skladu sa zakonskim propisima.
Zbog svega ovoga, sudija Pavlović odlučio je da traku pošalje na veštačenje Odeljenju za kriminalističku tehniku republičkog SUP u Beogradu.
Ekspertiza je, međutim, obavljena u Radio-televiziji Beograd i stručnjaci su smatrali da je glas na obe trake pokojne Dobrinke Nikolić.
Razlike u glasu su nastupile, objašnjeno je u nalazu veštaka, zbog brzine snimanja, veće eksploatacije jedne od traka i zbog razlike u magnetofonima i ambijentima simanja.

Presuda pre suda

Piše: Miroslav ZARIĆ

DOBRINKINO priznanje - da je Vlastimir zvao u pomoć suseda povikom "Mančo, Mančo!" - potkrepio je komšija Mladen Nikolić pričom da je Dobrinka došla kod njega da se pravda kako su kod nje kući došli neki majstori i dvaput ga zvali ovim imenom, dok im ona nije pokazala gde komšija stanuje.
Marko Krstić Oreškov nije, međutim, ništa priznavao, a to što ga Dobrinka tereti, posle višegodišnjeg ćutanja, moglo je da znači i da želi da zaštiti svog sina, koji je odmah nakon njenog priznanja pušten iz pritvora. Kad je protiv njega i Dobrinke podignuta optužnica, Oreškov je angažovao dvojicu branilaca iz Beograda, advokate Veljka Guberinu i Milana Vujina.
Sve ove "čarke" uoči suđenja zasenjene su događajem pred izlazak Dobrinke i Marka pred veliko veće Okružnog suda u Nišu. Dobrinka se 17. avgusta 1977, dva dana pred početak glavnog pretresa, obesila u zatvorskoj ćeliji i ostavila Marka da sam na optuženičkoj klupi odgovara za Vlastimirovo ubistvo.
Iznenadna Dobrinkina smrt primorala je predsednika veća, sudiju Branislava Pavlovića, da 19. avgusta 1977. odloži početak procesa za mesec dana. Marko Krstić ni tada ništa nije priznavao, sem da je sa Dobrinkom, još od 1952. godine, održavao intimne odnose. Kritične noći, objasnio je, sedeo je kod kuće i sa svojom porodicom gledao televiziju.

"ISPITIVANJE" MRTVOG SVEDOKA
NA predlog branilaca, suđenje je odloženo, jer su branioci Veljko Guberina i Milan Vujin tražili da se priznanje Dobrinke Nikolić izuzme kao dokaz iz sudskih spisa, zato što u istražnom postupku nije postupljeno po zakonu: optužena je tada saslušavana bez prisustva branioca.
"Odbrana u ovom slučaju postavlja samo jedno pitanje", napisali su u žalbi advokati Guberina i Vujin, "a to je kako tretirati iskaz pokojne Dobrinke, kad je prema njoj obustavljen krivični postupak i ona sasvim sigurno nema status optužene ili okrivljene. Iskazi koji bi se mogli sada koristiti kao dokazno sredstvo u postupku prema optuženom Krstiću, ni u kom slučaju ne mogu biti tretirani kao iskazi svedoka, jer pokojna Dobrinka iste nije ni davala u svojstvu svedoka, pa samim tim nije ni upozoravana na svoja prava i obaveze kao svedok."
Veće sudije Pavlovića pozvalo se, međutim, na zakonski paragraf, po kojem sud može da odluči, iako okrivljeni to ne traži, da se koriste zapisnici koji bi morali da se izdvoje. Ova mogućnost predviđena je samo u izuzetnim slučajevima: ako se raspoloživim dokazima ne mogu razjasniti važne činjenice, a smatra se da bi korišćenje zapisnika razjasnilo stvari, kao i da je u pitanju delo za koje je propisan zatvor od 20 godina ili teža kazna.
U nastavku glavnog pretresa, 16. januara 1978, sudija Pavlović ceo dan je čitao zapisnike sa ispitivanja Dobrinke Nikolić iz istrage. Ovom neobičnom "ispitivanju" mrtvog svedoka, prethodila je odluka Vrhovnog suda Srbije, u kojoj je trebalo razrešiti dva delikatna pravna pitanja: da li se izjava pokojnice uopšte može izvoditi kao dokaz, jer je protiv nje obustavljen krivični postupak i kakva je dokazna vrednost saslušanja koje je ona dala bez branioca.
"Sud je dužan da pouči okrivljenu samo pre prvog ispitivanja, o čemu u konkretnom slučaju postoje nesumnjivi dokazi", pročitao je obrazloženje Republičkog suda sudija Pavlović. "Kako okrivljena u ostavljenom zakonskom roku nije sebi obezbedila branioca, sud je bio ovlašćen da je sasluša i bez njegovog prisustva."
Optuženi Marko Krstić Oreškov stavio je primedbu da su sva priznanja Dobrinki bila iznuđena:
- Toliko je plakala posle saslušanja da se orilo celo zatvorsko dvorište. Rekla je da će se obesiti i to je čuo ceo zatvor.

PACIJENT - NESTAO
UZ saslušanje, u kojem Dobrinka tvrdi da je Oreškov ubio njenog muža i sutradan odneo leš, pročitana je i službena beleška istražnog sudije da okrivljena nije htela da potpiše zapisnik, uplašivši se priznanja i kazne koja je čeka.
Na Oreškova kao ubicu je, osim toga, najviše sumnje bacalo svedočenje Vukice Đorđević, medicinske sestre Doma zdravlja u Svrljigu, koja mu je, upozorio je tužilac, jednog dana, u jesen 1971. godine, previla povređenu ruku. Ovo se, naime, uklapalo u izjavu pokojne Dobrinke, koja je opisala kako joj je Vlastimir, u borbi sa Markom, kritične noći, oteo makaze za sečenje vinove loze i njime povredio njenog ljubavnika po ruci. "Bio je zbunjen i izgledao mi je sumnjiv", ispričala je Vukica i sećajući se na sudu događaja i osobe kojoj je previla prst, opisala izgled i lik koji se podudarao sa optuženim.
Krstić je povredu, dok ga je previjala, po izjavi ovog svedoka, objasnio posekotinom od pivske flaše. Kad je htela da mu uzme podatke i sve zvanično zabeleži, objasnila je sestra sudu, pacijent je iznenada - nestao.
Za dvojicu branioca optuženog sve su ovo bile samo indicije, a Guberina i Vujin su posebno upozorili da sud ne bi smeo da zasniva presudu na Dobrinkinom priznanju u kojem tereti Krstića, jer ona u postupku više nema status optužene, a izjavu nije dala kao - svedok!
- Dobrinkino priznanje sada je samo izjava građanina, jer ona nije više ni optužena, a nije bila ni svedok. Leša nema, pa je moguće da je Vlastimir otišao negde, možda u inostranstvo - istakla su obojica advokata i zahtevala oslobađajuću presudu, smatrajući da sud nema dovoljno dokaza koji bi potvrdili da je Vlastimir ubijen.
Optuženi se složio u svemu sa rečima svojih branioca i izricanje presude zakazano je za 10. februar, u podne.

IZJAVE IZ ZATVORA
MARKO Krstić Oreškov proglašen je tog dana krivim i osuđen "samo" na 12 godina zatvora, jer sud nije prihvatio kvalifikaciju iz optužnice - da je ubistvo izvršeno po dogovoru i iz niskih pobuda. Sudija Pavlović objasnio je, ispred kolege Jagoša Kostića i troje porotnika, da dogovora za ubistvo nije moglo biti, pošto je Krstić, kritične večeri, došao u Vlastimirovu kuću bez ikakvog oružja.
Ni motiv da ga Marko i Dobrinka uklone nisu mogle da budu niske pobude, kao što je tvrdio tužilac, zato što su oboje godinama održavali intimne odnose, a pokojni Vlastimir, iako je tražio od supruge da sa ovim prestane, po mišljenju suda, ni na koji način im u tome nije smetao.
Iako nije bilo očevidaca događaja, niti je pronađen leš, sudija Pavlović bio je kategoričan da je u noći između 3. i 4. oktobra 1971. počinjeno ubistvo.
"Odbrana se pita šta i koji dokaz je prvostepeni sud izneo u pravcu utvrđivanja da li je nestali Vlastimir Nikolić živ ili ne", napisali su advokati Guberina i Vujin.
Upozoravajući u žalbi da je Dobrinka sračunato počela da tereti Krstića, kako bi otklonila sumnju sa svog sina Ninoslava, koji je takođe bio pritvoren zbog očevog ubistva, branioci su oštro zamerili što sud nije u presudi cenio Ninoslavljev iskaz iz istrage:
"On nije bio ni predložen od strane javne tužbe za saslušanje. Zašto? Zato što je čvrst i dosledan, bez ijedne promene u svojim iskazima, kad tvrdi da ga je otac 4. oktobra 1971. u jutarnjim časovima probudio da ide da melje žito."
Time je ovaj krajnje zamršeni slučaj dospeo u novu fazu, u kojoj su, samo na osnovu spisa u dosijeu 60/77, sudije Vrhovnog suda morale ozbiljno da odmere tri sasvim suprotne mogućnosti: da li je ubica zaista zasluženo kažnjen i postoji li opasnost da zločinac izmakne pravdi ili nevin čovek bude osuđen.
"Sud nalazi da je bitno ovde da li je pokojna Dobrinka govorila istinu i da li se njeni iskazi koje sud prihvata mogu potkrepiti drugim dokazima i na taj način dokazati da su verodostojni, dok je potpuno nebitna činjenica da li je to iskaz okrivljenog ili svedoka", istaknuto je u presudi Vrhovnog suda, kojom je potvrdio presudu Okružnog suda u Nišu.
Temelj osuđujuće presude, uz Dobrinkino priznanje, bile su i izjave osuđenica iz zatvora, koje su ispričale kako im je Dobrinka poverila šta je sa Markom uradila, čime su posredno potvrdile verodostojnost njenog priznanja.
Da je Dobrinka govorila istinu, smatrao je viši sud, upućuje i detaljni opis zavoja na njenom prstu 4. oktobra 1971. koji su, na suđenju, iznele dve žene iz Gornjeg Matejevca. Dobrinka je, naime, u istrazi rekla, kako je i ona, pored Krstića, zadobila posekotine, dok su se zajedno rvali sa Vlastimirom.

POBRKAO DATUME
TOKOM suđenja, vreme je, po običaju, takođe učinilo svoje, pa su se iskazi svedoka iz istrage dosta razlikovali od onog što pričaju na suđenju, pogotovu onih koji su tvrdili u istrazi kako su videli živog Vlastimira, nakon što je nestao iz sela.

U odstupanju je najviše preterao svedok Božidar Nikolić, koji je pred istražnim sudijom tvrdio, kako je nestalog Vlastimira video živog u ponedeljak 4. oktobra, dakle sutradan nakon noći, u kojoj je javna tužba tvrdila da se dogodilo isplanirano svirepo ubistvo iz niskih pobuda.
Ovaj svedok je, međutim, 28. septembra, izjavio sudiji Branislavu Pavloviću, kako je pomešao stvari i da "misli" da je Vlastimira video, na autobuskoj stanici, u nedelju 3. oktobra, kada je krenuo za Niš, odnosno uoči noći, u kojoj je, navodno, počinjen zločin.
Nikoliću je očigledno trebalo više od pet godina za ovu ispravku, koja se savršeno uklapala u optužnicu, ali je odbrana prigovorila sudu što nije proverio da nedeljom ujutru uopšte nema autobusa za Niš!

Ubica preko oglasa

Piše: Miroslav ZARIĆ

DA Vlastimir više nije živ, Okružni sud u Nišu je zaključio, a Vrhovni sud prihvatio, na osnovu izjave svedoka, kojem je Dobrinka, godinu dana posle muževljevog nestanka, poklonila pokojnikove cipele. Ipak, najteži dokazi protiv Marka Krstić, a bili su oni koje je optuženi sam pribavio istrazi: dva njegova uhvaćena pisma iz zatvora - sinu, da nađe lažne svedoke da potvrde kako su videli živog Vlastimira i posle njegovog nestanka, i ljubavnici - da porekne sve što je priznala.

U njihovu verodostojnost sud nije imao razloga da sumnja, dodato je u presudi Vrhovnog suda.

Posle ovakvog stava višeg suda, dosije "matejevačke misterije" preselio se u sudsku arhivu, iako su advokati Guberina i Vujin, pozivajući se na princip "da nema dokaza o ubistvu bez leša" uputili zahtev za zaštitu zakonitosti. Zahtev je odbijen.

- Nevin sam i bez dokaza i priznanja odležah 12 godina u zatvoru - bila je poslednja poruka osuđenog.

U Gornjem Matejevcu postoji uverenje da je, uprkos tome što pokojni keramičar nikad nije priznao zločin i oskudnim dokazima, Oreškov ipak ubio Vlastimira Nikolića i telo odneo do jedne krečane, u kojoj su žrtvi čak i kosti izgorele. Ali, ovim mestom, istovremeno, kolaju i priče da je Vlastimir Nikolić i danas još živ i zdrav. Kada je saznao za ljubavnu vezu svoje Dobrinke sa Krstićem, po ovim pričama, Nikolić je skovao plan kako da im napakosti. Odlučio je da ode u inostranstvo, što je i učinio, pa im tako "napakovao" zločin, svestan da će sumnja za njegov nestanak pasti upravo na njegovu nevernu suprugu i njenog ljubavnika. Na ovaj način, kažu u Gornjem Matejevcu, "pokojnik" im se "debelo" osvetio.


KOBNA GREŠKA

PENZIONER iz Žagubice Života Stojanović nije ni slutio da je sam sebi potpisao smrtnu presudu kad je preko oglasa u novinama potražio kućnu pomoćnicu. Smrt mu je zakucala na vrata 25. septembra 1968. godine, kad se lepuškasta 22-godišnja Subhija Mujanović uselila u njegov dom.

Života je bio imućan čovek i živeo je sam, jer mu je jedan sin bio u Novom Sadu, a drugi na odsluženju vojnog roka. Ceo život Života je proveo u Žagubici, gde je imao krug prijatelja sa kojima se često sastajao, obično u kafani na vrelu Mlave.

Subhiji nije bilo teško da mu kuva, sprema i održava kuću. I 70-godišnji penzioner bio je zadovoljan svojom novom kućnom pomoćnicom. Subhija je bila vredna, okretna i ćutljiva.
Ali, Životi to sve nije bilo dovoljno. Subhija je, naime, bila i vrlo zgodna. Prisustvo mlade devojke iz Modriče sve je više uzbuđivlo vitalnog starca. Kad se jedne noći vratio iz kafane "pod gasom", Života je prisilio Subhiju da spavaju zajedno.

Izgleda da je ovo bila kobna odluka.

Jednog dana, u maju 1969, Subhija je posmatrala sa prozora grupu mladića koji su igrali fudbal. Oko joj je zapelo na 24-godišnjem Živislavu Žikiću. Mladi električar iz Smoljinca, kod Požarevca, odmah je to opazio i napisao joj pisamce. Subhija je odgovorila i usledila je ljubav na prvi pogled i sastanci. Sve češći i češći. Mladi par sastajao se u Životinoj kući. Subhija je dobro pazila da starac ne sazna da je posećuje ljubavnik, dok on sedi sa društvom u kafani. Oprezan je bio i Živislav, kojem je jedan drug uvek čuvao stražu ispred kuće, dok se on unutra voleo sa Subhijom.
- Ujak mi je strašno strog. Ubiće me ako nas vidi zajedno - govorila je Subhija svom voljenom.

SUMNJIVO PISMO

ŽIVISLAV je poverovao da joj je Života zaista ujak. Ubrzo se i lično uverio da "ujak" ne zna za šalu, kad mu neko obleće oko "sestričine". Bila je nedelja 3. avgust 1969, kad je Života iznenadio na kapiji mlade ljubavnike. Sa nekoliko šamara, ljubomorni starac prekinuo je idilu i uterao Subhiju u kuću. Živislav je pobegao, a sutradan je već bio u Požarevcu, gde ga je poslalo njegovo preduzeće "Neimar".
Mladi električar vratio se posle nekoliko dana u Žagubicu. Ponovo se sastao sa Subhijom i pretpostavlja se da su se ljubavnici tada dogovorili da likvidiraju starca.
Poslednji put Života je viđen živ u subotu 9. avgusta 1969. kako kosi travu u dvorištu. Niko od komšija i prolaznika, koji su mu se tog dana javljali i pozdravljali ga, nije mogao da nasluti dramu, koja će se dogoditi istog dana.
Životin sin Jugoslav, koji se sutradan vratio sa odsluženja vojnog roka, zatekao je kod kuće pismo, kojim ga otac obaveštava da je, radi novca, ubio Subhijinog ujaka i njegovog sedmogodišnjeg sina i zbog toga morao da pobegne od kuće. Subhija mu je pri tom rekla da je Života otišao od kuće i da se nije vratio.

Jugoslavu je bilo sumnjivo i pismo i ponašanje kućne pomoćnice. Odmah u ponedeljak, Jugoslav je otputovao do brata Đorđa u Novi Sad, gde su zajedno prijavili očev nestanak Republičkom SUP.

Sumnja je odmah pala na lepuškastu kućnu pomoćnicu. Islednici su pretražili svaki kutak u kući i dvorištu. Ubrzo je bilo jasno da je u Žagubici počinjen zločin od kojeg se čoveku sledi krv u žilama. Života je bio ubijen, zatim raskomadan i spaljen. O tome su nedvosmisleno svedočili tragovi krvi i neki delovi tela otkriveni u krečani. Nekoliko dana islednici nisu mogli da ga identifikuju, sve dok nisu našli prst desne ruke i uporedili ga sa otiskom u ličnoj karti.
Subhija je uhapšena u utorak 12. avgusta. Ona je najpre rekla da je Života ubio njenog ujaka, pa se posle toga udavio, ali je ubrzo priznala da je ona usmrtila svog gazdu.

TANDEM SMRTI
- ŽIVOTA me je u subotu uveče ponovo napao i silovao - objasnila je na prvom saslušanju. - Kad se kasnije kupao u kadi, prikrala sam se iza njegovih leđa i ispalila mu u lopaticu hitac iz malokalibarske puške. Nešto kasnije, pred kućom mi je zazviždao Živislav, pa sam mu ispričala šta sam učinila. Obećao je da će mi pomoći da uklonimo tragove. Ja sam onda sakrila Životino telo u kuhinji, a kad mu je sin otputovao u Novi Sad, onda smo ga Živislav i ja zajedno iskomadali i spalili.

Tri meseca kasnije, pritešnjena dokazima koji su uazivali da njena priča nije istinita, Subhija priznaje da je Životu ubio njen ljubavnik. Živislav je, po novoj verziji, došao kod nje u noći između 9. i 10. avgusta i zatekao je uplakanu. On je odmah otišao u sobu gde je Života spavao i onesvestio ga udarcem čekića. Zatim su starcu zajednički, jednim kablom, propustili kroz telo struju. Živislav je izvadio iz džepa električni sprovodnik i vezao ga za Životino telo, a drugi kraj spojio sa utikačem, a zatim je Subhija uključila struju.
Živislav je, po njenoj priči, na kraju, ispalio u starca i dva hica iz malokalibarske puške. Potom joj je zapretio kako će je ubiti, ako islednicima ne ispriča, ukoliko ih otkriju, da je ona ubila gazdu iz puške, jer će kao žena biti mnogo blaže kažnjena.
Živislav Žikić uhapšen je dan posle Subhije. On nikad nije priznao zločin.

Suđenje ljubavnom tandemu smrti iz Žagubice, koje je počelo 19. februara 1970, izazvalo je ogromno interesovanje javnosti. Dilema koju je sudija Dragoš Milosavljević trebalo da reši bila je - da li je lepuškasta kućna pomoćnica sama ubila gazdu ili je to učinila zajedno sa ljubavnikom, koji je tvrdio kako ima alibi. Sud je trebalo da utvrdi i način na koji je Života Stojanović ubijen - čekićem, strujom ili puškom. Ovo je veće stavilo na grdne muke, jer je starčevo telo bilo svo raskomadano.

Bilo je nejasno i da li je umorstvo počinjeno i iz koristoljublja, ili je kućna pomoćnica htela samo da se osveti bogatom starcu, zato što je pokušao da se naslađuje njenom mladošću.

Subhija i Živislav ostali su pri svojim iskazima i na suočenju. Živislav je tvrdio kako je kritične noći bio u selu Laznici, udaljenom više od pet kilometara od Žagubice. Branio se da je 9. avgusta, do duboko u noć, radio na jednoj građevini u ovom selu.

BEZ MOTIVA
JEDNA od najslabijih tačaka optužbe protiv Živislava Žikića bila je nedostatak nekog razumljivijeg razloga, zbog kojeg bi on ubio Subhijinog gazdu. Tužilac je smatrao da je to bila ljutnja na starca, koji je, navodno, prethodno primorao Subhiju na obljubu.
Svedok Radomir Simić izneo je, međutim, na suđenju, nešto što bi moglo da se protumači i kao pretnja pokojnom Životi:
- Kada mi je Živislav opravljao struju, požalio se da ga boli ruka. NJegov drug je tada, u šali, kazao kako je to od udarca ciglom, kojom ga je gađao Subhijin ljumomorni gazda. Živislav je tada navodno rekao: "Neće on više nikog da udari ciglom".

Alibi deset kilometara

Piše: Miroslav Zarić

OVU priču optuženog potvrdilo je nekoliko njegovih drugova, koji su u vreme ubistva radili sa Živislavom u Laznici. Simo Trailović, Dragomir Nedeljković i Boko Vujanović bili su kategorični da je Živislav zaista radio te subote do 23.30 sati i da je, posle večere, koja je trajala četrdesetak minuta, otišao na počinak. U nedelju, u pet ujutru, videli su ga u krevetu.
Bio je to ubedljiv alibi, pod uslovom da sud poveruje u njegovu priču da nije mogao da, za pet sati, preprešači 10 kilometara, ubije životu i izdiktira Subhiji navodno starčevo pismo, kako je ona ispričala u istrazi, kad je priznala da su saučesnici u zločinu.
Da Subhija laže, a Živislav govori istinu, potvrdio je i svedok Slavoljub Gajić. Subhija je, naime, izjavila kako je Živislav, posle ubistva penzionera, uzeo iz Životine kuće jedan privezak za ključeve i baterijsku lampu. Gajić je, međutim, objasnio kako mu je Žikić dao taj privezak, zajedno sa ključevima od motocikla, da bi mu ovaj registrovao motor. Ovaj događaj zbio se 7. avgusta 1969, bio je u to siguran Gajić, dakle dva dana pre ubistva. Istu priču je, negirajući ono što govori Subhija, izložio i Živislav.

o ČEKIĆ ZA GLAVU
ZA prva dva dana suđenja, veće petorice nije dobilo odgovore na neka bitna pitanja za utvrđivanje krivice, iako su sudnicom prodefilovali sudski eksperti za elektriku, balistiku, psihologiju i neuropsihijatriju. Ovi stručnjaci nisu mogli pouzdano da odgovore kako je Života ubijen i jedino su bili sigurni da ubistvo nije izvršeno onako, kako ga je Subhija predstavila islednicima u prvoj verziji. Veštaci su bili kategorični da bi, poveruje li se u njenu priču, putanja zrna bila potpuno drugačija, nego što Subhija to tvrdi.
Iako je Subhija od početka lagala u istrazi, teško je bilo ne poverovati u onaj deo njene priče da nije sama ubila svog gazdu. Starac je, naime, bio korpulentna ličnost, a slabašana žena je trebalo da sama prenese njegovo mrtvo telo do vešernice i tamo ga raskomada, da bi delove pobacala u krečanu i poljski klozet.
Na suđenju je ostao nerasvetljen i motiv zločina, jer je Subhija, po verziji u kojoj je označila ljubavnika kao saučesnika, objasnila kako je Živislav, bez bilo kakvog prethodnog dogovora sa njom, kad je ušao u kuću i zatekao je uplakanu, zatražio čekić i njime udario Životu po glavi, dok je starac spavao. Života je, ispalo je, ubijen u afektu i samo zato što je rasplakao Subhiju!
Kuriozitet drugog dana suđenja, 20. februara 1970, bio je bezuspešan pokušaj veštaka neuropsihijatra dr Maksima Šternića da vidi noževe i sekiricu, kojima je Životino telo raskomadano. Korpora delikti nisu bili u sudnici, a neko je lakonski objasnio kako su - zatureni.
Odlažući proces na neodređeno vreme, sud je prihvatio predlog da se rasvetli Subhijina ličnost, pa je ona poslata na posmatranje, a odlučeno je da se o optuženoj pribave i podaci iz Modriče. I Živislav je upućen ne psihološo-psihijatrijski pregled, a u međuvremenu je trebalo izvršiti rekonstrukciju događaja i pozvati nove sedoke.

PRESUDA - KOMPROMIS
NASTAVAK suđenja, 20. avgusta 1970, još je više udaljio veće od mogućnosti da utvrdi istinu i razreši dileme, koje su od prvog trenutka pratile ovaj neobični proces. Subhija je, naime, iznenada zaćutala i samo izgovorila da je razumela optužnicu. NJeno ponašanje bilo je prilično neobično, pa je njen branilac Ratomir Dabić zatražio da se pretres ponovo prekine, dok se optužena ne sredi i bude sposobna da prati suđenje.
Sud opet nije imao kud i suđenje je ponovo odloženo na neodređeno vreme, dok se Subhija ne oporavi. Ono je nastavljeno 8. februara 1971, kada je optužena progovorila i ponovila svoju raniju priču. Živislav je, po ko zna koji put, tvrdio da nije učestvovao u ubistvu.
Pred sudom se pojavio i svedok Dušan Martić, čija je izjava mogla da bude ključna za procenu suda - ima li Živislav alibi za vreme između ponoći 9. i pet sati ujutru 10. avgusta 1969. Martić je potvrdio da je, jedne noći, prenoćio u domu u Laznici sa Žikićem, ali nikako nije mogao da se seti da li je to bilo između petka i subote ili dan kasnije, između subote i nedelje, kada je počinjen zločin.
Uz nejasan alibi, stvari su se okrenule naopako protiv Živislava i zato što je dr Šternić dopunio svoju raniju izjavu i sada jasno stavio sudu do znanja da Subhija nije mogla sama da izvrši monstruozni zločin. Subhija je, istakao je dr Šternić, bila agresivnija ličnost od Živislava, ali je zato kod ovoga bila smanjena odbojnost pri komadanju leša. Lekar je zaključio ovo zato što je Živislav ranije bio zaposlen kao električar u klanici, gde je gledao kako se komadaju životinje.
U nastavku suđenja, psihijatr dr Josip Berger, koji je detaljno pregledao oboje optuženih, bio je kategoričan da analizom Subhijine izjave nije došao do dokaza koji bi pokazali bilo kakvu ubedljivu hipotezu o Žikićevim motivima za ubistvo. Ovaj lekar je, ipak, na pitanje suda, odgovorio kako je verovatnije da je Subhija, ukoliko je izvršila (ne)delo, učinila to - udruženo.
Sticajem prilika, javni tužilac Vidoje Mladenović i advokat Dabić našli su se na suđenju na istoj strani, zastupajući tezu optužbe da je zločin izvršen u tandemu. Žikićev branilac Pavle Arkudinskij bio je uveren da njegov klijent nije nikako mogao da za pet sati prepešači 10 kilometara, ubije Životu i izdiktira Subhiji pimo sa starčevom porukom za sina.
- Nikog nisam ubio, ništa ne znam o zločinu i ostajem do kraja pri svojoj izjavi - patetično je uzviknuo 26-godišnji električar u završnoj reči.
Subhija je bila još energičnija da nije ubica:
- Priznajem da sam bila prisutna kad se zločin dogodio. Nemam razloga da lažem, jer mi je svejedno da li ću dobiti 15, 20 ili 50 godina robije.
Od dvoje optuženih, neko je očigledno lagao. Zato se sa nestrpljenjem očekivala presuda, koja je objavljena tek uveče. Bivši ljubavnici, koji se sve vreme suđenja nijednom nisu pogledali u oči, gledali su svako na svoju stranu i tokom izricanja presude. Krivično veće smatralo je da Subhija ne laže i da Živislav ne govori istinu. LJubavnici su podelili odgovornost i Živislav je osuđen na 13, a Subhija na 12 godina strogog zatvora. Sud je smatrao da su zajednički počinili zločin.

SUBHIJI 15 GODINA
TEŠKO je bilo izbeći utisak da ovakva presuda nije kompromis, jer su i težina dela i način njegovog izvršenja iziskivali mnogo težu kaznu. Bilo je očigledno da sudije nisu bile do kraja uverene da možda ne greše u oceni dokaza. U tome su, kako će se pokazati kasnije, bile apsolutno u pravu.
Subhija je bila očigledno pomirena sa sudbinom i vrlo hladnokrvno je primila odluku i o krivici i kazni. Živislav je, međutim, vrlo žustro reagovao. Na presudu su se žalili i branioci i javni tužilac. Za njeno obaranje bilo je puno razloga, jer su mnogi detalji zamršenog zločina ostali nerazjašnjeni. Potom je telo ubijenog spaljeno, sud je, pre svega, prihvatajući drugo Subhijino priznanje, utvrdio samo najverovatniji način ubistva.
Sud nije smatrao da Živislav ima alibi, naglašavajući da je šest sati bilo dovoljno vremena da Živislav prepešači pet kilometara do Laznice, ubije Stojanovića, sakrije sa Subhijom njegovo telo i vrati se u krevet, pre nego što su mu se kolege probudile.
Ovakav zaključak, ispostaviće se kasnije, bio je i najslabija taška presude. Vrhovni sud Srbije prihvatio je žalbe protiv nje, ukinuo je i naredio novo suđenje i pred novim krivičnim većem. Sa još većim vremenskim udaljavanjem od događaja, pokazalo se, misterija je samo produbljena.
Novo suđenje, pred sudijom Vojislavom Živkovićem, koji je sa tužiocem prethodno posetio “kuću užasa” u Žagubici, održano je u oktobru 1970. Ono je uglavnom bilo repriza onog što se više puta čulo na ranijim pretresima. Druga presuda izrečena je 26. oktobra i za zločin je osuđena samo Subhija. Zbog ubistva iz koristoljublja, dobila je 15 godina zatvora. Živislav je oslobođen optužbe zbog nedostatka dokaza i odmah pušten na slobodu. Pre ovakve odluke suda, na pretresu se dogodio neočekivan obrt, jer je javni tužilac izmenio optužnicu. Više nije teretio Subhiju za podmuklo ubistvo, već za zločin iz koristoljublja, a Živislava samo kao pomagača posle izvršenog krivičnog dela.

SLOBODA - KRATKO!
PRESUDA sudije Živkovića bila je ujedno i kraj sudske misterije iz Žagubice, iako su se na nju žalili i javni tužilac i branilac osuđene. Vrhovni sud Srbije potvrdio je ovu presudu tek nakon godinu i po dana, odbivši obe žalbe. Viši sud je prihvatio da je Subhijin motiv bio koristoljublje, na što je upućivao nestanak nekih vrednijih stvari iz Životine kuće.
Viši sud je smatrao i da je prvostepeni sud pravilno postupio i oslobodivši Živislava, jer protiv njega nije bilo drugih dokaza, sem Subhijine priče. A ona je toliko puta menjala iskaze, pa je ispravno što ih sud nije prihvatio kao dokaz protiv njenog ljubavnika. Vrhovni sud je, najzad, smatrao i da je Subhija, bez ičije pomoći, mogla sama sve da smisli i ostvari, a što je Živislavu donelo slobodu.
Iako je ljubavnik izbegao smrtnu kaznu, koja mu je pretila da je sud utvrdio i bio ubeđen u njegovu krivicu, on nije dugo uživao u slobodi. Nije proteklo ni tri godine, a Živislav je poginuo, vozeći pijan motor i tako odneo u grob tajnu smrti penzionera iz Žagubice.

SVEDOCI IZ ZATVORA
SUD u Požarevcu saslušao je, kao svedoke, nekoliko zatvorenica iz tamošnjeg zatvora, koje su bile u ćeliji zajedno sa Subhijom. One su svojim izjavama dale argumente i jednoj i drugoj strani.
Jedna je, tako, tvrdila da joj je Subhija poverila da je Živislav ubica, ali da se plaši da ga oda. Druga zatvorenica je kazala da joj je Subhija ispričala kako su ona i Živislav zajednički izvršili zločin, dok je treća izjavila kako je od Subhije čula samo da će Životu ona i njen mladić “odrobijati” po pola.

Bunar krije tajnu

Piše: Miroslav Zarić

BIO je petak, 29. oktobra 1971, tačno 11 časova pre podne, kad se automehaničar Miško Vimer, po nalogu šefa radionice, spustio u bunar u dvorištu Auto-moto društva "Železničar" u Inđiji, u centru grada, da popravi kvar na vodovodu. Majstor je pogledao dole, ka površini vode i ugledao neki predmet kako pliva. U prvi mah učinilo mu se da je to telo psa ili mačke, ali samo za trenutak. Kad je bolje zagledao, zastao mu je dah.
Na površini vode, plivalo je mrtvo žensko telo, crnomanjaste devojke duge kose.
Kad su ubrzo pristigli operativci SUP iz Inđije, a nešto kasnije i inspektori pokrajinskog SUP iz Novog Sada, bio je to kraj pretpostavki gde se krije 19-godišnja studentkinja iz Inđije Vera Novković, koja je nestala bez traga i glasa, osam meseci ranije, u petak 18. februara 1971. Obdukcija u Institutu za sudsku medicinu u glavnom gradu Vojvodine je i potvrdila identitet nesrećne devojke, koja je pre ubistva, pokazalo se, bila i silovana. Bilo je i drugih tragova nasilja, a zaključak lekara bio je i da je žrtva prvo ubijena, pa doneta i bačena u ovaj bunar, uvek zatvoren i zaključan katancem.
Dok su desetine radoznalih građana, koji su se odmah okupili na vest o neobičnom događaju, nagađali koliko je dugo telo moglo da provede u bunaru, najčudnije je bilo što niko dotle nije osetio da je voda zagađena. Neki radnici, perači automobila, često su pili vodu iz ovog bunara, a vodu je koristilo za pranje posuđa, pa čak i za kuvanje, i osoblje iz obliženj kafane "Bona via". Da čudo bude veće, voda je slata 25. juna na analizu u Novi Sad, odakle je stigao izveštaj da je bakteriološki potpuno - ispravna!
Bunar je bio više puta opravljen u poslednja tri meseca, pa je utoliko čudnije što niko od radnika, koji su se spuštali unutra, nije primetio telo ubijene.

SILOVANA, PA UBIJENA
U ISTRAZI, u kojoj se uglavnom sve vrtelo oko bunara, trebalo je razrešiti i čudnu okolnost da je telo ubijene studentkinje ostalo punih osam meseci u vodi, a da se pri tom nije raspalo? To je rađalo pretpostavku da je Vera ubijena na nekom drugom mestu i tamo zadržana, da bi ubica tek kasnije sklonio telo u bunar.
Prva nezvanična vest o hapšenju ubice Vere Novković pojavila se u dnevnoj štampi tek 25. decembra. Za zločin je osumnjičen 31-godišnji privatni zanatlija iz Inđije Zdravko Brkić.
Trebalo je dotle da prođe gotovo puna dva meseca, pa da inspektori SUP Inđija, uz pomoć kolega iz pokrajinskog SUP u Novom Sadu, bar su to tada tako smatrali, kriminalistički rasvetle ubistvo studentkinje Vere Novković. U tom uverenju svako im je mnogo pomogao i Brkić, 23. decembra, naprasnim priznanjem zločina, koji je dotle uporno negirao.
Utisak o krivici osumnjičenog podgrevalo je njegovo ponašanje u vreme kad je otkriveno telo ubijene devojke u bunaru: Zdravko Brkić se izuzetno upadljivo raspitao za detalje događaja, dok je sa ostalim znatiželjnicima stajao u blizini bunara.
U međuvremenu, otklonjena je dilema koliko dugo je telo ubijene Vere Novković ležalo u bunaru AMD. Obdukciona komisija eksperata iz Novog Sada utvrdila je da je to potrajalo osam meseci, čime su odagnate pretpostavke da je ubica prethodno držao telo nesrećnice na nekom drugom mestu, pa ga naknadno bacio u bunar.
Obdukcija je potvrdila i pretpostavku da je Vera Novković bila najpre silovana, a potom ubijena tvrdim predmetom. Obdukcija tela pokojnice pokazala je da je nesrećna studentkinja, nakon što je silovana, udarena triput tvrdim prdmetom u glavu. Brkić je, međutim, priznajući zločin, opisao kako je devojku udario samo jednom i pri tom ubeđivao istražnog sudiju da se sa Verom duže vreme zabavljao, održavajući intimne odnose.
Opisujući do u pojedinosti kasnije sastanke i izlaske sa 19-godišnjom studentkinjom, Brkić je ispričao kako se Vera kasnije jako zaljubila u njega, da mu je prebacivala što se retko viđaju i da su u prvi konflikt došli kad je predložila, a on odbio, da nađe sobu u Beogradu i napusti ženu i dete.

UDARAC PO GLAVI
- BILO je to jednog ranog jutra, februara 1971, kad sam se spremao da pođem za Beograd - objasnio je. - Kod jednog oraha čuo sam kako me neko otpozadi imenom tiho zove. Okrenuo sam se i ugledao Veru. Pružila je levu, a ja njoj desnu ruku i tako smo, držeći se za ruke, išli nekoliko koraka jedno pored drugog. Kod ćoška zgrade Auto-moto društva smo zastali i poljubili se i ne znam kako smo se našli u dvorištu iza garaže.
Poričući da je silovao studentkinju i tvrdeći da je Vera, tog jutra, dobrovoljno pristala na intimni odnos, Brkić je ispričao sudiji kako su došli do jednog povećeg sanduka, levo od ograde:
- Seli smo na poklopac toga sanduka i tu smo imali intimni odnos. Dok je još ležala na sanduku, Vera mi je rekla da nađem jednu osobu u Beogradu i da se više ne vraćamo u Inđiju. Rekao sam da je to nemoguće, jer volim ženu i dete. Ona mi je odgovorila da i u njoj ima dete, jer od decembra nije imala menstruaciju. Pripretila mi je da će, ukoliko ne prihvatim njen preglog, istog dana pismom izvestiti moju ženu o našim odnosima. Nastala je svađa, ja sam u besu dohvatio jedan predmet, koji je stajao uz ogradu i njime je udario jednom po glavi i ona je od udarca pala. Više nije davala glasa od sebe.

Video je da je zevnula, a kada joj je opipao puls, nije radio. Primetio je i da se umokrila.
Brkić je objasnio kako se uspaničio, dohvatio je rukama oko grudi, dovukao do bunara, podigao poklopac i bacio je unutra. Kako nije čuo da je pala u vodu, pretpostavio je da joj se telo negde zakačilo i pošto je oko bunara bilo nekih predmeta, sećao se da je dohvatio neki obli predmet i bacio ga u bunar i to u suprotnu stranu, da bi udarom oslobodio Verino telo da padne u vodu.

"SVE SAM IZMISLIO"
BRKIĆ se sećao da je više ovakvih predmeta bacio u bunar i čuo da su jedan ili dva pali u vodu, kao i da je na dva okrugla predmeta bio zavezan kanap, koji je takođe bacio.
- Sećam se da je tu bilo kratko parče letve, na kojoj je bilo zabijeno nekoliko eksera i na letvi, onako ovlaš, bio omotan kanap, žica i krpa, koju sam isto tako bacio u bunar - objasnio je.
Osumnjičeni se sećao i da je, kad je Veru bacio u bunar, ona imala na sebi tamni zimski kaput, čizme i suknju. Nije pamtio da li je pri sebi imala tašnu i još nešto. Ali, upravo zbog navodnog raspitivanja "Da li su izvađeni kaput i tašna?" ili "Da li su našli kaput i tašnu?", koje je njegov prijatelj Milan Damnjanac prijavio policiji, Brkić se i našao iza brave. Ništa mu nije pomoglo što je svedok Boro Trkulja, koji je prisustvovao njegovom razgovoru sa Damjancem, bio kategoričan da Zdravko nije izgovorio ove reči, pojasnivši kako je samo čuo pitanje: "Kako su vadili leš iz bunara?" Brkić je dvojici inspektora, koji su ga saslušavali, izneo više verzija o tašni. Najpre je objasnio kao je "Vera nosila tašnu o ramenu", zatim da je "tašnu bacila u klozet", ispravivši se odmah kako to nije tačno, jer je "klozet bio zaključan". Kad mu je inspektor LJiljak predočio ove protivrečne iskaze, okrivljeni je kratko odgovorio: "Možda sam ja to izmislio". Vera Novković, uzgred, kako je na suđenju bilo nepobitno utvrđeno, kritičnog dana uopšte nije sa sobom imala tašnu!
Mesec dana kasnije, 25. januara 1972, Brkić u potpunosti poriče da je ubio studentkinju iz Inđije i u svim kasnijim iskazima u istrazi i na glavnom pretresu ostaje u tome dosledan:
Sve sam izmislio, a Veru Novković poznavao sam samo iz viđenja. Učinio sam to, jer su mi islednici SUP govorili da postoje dokazi kako sam ja to delo izvršio i da ću, ako priznam, biti u povoljnijoj situaciji. Još pre hapšenja, iz novina, saznao sam da je Vera bila silovana pre ubistva.

VODA IZ BUNARA
NAJJAČI utisak na suđenju, koji je ozbiljno poljuljao Brkićevo priznanje iz istrage, bilo je svedočenje njegovog poznanika LJubnje Vrdoljačića, koji je ovim rečima, 21. januara 1975, izazvao muk u sudnici:
- I danas me stegne u grlu, kada se setim da smo Zdravko i ja, toliko puta, sedeli u kafani "Bona via", pili kafu i jeli čorbu skuvanu od vode upravo iz bunara, u kome je kasnije pronađeno telo ubijene studentkinje.

LAŽNO PRIZNANJE
U PRIGOVORU na optužnicu, Okružnom sudu Sremska Mitrovica, Brkićev advokat Dragan Bataveljić tvrdio je kako se ona zasniva na izmišljenom priznanju optuženog pred licima koja su nezakonito vodila istragu, jer su ga ispitivali policajci, bez prisustva istražnog sudije.
Ovaj branilac naveo je kako nije utvrđeno da je krvava maramica, pronađena u bunaru, pripadala optuženom, a da je nalazom eksperata pronađeno da mrlje na njoj ne potiču ni od pokojne Vere Novković.
- Ne samo da nema dokaza, već nema ni indicija za krivicu - izjavio je, neposredno pred suđenje, Brkićev drugi branilad dr Aleksandar Markičević. - Optužnica, koja je na staklenim nogama, podignuta je u minut do dvanaest, kada je isticao krajnji rok pritvora od šest meseci. Prvobitno priznanje Brkića sasvim je u suprotnosti sa nalazom obdukcije i veštačenjem, a za očigledno lažno priznanje krivice, niko ne može biti osuđen.

Priznanje pod presijom

OPTUŽNICA protiv Brkića podignuta je 10. maja 1972. i zamenik okružnog javnog tužioca Dušan Radotić smatrao je da je ubistvo potvrđeno šestomesečnom istragom. Brkić je okrivljen da je udario Veru nekim tvrdim predmetom u glavu, a zatim je bacio u bunar, vezavši za njeno telo četiri metalna valjka, dve keramičke cevi i jedan gibanj.
Glavna zamerka odbrane istrazi bila je što je ona, praktično, tekla na dva paralelna kraka. Onu zakonitu, ali čisto formalnu, vodio je stvarno i mesno nadležan istražni sudija iz Sremske Mitrovice, sa udaljenosti od 65 kilometara od zatvora u Novom Sadu, gde je bio smešten okrivljeni. Onu drugu - nezakonitu, faktički su vodili operativci pokrajinskih organa unutrašnjih poslova u ovom gradu. Inspektori su bili i ti koji su obavestili istražnog sudiju da Zdravko Brkić traži da bude saslušan.
Istražni sudija Dušan Popović odmah je doputovao u Novi Sad i tamo u zatvoru sačinio zapisnik o priznanju. Potom se vratio u Sremsku Mitrovicu, a okrivljenog prepustio da ga dalje “obrađuju” inspektori i ubačeni zatvorenik Dragan Arsić. Okrivljeni se, kasnije, žalio kako je doživeo žestoku zatvorsku torturu, a svedok Voja Šćepanović, koji je sa njime delio ćeliju, nakon Arsićevog odlaska, izjavio je kako je Zdravko Brkić “drhtao kao prut”, posle svakog informativnog razgovora sa inspektorima, dolazio upišan i da je, u očajanju, hteo da se obesi.
PRIZNANJE
NAPISMENO
SUĐENJE Brkiću počelo je 12. juna, u Okružnom zatvoru “Sremska Mitrovica”, u izuzetno napetoj atmosferi i pred prepunom sudnicom. Optuženi se branio punih pet sati pred velikim većem, kojim je predsedavao sudija Zlatoje Momirović, i više puta ponavljao kako nije ni silovao, ni ubio Veru Novković.
- Nisam ubica i stidim se svojih reči u priznanju od 23. decembra prošle godine, koje sam dao istražnim organima - rekao je okrivljeni. - Tako je moralo biti, jer drugog izlaza nije bilo. Inspektori pokrajinskog SUP iznudili su mi priznanje. Žao mi je što se ime jedne poštene devojke kalja na ovaj način. Nisam je poznavao i sa njom nisam imao nikakve odnose.
- Zašto ste priznali nešto što niste učinili? - upitao je sudija Momirović.
- Nisam više mogao da izdržim, jer sam za šest meseci boravka u zatvoru saslušan više od 150 puta - optuženi je odgovorio uzdrhtalim glasom i kroz suze. - Da bi me preplašili, inspektori su doveli jednog čoveka, koji je bio osuđen na smrt i govorili mi kako me čeka ista sudbina ako ne priznam, a ako to učinim, jeftinije ću proći.
Brkić je, tog dana, teško optužio inspektore pokrajinskog SUP Milorada Jandrića i Savu LJiljaka, koji su sami vodili istragu i pri tom ga i maltretirali. Ono što je priznao 23. decembra, objasnio je, bilo je sve naštimovano i po njihovoj direktivi:
- Dobio sam sve napismeno 15 dana ranije, uz naredbu šta da kažem istražnom sudiji, a to sam morao da naučim napamet.
Svoje priznanje, dok je bio u istražnom zatvoru u Novom Sadu, optuženi je objasnio i željom da na taj način što pre dođe do suda i pred njim ispriča pravu istinu. U daljem toku odbrane, Brkić je tvrdio kako su inspektori tražili da prizna i ko su mu saučesnici u zločinu, jer nije mogao sam da ubije Veru Novković i baci je u bunar:
- Pokazali su mi izjavu mog brata, koju je ovaj navodno napisao, kako zna da sam ja ubica studentkinje, a rečeno mi je da je i on u zatvoru.
NERVOZNI BRKIĆ
BRKIĆ je ispričao kako mu je situacija u AMD “Železničar” bila poznata odranije, jer je tamo često opravljao svoj automobil. Znao je, objasnio je, da je Vera Novković nestala. Ostale pojedinosti oko bunara, leša i pojedinih predmeta, doznao je od Miška Vimera i drugih koji su silazili u bunar, kad su pronašli i izvadili žrtvu. Pojedine detalje saznao je i iz priča okupljenih radoznalaca, iz dnevne štampe, koja je o svemu opširno pisala, iz razgovora sa inspektorima policije i, najzad, iz rešenja o otvaranju istrage. NJegov prijatelj Milan Damnjanac je, međutim, ispričao istražnom sudiji da je, onog dana, kada je pronađeno telo pokojne studentkinje, bio sa Brkićem i da je ovaj tada izgledao veoma nervozan, interesujući se šta je pronađeno u bunaru, a posebno da li su inspektori pronašli Verin kaput i tašnu.
Damnjanac je bio pripadnik SUP iz Inđije i prvi čovek koji je 29. oktobra 1971, kada je iz bunara izvađeno Verino telo, posumnjao u Brkića, kao ubicu. Sve ove sumnje, zbog kojih je njegov bivši prijatelj ležao već sedam meseci u zatvoru, Damnjanac je ponovio i pred sudom. On ih je sažeo u nekoliko utisaka, objašnjavajući da je, uz interesovanje šta je otkriveno u bunaru, Brkić bio otada veoma potišten, da je iznenada propušio, pio je, a u jednoj vožnji kolima do Stare Pazove izvodio takve egzibicije da je on - svedok, pomislio kako mu nije stalo do života.
Opšti utisak u sudnici bio je da proces sve više liči na istragu i da se poreknuto priznanje, koje je još dominiralo suđenjem, svakog trenutka sve više dovodi u sumnju, u gotovo potpunom odsustvu ozbiljnijih dokaza. Sud je praktično bio prinuđen da navode optužnice za Brkićevu krivicu proverava samo preko posrednih dokaza.
Iz svih ovih razloga, sudija Momirović prekinuo je glavni pretres posle samo dva dana suđenja, odlažući ga na neodređeno vreme, uz odluku da se na jesen pozovu dvojica inspektora Milorad Jandrić i Savo LJiljak, koji su radili na otkrivanju zločina.

MARAMICA U BUNARU
VERODOSTOJNOST priznanja okrivljenog podupirala su, u tom trenutku, samo dva materijalna dokaza. Ako bi se i prihvatila Brkićeva tvrdnja - kako mu je priznanje iznuđeno - nedostajao je odgovor kako je onda on znao da se u bunaru nalazi njegova krvava maramica. Ova maramica pronađena je u mulju sa mrljama krvi, tek kad su posebni stručnjaci uspeli da isuše bunar. Osim maramice, u bunaru je pronađena i kanalizaciona cev, za koju je Brkić, takođe rekao da je bacio u bunar posle izvršenog dela.
Suđenje je nastavljeno u septembru. Svedok Sava LJiljak je tada bio prilično skeptičan i nije verovao u detalje Brkićevog priznanja ubistva, iako je on bio prvi koji ga je čuo od okrivljenog. I njegov kolega, inspektor Milorad Jandrić, na istom pretresu, izrazio je veliku nevericu u istinitost Brkićevog priznanja.
ljubavi nije bilo
U vazduhu je ostalo da lebdi i pitanje bez odgovora - zašto bi optuženi, pa i žrtva, ako su već odranije bili intimni, kao što je to Brkić naglasio u priznanju, izabrali za vođenje ljubavi tako riskantno i živo mesto, kao što je bilo dvorište AMD u Inđiji. U to vreme je, naime, neko lako mogao da ih vidi, pa je daleko praktičnije i logičnije bilo da su seli u Brkićev automobil i pošli ka Beogradu, gde su usput mogli bilo gde da stanu ili svrate.
Posle novog odlaganja, suđenje je nastavljeno 15. novembra 1972, kada je javni tužilac Dušan Radotić umetnuo u optužnicu deo, kojim Brkića optužuje i za nasilje pre ubistva. Time je potpuno pao u vodu deo priznanja optuženog o prethodnim intimnim odnosima sa pokojnom studentkinjom i o dobrovoljnom snošaju pre ubista,
Presuda je usledila 22. decembra, pod brojem K-102/72, prihvatajući izmenjenu optužnicu, sa motivom seksualne pohote i pokušajem silovanja, kojem se žrtva odupirala. Zdravko Brkić dobio je maksimalnu kaznu - 15 godina zatvora.
Osuda optuženog praktično je značila i istovremeno odbacivanje najvećeg dela njegovog priznanja inspektorima SUP i istražnom sudiji. Celu priču ljubavne veze između Brkića i Vere i njihov intimni odnos na dan ubistva, sud je odbacio kao čistu izmišljotinu, uvažavajući izlaganje javnog tužioca koji je tvrdio da nikakve ljubavi nije bilo, već je Brkić jednostavno presreo devojku, silom je odvukao u dvorište AMD i ubio je nakon neuspelog silovanja.

NEPOZNATI POMAGAČ
ONO što je bilo još čudnije, veće nije prihvatilo ni deo objašnjenja optuženog iz priznanja 23. decembra 1971. - kako je sam, 19. februara te godine, ujutro, sklonio telo u bunar, vezao za njega neke predmete i obavio radnje da se leš nađe u vodi. Sud je prihvatio tvrdnju tužioca da je ubica bacio telo u bunar tek kasnije, uz pomoć nepoznatih saučesnika. Ovo je izvedeno uvođenjem u zločin “nepoznatog pomagača”, kojeg je optuženi morao da ima, jer ono što je opisao, Brkić nije mogao sam da uradi. U novoj konstrukciji toka događaja, sud je smatrao da se sve nije dogodilo tog jutra, već sledeće noći i da je tada ovo “poverljivo lice, verovatno od rodbine, pomagalo optuženog, koji je po oceni suda čuvao stražu i ujedno dodavao keramičke cevi i ostale predmete i kanap tom neidentifikovanom licu, a ovo spustilo telo do vode i vezalo za telo predmete”.
Brkićev iskaz od 23. decembra 1971. ocenjen je u presudi da je “najvećim delom izmišljen i lažan”, a tačan jedino u delu koji se odnosi na sam čin ubistva Vere Novković.

Treća presuda - sloboda

Piše: Miroslav ZariĆ

U PRIZNANJU je bila klimava i Brkićeva priča da je u bunar bacio dve neoštećene keramičke cevi, jer je inspektor Jandrić bio na suđenju kategoričan da je to laž, zato što je lično eksperimentisao i bacao ove cevi u bunar i one su se pri padu raspadale i raspršavale. Brkić je naveo i da je, za telom, bacio u bunar i jednu letvu sa zabijenim ekserima i namotajima žice, kanapa i krpe, ali i pored detaljne pretrage dna bunara, ovakva letva nije pronađena.
Oslanjanje presude uglavnom na priznanje imalo je slabu tačku i u tvrdnji optuženog da su on i žrtva obavili polni odnos na jednom sanduku, koji se nalazio uz ogradu. Ova ograda je, naime, bila tek kasnije podignuta, a domarka Spasenija Stojić objasnila je da sanduk koji pominje Brkić, u vreme događaja, nije bio tamo gde on kaže. On se pojavio, sa još jednim limenim sandukom, tek u leto te godine, nekoliko meseci nakon što je Vera Novković nestala!
Zdravko Brkić nije pogodio ni kakav je zimski kaput na sebi imala pokojna Vera. On je inspektorima opisao kaput "tamne boje", a ona je kritičnog dana nosila kaput drap, svetle boje, koji je i izvađen iz bunara. Nije bila tačna ni njegova priča kako je Vera bila u drugom stanju, jer je sudski veštak dr Miloš Tasić objasnio da žrtva nije bila gravidna.

UBEĐIVANJE CIMERA

OKRIVLJENI, očigledno, nije dobro poznavao ni unutrašnjost bunara i da u njemu postoje dve, a ne samo jedna betonska ploča sa rešetkama, o kojoj je govorio. U svom priznanju, on uopšte nije pomenuo taj drugi odeljak, na kojem se isto tako nalazi otvor sa rešetkastim poklopcem. Kad je priznao ubistvo i da je Verino telo bacio u bunar, Brkić je objasnio kako nije čuo pljusak vode, već je telo palo na betonsku ploču. Dr Tasić je smatrao da bi, u tom slučaju, na Verinom telu moralo da se pojavi ozbiljno spoljnje krvavljenje. Na betonskoj ploči, međutim, nisu pronađeni nikakvi tragovi krvi.
U veliku sumnju bio je doveden i ključni materijalni dokaz, koji je potkrepljivao Brkićevo priznanje: maramica koja je pronađena u bunaru, u stanju raspadanja i sa tragovima krvi. Verina majka Evgenija Novaković ispričala je da je njena nesrećna ćerka, kad je 19. februara 1971. izašla iz kuće, imala maramicu koja je bila "šarena, a ne jednobojna".
Zdravko Brkić je, kako je tokom postupka utvrđeno, uvek nosio papirne maramice, pa je maramica pronađena u bunaru pre mogla da bude Verina nego njegova.
Sve ove nepodudarnosti iz Brkićevog priznanja sa utvrđenim činjenicama, navele su Vrhovni sud Vojvodine da dvaput ukida osuđujuće presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Prvi put je to učinjeno 5. septembra 1973. rešenjem Kž. 291/73.
Na novom pretresu, Brkić je po ko zna koji put ponovio staru priču. Objasnio je da nije ubica i da je zločin priznao po nagovoru islednika i Dragana Arsića, osuđenika sa kojim je delio ćeliju u zatvoru. Arsić je ubačen u Brkićevu ćeliju 17. novembra 1971, a kazna je trebalo da mu istekne tek 12. okbora 1974. Otkud se ovaj osuđenik iz KPD našao u istražnom zatvoru sa okrivljenim, bila je nerešiva misterija.
Ćelija u kojoj su bili Brkić i Arsić nalazila se blizu zatvorske sobe u kojoj je tada boravio neki ubica osuđen na smrt, čiji su se krici noću često prolamali hodnikom. Dok je preplašeni Brkić ovo slušao, cimer ga je, kako je kasnije objasnio, pripremao na priznanje: "Priznaj, budalo. Znaš li kako završavaju oni koji ne priznaju? Pred puškom sa zavezanim očima. Verujem ti da si nevin, ali šta ti to vredi".

SUD - SUMNJA!

DVOJICA veštaka, dr Miloš Tasić i dr Miodrag Bucić, nisu se slagala ni oko broja povreda na glavi žrtve. Dr Tasić je smatrao da su bila zadata dva udarca, a dr Bucić samo jedan, kao što je u svom priznanju rekao i optuženi. Treće razmimoilaženje bilo je oko položaja u kojem se nalazila žrtva: da li je stajala, sedela, ležala ili bila u nekom drugom položaju u trenutku zadobijanja povrede. Iz svih ovih razloga, sud je tog dana odlučio da se obavi novo sudsko-medicinsko veštačenje, koje je poverio Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Do presude i izlaska na slobodu, 22. maja 1975, optuženog su tada delile puna godina dana i još jedna osuda u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. I drugo veliko veće, pod predsedništvom sudije Milana Šarana, smatralo je da postoje ubedljivi dokazi o Brkićevoj krivici i ponovo ga osudilo, ovoga puta na 10 godina zatvora, čak pet manje nego na prethodnom suđenju.
Ova presuda prihvatila je u celini Brkićevo priznanje od 23. decembra 1971, nakon što je javni tužilac 4. aprila 1974. odustao od izmenjene optužnice i vratio se na njen prvobitni tekst. Sud je sada dopustio postojanje ljubavne veze između žrtve i ubice i utvrdio da je Vera Novković, u svađi sa okrivljenim, psovala Brkiću majku, ženu i dete i da je ovaj tada, iznerviran pretnjama, bio doveden u stanje sužene svesti i u besu zamahnuo nekim metalnim predmetom i udario je po glavi.
I ova presuda nije položila ispit pred Vrhovnim sudom Vojvodine i nakon ukidanja 15. jula 1974, morala je ponovo na popravni u Okruži sud Sremske Mitrovice. Ovoga puta, pred veliko veće sudije Dimitrija Zakića. Rešenje Vrhovnog suda, bilo je prekretnica u postupku prema Zdravku Brkiću, jer je ovaj sud prvi put izrazio "ozbiljnu sumnju", kako u istinitost priznanja okrivljenog, tako i u stanovište prvostepenog suda da je optuženi dobrovoljno priznao izvršenje krivičnog dela. Viši sud je doveo u ozbiljnu sumnju da li je Zdravko Brkić pravi ubica Vere Novković. Ovu sumnju potkrepljivalo je i neslaganje veštaka i o predmetu koji je ubica držao u ruci i o broju udaraca koji je zadao žrtvi.

UZROK SMRTI

TAKO je 5. septembra 1974. godine, u Sremskoj Mitrovici održano i treće suđenje Zdravku Brkiću, koje će se protegnuti čak do 22. maja iduće godine, kad je izrečena i treća presuda. Pred sudom su se ređale iste ili slične izjave svedoka sa ranijih pretresa, veštaci su se i dalje razlikovali u mišljenjima oko bitnih elemenata za utvrđivanje krivice, pa su u pomoć pozvani novi stručnjaci.
Nastavak glavnog pretresa 4. aprila 1975. još više je zamrsio sudsko raspetljavanje zločina, od koga je dotad proteklo više od četiri godine. Ekspertiza stručnjaka za sudsku medicinu beogradskog Medicinskog fakulteta pokazala je da se, zbog dužine vremena u kojem su se dogodile promene na lešu, ne može pouzdano utvrditi pravi uzrok smrti studentkinje Vere Novković. Veštaci su istakli da se ne može pouzdano utvrditi i da li su povrede na telu ubijene nastale dok je ona bila živa ili nakon smrti. Isto tako, pouzdano nije mogao da se utvrdi ni uzrok povrede - da li je to bio udarac ili možda samo pad. Tog istog dana, sudija Zakić zakazao je za 12. april i delimičnu rekonstrukciju zločina.

ZAJEDNO U KRAĐU

Policajci i tužioci uvek su cenili saradnju okrivljenog, koji u istrazi gde odgovara grupa učesnika nekog krivičnog dela, prvi "propeva" i pomogne da se ono rasvetli. Zauzvrat, takav "kooperativni" svedok bio bi kasnije blaže optužen ili se tužilac ne bi na suđenju zalagao da dobije što oštriju kaznu.
Klasičan primer ovakve nagodbe dogodio se pre tri decenije, kada je u Okružnom sudu u Novom Sadu uhvaćena i optužena provalnička grupa Dimitrija Gavrilovića Gavre. Bio je to slučaj, koji je 1977. godine žestoko uzbudio javnost, jer je povod suđenju Gavri bio nečuveni zločin: 15. juna, oko 2.15 ujutru, u Ulici Novosadskog sajma, vođa družine zatečen u krađi ubio je dvojicu milicionara.
Na čelu optužnice, uz 32-godišnjeg mašinskog tehničara, kao glavni saučesnik u ubistvu pozornika Ćetka Mijatovića i Dušana Popovića, nalazio se njegov sedam godina mlađi drug Pavle - Paja Savin. Obojica su se naoružali obijačkim alatom, toki-vokijem i džakovima i te noći zajedno krenuli u krađu. Dok je Gavra obijao trafiku "duvana" broj 196, Savin mu je čuvao "stražu".

SUDSKI OBRT

POSLE izlaska suda na lice mesta, usledio je brz put do presude, koja je objavljena 22. maja i glasila da se Zdravko Brkić oslobađa odgovornosti i pušta na slobodu. Sud ovo nije učinio zato što smatra da optuženi nije počinio zločin, već zato što je utvrdio da za ovo nema dokaza. Presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, pod brojem K. 217/75, bila je pravo opelo spornom priznanju, na kojem su se bazirale prethodne dve odluke različitih veća istog suda.
Potvrda ove presude usledila je znatno kasnije, kad je presudom Vrhovnog suda Vojvodine Zdravko Brkić definitivno oslobođen optužbe, koja ga je, kao senka, pratila punih pet i po godina. Tokom ove pravosudne odiseje, policija je privela i saslušala više od šest stotina ljudi, a sud ispitao 46 svedoka i više veštaka raznih struka. Zdravko Brkić odsedeo je 1.283 dana u zatvoru, a još dve godine i mesec dana živeo u neizvesnosti da li će Vrhovni sud Vojvodine potvrditi oslobađajuću presudu.

Odbrana vođe bande

Piše: Miroslav Zarić

KADA se iznenada pojavila patrola milicije, Gavra je pobacao džakove sa pokradenom robom i počeo da beži ka obližnjem groblju. Milicionari su ga sustigli, ali je provalnik tada potegao pištolj. Mijatović i Ćetković su ubijeni, a Gavra se sakrio u prtljažnik svog automobila i tamo ostao, dok se Savin, koji je uspeo da pobegne, u pet ujutro nije vratio i odvezao ga kući.
Tamo su odmah uklonili tragove. Za pomoć posle izvršenog krivičnog dela, iz sedmočlane grupe optuženih, odgovarala su još dvojica: Slobodan Radović Begeč i Đorđe Stanković.
Gavrilović je bio optužen za tzv. “teško” ubistvo, koje je ondašnji KZ SFRJ formulisao kao delo za koje je bilo predviđeno najmanje 10 godina zatvora ili smrtna kazna: “ko liši života službeno lice pri vršenju poslova javne ili državne bezbednosti ili dužnosti čuvanja javnog reda, hvatanja učinioca krivičnog dela ili čuvanja lica lišenog slobode”.
Savin je odgovarao samo za član KZ, koji je predviđao zatvor do 10 godina, za onog “ko pruži pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana smrtna kazna”.
Ostali članovi družine, sa izuzetkom pomenutih Radovića i Stankovića, bili su optuženi za šezdesetak pljački i krađa, koje su počinili po celoj zemlji.
Gavrilović je u istrazi delom priznavao, a delom poricao zločin, što se odnosilo na deo koji mu je “skidao glavu”. On nije sporio da se gušao sa Mijatovićem i Popovićem i pri tom pucao, ali nije priznavao da ih je pogodio.
- Nisam znao da su to milicionari, nego sam mislio da su to građani, koji su mi postavili zamku, pa su me sustigli i uhvatili - pokušao je da se izvadi u istrazi.

BEŽI, PUCAĆU!
SUĐENJE ubicama milicionara počelo je u ponedeljak 20. februara 1978. godine, pred velikim većem kojim je predsedavao sudija Tomislav Vojnović. Kao iskusan kriminalac, šef bande je želeo da prvo čuje šta će izjaviti i kako će ga teretiti ostali članovi, pa je zato odbio da se brani na pretresu.
- Ja bih želeo da se branim ćutanjem - saopštio je sudiji, koji je ceo taj dan, potom, utrošio na čitanje iskaza optuženog iz istrage.
“Nisam nikog hteo da pogodim”, zapisano je u njegovom saslušanju. “Hteo sam samo da uplašim dvojicu, koji su pokušali da me zadrže. Zato sam repetirao pištolj i upozorio: “Beži pucaću!” Čovek ispred mene upitao je: “Čime ćeš pucati?” Nije verovao i zato sam još jednom repetirao i jedan metak je pri tom ispao. Tada sam dobio udarac u glavu. Osećao sam kao da tonem, kao da me sahranjuju. Video sam svoju pratnju.
Konfuzni opis sukoba sa nepoznatom dvojicom, u kome navodno nije prepoznao ljude u uniformi, Gavrilović je ovako nastavio:
“Počeo sam da bežim, ali mi je neko skočio na leđa i zgrabio me oko pojasa. Vukao sam ga za sobom, a onda čuo neko stenjanje i jauk i osetio kako je on počeo da popušta. Tada me je neko udario tvrdim predmetom u glavu. Ugledao sam ogromnog čoveka sa pištoljem uperenim u moje grudi.
Optuženi je, na saslušanju u istrazi, opisao da je uspeo da podigne ruku sa oružjem nagore i da je, zatim, čuo zaglušujući pucanj:
“Okrenuo sam se i ponovo je opalilo. On je pao napred, ja nazad i to na nešto meko iza sebe, kao telo. Skočio sam i počeo da bežim. Video sam pištolj u svojoj ruci.”
Kraj izjave, koju je predsednik veća tog dana pročitao, zvučao je gotovo neverovatno: posle bekstva, u žbunju na groblju, Gavra je, navodno, shvatio da u rukama, umesto jednog, ima dva pištolja - svoju “astru” i otetu “beretu”, koju je kasnije odneo u Srbobran i bacio u jedan sanduk.
- Imate li šta da dodate ili primetite ? - upitao ga je na kraju sudija.
- Ne - ustao je i kratko odgovorio optuženi.
Svoj ravnodušni izraz Gavra nije promenio, kad se u sudnici pojavio drugooptuženi Pavle Savin, koji je očigledno bio istovremeno i glavni - svedok optužbe.

SVEDOČENJE SAVINA
- GAVRU poznajem od 1968. godine, kada smo pošli u prvu provalu - rekao je Savin. - Sve nas je on pojedinačno uvodio u provale i svi smo ga slušali bez pogovora. On je planirao akcije, određivao kuda ćemo, kada ćemo i sa čime ćemo ići i šta ćemo raditi. Mi smo izvršavali samo njegova precizna naređenja, a onaj ko nije imao oružje, dobijao bi ga od njega pre polaska u provale.
- Da li ste razgovarali o tome kada bi trebalo da ih upotrebite - upitao je sudija Vojnović.
- Ne, jer smo preko toki-vokija uvek bili obaveštavani o opasnosti. Osim toga, Gavra je uvek govorio da samo pazimo na sebe, a da se za njega ne sekiramo. “Mene nikad neće uhvatiti”, stalno je ponavljao.
Savin je pričao na suđenju kao navijen, ali je trenutak, kad je “bos” upotrebio oružje 15. jula 1977, morao da opisuje reč po reč. Tako je zahtevao predsednik suda.
- Video sam patrolna kola i upozorio zvučnim signalom Gavru na opasnost. Ugledao sam jednog milicionara kako izlazi iz automobila i prilazi vratima trafike. Tog trenutka sam poručio Gavriloviću: “Frka, murija!” To je značilo: Opasnost, milicija! Milicionar se okrenuo, prišao kolima, a kad je iz njih izišao još jedan čovek u uniformi, iskoristio sam trenutak i pobegao.
- Videli ste da su to milicionari? - insistirao je sudija.
- Da, trafika i ulica su bili osvetljeni - potvrdio je Savin, uz dodatak da je, dok je trčao, čuo dva pucnja.
Tragajući te noći za “šefom”, koga je ostavio u opasnosti, Savin je objasnio da je promenio sestrin i bratov automobil i pred zoru, kada je racija bila završena, neopaženo je došao do Gavrinih kola, kojima su bili pošli u provalu. U prtljažniku je, šćućuren, sa dva pištolja u rukama, čekao Gavra. Prvo pitanje, sećao se njegov drug, bilo je: “Jesu li gotovi?”
- Čujem, drugar, da jesu - tvrdio je da mu je odgovorio Savin. - Onda mi je naredio da ga vozim kući. Rekao je: “Krvav sam”. Kod kuće sam ga upitao da li je baš morao da puca, a on je odgovorio: “Bolje ja njih, nego oni mene!”

IZ PROVALE U PROVALU
ZA Savinom su sudnicom prodefilovali ostali optuženi, a kad je sudija Vojnović počeo da ispituje svedoke, ustao je Gavrilovićev branilac Milan Vujin i obavestio predsednika veća da optuženi moli za reč.
Predsednik veća je izdiktirao u zapisnik da se dokazni postupak prekida, salušanje svedoka odlaže i počinje ispitivanje optuženog.
Bivši šef bande pričao je o dogovoru, pripremama i provaljivanjima, kao što bi neki zanatlija govorio o svom poslu. Bilo je očigledno da nije mnogo cenio Savina u obijačkom poslu, a pri tom mu je vešto pleo mrežu da ga uvuče u ubistvo milicionara:
- Savin i ja smo uvek nosili pištolje, a Paja je nosio revolver i kada je išao u džepne krađe. Pištolji su nam služili da zaplašimo, ako nas neko zatekne u krađi. Repetirao bih i osoba bi se uvek udaljavala. Nikada nisam pucao, ali smo ih nosili i da pucamo. Onaj koji čuva stražu, time privuče na sebe pažnju i odvrati je od onoga unutra.
Sutradan je Gavra označio Savina kao direktnog saučesnika u zločinu 15. juna 1977. Za sebe je rezervisao samo ranjavanje milicionara, a Savina za ispaljivanje poslednja dva smrtonosna hica:
- Dok sam se vukao i osvrtao, podigao sam glavu i video visokog čoveka iznad sebe. U ruci je držao pištolj. Spazio sam i Paju, koji je sa obe ruke uhvatio njegovu desnu ruku. Odjeknuo je pucanj i onaj čovek i ja, zajedno smo pali. Zrno je i mene pogodilo. Skočio sam i otrčao ulevo. Kad sam stigao do žbunja, čuo sam i drugi pucanj. Hodao sam grobljem između spomenika. Ugledao sam kako se pala svetla na prozorima. Koračao sam ranjen i umoran ka mestu gde smo ostavili kola i prebacivao sebi što sam napustio Paju.

PROVERA "ALATA"
SUDIJA Vojnović zahtevao je da Gavrilović opisuje deo po deo događaja i kako je tekao iz minuta u minut. Optuženi je brzo i spremno odgovarao na pitanja, brižljivo pazeći da naglasi dve okolnosti: organizator i inicijator provale trafike bio je Savin, a ne on i da te noći nije znao ko ga goni, s kim se tuče i u koga puca.
- Kod mene u kuhinji proverili smo pištolje, poneli dva prazna džaka, torbicu sa alatom, “češalj” za otvaranje brave, toki-voki i rukavice. Paja je prethodnih dana ispitao teren, prolazio kroz groblje i odabrao mesto odakle će osmatrati. Čim je toki-vokijem javio da je teren “čist”, ušao sam u trafiku i čučnuo.
Dok je publici zastajao dah, optuženi je opissivao približavanje i udaljavanje koraka i glasova, koje je slušao, dok je zgrčen čučao u trafici:
- Neko je iznenada probao bravu. Pretrnuo sam, jer bi mi Paja sigurno prethodno javio da je bio on. Vrata su se tresla, ali nisu popustila, jer sam kasnije primetio da sam ih vezao konopcem. Čuo sam korake kako se udaljavaju i muški glas: “Nekog ima unutra”. Još više sam pretrnuo kad sam začuo iz daljine ženski glas: “Unutra je! Unutra je!”

Gavri smrtna kazna

Piše: Miroslav Zarić

SVE se posle toga, po Gavrilovićevoj priči, odigralo munjevitom brzinom. On je uspeo da izleti kroz vrata i počeo da beži ulevo, primetivši još jednu osobu, pored sebe, kako iza njega trči. Rekao je da je pomislio da je to Savin, ali tada još nije bio siguran:

- Pomislio sam da nas goni onaj tip. Kada sam pobegao već i Paji, iznenada sam naleteo na razapetu žicu. Pomislio sam da su nam stanari postavili klopku. Video sam Paju kako me obilazi i beži ka šiblju i tog trenutka neko mi je skočio na leđa. Repetirao sam pištolj i viknuo: “Beži, pucaću!” Silueta čoveka koji me je gonio ocrtavala se na zidu i čuo sam kako pita: “Iz čega ćeš pucati?”

Gavrilović je dalje objasnio da je još jednom repetirao pištolj, kako bi uplašio gonioca, a zatim pokušao da ga udari pištoljem. Istog momenta udario je neko njega i tada je shvatio da ga dvojica gone. U gušanju i tuči, navodno nije znao ko njega i koga on udara i zavapio je za pomoć: “Mile (šifra za Paju), pomozi!”

- Viknuo sam mu da puca iz pravca groblja i tako odvrati sa mene pažnju. Nije se, međutim, odazvao. Od pritiska napadača, izgubio sam vazduh, postalo mi je teško, rešio sam da pucam. Prvi hitac ispalio sam u zid, jer nisam nikog hteo da povredim. Onda sam ispalio još dva metka, čuo stenjanje, nešto nalik na jauk, i pritisak je popustio. Ne znam gde sam počeo da bežim, kada mi je neko ponovo skočio na leđa i pokušao da me obori.

MEĐUSOBNE OPTUŽBE
KRAJ njegove priče bio je poznat iz istrage. On je uspeo da dođe do kola, koja su ostavili u sporednoj ulici. Ali, kako je ključ bio kod Paje, nije mogao da ih upali. Kada se, u blizini, zaustavio milicijski “fića”, sakrio se u prtljažnik.

- Riknula dva mura (poginula dva milicionara) - objasnio je Gavrilović na šatrovačkom, da mu je Savin odgovorio, kada je stigao i kada ga je upitao šta se dogodilo. - Začudio sam se i još se više uplašio. Kada smo došli kod moje kuće, Paja mi je rekao: “Drugar, ti si ranjen, sav si krvav”. Video sam mu za pojasom pištolj, čini mi se “beretu”.

Gavrilović je objasnio da su se tada on i Savin prepirali zašto mu ovaj odmah nije priskočio u pomoć. Savin mu je, navodno, rekao da se uplašio pucnjave, ali je iskoristio prvi pogodan trenutak da udari jednog milicionara voki-tokijem u glavu.

- Spasao sam ti život - rekao mi je tada Paja. Zamolio je da ga ne pominjem, ako nas otkriju, a ja sam obećao da ću se u tom slučaju ubiti.

Bio je 19. dan suđenja, kad su se dva nekad nerazdvojna druga u provalama, sada smrtni neprijatelji, pogledala oči u oči. Preplašeni međusobnim prethodnim optužbama i kaznom koja bi mogla da ih zadesi, Gavra i Paja su iskoristili suočenje uglavnom da se međusobno propisno izvređaju.

Sudija Vojnović dozvolio je da prvi i drugi optuženi izmenjaju još nekoliko rečenica, kako bi sud stekao što neposredniji utisak - kome više verovati ili ne. Dvojica iskusnih kriminalaca nisu se, međutim, zbunila i svako je ostao pri svome.
Savin je tako odmahnuo rukama i nasmejao se na sve Gavrilovićeve tvrdnje da je on - Paja oteo milicionaru pištolj, repetirao i pucao:

- Gde sam ja tada bio, čoveče. Sasvim na drugom mestu. Čak u jodnoj banji (jodno kupatilo nekoliko stotina metara od provaljene trafike)!
- Onda si sigurno išao na mlazni pogon. Ništa ti, kako sada vidim, onda nisi radio: ni krao, ni obijao, ni pucao.

SVEDOCI POTIRU NEISTINE
IZMEĐU dve (ne)istine, umetale su se priče dvojice svedoka očevidaca zločina u 2.15 ujutru. Gavri je odgovarala priča Marije Balint, stanara u prizemlju zgrade i najbliže osobe mestu događaja, koja je pred sudom ponovila samo ono što je rekla u istrazi: da je 15. juna, prošle godine, posle provale trafike, videla dva čoveka kako beže i dvojicu kako ih jure i to pre nego što su odjeknula najpre tri, a potom još dva hica.

Marija je bila srčani bolesnik, koju je te noći probudio napad žuči i opisala je šta je videla sa svog prozora:
- Spazila sam dvojicu koji su bežali i dvojicu koji su ih jurili. Povikala sam što mi gaze baštu. Levi gonioc uspeo je da uhvati jednog begunca. Drugi begunac priskočio mu je tad u pomoć, a zatim se u tuču umešao i drugi gonilac. Čula sam kako se udaraju.

Ova sredovečna žena tvrdila je kako je čula i glasove onih koji su se gušali:
- Jedan je vikao iz mraka: “Ubiću te, ubiću te!" Drugi je dva puta ponovio: “Mile nemoj”. Onda je odjeknuo pucanj. Legla sam uplašena da zaštitim unuče, a ćerka je zatvorila prozor da neko ne uskoči u stan preko terase.

Marija je objasnila da je najpre čula tri, a potom još dva pucnja. Pre njih čula je kako neko viče: “U pomoć!”
Opišite kako su ta četvorica trčala, zamolio je sudija Vojinović.

- Prva dvojica, jedan pored drugog, na rastojanju od dva koraka. Jedan je bežao ivicom, a drugi više sredinom bašte. Druga dvojica, koji su ih gonili, bili su dva-tri koraka iza njih. Prvi je uspeo da rukama uhvati levog begunca. Onaj pored njega priskočio je u pomoć. Zatim se u tuču umešao i drugi gonilac.

Gavra je očigledno mudro postupio što se u početku branio ćutanjem, jer je ovu priču iz istrage čuo “uživo” na glavnom pretresu, pre nego što je odlučio da progovori. Iako je, u vreme dok je Marija Balint ispitivana, još ćutao, nije uspeo da se uzdrži i glasno prokomentariše ono što je čuo:
- Ova žena jedina govori istinu!

Kao što se Gavra oslanjao na izjavu Marije Balint i Pavle Savin je imao svedoka, kao oslonac za svoju priču. Bila je to LJubica Jocić, koja je te noći, sa drugog sprata iste zgrade, čula kako se vrata trafike sa treskom otvaraju i iz njih istrčava samo jedan mlađi čovek i juri ka groblju.

Presuda Gavriloviću izrečena je 20. aprila u 13 sati. Gavrilović je zbog dvostrukog ubistva osuđen na smrt streljanjem, a Savin na 15 godina zatvora, samo za pomaganje posle zločina i za provale i krađe. Sudija Vojnović objasnio je zašto veće smatra da je Gavra jedini ubica, koji je ispalio dva hica Popoviću u grudi i stomak i Mijatoviću u ruku.
- Našli smo se pred zadatkom da ustanovimo ko je dvojici milicionara potom ispalio još dva hica u glave. Razmatrajući ono što je Gavrilović govorio u istrazi i ovde na suđenju, zaključili smo da je to bio nesumnjivo on, prvenstveno na osnovu mišljenja veštaka za balistiku, ali i na osnovu drugih dokaza.
Sudija je naglasio da je Gavrilović oteo Popoviću pištolj marke “bereta”, iz kojeg je ispalio smrtonosne metke, jer se u međuvremenu, zaglavio metak u njegovoj “astri”.
- Postavlja se pitanje i kako je jedan Gavrilović mogao u borbi da savlada dvojicu čuvara reda - nastavio je predsednik veća. - Nažalost, to se dogodilo, jer je prvi milicionar koji ga je stigao - Mijatović, bio nenaoružan. Prvo je onesposobio njega, a zatim pucao u Popovića.
Odbacujući odbranu optuženog kako nije znao, niti video u koga puca, sudija je istakao da je Gavrilović, pri izlasku iz trafike, morao da spazi čoveka u uniformi, jer su ga uočili i svedoci sa znatno veće udaljenosti:
- Savin ga je, osim toga, upozorio da je naišla milicija, pre nego što je pobegao.
Veliki deo izlaganja, sudija Vojnović posvetio je razlozima zbog kojih je sud poverovao u Savinovu priču:
- NJegov iskaz je logičan i ubedljiv. Savina niko nije video da pretrčava ulicu, a to je morao da učini, ako je tačno ono što tvrdi Gavrilović. Savin je u istrazi ispričao da je, bežeći, naišao na milicijskog “fiću”, koji je zaista prvi i naišao na mesto događaja. Osim toga, neverovatno je da bi se on šetao te cele noći sa pištoljem o pojasu po Novom Sadu i u jeku racije.
Predsednik veća posebno je objasnio zašto ne može da se veruje iskazu svedoka Marije Balint:
- Ona je te noći imala težak napad žuči, bila je bolesna, ležala je kada je čula povike, posmatrala je događaj kroz roletne, a nije videla ispod prozora nikakvo zadržavanje ljudi koji su trčali. Tragovi, međutim, ukazuju da se, baš na tom mestu, Gavrilović spotakao, kao što je uostalom i sam priznao. Osim toga, njena se priča ne poklapa ni sa Gavrilovićevim opisom navodnog Savinovog kretanja.
Ova presuda postala je pravosnažna, jer je Vrhovni sud Vojvodine potvrdio i u prvom i u drugom stepenu. Gavrilovićev branilac Milan Vujin povukao je očajnički potez, zahtevajući od Saveznog javnog tužilaštva da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, jer je smatrao da slučaj treba da se okonča pred Saveznim, a ne pokrajinskim sudom. U tome nije uspeo, a nakon što je Gavriloviću odbijena molba za pomilovanje, dvostruki ubica je streljan.

GANGSTERSKA SUJETA
KOLIKO je Dimitrije Gavrilović Gavra vodio računa o svom gangsterskom ugledu, najbolje je, na suđenju, ilustrovao dijalog između sudije Tomislava Vojnovića i drugooptuženog Pavla Savina:
Da li ste nekada pitali Gavru zašto je, zbog tako sitne provale, pucao u milicionare? - upitao je predsednik veća.
- Jesam - odgovorio je Savin i on se tada gotovo naljutio na mene. - Kazao mi je da bi onda bio “truba fora”, to jest niko i ništa. “Šta bi o meni, Gavri, štampa pisala da su me 'šćapili' u trafici. Da je to bila bar banka, pa 'ajde de!"

PIŠTOLJ
GAVRILOVIĆ je do detalja opisao kako je Savin oprao prtljažnik automobila od krvi i preporučio mu da zamoli svoju suprugu da mu potvrdi alibi za tu noć. Objasnio je i kako je pištolj “beretu”, otet od milicionara, nedelju dana držao kod kuće, u špajzu. A, kad je Savin uhapšen, odneo ga je u Srbobran i stavio u jedno poštansko sanduče, gde je ovaj i pronađen.
- Nismo hteli da bacimo pištolj, jer smo želeli da se utvrdi da je i milicionar pucao. Svoj pištolj “astru” rastavio sam u delove i pobacao kod Beke. Od tada nisam uzeo oružje u ruke, iako se ranije od njega nikad nisam odvajao.

Tri hica u ambasadora

Piše: Miroslav Zarić

UBISTVO turskog ambasadora u Beogradu Galipa Balkara, 9. marta 1983. godine, bio je prvi i jedini slučaj međunarodnog terorizma u našem glavnom gradu. Dvojica jermenskih atentatora, 23-godišnji Haručion Krikor Levonijan i dve godine mlađi Rafi Aleksander El Bekijan, sačekali su tog dana, u 11 sati pre podne, kod semafora na uglu Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije, "mercedes" turske ambasade i kad se upalilo crveno svetlo na semaforu priskočili su mu i pucali na ambasadora i njegovog vozača.
Levonijan je ispalio tri hica u ambasadora, a El Bekijan je samo jednim zrnom pogodio šofera Nedžati Kaju. Kad su obojica počeli da beže, za njima su potrčali građani. Levonijana je pokušao da zadrži, hvatanjem oko pasa, penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, a Milivoje Nikolić ga je uhvatio za ruku. Terorista se, međutim, otrgao i pri tom ispalio dva hica u Brajovića. Jedan je pogodio pukovnika, a drugi prolaznicu Zoricu Zolotić.
Za El Bekijanom su potrčala trojica prolaznika - student Željko Milivojević, Borislav Jovanović i Srećko Bugarski. Atentator se okrenuo u jednom trenutku i sa tri hica usmrtio u grudi Milivojevića. Uspeo je da pobegne, ali je nakon osam sati uhapšen u Novom Sadu.
Ambasador Balkar umro je dva dana posle atentata.

BRUKA U ISTRAZI
OBOJICA atentatora bili su članovi tajne jermenske organizacije u Libanu, tzv. Borci za izvršenje pravde zbog genocida nad Jermenima, čiji je cilj bio, između ostalog, da se terorističkim akcijama nad turskim diplomatama skrene pažnja svetske javnosti na jermenski problem.
Suđenje dvojici optuženih odžano je u bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, jer je Levonijan, zbog oduzetosti donjeg dela tela, bio vezan za invalidska kolica i po savetu lekara nije smeo da se transportuje. Javni tužilac Danilo Nanović predložio je da sud sasluša 38 svedoka, što je odužilo suđenje, tako da je krivično veće sudije Tomice Šekularca izreklo presudu godinu dana kasnije, slučajno se potrefilo tačno na dan atentata.
Iako pre početka procesa ništa nije nagoveštavalo bilo kakvo iznenađenje oko naizgled jasnog događaja, ispostaviće se ubrzo da stvari ni izbliza nisu jasne, kako je to izgledalo i da suđenje uopšte neće teći glatko i brzo kao što se očekivalo. Tome su, svojim neodređenim izjavama, kontradikcijama i u ranijim i sadašnjim izjavama, nesećanjem, podsećanjem, prisećanjem i pravdanjem na strah, gužvu, munjevitost događaja i protek vremena, najviše pridoneli svedoci. Ali, jedan je propust u prethodnom postupku i nagovestio veliku misteriju na suđenju i još veću profesionalnu bruku u istrazi.
Lekar veštak dr Snežana Veljković, biohemičar i specijalista za sudsku medicinu, u svom nalazu i mišljenju o obdukciji, koju je obavila nad pokojnim Željkom Milivojevićem, napisala je 10. marta 1983. da je zrno izvađeno iz njegovog tela bilo kalibra sedam milimetara. Bolji podatak, četvorica branilaca dvojice optuženih, advokati Veljko Guberina, Milan Vujin, Srđa i Prijezda Popović, nisu mogli da požele, jer su i Levonijan i El Bekijan pucali iz pištolja španske marke "astra", kalibra devet milimetara!
- Pogrešila sam, ali ne moram i ne želim da odgovorim da li sam učinila popust - rekla je dr Veljković, na suđenju, 13. januara 1984. - Sada sam sigurna da sam onda pogrešila, a greške sam se setila prošlog meseca, kad sam primila poziv za ovo suđenje.
Ovom rečenicom, doktorka je morala, više puta, tog dana, da razbija nevericu prisutnih da je, u tako odgovornom poslu i na tako značajnom suđenju, ovako nešto moglo da se dogodi jednom stručnjaku.

MERENJE ODOKA
VEŠTAK nije, međutim, mogla da objasni da li je pogrešila mereći projektil podeocima inča, umesto stranom gde su centimetri, a možda je zrno i ispravno izmerila, ali je daktilografkinji, koja u sali prisustvuje obdukciji i odmah na licu mesta kuca zapisnik, izdiktirala pogrešnu cifru.
- Nije isključeno i da sam sve tačno izmerila i ispravno rekla, ali me je zapisničarka pogrešno čula ili tačno čula, a pogrešno zapisala - dopustila je i ovu mogućnost.
Objašnjavajući da je, zbog izuzetnog intresovanja za ceo slučaj, u obdukcionoj sali bilo mnogo studenata, lekara-stažera i drugih stručnjaka, dr Veljković je naglasila kako je to ipak bio rutinski posao, u kojem su ona i kolege bili iznenađeni kalibrom izvađenog projektila, koji je bio i duži i širi od onih na koje obducenti obično nailaze.
- Više nas je ovo prokomentarisalo, a rekla sam i studentima: "Pazite, ovo je velika devetka." Kad god bih pomislila na taj slučaj, to "velika devetka" bi mi prostrujalo kroz glavu. Ne, nije taj utisak bio posledica merenja zrna, već utiska o njegovoj veličini. Pročitala sam otkucani zapisnik, potpisala ga i verujte mi da nisam videla da u njemu piše kalibar sedam milimetara. Bila sam iskreno iznenađena kad sam, posle 10 meseci, to naknadno zapazila.
- Ako tvrdite da niste izmerili sedam, da li ste sigurni da ste izmerili devet milimetara ili možda koju drugu brojku i da ono što tvrdite, kažete na osnovu tog merenja ili, kako rekoste, nekog utiska? - upitao je advokat Prijezda Popović.
- Na osnovu vizuelnog utiska. Projektil je bio veći od uobičajenih i zato sam smatrala da je prečnik bio od devet milimetara.

KAKO ISPRAVITI GREŠKU
GREŠKU obducenta pokušao je da ispravi njen kolega veštak za balistiku, diplomirani fizikohemičar Milan Kunjadić, koji se izjašnjavao o pištoljima iz kojih se pucalo, pronađenim čaurama i izvađenim zrnima, koji je rekao da nije bio posao doktorke da meri projektile.
- Lekari obducenti nikad ne dostavljaju dimenzije ili kalibar zrna koje izvade, niti oni to mere - kazao je Kunjadić. - Ako to čine, onda je to laičko merenje odoka. Bilo bi najpovoljnije da ja prisustvujem obdukciji i lično uzmem zrno koje izvade iz tela ili da, takođe, budem na mestu uviđaja i primim čauru.
Balističar je, ispaljujući projektile iz dva zaplenjena pištolja, od kojih je jedan pronađen u kontejneru Tašmajdanskog parka, a drugi oduzet od Levonijana, upoređivao na njima opšte i posebne karakteristike sa zrnima izvađenim iz tela ubijenog Željka Milivojevića i povređenih Brajovića i Kaje i za oba utvrdio da su španske marke "astra", kalibra 9 milimetara.
Projekttil izvađen iz tela Milivojevića ispaljen je iz pištolja pronađenog u kontejneru, a potpuno iste karakteristike ima i metak koji je pogodio vozača - rekao je Kunjadić. - Projektil izvađen iz tela Brajovića ispaljen je iz pištolja oduzetog od Levonijana
Ovo mišljenje se u potpunosti poklapalo sa tvrdnjom u optužnici da je Levonijan pucao u ambasadora i pukovnika Brajovića, a El Bekijan u vozača i Željka Milivojevića.

RAČUN VEROVATNOĆE
ADVOKAT Srđa Popović izveo je u svojoj žalbi zanimljivu računicu: od 47 raznih numeričkih podataka u zapisniku o obdukciji, samo je onaj - najznačajniji - otkucan pogrešno, što znači verovatnoću od 1 : 47. Kako je dr Veljković izjavila da je ovaj zapisnik i pročitala, pre nego što je poslat sudu, ova verovatnoća - da se jednom pogrešno otkuca, a drugi put to previdi - je 1/47 h 1/47 = 1/2.209:
- Dakle, verovatnoća za nastupanje ovakve greške je 1:2.209! Verovatnoća da veštak govori istinu je jednaka 1, a da govori neistinu jednaka 2.209 - upozorio je ovaj branilac.

Enigma "treći čovek"

Piše: Miroslav ZARIĆ

NALAZ balističara nije prošao bez “greške”. Branilac Milan Vujin je zatražio objašnjenje kako je moguće da se, u nalazu veštaka, serijski broj pištolja 1467187, pronađenog u kontejneru, završava cifrom “7”, a pištolj oduzet od Levonijana, sa istih prvih šest cifara, ima poslednji broj “5”, ako se zna da su, u izveštaju sa lica mesta na dan atentata, ti brojevi bili - obrnuti ?!
Atentator koji je pobegao bacio je, naime, pištolj sa poslednjim brojem “5”, a ranjeni atentator imao je pištolj iste marke i serijskog broja sa poslednjom brojkom “7”.
Meni je dostavljen pištolj sa krajnjim brojem “7”, na kome je bilo označeno da je izvađen iz kontejnera, a pištolj sa poslednjom cifrom “5”, prema oznakama koje su bile na njemu, bio je oduzet od Levonijana - odgovorio je veštak. - Drugo ništa ne znam i ostajem pri svom iskazu. No, ne znam ni ko je stavljao na pištolje oznake, niti ko je našao pištolj u kontejneru.
Iz dotadašnjeg toka glavnog pretresa, bilo je više nego jasno da odbrana, naslanjajući se na dve greške u veštačenju, koje, nažalost, nisu uočili ni istražni sudija ni javni tužilac pre podizanja optužnice, pokušava da zrno od 7 mm u telu Željka Milivojevića pripiše nekom drugom, a ne El Bekijanu.

UOBIČAJENI POSTUPAK
U POMOĆ koleginici dr Veljković, na suđenju je priskočio i kolega dr Gojko, veštak zadužen za medicinsku dokumentaciju o povredama u atentatu, koji je potvrdio da je, pri obdukciji kojoj je prisustvovao, zrno izvađeno iz tela Milivojevića bilo tzv. duga devetka.
Ne znam, odnosno, ne sećam se da li je dr Snežana Veljković merila kalibar kuršuma obducentskim “lenjirom” - rekao je dr Bašić. - Ja sam, međutim, odmah video da je to “duga devetka”, a pošto sam stekao i jasnu predstavu o rani i putanji metka, odmah sam požurio da telefonom to javim našoj istražnoj službi u SUP.
Ovaj lekar, zaposlen u SUP, objasnio je da uvek prisustvuje obdukcijama, kad su ubica ili žrtva nepoznati i rekao da je zrno, po uobičajenom postupku, stavljeno između dve vate u epruvetu i predato mu, a on ga je lično uručio balističaru Kunjadiću. Tokom ove priče “na poverenje”, u kojom su sećanja i reči trebalo da isprave podatak zapisan u obducentskom nalazu, veštak nije mogao određeno da odgovori da li je obducent zaista bila iznenađena kad je našla zrno i naglas prokomentarisala sa kolegama i prisutnim studentima: “Pazi, duga devetka”.
- Da li je obducent imao neku meru? - upitao je veštaka tužilac Danilo Nanović.
Jeste, svoj obducentski lenjir, dugačak od 5O do 60 santimetara, na kome su brojke, od duge upotrebe, bile izlizane.
- Da li su svim obducentskim metrima izbrisani podeoci? - interesovao se branilac Milan Vujin.
Ovaj sam video i bio je oštećen.
Veštak je “protumačio” da misli da je dr Veljković merila zrno kao “strano telo”, a ne njegov kalibar:
- O tome se razgovaralo kod nas u službi, u SUP, među ljudima koji su vodili predmet. Ne sećam se kako je taj razgovor započet, čini mi se da su me pitali da li znam da je dr Veljković unela u zapisnik podatak od 7 mm. Odgovorio sam da ne znam.

"ZALUTALI METAK"
U POMOĆ obducentu priskočio je veštak Uglješa Todorić, čiji je zdatak na suđenju bio da odgovori sa koje su udaljenosti teroristi pucali na žrtve. Iako je naglasio da to nije u njegovom domenu veštačenja, ovaj ekspert se, veoma rado, izjasnio o kalibru spornog zrna:
- Pouzdano znam da kratka devetka ne može da se ispali iz ovakvih pištolja, mada može da stane u cev - rekao je.
Dileme oko kalibra metka, kojim je ubijen Milivojević, podgrevala je odluka gradskog SUP da njegov pripadnik u civilu, koji je 9. marta u Tašmajdanskom parku oborio svojim hicem Levonijana, ne može da se pojavi i svedoči na suđenju, jer ne može da bude oslobođen čuvanja službene tajne.
Ovaj svedok nije bio predložen ni u optužnici, ali je upravo tužilac, kasnije, zatražio da se on sasluša i time budu otklonjene sve eventualne dileme oko nekog “zalutalog metka”, koji je mogao da pogodi Željka Milivojevića.
Branioci su se energično usprotivili pojavljivanju ovog svedoka pred sudom, jer su računali da bi on morao da sledi zvaničnu verziju optužnice. Odbrana je, osim toga, upozorila da se svedok ne može predlagati kao “milicionar koji je pucao u okrivljeng Levonijana”, jer je, po izjavama očevidaca, za branioce to učinio “neki građanin iz grupe taksista, od kojih su neki, takođe, bili naoružani.” Računajući da sumnja može samo da koristi optuženima, branioci su ostali pri stavu da se ovaj svedok ne poziva pred sud, što je veće na kraju i prihvatilo.
Senka nad procesom bilo je i očigledno postojanje i “trećeg čoveka” u atentatu, koji je teroristima obezbedio oružje i municiju i kontrolisao ispred parka akciju 9. marta. Znalo se jedino da mu je konspirativno ime Antoan, ali Levonijan nije hteo da o ovom zemljaku izusti ni reč više, a svog mlađeg druga El Bekijana, kad su iz Libana stigli u Beograd, uopšte nije hteo da upozna sa njim.

GDE SU ČAURE?
DILEME oko toga čiji je metak koga pogodio prilično su podsticale i veoma oprečne izjave očevidaca. Tako je, na primer, taksista Jovan Naumović, koji je u kolima čekao “zeleno” na semaforu u General Ždanovoj ulici, posmatrajući atentat iz neposredne blizine, samouvereno pokazao u El Bekijana da je ovaj pucao u Balkara!
- Pogledajte još jednom obojicu - insistirao je sudija Šekularac, imajući na umu Levonijanovo priznanje i sijaset svedoka, koji su tvrdili da su upravo njega videli kako puca u ambasadora.
- Ne - odgovorio je Naumović. - Ostajem pri svome. Ovaj drugi atentator naišao je tek kad se prvi (pokazao je na El Bekijana) udaljavao.
Još čudniju priču izneo je još bliži svedok Dragiša Petrović, koji je nasuprot priznanjima optuženih i izjavama većine očevidaca, opisao da dvojica okrivljenih nisu sačekali ambasadorov auto u ulici Generala Ždanova, već su se jednim žutim taksijem dovezli Bulevarom revolucije, iz centra, iskočili iz njega, i dok se taksi udaljavao, Levonijan je prišao ambasadorovim kolima. Najpre je, po ovoj priči, pucao u zadnja desna vrata, potom u prednja leva - u vozača, a onda je terorista uperio pištolj i u njega - lično!
Predlažući ponovo za svedoka policajca u civilu, iako je sud već dvaput bio odlučio da ga ne saslušava, branilac Srđa Popović je upozorio kako se iz spisa ne vidi gde je nađena čaura, ispaljena iz pištolja ovog nesaslušanog svedoka. Ona se ne pominje ni u zapisniku o uviđaju, niti u bilo kom drugom spisu:
- Veliki broj svedoka tvrdi da je onaj čovek, koji je oborio Levonijana, pucao dva puta. Ako to sud uzme za dokazano, tada moramo videti gde je i na koga je onda ovaj svedok ispalio svoj jedan jedini metak iz službenog pištolja “zastava”, kalibra 7,65 mm. Prisustvo ovog svedoka važno je i da bi Levonijan mogao da se izjasni da li je to osoba koja je na njega pucala.

GREŠKA BEZ ZNAČAJA
GREŠKA obducenta u opisu zrna, bez obzira na to kako je nastala, po javnom tužiocu, nije imala nikakvog većeg značaja, jer dr Veljković objektivno i nije mogla da izmeri njegov kalibar. Zbog toga, po tužiocu, nije ni bilo važno šta je obducent napisao o zrnu u zapisniku, već da je taj projektil stigao u ruke balističara, koji je izmerio kalibar 9 mm.
Neke protivrečnosti u iskazima svedoka, posebno oko okolnosti pod kojima je ubijen Milivojević, Nanović je objasnio sledećim rečima:
- Najvažnije je da su oni videli događaj, prepoznali u El Bekijanu osobu koja je uperila pištolj, čuli pucanj i videli kako je Željko pao. Iskaz svedoka Jovanovića, koji je rekao da je, umesto pištolja, video neku vrstu automata, a umesto jednog hica čuo dva, ne mogu drugačije da objasnim, nego narodnom poslovicom “u strahu su velike oči”.

Smrt u bračnom trouglu

Piše: Miroslav Zarić

UBISTVO beogradskog advokata Milorada Sotirovskog toliko je ličilo na klasične priče iz kriminalističkih romana da je ogromni publicitet bio neminovan. Iako je već sama nasilna smrt 42-godišnjeg pravnika, u noći 21. jula 1966. godine, odjeknula kao prvorazredna senzacija, ono što je sledilo kasnije tokom istrage i na suđenju, prevazišlo je sve dotle viđeno i doživljeno u javnosti.
Advokat Sotirovski ubijen je u svom stanu, u Ulici carice Milice broj 5, u Beogradu, koji mu je ujedno bio i kancelarija, pola sata pre ponoći. Supruga LJubica i njihovo dvoje dece bili su na letovanju, u Ulcinju, a poslednji koji ga je video živog bio je klijent inž. Vladimir Lepojević. Tog dana padala je kiša i klijent je ostavio kišobran na terasi. Dok su sedeli i razgovarali, inženjeru se učinilo da čuje neki šum kod vrata terase, ali ga je advokat razuverio da se ne dešava ništa sumnjivo i da je to verovatno vetar.
Kad se klijent pozdravio i pošao kući, setio se kišobrana na terasi, ali dok se vratio, vrata od terase je zatekao zaključana. Kasnije će se saznati da se iza njih sakrio ubica.

UBICA - VIĐEN
SOTIROVSKI se svukao i legao oko 11 sati uveče, gotovo istovremeno kad i njegove komšije u susedstvu, čiji je mir poremetilo lupanje, vika i gušanje iz njegovog stana. Čuli su se krici, povici u pomoć i na kraju ropac. Iako su susedi videli ubicu, on je nesmetano izišao iz stana žrtve i kako se niko nije usudio da mu se suprostavi ili ga uhvati, jer su mahom bili stariji ljudi, on je uspeo da pobegne iz zgrade i nestane u noći.
Očevici su, kako to obično biva, policiji dali potpuno različite opise ubice. Za jedne je bio star oko 25, a za druge oko 45 godina, jedni su zapazili čoveka srednjeg rasta, a drugi visokog... U jedno su, međutim, svi bili sigurni: nepoznata osoba nosila je lako letnje odelo, verovatno od listera.
Sutradan po ubistvu, na njegovom rasvetljavanju počelo je da radi više ekipa beogradskog SUP. Sotirovski je bio veoma poznat čovek, sa širokim krugom poznanika i prijatelja i u traganju ko bi mogao da ga ubije, pretresen je gotovo čitav njegov život i prokrstarena cela ondašnja Jugoslavija. Islednici su razgovarali sa više od 10.000 ljudi, koji su imali bilo kakve veze sa 42-godišnjim advokatom. Niko od njih nije imao motiv da ga ubije, niti je po bilo čemu bio sumnjiv.
U pravom pipanju u magli, jedini sigurni tragovi, od kojih je istraga mogla da pođe, bila su dva noža i jedan metalni valjak (bolcna), koje je ubica ostavio iza sebe u stanu žrtve. Ali, ni to nije bilo od velike pomoći, jer je više instituta, koji su ih ispitali, konstatovalo da su jedan nož i bolcna bili ručne, a drugi nož industrijske, serijske izrade.

OTVORENA VRATA
PRVI nož i bolcna predočeni su stručnjacima više od hiljadu preduzeća, a pogledalo ih je i oko 500 privatnih zanatlija. Niko nije, međutim, mogao da se izjasni o njihovom bližem poreklu. Za drugi lovački nož je lako utvrđeno gde je napravljen i islednici su obišli sve radnje u kojima su takvi noževi prodavani. Ovo proveravanje trajalo je danima, dok potraga za kupcem, jednog dana, nije urodila plodom. Jedan prodavac setio se da je takav jedan nož prodao, upravo pred zatvaranje radnje, 21. jula, osobi koja je odgovarala oskudnom opisu begunca iz zgrade broj 5. u Ulici carice Milice.
U međuvremenu je rekonstruisano kako je ubica uspeo da se uvuče u stan žrtve, što i nije bilo naročito teško, jer je on istovremeno bio i kancelarija, na kojoj advokat nije zaključavao vrata. Bilo je očigledno da se ubica sakrio u svetlarniku i sačekao da advokatu ode poslednji klijent. Kad je Sotirovski ugasio svetlo, uljez mu je prišao i napao ga. Posle više uboda nožem, ubica je upalio svetlo u stanu, oprao ruke, popio vodu, a noževe i bolcnu oprao i sklonio u kaljevu peć. Potom je zakoračio u hodnik i pobegao na ulicu.
Jedan trag, koji je istraga sledila, bila je tvrdnja jednog očevica, kad je opisivao ubicu, da ga je i ranije viđao u hodniku zgrade, pred vratima stana Sotirovskog. Drugi trag, nakon pretrage i provere stotina papirića sa telefonskim brojevima, koje je advokat zapisivao, vodio je ka preduzeću “Grafika”, sa stotinak zaposlenih.

LJUBIČIN POZNANIK
KRUG se zatvorio kad je jedan lekar, nakon ubistva advokata Sotirovskog, postao prijatelj njegove porodice. Taj lekar imao je kućnu pomoćnicu, a ova mladića sa kojim se zabavljala godinama, koji ju je uvek sačekivao ispred kuće. NJemu je, iznenada, počeo više puta da prilazi nepoznati čovek, raspitujući se za život i navike poslodavca njegove devojke.
Čovek koji je odjednom počeo da se interesuje za novog poznanika porodice Sotirovski, zvao se LJubinko Točilovac, i bio je zaposlen kao magacioner u preduzeću “Grafika-remont”.
Jedne večeri, kad su lekar i udovica Sotirovskog izlazili iz njegovog stana, ona je iznenada zastala, smrtno preplašena. Kad je doktor upitao šta se dogodilo, ona je odgovorila da je čula kako neko preti: “LJupka, ubiću te !” LJubica Sotirovski je naglo pobegla u doktorov stan, a ovaj je video kako beži i mladić koji joj je pretio.
Nekoliko sati kasnije, kad je odveo udovicu njenoj kući, pred zgradom je opet opazio istu osobu. Odmah joj je predložio da se obrati policiji i ona je pristala, objasnivši da se plaši, jer je sada, izgleda, ona na - redu ! Po povratku kući, pred vrata joj je postavljena milicijska patrola.
Na razgovoru u SUP, LJubica je izjavila da je ta osoba slučajni poznanik, po imenu LJuba, sa čudnim prezimenom koje se završava sa “ač”. Istu priču ispričao je i Točilovac. Iako je poricao da je udovici pretio, u policiji su ga upozorili da je više ne uznemirava.
LJudi koji su ga poznavali, znali su za njegovu sklonost da sam izrađuje pribor za jelo, i u nožu, iz kaljeve peći u stanu Sotirovskog, prepoznali isti onaj koji je LJubinko napravio. Točilovac je uhapšen 25. marta 1967, nakon punih osam meseci i 10 dana istrage poricao je bilo kakvu vezu sa zločinom. Kad je najzad priznao i za to 23. maja saznala javnost, bila je to prava senzacija, ali u kojoj još nije bio razjašnjen motiv ubistva.

NOVO ODELO
TOČILOVAC je bio veoma štur u objašnjenju zašto je došao naoružan i skrivao se u zasedi, dok Sotirovski nije ostao sam, za koga je rekao da ga je prvi napao, nakon što su se objašnjavali oko nekih porodičnih okolnosti. On je više puta menjao iskaze i priznao da je poznavao porodicu advokata i ovoga osetio kao prepreku, koju je odlučio da ukloni. I LJubica Sotirovski nije poricala da je poznavala ubicu, ali je tvrdila da je dolazio u posete samo da pozajmi neke knjige.
Tokom pretresa LJubinkovog stana, u njemu je nađena kutija uljane boje, iste one kojom je bio obojen i nož. Islednici su zatekli i letnje odelo od listera. Ali, ono je bilo sasvim novo, jer se Točilovac oslobodio onog koje je nosio kritične noći zato što mu je bilo otkinuto jedno dugme i komadić tkanine. Bacio je i cipele i košulju.

Ubica razvezao jezik

Piše: Miroslav ZariĆ

PROCES LJubinku i LJubici i još dvoma optuženim, Zori Rebić i Aksentiju Beliću, koji su odgovarali zato što su znali, ali nisu prijavili zločin, bio je tajan sve do završnih reči optužbe i odbrane. U javnost je, ipak, procurilo da se Točilovac brani ćutanjem i sedi kao nemi posmatrač na optuženičkoj klupi.
Daleko više detalja bilo je poznato kad je sudija Mojsilović 25. decembra ponovo otvorio vrata najveće sudnice, broj 75, u ondašnjoj Palati pravde u Masarikovoj 2. Iz završne reči javnog tužioca Jovana Kemeneša bilo je jasno da su LJubica Sotirovski, Zora Rebić i Aksentije Belić, kod kojih se, prema optužnici, udovica sastajala sa prvooptuženim, izmenili iskaze i da poriču ono što su ranije priznavali.
Nije postojala ni sumnja da je Točilovac otkriven isključivo zahvaljujući LJubičinom priznanju, što joj je priznao i tužilac, ali i objasnio da je ona to učinila isključivo iz straha i u času, kad je Točilovac i njoj zapretio. Kao motiv ubistva, Kemeneš nije priznavao Točilovčevu ljubomoru prema ubijenom, već - mržnju. Po njegovom mišljenju Točilovac je ubio na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda.

GUBERINA TRAŽI SLOBODU
BRANILAC Veljko Guberina dokazivao je puna tri i po sata da Točilovac nije ubio Sotirovskog, tačnije rečeno, da za tako nešto nema dokaza. U impresivnoj završnoj reči, advokat je pobijao jedan po jedan iskaz svedoka, ocenivši ih kao nepouzdane, ali opovrgavajući i vrednost materijalnih dokaza iznetih protiv optuženog.
- Nijedan otisak ne pripada Točilovcu, pa čak ni onaj pronađen na metalnom predmetu! Pitam, kome pripada taj otisak sa metalnog predmeta? - uzviknuo je branilac.
Guberina je objasnio da je Točilovac priznao ubistvo zato što je silno voleo LJubicu i hteo da se predstavi kao heroj, koji se za nju žrtvovao. Advokat je zatražio oslobađajuću presudu.
Drugi branilac Dragoljub Popović opredelio se za daleko realniju varijantu i prećutno se složio sa tužiocem da je Točilovac ubica, zatraživši prekvalifikaciju dela u “obično ubistvo”.
Optuženi je, očigledno, bio naklonjeniji prvom braniocu, jer je izbegao da kaže da li (ne)je ubio advokata, već je izgovorio samo sledeću ezopovsku rečenicu: ”Ja nisam kriv za smrt Milorada Sotirovskog!”
Presuda velikog veća, koja je izrečena 28. decembra, prihvatila je uglavnom sve navode optužnice protiv Točilovca i odbila, zbog nedostatka dokaza, optužbu protiv ostalo troje okrivljenih. Osuda je glasila “smrt”, ali je najteža kazna odmah zamenjena sa 20 godina strogog zatvora.
Ova presuda nije položila ispit pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je ukinuo u oktobru 1968. i ceo predmet vratio Okružnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, potvrđujući oslobađajuću presudu LJubici Sotirovski, Zori Rebić i Aksentiju Beliću. Razlog za ovakvu konačnu odluku o Točilovcu bilo je uverenje da su njegova priznanja neistinita i netačna. Viši sud je tražio i da se proveri alibi optuženog u vreme ubistva. Točilovac je, naime, odmah posle hapšenja, ispričao da se tada nalazio kod roditelja, u Ubu.

UBICA SVE PORIČE
NA novom suđenju trebalo je da se proveri i da li je optuženi, koji je tvrdio da je, u kritično vreme bio na bolovanju, jer je imao hiruršku intervenciju na nozi, mogao da obuje cipelu preko zavoja, ili je morao da nosi papuču i da li je, pri tom, u takvom stanju bio sposoban da trči. Najzad, trebalo je da se utvrdi i kome pripadaju sporni otisci na bolcni, skrivenoj u ložištu kaljeve peći, u sobi ubijenog.
Treba reći i da je Točilovac najzad progovorio, kad se pojavio na sednici Vrhovnog suda, izgovorivši nekoliko rečenica:
- Ni kriv, ni dužan, već dve godine trunem u zatvoru. Ja nisam ubio advokata Sotirovskog. Nisam ga ni poznavao, niti imam bilo kakve veze s tim delom. Savest mi je čista. Ne osećam se krivim. Svakome mogu mirno da pogledam u oči.
Kad je jednom progovorio, optuženom se jezik razvezao i on je, na novom suđenju, koje je počelo 8. januara 1969. nadugačko i naširoko pričao i o sebi i o svojoj vezi sa LJubicom Sotirovski. Točilovac je bio izuzetno rečit, dok je govorio o svom trnovitom putu seoskog deteta, koje je došlo iz Požege u veliki grad i uz težak posao uspeo da završi srednju ekonomsku školu i upiše se na Visoku komercijalnu školu.
U delu koji je novom sudskom veću bio daleko zanimljiviji, o vezi sa LJubicom i samom predmetu optužnice, optuženi je bio daleko uzdržaniji, govorio je neodređeno, nejasno i ne sećajući se gotovo svih značajnijih detalja. Najčešće je sve objašnjavao slučajnošću: slučajno se sreo i upoznao sa LJubicom, isto tako se i kasnije viđao sa njom, a slučajno je, gotovo godinu dana nakon ubistva, ugledao u autobusu.
- To što sam bio ljubavnik njegove žene, ne mora da znači da sam ubica pokojnog Milorada Sotirovskog - rekao je sudiji Dragoslavu Lukiću.

POTPIS NA PREVARU
GOVORIO je opširno i o svojim nastojanjima da, posle ubistva, dođe u kontakt sa LJubicom, što mu je konačno i uspelo posredstvom Zore Rebić. U kratkom ragovoru, LJubinko joj je, kako je objasnio, izrazio saučešće, a oboje su se tada zaplakali.
- Ona je to činila zbog smrti muža, a ja zbog nje - bio je prepun hvale o LJubičinim lepim osobinama.
- Zbog čega ste se interesovali koga LJubica posećuje, da niste u njemu videli pojavu konkurenta? - upitao je sudija Lukić.
- Samo sam je voleo i nikad nisam bio ljubomoran - odgovorio je Točilovac, koji nije umeo da objasni da li je počeo da je prati, kad je odbila da se dalje viđaju, a pogotovu kad je video da se viđa sa drugim čovekom.
Svoju čuvenu rečenicu “LJupka, ubiću te!” nakon koje je udovica pretrnula i saopštila je doktoru sa kojim je išla ulicom, a koja je bila glavni razlog da ga prijavi policiji, Točilovac je pripisao deci, dok su se u blizini igrala loptom. Neko od njih je, navodno, nekom zapretio: “Ubiću te!”
Sve ono što je, kasnije pričao o ubistvu u policiji, optuženi je objasnio sudu da je saznao iz - novina. Bio je kategoričan da je tada govorio samo neistinu. Optužio je istragu da je iskoristila to što je bio ljubavnik supruge ubijenog i naglasio da je postao žrtva zato što se našao u bračnom trouglu sa njih dvoje. Zapisnik o priznanju potpisao je, jer su ga u policiji ubedili da je to po njega najbolje. A, želeo je i da što pre izađe pred sud.
Točilovac je posebno optužio islednike, što nisu proverili alibi koji im je ponudio. On je negirao bilo kakvu svoju vezu sa materijalnim dokazima, pronađenim na mestu zločina, a u jednom trenutku je uzviknuo:
- Pitam se kako je mogućno da sam, kako tvrdi istraga, ubio Sotirovskog sa tri oruđa, sa dva noža i valjkom, kad ja imam samo dve ruke!

VALJAK I NOŽEVI
U PRESUDI VSJ, koji je potvrdio odluku prvostepenog suda, ocenjeno je da nije važno da li je optuženi, pri izvršenju dela, upotrebio sva tri oruđa, kako je smatrao veštak, ili samo jedno (kako je glasila prva presuda Okružnog suda), odnosno dva (što je utvrđeno njegovom drugom presudom):
“Optuženi je priznao da je, posle lišenja života advokata Sotirovskog, nož koji je upotrebio, bacio na pod ili na kauč, a izbacio je iz džepa i drugi nož i valjak. Prema tome, ako jedan nož i nije upotrebljen, moglo je njegovo sečivo dospeti i u tečnu krv prilikom tog bacanja na pod”.
Oko upotrebe metalnog valjka, VSJ je podsetio da su dvojica veštaka potvrdila da je rana na slepoočnici žrtve odgovarala opisu ovog valjak. Tim valjkom je Sotirovskom zadat prvi udarac, u trenutku kad se dizao sa kauča, objasnio je ovaj sud zašto je niži sud ispravno zaključio da se, u priznanju Točilovca, ne može prihvatiti kako se, navodno, samo branio od advokata, koji ga je prvi napao.
(KRAJ)