*TAMA*

Ja ne znam kud ovo idu dani moji, ni kuda vode ove noci moje.
Ne znam. Ni otkuda magla ruzna, na sve sto se cekalo,
ni otkud nemar jadni na sve sto se radilo,
ni zaborav otkuda zalosni, na sve sto se ljubilo.
Magla. Ko ce da mi kaze nocas, sta meni znace
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji, i zasto bije tamno srce moje?
Zasto?

*POTONULO*

NEKI GLAS, MIRIS NEKI I JEDNA LEPA ZVEZDA, NE MOGU NOCAS,
DA DIGNU IZ MOJE DUBINE SVE STO JE BILO.

OVO MORA DA SU MI POPUCALI SVI KONCI, LEPI KONCI,
TANANI, STO VEZAHU MENE ZA MOJE JUCE.

NE DRZE KONCI. U DUBINI SVOJOJ OSECAM TEGOBU MRTVOG LANE,
I ZALOST ZABORAVA.

OD SVIH RUZNIH NOCI, OVO MI DODJE NOC KAD ZABORAVIH
ZNACENJE SVEGA.

PA IPAK MUTNO SLUTIM DA SVE TO IMA DRAGE I TUZNE VEZE
SA ONIM STO JE POTONULO.

*TRAGEDIJA*

U noci je gradu s bedemima zalosna truba zatrubila,
u noci su gresi pevali, noc je svoje grehe ljubila,
dusecima krv je planula, noc je svoje grehe ljubila,
tad su zvezde potamnele, junaka je zena ubila.

*JUTRO*
dan jedan praznih ociju i zamagljena cela

Tog je jutra crna ptica pevala u srcu mom-
bila je bila tvoja mladost i sve je proslo sa njom.
Ne pohodi nas dvaput radost, crvljivo voce brzo zre,
a suzanj ne zna sunca ni neba, vec brzo stari i brzo mre.
Tog je jutra zlatna zica prepukla u srcu mom.

*SAN O MARIJI*

Ja nisam nikada video tvoga lica. A pregrst sunca
sto je pala na moj put, bese iz tvoje ruke. Sudbina.
Sneg i vetar i strah.
Jedina radosna vest, sto je pala u moj kut bese iz tvojih usta.
Prastaju se putevi tamom i zaboravom.
Jedan cas je stala uboga dusa ne znajuci kuda bi sa ocima
i drhtala.
Tako je prosao zivot. I nikada nisam vidio tvoga lica.

*ZEMLJA*

To od sve moje ljubavi? O duge mlade godine, pune sunceva plamena,
pune misli i zrtava, s kletog domaceg kamena.
Pa od sve moje ljubavi da mi bas nista ne osta,
bas ni plamicka jednoga da zagrejem dusu ozeblu,
i ovo srce bednoga.
Od sve te moje ljubavi ne osta nista u meni,
tek ove misli sumorne, talog sumnje i kajanja
na dnu duse umorne.
To od sve moje ljubavi.

*ZEDJ*

OSTADOH TE ZELJAN JEDNOG LETNJEG DANA,
O SREBRNA VODO IZ TUDJEGA VRELA.
TO JE BILO DAVNO, SVAKA MI JE STAZA
DANAS OBASJANA SUNCEM I LEPOTOM.
SRECA ME JE SRELA.
IZ STOTINU VRELA ZEDJ MOJA SAD PIJE,
AL MIRA NE NADJOH NIGDE JER ME NIKAD,
VATRA PRVE ZEDJI OSTAVILA NIJE!

*NJEGOVA PESMA*

Ni ja nisam ziveo bez ljubavi.
Imao sam mnoge dragane, tek ja ih nisam birao,
nego kako je koju slucaj doneo.
Kad ih se sada jedne po jedne redom secam,
i sam se cudim kakvih sve ima.
Mnoge su mi dugo pisale i nadale se,
ali su se konacno sve poudale, videci bezizglednost
mog zivota. SAMO JEDNA me je odmah ostavila, jer je uvidela,
da u ljubavi sve uzimam a sto manje dajem.

*KAD SE MENI PLAKALO*

KAD SE MENI PLAKALO, VAS NIJE NIGDE BILO,
NI GLASA VASEG NI PISANE RECI KOJA ZA NUZDU TESI.
SAD KAD VI PLACETE MENI SE BOLNO SMEJE,
UKOLIKO MI NIJE OTUZNO I DOSADNO,
KAO PRED GLUPOM SCENOM.

ETO TO VAM JE STO LJUDI JEDNO DRUGOM MOGU,
U OVOM KRATKOM ZIVOTU DA DAJU: POTPUNO NERAZUMEVANJE!

* KORACAM JOS KAO DA IDEM*

Koracam jos kao da idem necem u susret, gledam i mislim,
i predamnom su sve same neminovnosti, bez izlaza, bez odladanja.
Kamen koji moze samo da tone.
Zavesa koja se svega jednom spusta, a nikad ne dize.
Prica o ptici za koju se zna jedino da je odletela.
Zivota nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljivo duga, nepodnosljivo duga,
ljudska sudbina.

* LANJSKA PESMA*

Mirisu silno beli cvetovi, i pada sitna kisa proletna,
a ja kisnem sam.
O niko ne zna, kako je tesko hoditi sam i bolestan,
bez igde ikog svog u zlatno prolece.
U srcu mome nema ljubavi, u srcu mom su tavni spomeni,
davni u muci.
Silno mirisu beli cvetovi. Kisnem.
Bez mira, bez ljubavi.
Sam i zalostan.

*KRAJ*

Septembar. Skupocena nagnuta casa,
kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jace, sve dublje,
krv je nemirna jer predoseca,
ono sto donosi plodna jesen:
ODLAZAK, NESTANAK, KRAJ!

[autor nepoznat]