notre-dame-des-fleurs
jean genet

editions gallimard 1951


-Moram kući,Berto.
-Vraćaš se? Onda, vidimo se večeras, Lou.
Zašto "večeras"? Reči su tako spontano napustile Albertova usta da je Ledoguz to smatrao posve prirodnim, te odgovorio.
- Onda večeras, Berto.

Veče se, međutim već spuštalo i Alberto je znao da će se videti tek sutradan. Glupo se nasmejao jer je osećao da mu je izletele rečenica o kojoj nije razmišljao. Ledoguzu nije bio jasan smisao tog rastanka. Reči su ga uzbudile, kao sto uzbuđuju neke prostodušne pesme ciji logički i gramatički smisao uočavamo tek pošto smo uživali u njihovoj ljupkosti. Kratko i jasno Ledoguz je bio začaran.

U kući pod škriljcem bio je dan pranja rublja. Na sušilici u vrtu obešene plahte oblikovale su lavirint po kojem su se vukle utvare. Bilo je prirodno da ga Alberto tu čeka. Ali u koliko sati? To nije rekao. Vetar je njihao bele plahte kao sto ruka glumice leluja kulise od obojenog platna. Noć se spuštala uobičajenom blagošću i stvarala krutu sliku širokih i tamom nabijenih planova. Ledoguzova šetnja počela je u trenutku kad se pojavio okrugli magličasti mesec. Drama bi se tu morala odigrati.

Hoće li Alberto doći da krade? Novac mu je bio potreban za "njegovu koku",kako je govorio. Imao je koku, znači, pravi petao. Da krade, zašto ne? Jednog dana se raspitivao o rasporedu pokućstva u kući pod škriljcem. Ideja se svidela Ledoguzu. Nadao se da bi Alberto i zbog toga mogao doći. Mesec se, da bi impresionirao one što nisu spavali, penjao gotovo proračunatom dostojanstvenošću. Hiljadu šumova sto čine noćnu tišinu, kao kakav tragičan hor iz kuće zločina, pa i iz zatvora, gde se - užas-nikad ne čuje kako zvekeće svežanj ključeva. Ledoguz je bosonog šetao medju plahtama. Proživljavao je lepršave trenutke, lagane kao menueti, ispunjene uznemirenošću i neznošću. Pokušao je čak i da pleše na vrhovima prstiju, ali plahte su pravile obešene pregrade i hodnike, plahte podmuke i nepomične kao mrtvaci, spojivši se mogle su ga zarobiti i ugušiti, kao sto to čine grane stabala u nekim toplim krajevima s neopreznim urođenicima koji se odmaraju u njihovoj senci. Iako je zemlju doticao nelogičnim pokretima vrhova prstiju, taj ga je pokret mogao odlepiti, mogao je napustiti zemlju i poleteti medju svetove, u svemir, gde ga ništa ne bi moglo zaustaviti, odakle se nikad ne bi vratio. Na kraju se, da bi se odmorio i sigurnije održavao, celim stopalom spustio na zemlju. Jer, znao je da pleše. Iz jednog Cinemondea izrezao je ovaj tekst: "Mala balerina fotografisana u haljini od uštirkanog tila, ruke en ballon, prsti kao vrh koplja zaboden u zemlju." A ispod slike ova legenda: "dvanaestogodišnja graciozna Ketty Ruphlay." Sa zadivljujućom vidovitošću, to dete, koje nikad nije video plesača, koje nikad nije videlo neki pozorišni prizor, ni jednog glumca, shvatilo je članak od tridesetak redaka u kojem se govorilo o figurama, o udarcima noge o nogu, o skokovima u vazduhu, o baletnim suknjicama, o plesnim papučama, rampama, baletu. Po obliku reči NIJINSKY (uzlet slova N, silazak uvojka slova J, skok slova K i pad slova Y, grafički oblik imena koje kao da želi
da oslika zanos, padove i odskoke, skakača koji ne zna na koju će se nogu osloniti), naslutio je lepršavost umetnika, kao sto će jednog dana doznati da Verlaine može samo biti ime nekog pesnika-muzičara. Sam je naučio da pleše, kao sto je sam naučio da svira volinu. Plesao je onako kako je svirao. Sve njegove radnje pratili su pokreti koje nije zahtevala sama radnja, već koreografija koja je njegov život pretvarala u neprekidni balet. Brzo je naučio da stoji na vrhovima prstiju i to je radio svuda: kod mesara, skupljajući drva, u maloj štali, pod trešnjom...Odlagao je klompe i plesao po travi, u crnim vunenim čarapama, vešajuci se rukama za najniže grane. Ispunjavao je polje mnoštvom figura koje su htele da budu plesačice u suknjicama od belog tila, ali koje su ipak ostajale bledi đak obučen u crno što skuplja šampinjone ili maslačke. Strašno se plašio da ga neko ne otkrije, posebno ne Alberto. "Šta bi mi tada rekao?" Razmisljajući o vrsti samoubistva koje bi moglo da ga spasi, odlučio se za vešanje.

Vratimo se sad toj noći. Protrnuo bi i naježio se i na najsitniji pokret grana, i na gotovo neosetni dašak. Mesec je odzvonio deset sati. Tada ga je obuzeo neki bolan nemir. Dečak je usvom srcu otkrio ljubomoru. Bio je ssiguran da Alberto neće doci, da je otišao da pije. Misao o Albertovoj izdaji tako snažno se usadila u Ledoguzov duh, da je izustio:"Moj očaj je beskrajan." Obično, kad je bio sam, nije osećao potrebu da glasno iznosi misli, ali danas mu je neki unutrašnji osećaj za tragično nalagao nesvakidašnji protokol, pa je izustio : "Moj očaj je beskrajan." Zašmrcao je, ali nije zaplakao. Dekor koji ga je okruživao izgubio je miris nestvarnog čuda. A ništa se nije bilo izmenilo, iste bele plahte na željeznim, pod teretom savijenim žicama, isto nebo osuto iskricama, ali osećaj u njemu sasvim drugačiji. Drama koja se u njegovoj dubini ubijala, proživljavala je patetičnu fazu, rasplet: glumcu je jos samo preostalo da umre. Kad pišem miris dekora nije bio više isti, ne želim da kažem da je dekor za Ledoguza, kasnije Božanstvenu, ikad bio nešto drugo osim onog što je bio za bilo koga, to jest: rublje koje se sušilo na željeznim žicama. On je vrlo dobro znao da je zarobljenik plahti, pa vas molim da u tome vidite ono čudesno: zarobljenik porodicnih plahti, ali krutih, na mesečini- suprotno Ernestini koja je, zahvaljujući njima, zamišljala zavese od brokata, ili hodnike u mramornoj palati, ona koje nikad nije mogla načiniti ni korak a da ne pomisli na rec stubište, i koju bi u istim okolnostima obuzeo dubok očaj i koja bi dekoru prokušala promeniti namenu, pretvoriti ga u grob od belog mramora, ulepšati ga na neki način vlastitom boli, koja je bila lepa kao grob, za Ledoguza se medjutim ništa nije pomaklo, i ta ravnodušnost dekora samo je jasnije označavala njegovo neprijateljstvo. Svaka stvar, svaki predmet bili su deo čuda, čuda koje je sve zadivljavalo. Pa tako i svaki gest. Nije shvatao ni svoju sobu, ni vrt, ni selo. Ništa nije razumeo, čak ni to da je kamen kamen, i ta zadivljenost pred onim sto jest-dekor koji zbog toga što postoji, prestaje postojati-pretvarala ga je u plen prepušten iskonskim i prirodnim osećanjima: bolu , radosti, ponosu, stidu...

Zaspao je kao pijani pieroot u pozorištu, srušio se u lelujave rukave, u travu obasjanu jakom mesečinom. Albertu sutradan ništa nije rekao.