Sreten Ibišević još nije dogurao do punoletstva kada je prvi put zakoračio na Obilićev venac, nezvaničnu čekaonicu niških nadničara. Zorom svakog dana već 13 godina Ibišević iščekuje da će gazda baš njega izabrati među tridesetak nadničara, koliko se tu obično okupi. Posao ne bira, jer ga kod kuće čekaju bolesni roditelji koji žive od njegovog dinara. Ali, posla je sve manje, a među nadničarima sve više onih koji ga iščekuju.

- Ranije je postojao neki red. Utvrdili bismo cenu nadnice, a postojao je i dogovor oko podele poslova. Otkako su počeli da dolaze ljudi otpušteni iz fabrika i penzioneri, jagma za poslom je sve veća, a nadnice padaju jer pridošlice pristaju da rade budzašto. Nije retkost da se potučemo što zbog posla, a što zbog obaranja nadnica - vajka se Ibišević.
Svaki posao se prihvata

Posao se prihvata bez pogovora, bilo da su u pitanju izgradnja, utovar, istovar, poljski radovi... Za 20 evra, kolika je dnevnica, spremni su da urade sve što gazda od njih zatraži.

- Nekad dobro prođemo, evo sada smo istovarali neke gume, odlično smo zaradili. Za dva sata dobili smo hiljadarku. Eh, kad bi tako bilo svaki dan. Međutim, često posle jednog dana rada, desetak dana smo besposleni, a svakog dana treba jesti - uzdiše Ibišević.

Sretenov rođak Dejan Ibišević nadničenjem izdržava šestočlanu porodicu. Pokušao je da se skloni sa ulice na nagovor preduzimača koji su angažovali najamnike za trajnije poslove. Uskoro se ponovo vratio na Obilićev venac.

- Preduzimači su često prevaranti. Radimo za njih, obećavaju nam dobru zaradu, a onda nestanu. Ovako sam sam sebi gazda. Desi se da nas poslodavac prevari i ne plati, ali dođu drugi, pa izvadim štetu. Evo, sad čekamo jednog čoveka koji je rekao da mu trebaju radnici za utovar uglja, ako uzmemo po „crvenu" (hiljadarka u nadničarskom žargonu), biće dobro za danas - kaže Dejan.

Gazde su različite, neki radnicima obezbede hranu i piće, plate dogovoreno, retki nešto i preko cene. Onih drugih je mnogo više.

- Mnogo im je 20 evra, cenkaju se oko nadnice, a kad počnemo da radimo, stoje nam iznad glave i naređuju. Najgori su oni koji najviše imaju. Skoro je bio jedan gastarbajter, unosili smo mu neki nameštaj, kad je trebalo da nam plati, reče da nema. Ni dinar nam nije dao - ogorčeni su Ibiševići.

Strah od starosti i bolesti

Među onima koje je muka naterala da rade za nadnicu su i izbeglice. Za razliku od domaćih najamnika, nerado govore o svojoj sudbini.

- Imam dvoje dece, a nikakvih prihoda. U Nišu se teško živi, posla nema, a troškovi su veliki. Nisam radio već šest dana, nemam ni dinara, a posla niotkuda - priča izbeglica sa Kosova.

Nije svakog nemaština naterala da stane na pločnik. Dvadesetak metara od ove grupice stoji čovek kojeg nadničari ne priznaju za svoga.

- On je kockar, čim potroši što je zaradio, opet se ovde vrati. Ovde je već tridesetak godina, ostario je, a i dalje robuje kocki - kaže jedan najamnik.

Svi najamnici strahuju od istog. Starost i bolest za njih znače bedu, jer oni nemaju pravo na godišnji odmor, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Pa ipak, bez obzira na svu muku i neizvesnost nadničarskog života, najamnika ne manjka.

Izvor: Press

Vukovci

Zidari, moleri, građevinski radnici, tesari, utovarivači... desetine fizikalaca svakoga dana okuplja se kod „Vuka" u potrazi za koricom hleba. Višedecenijsko sastajalište najtežih fizičkih radnika koji dolaze iz svih krajeva Srbije u prestonicu odredilo im je zvanje - „vukovci". Jedino što iza ovog imena ne stoji diploma, već samo ruke i znoj.
Ekipa Pressa razgovarala je juče sa radnicima koji se okupljaju kod Vukovog spomenika. Otkrili su nam da među njima važi jedno nepisano pravilo - ko prvi stigne do gazde, taj se i pogađa za cenu rada, a ako ne uspe da se dogovori, „upada" prvi sledeći „vukovac".

Posao kod Vuka već šest godina svakoga dana „čeka" i fizikalac Predrag Pantić (42) iz Mladenovca.

- Pored mene, ovde svakodnevno ima od 40 do 50 radnika. Zanatlije uvek imaju više posla od nas fizikalaca, dobijaju i do 40 evra dnevno. Naša plata za jedan dan rada je oko 25 evra, nekad više. U julu i avgustu najviše se traže moleri - objašnjava Pantić, koji svaki dan osim nedelje putuje autobusom iz Mladenovca do Vukovog spomenika i čeka „gazdu".

Predrag Pantić kaže da od ovog „mukotrpnog posla može da preživi, ali ipak sve teže i teže".


Njegov kolega zidar Vidosav Mitić (61) iz Doljevaca kod Niša jedan je od najstarijih radnika, već 15 godina svakodnevno stoji kod Vuka.

- Radne snage ima na pretek... Ali, ko hoće da radi, može da nađe posao. Uvek sam se dobro slagao sa kolegama koji ovde dolaze. Ista muka nas veže... Kući nisam otišao jedanaest meseci! Radim non-stop, nemam odmora. Živim u Beogradu kao podstanar, plaćam stan 70 evra. Većina radnika dnevno radi po deset sati, od sedam do pet. Dogodi se i da po pet dana čekamo, a niko nas ne unajmi - priča Vidosav.

Nekada su Beograd opsedali fizikalci iz susednih zemalja, Rumunije, Bugarske... Ulaskom u Evropsku uniju stranaca kod „Vuka" sve je manje, ne spadaju u najjeftiniju radnu snagu, nisu višak na tržištu. Sada Beograd „zidaju" još samo žitelji najsiromašnijih opština s juga Srbije, Leskovca, Vranja, ali i prigradskih naselja prestonice.

„Vukovci" uglavnom rade na crno, nemaju zdravstveno, penziono ni invalidsko osiguranje. Ipak, kažu da je za njih ovo jedini način da zarade „za ‘leb", othrane decu... Beogradska gradilišta jedino su „radno mesto" koje imaju jer, kako kažu, po Srbiji se malo gradi.

Izvor: Press