Јован Деретић

Zapadna  Srbija

Kratki istorijski pregled
od 3-veka pre Hrista do 20-og veka


Сардонија—Завод за Србистику


ПРАВО СВОЈИНЕ ("КОПИРАЈТ")
JOVAN DERETICH
5718 N. ARTESIAN AVE.
CHICAGO, IL 60659
USA


POSVETA

Ovo delo posve}ujem bla`enim `rtvama
srpskim koje pado{e na braniku srpske
grude - Zapadne Srbije,u toku Drugog
svetskog rata i sada{weg rata za
Ujediwewe. Sa svojom krvi zali{e
svaki metar srpske zemqe i sa
svojim kostima ozida{e wene
me|e. Neka ovo delo, kao
slovo nauke i tapija
prava, zameni vence
na wihovim svetim
grobovima

Pisac

ПРЕДГОВОР
Као што сваки савестан домаћин мора, на првом месту, да зна тачно докле се простире његово имање, шта су му његови предци оставили у наслеђе и нашта све он има право - тако исто један народ мора да зна: ко су били дедови предци и шта су му све оставили у наслеђе. Домаћин не сме дозволити да га комшије лишавају делова његове имовине, отимају и присвајају. Исто тако ни он нема право да присваја имовину својих суседа. Када су постављене јасне међе и свако тачно зна шта је његово, онда сви могу да мирно живе на својим властитим имањима. Ако имовина није уредно обележена, није утврђено шта је чије, ту нема слоге ни мира ни међу рођеном браћом, а камо ли међу народима.
Све ово што се односи на домаћина и на његово имање односи се и на државника и на државно земљиште, то јест на народе и њихове поседе. Уколико неки народи живе заједно у истој држави, као сустанари који живе под истим кровом, утолико више је потребно да њихова имовина и историјско наслеђе буду тачно одређени. Ако то није случај, у тој кући неће бити мира ни напредка, него ће стално долазити до тешких сукоба.
Приликом стварања нове државе, 1918 године, заједничке државе: Срба, Хрвата и Словенаца - тринаест година касније назване Југославијом - највећа грешка је била у томе што није одређена граница између Срба и Хрвата. Све несреће Југославије потицале су од тога нерешеног земљишног питања и све су се коначно сводиле на то питање. Без чистих рачуна нема мирног суживота ни са добронамерним а камо ли са злонамерним суседом.
Никола Пашић је био свестан грешке која је тада учињена и упозоравао је на то да се не улази у заједницу без чистих рачуна, и да је погрешно стварати заједничку државу са Хрватима без претходног одређивања границе: тражио је да се обележи шта је чије, да се "удари плот". Нажалост, нису га послушали и та грешка је нас Србе коштала милиона живота, и на путу смо, уколико тако наставимо, да изгубимо једну половину нашег прадедовског имања - наше српске земље. Нато нас наше искуство учи и нато нас садашњи догађаји подсећају.
Постављање праведне и коначне границе између Срба и Хрвата је данас најважније питање које треба решити и од његовог правилног решења зависи мир у будућности између ова два народа, као и мир уопште на Хелмском Полуострву. Хрвати нам стално говоре о њиховим "историјским правима", па време је да и ми Срби о томе проговоримо и да пишемо. Ако будемо износили чињенично стање, истину, уместо пустих снова, много боље и лакше ћемо се споразумети.
У свету важе два основна правила помоћу којих се одређују границе између народа, односно држава, и то су: историјско право и народоносно право. Народоносно право произлази из размештаја становништва, и то се увек може лако видети и утврдити. Народоносно право подразумева право већинског становништва на одређену земљу, али само онда уколико на ту земљу ни једна страна нема историјског права. Просто речено: ако су један и други народ на томе простору "тиква без корена". То се народоносно право може данас применити на нове континенте: Америку и Аустралију. Уколико један од народа има на одређеном простору своја историјска права, своју историјску и духовну културу, у томе случају народоносно право је неприменљиво. Историјско право је много јаче од народоносног права, јер оно уједно онемогућава озакоњење отимачине и агресије.
Да нису имали јака своја историјска права у Палестини никада Јевреји не би добили своју државу -Израел. Ништа им не би помогло ни саосећање светске заједнице у њиховој трагедији из Другог светског рата, да они нису имали своја историјска права.
Ми Срби смо били врло немарни према нашем историјском наслеђу и то нам је нанело велике штете и у прошлости и у садашњости. Дозволили смо да нам други народи, према нама углавном непријатељски настројени, кроје нашу историју и одређују наша историјска права. У овом историјском прегледу посвећује се пажња западним српским земљама, а о другима се говори само колико је то нужно и у вези са главним предметом. Читаоци ће наћи у овој књизи доста новог и њима мало или нимало познатог градива и чињеница. Па то и јесте сврха ове књиге, када не бисмо имали ништа више да кажемо од онога што они већ знају, не би било ни потребе писати ову књигу.
Др.Јован И. Деретић



I - СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ
Ово излагање почињемо са великом античком српском државом, Србијом, која се простирала дуж источне обале Јадранског Мора, неколико векова пре римског освајања. Престолница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског Мора, ми називамо Јадранском Србијом, да би смо правили разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији, данашња Румунија, и друга на северу, на Сарматском Мору, које данас називају Балтичким Морем.
Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240 до 230 године с.е. Ову Агронову државу Зонара назива "Српском империјом". (1)
Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнери Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског Мора, била је у поседу Србије.
Јадранска Србија је освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229 до 1б8 године с.е., а римска власт је ко начно утврђена тек 9-те године н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка.Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали - Илирима. (2)
По распаду Римског Царства, и по распаду римске Илирије, Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира.
Име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 1б0 године с.е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали -Далматима.
Стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу. Нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Српско име се помиње на више начина и неки његови облици су доста удаљени од савременог облика српског имена. Срби се помињу као: Серби, Сераби, Сораби, Сороби, Сорди, Сордиски, Скордиски, Серди, Сарди, Арди (без почетног слова С у новијим издањима античких писаца на Западу), Соробати, Саромати и Сармати. Поред тога, Срби се врло често помињу као Илири, Далмати или Венети. Код неких грчких писаца Срби се помињу и као Спори, Сури и Сабири.
Још је Херодот, у петом веку с.е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Географ Толомеј из Александрије, други век н.е., каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. (Књига 3, глава 5). Овде се под Сарматијом подразумева Северна Србија, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба.
Мавро Орбини, 1б-ти век, каже: "Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени".(3)
Еузебије Памфил, 4-ти век н.е., каже да је Тиберије победио (9-те године н.е.) "сарматске Далмате". (4)
Исто пише и Херман Контракт, 11-ти век, у својој Хроници. (5)
Да су Далмати које је Тиберије победио - Сармати, потврђује и Екехард, 12-ти век, у својој Хроници. (6)
Емоан Флориакенски, 11-ти век, каже: "У земљи Словена које Венетима зову." (7)
Јован Кинамос, 12-ти век, каже: "Срби, који су као народ Далмати, изградили су тврђаву Рас". (
Лаоник Халкокондил, 15-ти век, пише о цару Душану и каже да је он намеравао да створи "Европску империју народа илирског". (Стр. 35) Затим даље каже, народи који се зову: "Мези, Илири и Сармати говоре истим језиком". (Стр. 138) (9)
Ф.Г. Бергман, у своме делу "Скити", каже: "Под Сарматима су обухваћени сви Словени". (10)
Е. Прико Де Сент-Мари сматра Сармате за предке јужних Словена, у своме делу:"Јужни Словени". (С. 92) (11)
Равенски  Анонимус,  писац  Космографије, половином 7-ог века, каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског Мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, Равенски Анонимус подразумева и стару  Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. (12)
Да су Илири - Срби, односно Срби - Илири, то јест да се ради о два назива за један исти народ, сведочи и Апиан из Александрије, 1-ви век н.е., познати писац историје Римске Империје. Ди Канж показује како је од Апиановог облика српског имена: Сорди, Сордиски, настао каснији облик Скорди и Скордиски. Ди Канж претходно каже да су становници старе Илирије били: Илири, Либурни Јаподи, Истријани и Скордиски. Под тим искривљеним именом Ди Канж налази Србе у старој Македонији и Горњој Мезији.(13)
Е. Прико Де Сент-Мари каже да су ови Скордиски, у време Римљана, били толико бројни да су насељавали: Илирију, Панонију,, Мезију и Тракију. Он их затим још помиње у данашњој Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, на Косову и Метохији и у Македонији. (14)
Све ово што смо навели јасно говори да су Срби били становници у свима српским покрајинама у којима и данас живе, далеко пре римског освајања Јадранске Србије.
Стари градови чија су имена настала непосредно од српског националног имена јесу: Сардика или Сердика -данашња Софија, Сарда, Сорда или Скодра - данашњи Скадар, Сардона или Скардона - данашњи Скрадин, Сарит (15), Сералиум или Сераљио (1б) - данашње Сарајево, римски Serbino, (19) Serbinum, (20) и у савременим издањима античких писаца на Западу, Servitium, а код Толомеја Σερμιον, то јест Сербиново - данашњи Загреб, у коме је била главна лука римске флоте на Сави. Град Сербиа на реци Бистрици и две Србице у старој Македонији, римска Сарабантиа у Панонији и град Сербион, Σερμιον грчки, и Sirmium римски - данашња Сремска Митровица.
Планински венац Старог Влаха па до Дурмитора и на југу Шар Планина, који се налази на сред српске земље, називан је у старом и средњем веку - Српским Планинама: Sardonici montes, (21)  Scordus sive Scordisque montes". Ди Канж назива овај планински венац једноставно -"Планинама Србије" и каже да се стара кнежевина Требиња простирала до планина Србије, у ствари до Дурмитора, докле се простирала стара Херцеговина, Seruiae montes.(17)
И на крају да још једном поменемо Е. Прико Де Сент- Мари, који, такође, каже да је Агрон био српски краљ и да су се Римљани борили са Србима у долини реке Неретве. (18) Овде желим само да напоменем да је име краља, тачније цара, Агрона преиначено и да је његово право име било слично овоме али мало друкчије. То је једна посебна тема и о томе ће бити речи у једном од наредних дела.

BIBLIOGRAPHIA I
1. Joannis Zonarae: HISTORICA ANNALUM, Patrologiae, Migne, Paris 1864.
"Issa insula in Ionio sinu sita est: cujus incolae Issaei Romanis ultro se dediderunt, suo domino Agroni Sardianorum regi, genitis Illyricae irati. Ad cum consules legatos miserunt. Sed illo mortuo, fillio adhuc impubi haerede relicto, uxor ejus pueri noverca, Sardianorum imperium administravit". (Tomus 134, Pag. 690)
2. Dr. O. Dominik Mandic: HRVATI 1 SRBI DVA STARA RAZLIČITA NARODA, K.H.R. Barcelona 1971.
"Ilirik se početno zvala postojbina maloga plemena Ilira izmedju rijeke Vojuse i Matisa (Mathis) u današnjoj Albaniji. Po tom plemenu, koje su Grci prvo upoznali, oni su nazivali sva njima srodna plemena. Kada su Rimljani zauzeli istočnu obalu Jadrana, oni su svoju veliku pokrajinu, koja se protezala od rijeke Matisa do Inna više Beča, nazivali pokrajina Ilirik (provincia Illyricum)". (Str. 38)
3. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro, 1601. "Et Tolomeo al 3. Libro al Cap. 5. dice: i Venedi grandissime genti tengono gran parte della Sannatia per tutto il Golfo Venedico. Madi questi Venedi Slaui diremo poi al suo luogo.." (Pag. 15,16)
4. Eusebius Pamphili: OPERA OMNIA (Eusebii Caesariensis Opera Pars Uno). Patrologiae, Migne, Paris 1857. (CHRONICORUM Lib. 2, P.531) "Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque in Romanum redegit potestatem."
5. Hennannus Contractus: CHRONICON, Patrologiae, Migne, Paris 1882. "Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque subegit." (Tomus 143. Pag. 56)
6. Ekkehardi Uraugiensis: CHRONICON, Patrologiae, Migne, Paris 1881. "Tiberius Caesar Dalmatas Sannatasque subegit." (Tomus 154. Pag. 459)
7. Aimoini Floriacensis: HISTORIAE FRANCORUM, Patrologiae,
Migne,Paris 1880.
"...in Sclavorum patriam, qui etiam Winidi dicuntur,.." (Tom. 139. P.772)
8. Joannis Cinnamus: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1864. "Eadem fenne tempestate Servii, Dalmatica gens, a fide dedicientes Rasum castellum everterunt." (Tomus 133. Pag. 322)
9. Laonicus Chalcocondylae: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1866.
"..ad Europae imperium, genus Illyriorum, qui progressi ab Occidentali versus lonium regione, venerint ad Scopiorum urbem, lingua etiamnum non dissimili utentes." (Tomus 19. Pag. 35). "Haud me fiigit, Triballos, Illyrios, Polonos, et Sarmatas eodem inter sese lingua uti." (Pag. 43) "Sarmatarum lingua simillis est Illyriorum, Ionium ad Venetos usque accolentum." (Pag. 138)
10. F.G. Bergmann: LES SCYTHES, Schmidt, Halle 1860.
11. E. Pricot De Saint-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
12. Ravenatis Anonymi: COSMOGRAPHIA, Otto Zeller, Aalen 1962. "Iterum ad septentrionalem iuxta Oceanum nominatur patria Sarmatorum, quae confinalis existit cum praenominata Roxolania. Cuius patriae multi fuerunt descriptores philosophi; ex quibus ego legi Ptolomaeum regem Aegyptiorum ex stripe Macedonum, sed et praenominatum Hylas atque Sardonium..." (Pag. 199, 200) "..sed ego secundum Sardonium ipsam Sarmatonum patriam indicavi." (Pag. 200) "Quas utrasque Datias plurimi descripserunt philosophi, ex quibus ego legi Menelac et Aristarchum Gothorum philosophos; sed ego secundum Sardatium ipsas patrias designavi in quas Dacorum patrias antiquitus.." (Pag. 203)
13. Caroli Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM HISTORIA, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. "SCORDISCOS, quorum diuersa, pro sedium diuersitate... Ea namque, quae APPIANUS de Sordisco Illyici Filio, & Scordiscorum autore tradit, .." (Pag. 6) ".. delectisque inter veteres incolas sedibus, in vnam coiuerint ciuitatem, in quinque, Illyriorum, Liburnorum, Iapydum, Istriorum, & Scordiscorum, populos maiores,.." (Pag. 5) ".. vltra, Macedoniam vsque, Dardani, & inter eos, atque Dalmatas, Scordisci." (Pag. 3)
14. E. Pricot De Saint-Marie: Ibidem.
"La tribu des Scordisques, . Du temps des Romains, ils etaient si nombreux, qu'ils occupaient l'Illyrie, la Pannonie, la Moesie et la Thrace, .." (Pag. 51) "En Herzegovine,. . il convient d'ajouter a cette nomenclature les Scordisques.." (Pag. 53) "Au Montenegro, on retrouve les Scordisques, .." (Pag. 53) "La Bosnie... les Bessi et des colonies scordisques la peuplerent a l'origine." (Pag. 22) "La Vieille-Serbie etait occupee par les Scordisques„" (Pag. 22) "La Moesie superieure, .. Scordici vers la Macedoine.." (Pag. 26)
15. E. Pricot De Saint-Marie: Ibidem. "Saritte - Sarayevo." (Pag. 42)
16. C. Du F. Du Cange: Ibidem."Saraio, Seraglio, Saralium, ."(Pag. 147)
17.C. Du F. Du Cange: Ibidem. "..ad Treburniae, seu Trebinae principa-tum, extenditur: ex continenti vero, vsque ad Seruiae montes..." (Pag. 31)
18. E. Pricot De Saint-Marie: Ibidem.
"Aux Autoriates succedent les Ardaei: leur roi Agron.." (Pag. 23)
"De son cote, le consul Fulvius Flacus, informe des domages causes aux
Illyriens, sujets romains, par les Ardaei (Vardaei et Sardici), etablis au-
dessus de l'embouchure de la Nerenta.." (Pag. 114)
19.   Francesco   Beriinghieri:   CLAUDIUS   PTOLEMAEUS GEOGRAPHIA, Florence 1482.
20. et 21. Claudius Ptolemaeus: GEOGRAPHIA, Basle 1540.

II-СРБИЈА У РИМСКОЈ ИМПЕРИЈИ
Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском Полуострву и пошто је у тим свим пределима живео један те исти народ, они су их све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско Полуострво и сва острва у Белом Мору и на Пелагу, завршно са Кретом, (Критом). Пошто је Илирик обухватао Србију и Грчку, да би смо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, то јест Римској Србији. Римска Илирија је била у ствари проширена Јадранска Србија: на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног Мора.
Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском Полуострву. И убрзо потом Србија је постала штит и мач Римске Империје. Тако зване "илирске легије" постале су главна војна снага Империје. Преузимајући главну улогу у одбрани Царевине, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први Србин император био је Максимин Рашанин 235 године н.е. Од тога времена управни центар Царевине прелази из Рима у Сирмиум, град који је био главни град Римске Србије. Рим убрзо постаје само један стари град Царевине за који су везане успомене. Са Декиусом, који је дошао на престо 248 године, почиње непрекидна српска доминација Империјом и трајаће све до смрти цара Валентиниана II, 392 године. Пуних 144 године Срби су владали Римском Империјом без прекида.
Римску Империју, као универзалну светску државу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница Царевине и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Ово је био главни разлог слома Римске Империје, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја.
Српска национална свест, код Срба унутар Царевине, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90 до 1б8 године н.е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини. (1)
Свети Јероним, чије је крштено име Софроније, рођен у Стридону 347 године, умро у Витлејему 420 године, био је највећи хришћански теолог свога времена. По националности Јероним се помиње једино као Србин. (2)

BIBLIOGRAPHIA II

1. DIE GEOGRAPHIE DES PTOLEMAEUS, Weidmannsche Buchhandlung, Berlin 1923. Geographie II, 16: Illyricum, Pag. 79; Еарбкхтса. Plinius: Sardeates oder Sardiates.
2. Sancti Eusebii Hieronymi, Patrologiae, Tomus 23, J.P. Migne, Paris 1883. "Eusebius, natione Sardus..."

УПОТРЕБЉЕНА ДЕЛА

1. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775.
2. Caroli Du Fresne Du Cange:ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.
3. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
4. Ernest Lavisse - Alfred Rambaud: HISTOIRE GENERALE, Armand Colin.Paris 1893.
5.Victor Duruy: HISTOIRE DES ROMAINS, Hachette, Paris 1880.
6. Francois Isambert: HISTOIRE DE JUSTINIEN, Firmin Didot- August Durand,Paris 1856.
7. General L.M. Chassin: BELISAIRE, Payot, Paris 1957.
8. Edward Gibbon: HISTOIRE DE LA DECADENCE ET DE LA CHUTE DE L'EMPIRE ROMAIN, A. Desrez, Paris 1835.
9. THE CAMBRIDGE ANCIENT HISTORY, University Press, Cambridge 1971.
10. Emest Stein: HISTOIRE DU BAS-EMPIRE, Desclee De Brouwer, Bruxelle, 1959.
11. Dion Cassius: HISTOIRE ROMAINE, Firmin-Didot, Paris 1848/89.
12. Theodor Mommsen: HISTOIRE ROMAINE, A. Franck, Paris 1889.
13. Charles Diehl: JUSTINIEN, Burt Franklin, Paris 1901.
14. Pline L'Ancien: HISTOIRE NATURELLE, Panckoucke, Paris 1829.
15. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601.
16. Jornandes: HISTOIRE DES GOTHE, Firmin-Didot, Paris 1869.
17. Pierre Daunou: COURS D'ETUDES HISTORIQUES, Firmin-Didot, Paris 1842/1949.
18. Appiani Alexandrini: ROMANORUM HISTORIARUM, Firmin-Didot,Paris 1850.
19. Strabonis: GEOGRAPHICA, Firmin-Didot, Paris 1853.
20. Joel Schmidt: LES ANTONINS, Editions Rencontre, Lausanne 1969.

III - ОБНОВА ЈАДРАНСКЕ СРБИЈЕ
ДИНАСТИЈА СВЕВЛАДОВИЋА 490 – 641

Почетак обнове српске националне државе, Јадранске Србије, био је 461 године н.е., када се Маркелин крунисао за краља Далмације. Маркелин је био један од главних војсковођа Царевине, помоћник прослављеног војсковође Аетиуса, победника над Атилом на Каталонским пољима 451 године. Аетиус и Маркелин су били Срби из Далмације. Почетак обнове националне државе, Србије, пада у време када су Срби били увидели да је одржавање Римске Империје постало немогуће и да је једино решење за Србе успостављање своје националне државе. Маркелин је био на положају главног заповедника ратне морнарице Империје, упловио је са целом ратном морнарицом у луке Далмације и прогласио се за краља Далмације. Дотадашњу морнарицу Империје задржао је у своме поседу као морнарицу краљевине Далмације. На молбу римског цара из Константинопоља краљ Маркелин је пристао да са својом морнарицом штити Италију од напада са мора. Баш за време вршења те дужности убијен је из потаје у Италији 4б8 године. Његово изненадно убиство довело је у питање опстанак краљевине коју је он био створио. Краљевство Далмације није срушено иако су се на његовом престолу сменила два пустолова, један Србин из Далмације а други, такође Србин, из Дачке Србије.
Тек доласком синова краља Дачке Србије, Свевлада: Оштроила и Тотиле, 490 године, коначно је обновљена и учвршћена, Јадранска Србија. Краљ Свевлад је имао три сина: Брусила, Оштроила и Тотилу. Првог сина задржао је за свога наследника, а друту двојицу је послао са војском, Оштроила у Јадранску Србију а Тотилу у Италију. Док је Оштроило имао доста лак посао у подухвату да преузме Маркелинову краљевину, дотле је Тотила морао да мачем ствара своју нову краљевину у Италији.
Оштроилова престолница нове Јадранске Србије била је опет у граду Скадру, као и пре римског освајања. Маркелинова престолница је био град Солин (Сплит). Обновљену Јадранску Србију странци су по навици називали Далмацијом, по римској провинцији Далмацији и по Маркелиновој краљевини Далмацији. Срби су ову своју нову државу називали - Српском, односно Србијом. (1) Није редак случај да су и Срби, у преписци са странцима, ову Јадранску Србију називали Далмацијом или Илиријом.
Јадранска Србија под Свевладовићима имала је приближно исту просторну ширину као и римска провинција Илирија. Границе Србије су најчешће померане на југоистоку према источној Римској Империји, Византији, и на северу у Панонији. Краљ Оштроило је од почетка владао над Далмацијом, "Илириком", Доњом Мезијом и Босном. ( Овде Ди Канж подразумева под Далмацијом проширену римску провинцију Далмацију, која обухвата и Херцеговину, под Илириком подразумева Црну Гору, Албанију и данашњу Републику Србију, а под Доњом Мезијом данашњу северну Бугарску. Оштроилов син Свевлад очистио је, 493 године, од "варвара" Норик и Панонију, који су били упали у те покрајине. (3) Норик је данашња Словенија, а Панонија о којој је овде реч је данашња Славонија и јужна Мађарска.
Тако је Србија, око 500-те године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније. (2) Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњи Велес. Према савременим називима земаља, Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Републике Македоније, Републику Србију, северну Бутарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.
У време владавине краља Свевлада, Оштроиловог сина, од 535 до 549 године, биле су повезане у неку врсту заједнице све три Србије: Јадранска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао: Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске. (9) И у време Свевладовог сина и наследника, Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско. (10) Србију су, опште узевши, и Сарматијом звали. (11) Срби се у то време помињу и под различитим именима, обично по именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе. (12) Уствари име Словени се појављује први пут 552-ге године код Јорнандеса и Прокопија. (13)
У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у време цара Јустиниана и такође цара Свевлада, од 535 до 548 године, обе стране су имале више савезника.
Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Фрузи, који су запосели стару Роданију, односно Галију, били су један савез различитих племена пореклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије. У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова, јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустиниан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир, Задар, Раб, Крк и Осор.
У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту. (14) Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царом Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту. (15) Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота.
Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренео је своју престолницу из Скадра у Солин, (16) око 575 године, и Солин ће бити престолница Србије све до 640 године, до његовог разарања од стране Авара.
Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар две трећине тадашњег становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од веровања у античком смислу па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији. Пошто је српска "Сирмијска" архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Под Свевладовићима ова митрополија постаје архиепископија и српска аутокефална Црква. Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, (4) и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом. Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, која је покривала Либурнију и Јаподију, Рабску, Скрадинску, која је покривала неке пределе у Босни, Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине, Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска),(5) Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску. (6) Самосталности Српске Цркве једнако су се противили Рим и Цариград. У своме подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустиниан је покушао да освоји Србију. После неуспелог рата који је трајао 13 година, Јустиниан је одлучио да бар подчини Српску Цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустиниан је основао Пећку Архиепископију 648 године. Ова нова архиепископија је била званично - архиепископија Илирије, под чију јурисдикцију је стављена сва територија бивше римске провинције Илирије. Солинска Архиепископија је имала да се подчини Пећкој Архиепископији, а ова је била подчињена цариградској Цркви.
Солинска Архиепископија, као и град Солин, потпуно су уништени од стране Авара 640 године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је седиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске Архиепископије. Пећка Архиепископија је касније постала Српска Патријаршија. Још у 18-ом веку пећки патријарси су се називали у својим званичним документима: "Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмиума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске, Далмације и Босне". (7) Под Србијом се овде, као и у свим документима раног средњег века, подразумева простор од реке Неретве до реке Војуше. Та територија је била матична територија Србије, пре римског освајања и после обнављања државе Србије. Данашња Република Србија је обухваћена под Рашком и делимично под Сирмиумом. Истра је постала саставним делом Србије 600-те године.
Јадранска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада. Свевлада је убрзо, после 490 године, наследио најстарији син - Брусило. Тако се десило да су три брата истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Јадранској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације.
У време аварског харања Србије, после Радимира II, од 639 до 641 године, на престолу Србије сменила су се два владара, чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода Светимир 641 године.
Владари из династије Свевладовићa:

1. Оштроило    490 - 535 године,
2. Свевлад        535 - 549 године,
3. Селимир      549 - 5б8 године,
4. Владан         5б8 - 590 године,
5. Радимир      590 - 606 године,
6. Владан II     606 - 619 године,
7. Радимир II   б19 - 639 године,
8. Н. Н.             639 - 641 године.



BIBLIOGRAPHIA III

1. Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. "Neque ab hac sententia omnino discedit Willelmus antistes Tyrius: licet aliter sentiant nonnulli rerum Dalmaticanim scriptores; nomenque istud optum velint, a Slauico SRBSKA, quo regionem illam, quam incolebant SLAUI, indigitabant. Vnde Graeci, seu SERUIAM, postmodum formarunt."(Pag. 33)
2. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601 "II Regno di Sueulado s'esten deua da Valdeuino a Pelonia, o Pelouiata; & dal mare fm'a Settentrione." (Pag. 207)
3. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
"Fl. Anastase (491 -518). A la mort de Zenon, sa famme Ariane fait donner la pourpre a Fl. Anastase. Ce personnage, ne a Durazzo en Albanie, avait alors soixante-huit ans. II assiste tranquillement a la formation des royaumes gothes en Dalmatie, en Norique, en Pannonie (493), et il laisse les Herules occuper une partie de L'Illyrie. Les Slaves, deja campes dans ces provinces, souffirent beaucoup de ces nouveaux venus." (Pag. 141)
4. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. "Poco visse Stefano I. e successegli Onorio III. che aduno un Sinodo a Salona, negl'atti del quale si sottoscrisse, col titolo di Arcivescovo." (1-243)
5. E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, A. Пајевић, Нови Сад 1901.
"Дознаје се наиме, да су у првој половини VI. века солинској митрополитанској катедри биле подручне епархије при обали јадранскога мора: рапска, задарска, скрадинска, макарска, неретванска и епидаурска, а у унутрашњости: лудренска, сарсентарска, мартаритска, бестонска, сарнитенска и сисачка". (Стр. 27)
6. Е. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem "..la partie sise entre la Save et la Drina, jusqu'a Sarajevo, devait, dit-il, relever des eveques de Sissek et de Brod." (Pag. 144) Saritte = Sarayevo. (Pag. 42)
7. Gianantonio Bomman: Ibidem "Questa citta fti poi detta Acridia, e del Slavi Peech. Ora i Slavi di rito Greco v'anno in essa un Arcivescovo, cui dano il titolo di Patriarca della Rascia, Bulgaria, Sirmio, Slavonia, Japidia, Istria, Croazia, Dalmazia, Bosna, dalle rive del Danubio fino al mar Adriatico." (1-268)
8. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Dalmatia, Illyrico, & Mysia inferiore, seu Bosinensi prouincia,
occupatis, sedem imperii in Preualtana,.." (Pag. 39)
9. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Bosinam, Dalmatiam, Croatiam, Valachiam, & Poloniae
partem."(Pag. 39)
10. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. eidem scritori tradenti, Lechum, & Russum, Selimiri vterionos fuisse frateres, quorum alter Poloniae; tertius denique Russiae, regum stirpibus initia dederint." (Pag. 40)
11. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Serbii, non a Semis, sed a Serblia Sarmatiae cognominati,.." (Pag. 30)
12. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. Seruis, populis ita adpellatis, qui vltra Danubium habitabant,
illorumque pars erant, quos Slauos vulgo nuncupant." (Pag. 33)
13. E. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem. "Selon Visquenel, le mot Slave apparait pour la premiere fois en 552, sous la plume de Jomandes et de Procope." (Pag. 146)
14. Gianantonio Bomman: Ibidem. "Ed i Bulgari ne lo supplicarono a volemeli ricevere nella sua Signoria.
Con cio venn'a dilatare il suo Regno verso il Settentrione." (Pag. 1-280)
15. Don Mavro Orbini: Ibidem. ".. Re Vuladan, vedendo ch'era gran numero di gente, & che la sua lingua era commune con quelli. Cominciarono per tanto l'vna, e l'altera natione marsi grandemente fra loro, cioe Gothi, Slaui, & Bulgari. Ilche aueniua principalmente, per essere che tuti erano pagani, & d'vn medesimo linguaggio." (Pag. 208)
16. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A questo Re si attribuisce dal P. Freschot, l'aver transferito la sede Reale in Salona." (1-286)

IV - ДИНАСТИЈА СВЕТИМИРОВИЋА 640 - 794
У време краља Радимира II десио се велики напад Авара на Србију, 639 године. (1) Врло бројна аварска војска је упала у Србију и похарала Далмацију, Истру, Мезију, Дарданију, Рашку и Превалу. (2) Авари су освојили тврђаву Клис у Далмацији, а затим су до темеља разорили градове Солин (3) и Епидаур, 640-те године.
Уочи аварског напада Србија је била у великом нереду, буктали су сукоби између хришћана и пагана; цар Радимир је био паган и у овим сукобима стао је на страну пагана и прогонио хришћане. Овакво стање у Србији олакшало је продор Авара, а можда је баш ово лоше стање и привукло Аваре. Било како било, цара Радимира је нестало 639-те године, а његов наследник, чије име нам није познато, погинуо је приликом аварског освајања Солина 640-те године. Један други и последњи племић из династије Свевладовића покушао је да васпостави царску власт у Скадру, али у томе није имао много успеха.
Авари су били један хунски номадски народ из централне Азије. Срби су први пут упознали Аваре док су ови били на реци Обру у Сибиру и по имену ове реке називали су их - Обрима. Са Аварима је први успоставио везе цар Јустиниан, 558 године, тражећи свуда савезнике за рат против Србије. Те године је склопљен савез између Римске Царевине и Авара, који су се још тада налазили у централној Азији. Аварски изасланик, по имену Кондих, посетио је Цариград, а затим је спатар Валентин посетио аварског хагана. Десет година касније Авари су били у Бесарабији и као савезници Римске Царевине отпочели су нападе на Србе и српске савезнике у Подунављу. У рату између Ромеја и Срба из Дачке Србије, 578/579 године, Авари узимају учешћа у борбама на страни Ромеја. Па ипак овај рат се завршио српском победом и Срби су прешли Дунав и похарали целу Тракију и Грчку. Авари су напали на Јадранску Србију 592 године; несумљиво је да су то учинили на позив Цариграда, али су у овом нападу били тако потучени да је њихов хаган морао да се спасава бегством преко Дунава. Политика Византије је била да све полудивље номадске хорде yпyhyje у нападе на Србе и на пљачку српских земаља, што је посебно дошло до изражаја у случају Авара. У томе циљу Византинци нису исплаћивали редовно уговорену плату Аварима, па су се ови бунили и пљачкали и византиску територију. Па и поред штете од аварске пљачке, Византинци су сматрали да је за њих од много веће користи да држе Аваре стално спремне на ратне походе ради пљачке. Ово се показало сврсисходно када је Византија напала Дачку Србију 594-те године. Чим је византинска војска прешла Дунав, огромна аварска хорда се одмах придружила њој и са удруженим снагама победили су српског војводу Адрагаста и заробили кнеза Мужока на реци Јаломици. Следеће године нападачи су поражени и протерани из Дачке Србије. Авари потом упадају у Јадранску Србију и разарају град Велику, који се налазио близу реке Саве, северозападно од Бања Луке. Једна српска војска је стигла Аваре код поменутог града, потукла их, отела им сав плен и протерала из Србије.
У новом рату између Византије и Дачке Србије, 602 године, Авари нису учествовали, можда се нису били још опоравили од претходних пораза, па су Византинци били тешко поражени. Незадовољна византиска војска се побунила и убила цара Маврикија. Авари се поново буне против свога послодавца - Византије, 619-те године, али ова им поново даје плату и обећава им да ћe им признати као њихов посед целу Панонију, ако је освоје. Ово је био отворени позив Аварима да нападну Србе у Панонији који нису тада располагали знатнијом војном силом. Авари су и овај налог извршили као и све друге и цела аварска хорда се сручила у Панонију. Аварска азиска коњица је као олуја јездила Панонијом и готово целу је заузела. Аварска пљачка и злочини убрзо натераше на побуну Србе из Моравске, под вођством Сама 623 године. Самов устанак је успео, протерао је Аваре на југ Паноније и створио једну велику краљевину. Авари су се задржали у јужној Панонији и ту поново ојачали, да би 639-те, поново упали у Јадранску Србију. И овај напад Авари су предузели у споразуму са Византијом и по налогу лично цара Хераклија. Византинци су били обавештени о лошем стању у Србији, јер су баш они, преко Цркве, изазвали сукобе између хришћана и пагана, а затим су се појавили као заштитници хришћана. Помиње се некаква заповест (Простаксис, Ордо), коју је цар Хераклије издао Аварима за напад на Србију. Такође помиње се и некаква наредба (Келеусис, Јусио), којом је цар признао Аварима право на све освојене земље у Србији. По упаду Авара у Србију византанска морнарица је напала српске приморске градове, које су истовремено Авари нападали са копна а Византинци са мора, 640-те године. Два српска града која су дала најачи отпор, Солин и Епидаур (Дубровник), су после освајања потпуно разорили, а остале приморске градове запосели су Византинци.
Србију је посебно тешко погодило разарање града Солина, јер је овај град тада био престолница Србије и седиште српске архиепископије. Византија је желела да уништи ову архиепископију, а за Аваре је она била привла-чна само толико колико да опљачкају њене храмове. Све околности наводе на закључак да је разарање античког српског града Солина, седишта српског владара и Цркве, дело Византије, иако се она при томе злочину послужила и аварском руком.
У тим тешким данима појављује се српски војвода Звонимир, од Цркве проглашен - Светимир, који прикупља војску у Босни и предузима одлучну борбу против Авара 640-те године. "На челу своје српске војске" војвода проте-рује Аваре из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поражава у Далмацији 641-ве године. (4) Приликом прогона Авара из Дукље, Светимир је ухватио и погубио последњег племића из династије Свевладовића, који је био потпуно неспособан и безначајан да му историчари нису ни име записали. Остаци поражених Авара повукли су се на север, преко реке Саве, крајем 641 године.
После победе над Аварима војвода Светимир се крунише, у Скадру, јер је Солин био уништен, за краља Србије (5) и тиме оснива нову династију - Светимировића. Његова држава, Србија, била је просторно нешто мања од државе Свевладовића, јер су се Авари одржали у западној Панонији, тачније у данашњој Хрватској и Словенији. У Далмацији, Авари су се били настанили око Сиња и Врлике (6) и после њиховог пораза остао је ту један део њиховог становништва; можда две до три хиљаде душа. Они су се још населили око Обровца и Нина. Обровац је по њима добио своје име, пошто су Срби називали Аваре - Обрима. Овај део Авара што је остао у Србији познат је у деветом веку под именом Хрвата. Доста бројнији Хрвати од ових, што су се населили у Далмацији, населили су се у Панонији између река Саве и Драве 640-те године. (7) На њиховом челу се налазила једна породица од петеро браће и две сестре, чија имена cv остала позната. Звали су се: Хроват, Клук, Мухол, Ловел и Косен. Сестре су се звале: Туга и Вуга. Земљиште на коме су се они населили припадало је Србији, али они нису били у саставу Србије, него у саставу аварског хаганата који је имао центар негде у данашњој Мађарској. Пре доласка у Србију Хрвати су били у једном делу Аварске. (
Први помен хрватског имена у историји налази се у граду Танаису на ушћу реке Дона у Азовско Море, из трећег века н.е. (9) Хрвати или Хревати се у Далмацији први пут помињу под тим именом у време Каролинга, после 800-те године. (1б)
Авари у краљевини Србији, то јест они који су остали у Далмацији, разликовали су се од Срба својих суседа по начину живота и по телесном изгледу. Населили су се, углавном, по местима која су била разорена и опустошена од Авара, како се то помиње на Сплитском сабору 924године.
Цар Хераклиус је умро почетком 641 године, а његов наследник, Константин Ш, затражио је војну помоћ од Србије, 642 године, за борбу против Лангобарда у Италији. Ово нам говори да се у Цариграду приликом промене владара мењала и политика према Србији. У сваком случају аварска карта није више била добра за игру. Србија се одазвала молби цара Константина и послала једну војску у Италију. Српска војска се искрцала на обали Сипонта и опсела Лангобарде у Бенавенту. У борби са Србима погинуо је лангобардски војвода од Бенавента, по имену Ајон. Дошао је Родоалд, син лангобардског војводе из Фриула, са једном својом војском у Бенавенто. Уместо борбе тражио је да разговара са Србима. Родоалдо се обратио Србима на српском језику, који је одлично говорио, и успео је да наговори Србе да прекину ратна дејства у Италији против Лангобарда и да се врате у Србију. Име овог лангобардског војводе и његов одлични српски језик покрећу низ питања. Његово име Родоалдо је латинизи-рани облик имена Родовлад. Како је он могао да одлично говори српски језик ако тај језик није говорен у његовој кући? Многи писци из средњег века говоре да су Лангобарди - Словени. Што значи да су Лангобарди једно српско племе из Сарматске Србије. Овај случај са војводом Родоалдом говори у прилог њихових изјава.
Приликом разарања града Солина уништена је архиепископија и све свештенство побијено. Последњи архиепископ звао се Тодор Ш, који је такође био убијен. (10) На место порушених градова: Солина и Епидаура, саграђени су нови градови, Сплит 647 године и Дубровник 643 године. За новог архиепископа у Далмацији постављен је, од стране Рима, Јован из Равене, 650 - 680 године.
Нови краљ Србије, Светимир, дао је Цркви велике повластице, ослободио је од плаћања пореза и помогао да се обнови и поново организује. Светимир је помагао покрштавање својих поданика који нису још били крште-ни, али није дозвољавао свештенству да покрштавање врши насилно. Јован Равењанин је, уз краљеву подршку, покушао да покрсти Аваре (Хрвате) б70 године, али у томе није успео. Треба да је још тада било и Срба који нису хтели да приме хришћанство, као на пример - Неретвљани. Они су гледали на хришћанство као на једну туђинску верску организацију. Уништењем старе Солинске Архие-пископије уништена је у ствари и самосталност српске Цркве у Далмацији, "Када је за архиепископа дошао Максим, 593 године, односи између њега и папе Григорија I били су потпуно прекинути. Интервенисао је цар Маврикије и наговорио Максима да се помири са папом, па је дошло до неког помирења између њих, у Равени 599 године." (11) У обновљеној архиепископији нови архиепископ.Јован Равењанин, био је постављен од стране папе и био је под његовом управом. Тако he бити све до 732 године, а тада су све епархије Илирије потпале под власт цариградског патријарха. (12)
Краљ Светимир је умро б71 године и наследио га је син Будимир, звани - Светопелек. Будимиру је такође Црква дала име Светопелек, што значи дете светог повоја, односно из светих пелена. Краљ Будимир је увео нову управну поделу у Србији, 711 године, и увео добро органи-зовано судство. (13)
Тада је уведена подела Србије на банате и жупе. Банат је био првенствено једна војна област, али био је истовремено и цивилна управна јединица, на чијем челу је стајао бан. Бан је понекад постављан од краља а понекад биран од народа. Он је био највиши представник краљевске власти у дотичном банату, у ствари био је један високи чиновник. Жупани су били цивилни чиновници, старешине жупа. И жупан је обично постављан од краља, али понекад био би биран од народа и краљ би га само потврђивао. Поред бана и жупана постојале су и војводе. Војводу је бирао народ из једне или више жупа са роком од годину дана. Његова дужност је била да води војску из својих жупа у рат, на позив бана или краља. Сва ова звања су понекад била и наследна, али то је више био случај него правило. Наследна звања су била кнежевска, а кнежева је било од врло различитих важности, од малих сеоских кнежева па до стварних владара појединих области. Судије, порезници и остали чиновници постављани су обично са роком од годину дана.
Краљ Будимир је умро 711 године и наследио га је син Светолик, 711-724 године. После Светолика на престо долази његов син Владислав, 724-727 године. Владислава наслеђује његов млађи брат, Томислав, 727-744 године. За све време владавине ових краљева немамо података о каквим важнијим догађајима, па се може предпоставити да је то време било време мира. У време владавине Томисла-вовог сина Себислава, 744-760 године, проширене су границе Србије на северу и североистоку. Један податак из 756 године говори нам да је панонска покрајина Савија, то јест данашња Славонија, била у то време у саставу Србије и да се Србија граничила на северу са Аварима, а на истоку са Бугарима. (17) У то време Бугари су се налазили на доњем Дунаву, на простору северно од Старе Планине.
У Византији је у то време владао цар Константин Копроним, који је са његовим иконоборачким сабором од 754 године, створио огромни неред у Цркви. Последице тог верског нереда осећале су се и у Србији, пошто је Црква у Србији била тада под управом цариградског патријарха.
На западу се римски архиепископ проглашава и за земаљског владара, 756 године, коме фрушки краљ Пепин поклања на управу делове Италије. И на Истоку и на Западу хришћанска Црква је све више одвођена од своје стварне намене и коришћена у чисто политичке сврхе. Римски архиепископ, под надимком - Папа, настоји да буде нови римски император, а у Византији Црква је сведена на обично оруђе политике цариградског Двора. И једни и други били су према Србима подједнако непријатељски настројени.
Краљ Себислав је 7б0 године поделио Србију на два управна дела и дао свакоме од синова по једну половину државе на управу. Старији син, Расбин, који је владао од 7б0 до 768 године, добио је на управу јужне крајеве Србије, од Истре до Македоније. Његов млађи брат, Владимир, добио је на управу северне крајеве Србије: Славонију, Влашку, Рашку и Босну. (14) Владимир је владао од 7б0 до 781 године и он је, после смрти његовог брата Расбина, објединио северну и јужну Србију. Краља Владимира је наследио његов син Карамир, 781-789 године. У време владавине краља Карамира почињу сукоби између Фрушке и Србије. Фрушки краљ Карло Велики настоји да придо-бије пограничне великаше у Србији нудећи им врло велике привилегије ако се одвоје од свога владара и постану његови вазали. Поред тих примамљивих понуда Карло је довео и велике војне снаге на границу Србије. Три српска западна баната су била угрожена од Фруга: Истра, Јаподија и банат Лика и Крбава. Краљ Карамир је дошао са својом војском у ове западне банате. Вођене су некакве борбе у пограничном пределу Србије, али ми о тим борбама немамо опширнијих података. Једино је познато да је краљ Карамир био рањен и да је од последица тих рана умро 789 године. Као и то да Карло Велики није успео да освоји ни један од пограничних српских баната. Нови краљ Србије био је Карамиров син Тврдослав, 789-794 године. Тврдослав је спровео преуређење државне управе и судства у западним банатима Србије, а народу дао велике повластице, па је тако учврстио своју власт у овим западним областима.
Карло Велики је, почевши од 791 године, повео велики рат против Авара из Паноније и његове снаге су биле заузете у томе рату. Фрушка сила се поново устре-мила на Србију 794 године, и успева да од Срба освоји Истру. Краљ Тврдослав је водио велики рат са Фрузима, спречио њихов даљи продор у Србију, али Истру није повратио. У томе га је спречила изненадна смрт, док је био са војском у Лици. Пошто Тврдослав није имао наследника, власт је преузео војвода Оштривој, који је био у сродству са краљевском кућом M. Војвода Оштривој је остао две године са војском у овим западним пределима Србије, све док фрушка опасност није потпуно отклоњена. Потом је дошао у Скадар и поставио на престо Србије свога сина Толимира. (15)


BIBLIOGRAPHIA IV
1. E. Pricot De Sainte-Marie: LES SLAVES MERDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874.
"Les Avars... descendentjusqu'en Dalmatie, en passant par la Bisnie et en ravageant tout sur leur passage (639); ils prennent Clissa, detruisent Salona,.." (Pag. 151/152)
2. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. "GI" Avari seguirono il corso delle lor vittorie nella parte mediterranea si, che foggiogarono tutta 1' oltremontana e cismontana Dalmazia, 1' Istria, la Mesia superiore, ora Servia, la Dardania ora Rascia, la Prevalis ora Zenta avvegnche quest´ ultima fosse abitata dei Slavi Idolatri.." (1-302/303)
3.E.PricotDeSainte-Marie:Ibidem./E. H. Милаш Исто. (Стр.35)
4. Gianantonio Bomman: Ibidem. "I Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ovvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s'impadronirono della Bosna,.." (1-305)
5. Gianantonio Bomman: Ibidem. "L'acquisto fatto di tutta la Servia ossia Serbglia, gli diede il titolo di Re de' Serbgli, unitamente a quello di Re della Prevalis." (1-306)
6. E. H. Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, А. Пајевић, Нови Сад 1901.
"Силом оружја заузимају они у Далмацији, између другога, земље около данашњега Сиња и Врлике." (Стр. 35)
7. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A queste condizioni furono i Croati i primi a muoversi sotto la direzione di Corbat di Cluka di Lobel di Muklov e Cofen; ed acquistarono nella Pannonia quel la terra, ch'e tra 1' fiume Dravo ed il fiume Savo,.."(I-305)
8. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. Croati.. che occuparon una porzion dell' Avaria." (1-304)
9. Dr. 0. Dominik Mandic: HRVATI I SRBI DVA STARA RAZLIČITA NARODA, K.H.R. Barcelona 1971.
"Hrvatsko ime prvi put se spominje na dvijema spomen-pločama na javnim zgradama u gradu Tanaisu na ušću Dona u Azovsko more, koje su bile pisane grčkim jezikom početkom III stoljeća po Kristu." (Str. 13)
10. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. a succedere a Tedoro III. di questo nome ed ultimo Vescovo di Salona
destrutta." (1-309)
11.E. H. Милаш: Исто. "По наредби царевој Максим пође 599. године у Равену, и ту уреди односе своје и своје Цркве са римским пријестолом."(35)
12. Е. Н. Милаш Исто. ".. царским указом проглашено је, да десет провинција, које су дотле припадале римском патријархату, прелазе под духовну јурисдикцију цариградскога патријархата, а између тих провинција и са Илирик, те дакле и Далмација." (Стр. 40)
13. Gianantonio Bomman: Ibidem. "II Re XI. de' Serbgli e della Prevalis Budimiro dopo aver diviso il Regno in piu Banati onde i popoli a lui soggetti godessero dell' amministrazione d'una retta e pronta giustizia; e dopo aver regnato anni quaranta mori.."(I-318)
14. Gianantonio Bomman: Ibidem. "A Uladimiro totta la parte mediterranea che comprendeva la Slavonia, la
Valachia, la Rascia e la Bosna." (1-327)
15. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. egli mori senz'eredi e gli successe Ostrivoio. lo pero m'attengo al Diocleate, e vi metto sul trono della Serbglia e della Prevalis Tolimiro suo figliuolo." (11-15)
16.Константан Јиречек ИСТОРИЈА СРБА, Научна Књига, Београд 1952.
"... Хровата (Χρεβατοι ) који се, први пут, спомињу у доба Каролинга после 800 год." ( 1-67)
17. Е. Pricot De Sainte-Marie: Ibidem. "En 756, a l'epoque de l'apogee musulmane, la Savie et la Dalmatie
devinrent la Servie, ayant au nord les Avares et a l'E. les Bulgares".(18)

V - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА
      ПРВО РАЗДОБЉЕ 794-865 Г.
ВОЈВОДА ОШТРИВОЈ 794-796
Оснивач нове династије био је војвода Оштривој, сестрић краља Тврдослава. (1) Оштривој је провео две године, на челу војске, у западним банатима Србије, одбијајући нападе фрушких снага. Велика фрушка краљевина, под Карлом Великим, била је у то време на врхунцу своје моћи. Фрушка је представљала сталну опасност на западним границама Србије и више пута покушала је да изврши продор према Далмацији. Дуготрајни боравак војводе Оштривоја, тадашњег стварног владара Србије, на челу војске у западним банатима говори нам јасно да је за све то време владало ратно стање између Фрушке и Србије. Тек пошто је опасност потпуно отклоњена, војвода је дошао у Скадар и крунисао свога сина Толимира за краља Србије.
КРАЉ ТОЛИМИР 796-812 ГОДИНЕ
Краљ Толимир Оштривојевић је остао познат у историји по доброчинству, правичности и по побожности. Нови краљ се могао привремено посветити унутрашњим приликама у Србији. Карло Велики је поново ратовао са Аварима, победио их, заузео њихов табор, тако звани ринг, који је био аварска покретна престолница у равницама западне Паноније. После победе над Аварима Фрушка се проширила и на део Паноније, 79б-те године. По целој Паноноји живели су још тада бројни Срби па је тако и један део панонских Срба пао под фрушку власт. Српски жупан западне Славоније, Војнимир, са седиштем у Сиску, прихватио је фрушко савезништво и ратовао је са њима заједно против Авара. После победе над Аварима Војнимир је морао да пристане на вазалство Карлу Великом. Овај случај нам говори да Фрузи нису поштовали уговоре са својим савезницима, него су после победе наметали своју вољу. Фрушка држава се одликовала по привржености Римској Цркви и по нетрпељивости према другим Црквама. Фрузи су покушали да насилно покрсте Аваре, 799 године, и то насиље је проузроковало велику аварску побуну. Фрушка војска је угушила побуну и приморала један део Авара да се покрсте. Те исте године фрушка војска, коју је водио макрогроф Ерих, напада на Србију из правца Истре. Ерих није далеко стигао, поражен је и убијен у боју код Трсата. Следеће, 800-те године, Фрузи су обновили напад са великим снагама и запосели западне крајеве Србије све до Либурније, односно до реке Зрмање. Пошто су Фрузи ушли и на приморје, на пределу Кварнера, то их је довело у сукоб и са Византијом, заштитницом слободних приморских градова.
Панонски Срби, који су раније били под Аварима, ослобођени од ових варварских хорди, прогонили су сада остатке овога народа из своје земље. Зато су били принуђени да траже од Карла Великог, 805 године. да им додели неку земљу да би се населили. Карло им је одобрио да се населе дуж источне границе његове империје, на пределима горње Посавине па на север до данашње Словачке. На томе простору Карло је уредио нову управну јединицу - "Аварску Марку". Очито је да је Карло са овом новом марком хтео да употреби Аваре као живи зид према Србима. Аварска моћ је уништена, њихова хорда разбијена, они нису више представљали никакву снагу. Остао је само аварски живаљ, насељен у неколико земаља, као оазе, мање или више удаљена једна од друге. Њихове оазе су се простирале у виду једног испрекиданог ланца од јужне Пољаке, преко Кракова, па преко Чешке и Словачке до западне Славиније и до Далмације.
У Далмацији аварска насеља су се налазила на пределу Либурније. Пошто је и Каринтанија била једна од српских земаља (2) у којој су се Авари населили, може се закључити да су остаци Авара насељени искључиво по српским земљама. Али од овога времена Авари се више не помињу под дотадашњим именом него под именом - Хрвата. Ова промена имена, истовремено и свуда где су се Авари налазили, не може се друкчије објаснити него да су се Авари на своме језику називали именом које је било слично првим поменима хрватског имена, као: Хоровати, Хорвати, Хровати или Харварати. Име Авара у његовом првобитном облику потиче од грчких писаца, а нама је добро познато да грчки писци нису, готово никада, правилно писали страна имена. Видели смо да Срби нису звали Аваре тим именом, него Обрима. Видели смо на примеру српског имена како су га грчки писци, на све могуће начине, преличавали. А Срби су били народ са којим су Грци вековима живели заједно. Шта онда тек да се очекује од њихове тачности писања имена неких других народа. У једном од наведених примера првих хрватских имена налази се сасвим јасно име Авара - (Х)арварати
Када је фрушка империја била на врхунцу своје моћи њен утицај је био врло снажан у Далмацији, па су епископи Задра, Трогира, Сплита и Дубровника затражили од Карла Великог, 806 године, да узме њихове градове под своју заштиту. Све до тада ови градови су били под заштитом Византије Карло их је радо примио под своју заштиту, али то неће бити дугог века, јер је убрзо потом Византија, која је била најјача поморска сила на Средозе-мљу, поразила фрушке поморске снаге, па су тиме и ови градови поново променили заштитника.
Десио се један напад на Србију, 812 године, на пределу источне Славоније и Срема Краљ Толимир ]е победио ове нападаче и протерао их из ових крајева Међутим, остало је нејасно ко су били ови нападачи. Неки историчари их помињу као "Угаре", али они нису могли бити Угари, јер Мађари нису још били стигли до Паноније.
КРАЉ ПРИБИСЛАВ 812-815
Колико год је Толимир био чувен по доброчинству и високим врлинама, толико је његов син Прибислав био чувен по пороцима и разврату. Овај краљ није уопште водио рачуна о држави нити о народу, па је у Србији владао неред и побуњеничко стање. Највећа побуна била је у Босни, где се народ побунио на челу са својим баном Краљ Прибислав је дошао са војском у Босну да би угушио побуну. Чим је стигао у Босну његова војска му је отказала послушност и ту је краљ био убијен 815 године.
КРАЉ КРЕПИМИР 815-840
Прибислава је наследио његов син Крепимир, који је био сушта супротност своме оцу. Крепимир је био један од највећих владара из династије Оштривојевића. Када је дошао на престо Србије затекао је неред и расуло по целој држави и требало му је време од неколико година да уведе ред и мир и преуреди државне службе Потом је Крепимир потиснуо фрушку империју из српских земаља и обновио територијалну целовитост Србије.
После смрти Карла Великог, 814 године, његова велика империја се поцепала и почела нагло да слаби. Иако је Римска Црква радила свом силом да одржи ову империју коју је била прогласила њеним Светим Римско Германским Царством, она је ипак доживела судбину какву смо често пута у историји видели, а то је да брзо створене империје не преживе свога ствараоца Неписмени Карло Велики је ову империју створио на своме мачу, не знајући како да уреди и очува освојене земље у времену када његовог мача нестане.
За време нереда у Србији док је на престолу био краљ Прибислав, нински жупан Борна, 810-821 године, почео је да ради, од 813 године, на томе да он постане независни владар своје жупе Борна је био Хрват и није још био крштен. Нин је био једна варошица у којој су већину становништва чинили Хрвати. Хрвата је било још у неколико малих жупа у Либурнији, који су живели мање или више помешани са Србима Пре Борне, познати су нам следећи нински жупани. Тимотије, Гудускан и Вишеслав Тимотије је био Србин, Гудускан је био Хрват, а Вишеслав, 800-810 године, био је Србин и хришћанин Нин је био главна хрватска жупа у Далмацији и као што видимо ту су се наизменично смењивали, на положају жупана, Срби и Хрвати, хришћани и нехришћани Вишеслав је био нешто боље познат, док за Тимотија и Гудускана (3) знамо само толико да су постојали
Када су настали нови сукоби између Срба и Фруга, 819 године, Борна је тада отишао код фрушког цара Лудвига Побожног, у Ахен, са молбом да га прими за свога вазала Пошто је Лудвиг био далеко, а његова жупа у Србији, мислио је Борна да he Лудвигов утицај на њега бити ништаван, а с друге стране да he под његовом заштитом постати самостални владар. Знајући да је Лудвиг врло привржен хришћанству, Борна пристане да се покрсти и да преведе своје Хрвате у хришћанство За тај посао Борна је затражио свештенике из Рима, а не из Сплита, и папа му је послао једног епископа који је крстио Борну и његове ближе сараднике. Хрвати из нинске жупе су тада примили хришћанство, али они из других жупа одбише да то учине. Хрвата је тада било у 11 жупа у Далмацији Цар Лудвиг је примио Борну за свога вазала и признао му жупански чин са правом наслеђа Потом је Борна саградио прву хрватску цркву, у Нину, и била је посвећена фрушком свецу Аселу (4) Ту је био постављен, од папе, један епископ "за Хрвате" и то је био почетак "Цркве у Хрвата" у Краљевини Србији.
Наследник жупана Војнимира, у Сиску, био је жупан Људевит, који је, као и његов претходник, био фрушки вазал. Слабљење фрушког царства и јачање Србије подстакло је Људевита да раскине са Фрузима. Људевит је био Србин, а Сисак је био стари српски град и снажно српско упориште у време римских освајања. И шира околина Сиска била је насељена Србима. На северу и северозападу од њих били су тада Хрвати, али они нису били подвлађени жупану Људевиту него су имали своје господаре. Људевит је отказао Фрузима вазалство, 819 године, и како је иза Људевита стајала Србија, то је изазвало нови србо-фрушки рат. Уз Људевита су стали Срби из западне Славоније, данашње Хрватске и Словеније, све до реке Соче. (5) Фрушку војску је водио макрогроф Кадало, и до боја је дошло негде на пределу данашње Словеније. У овоме боју Људевит је победио Кадала, Против Људевита је дошла друга фрушка војска, под Балдериком, и битка је вођена опет на пределу данашње Словеније. Завршена је неодлучно, ни једна страна није могла да се похвали победом. Тада је фрушки вазал, жупан Борна, пошао са својом војском у помоћ Фрузима и на своме путу стигао до близу Сиска. При повратку из Словеније Људевит га је пресрео и потукао на реци Купи. Борна је морао да откаже фрушко вазалство и да призна врховну власт краља Крепимира. Док је жупан Људевит војевао у Словенији, краљ Крепимир је ослободио Истру од Фруга, 819 године.
Следеће године цар Лудвиг је послао против Срба три војске. Једна његова војска је ишла у правцу Истре, друга у правцу Лике, ваљда да би дошла у помоћ Борни, и трећа је ишла у правцу Сиска. Људевит се са својим снагама затворио у тврде градове, које ова фру-шка војска није могла да освоји и вратила се натраг не постигавши никаквог успеха. И друге две фрушке војске су се вратиле натраг, али нам није познато да ли су биле тучене или су се саме повукле. Било како било и ова друга година србо-фрушког рата завршена је у знаку српске победе. Следеће 821 године фрушка војска је обновила напад на Србију, али опет без икаквог успеха. Те године је нестало њиховог пријатеља, жупана Борне. Четврте године рата, 822-ге, стигла је велика фрушка војска у Посавину и жупан Људевит се са својим снагама повукао према унутра-шњости Србије, која је тада имала границу на реци Сави. Фрушки временописац и савременик догађаја бележи да је Људевит напустио Сисак и да је отишао код Срба, који су велика нација и који се налазе у Далмацији. (6) Из овога се може видети да су још тада Фрузи називали Србију -Далмацијом.
Уствари, Људевит није био далеко од Сиска, био је негде у Босни, где му је краљ Крепимир дао положај жупана да се ту припреми за нови обрачун са Фрузима. Следеће, 823 године, отишао је Људевит са војском из Србије и повратио Сисак, пошто је поразио и протерао фрушку војску. Исте године Људевит је убијен, на препад, у Сиску, од неког Људомила рођака жупана Борне. За овога Људомила или Људемисла, како га све помињу, мислило се да је послат од Фруга да убије Људевита. Рат је трајао већ пет година а фрушка војска је само трпела пораза. Људевит се био показао као високо способан војсковођа и Фрузи су хтели да му се лично освете за нанете им поразе. И заиста, после Људевитовог убиства фрушка војска је запосела његову земљу све до реке Саве. Па ипак, Mopahe брзо да се повлаче, јер је 825 године почела велика побуна Хрвата. Савременик жупана Људевита био је хрватски вођа Порга, који се помиње и као Порин или Парга. Поргини Хрвати су се налазили у данашњем хрватском Загорју и у Подравини. Били су под фрушком власти и Фрузи су вршили свакојаке злочине над њима. Хватали су хрватску децу, пекли и давали својим псима да једу. (7)
Овакви и слични злочини су натерали Хрвате да се побуне против Фруга и да затраже помоћ од Срба. Пошто су Срби били већ шест година у рату са Фрузима, подржали су хрватску побуну и дали им потребну помоћ Хрватске борбе са фрузима трајале су седам година, понајвише због тога што су Срби у то време имали велики рат са Византијом, па је српска војска била заузета у овоме рату. Видећи да су Срби већ више година заузети у рату са фрушком империјом, Византија се одлучила да нападне Србију. У време рата са Византијом краљ Крепимир је заузео четири града у Далмацији који су дотада били под заштитом Византије и то: Дубровник, Сплит, Трогир и Задар. Ови градови су у ствари ослобо-ђени од византиске власти 827 године. Градови на Кварнерским острвима се не помињу, а пошто су Кварнери и Истра већ били у саставу Србије, може се закључити да су Крк и Осор раније ослобођени. Пошто је изгубила приморске градове Византија је и званично ступила у савез са фрушком империјом против Србије. Ми ћемо само напоменути да су у то време Византија и Света Римска Германска Империја биле две најјаче силе у Европи, а вероватно и у свету.
Па ипак, краљ Крепимир ћe изићи као победник из рата са једном и са другом силом. Посебно је била значајна његова велика победа над византијском војском код Скадра 828 године. ( Треба знати да је Србија обухватала, на југу, целу данашњу Албанију, и да се град Водена помиње као српски град. Град Водена о коме је овде реч налази се данас у делу Македоније под Грчком. Цариградски патријарх, Никола III, сведочи да Византија, све до 807 године, није прелазила на западу даље од Солуна. (9) Цар Никефор I је, захваљујући поморским победама над Фрузима 806 године, успоставио византијску превласт над Венецијом и над далматинским градовима. Следеће године Никефор је заузео јужне српске пределе све до реке Маће. Победом над царем Михаилом II , 828 године, краљ Крепимир је повратио на југу све оно што су Византинци били отели 807 године.
Истовремено када је Византија нападала Србију са југа, једна фрушка војска, која се помиње као германска или алеманска, напала је Србију са северозапада и ушла у Истру и Јаподију. Крепимир је дигао велику војску против ових нападача, потукао их и протерао из Србије. (10) Ова победа над Фрузима десила се после победе над Византијом, то јест 829 године, а главна битка је вођена у Истри. (11) Тек после ове победе Крепимир је могао послати већу помоћ Хрватима у западној Панонији, и они су се уз помоћ српске војске ослободили фрушке власти 831 године. Хрватски вођа, Порга, затражио је 832 године, свештенике из Србије, да дођу и покрсте његов народ. Да би помогао или да би се у то умешао, папа Григорије IV шаље сплитском архиепископу, Петру III, неке свеште-нике који су говорили српски језик. (12) И по овоме се може закључити да су Хрвати из западне Паноније већ тада говорили српским језиком. Исте године умро је Порга и нови вођа Хрвата, за кога неки кажу да је имао чин војводе, звао се - Мислав.
Српски жупан у западној Славонији, са седиштем у Сиску, савременик ових догађаја био је Ратимир, 829-838 г. После низа пораза на бојном пољу Света Римска Германска Империја је тражила начина да успостави мир и пријатељство са Србијом и у ту сврху је један рођак цара Лудвига понудио руку своје кћерке Крепимировом сину Светораду. (13) Срби су прихватили ову понуду, Светорад се оженио са фрушком принцезом и том приликом је успостављен мир између Србије и Фрушке.
Нови нински жупан, наследник Борне, био је Владислав, 821-835 године. За овога Владислава ми не можемо рећи да ли је он био Србин или Хрват. Фрушки цар Лудвиг је и Владиславу признао титулу жупана као наследну, иако Владислав није био његов вазал, него је на ту дужност био постављен од краља Крепимира. Међутим, нинска епархија на челу са једним капеланом "за Хрвате" остала је под управом Рима, док су све друге епархије на територији Србије биле под управом Цариграда.
Далматински Хрвати нису имали ни верских ни политичких веза са панонским Хрватима, били су потпуно одвојени. Што се тиче панонских Хрвата, после њиховог ослобођења испод фрушке власти, није нам познато да ли су они признавали врховну власт краља Србије или су само били у неком савезу са Србијом. Једно је само извесно, а то је да су постојале доста чврсте везе између њих и Србије, као и да су били под српском заштитом.

КРАЉ СВЕТОРАД 840-858
Великог краља Крепимира наследио је син Светорад, у моћној и добро уређеној Србији. Исте године Светорадовог доласка на престо Србија је имала сукоб са Венецијом. Трговачко поморска држава Венеција, коју су Срби звали Млецима, била је у то време велика поморска сила. Млечани су били савезници Византије и настојали су, као и Византија, да задобију власт над неким од далматинских острва. Ово је довело до поморског рата између Србије и Венеције 840 године. Заповедник српске ратне пловне био је неретвљански војвода Дружак. Већи део српске ратне пловне чинили су Неретвљани, који су били познати као најбољи морнари међу Србима. У једној великој битци на отвореном мору Срби су победили Млечане и протерали их са српских острва.
Друга велика опасност појавила се такође са мора, од Арапа. После арапске победе над византиском и млетачком морнарицом у заливу Таранта 841 године, арапска ратна и трговачка морнарица плови по целом Јадрану све до Трста. Поново је испловио Дружак са српском поморском силом и уништио је једну целу арапску ратну пловну 841 године. После ових великих поморских победа Србија је била у миру, а о краљу Светораду говори се као о једном благом, добром и праведном владару.
У време владавине краља Светорада имамо неких повести о Хрватима у јужној Пољској и Чешкој. Арапски путописац Ибн Рустах, у своме делу Ал-Џарми, из 842 године, пише да се хрватски владар крунише и да се његова држава налази у сред словенске земље. Владар се зове "Свет Малик", што би, према његовом тумачењу, требало да значи владар владара. Његов заменик се зове "субанџ", а његов град у коме столује се зове Држваб.
Други арапски путописац, Кардизи, савременик Рустахов, каже да се главни град Хрвата зове Џарват. Један непознати персијски географ спомиње неки хрватски град као: Ирвад, Ирвт и Хордад.
По свему овоме се јасно види да су Хрвати на северу, за разлику од Хрвата у Далмацији и западној Панонији, који су се у то време већ били србизирали, задржали све одлике једног азиског народа. Малик или Мелек је име за господара, владара, краља или слично код народа на Блиском Истоку и у средњој Азији. И ово схватање владар владара је такође пореклом из средње Азије и потпуно је страно српском и европском свету. Још и данас се у Ирану владар назива шахин шах, што значи владар владара. И имена хрватских градова, као: Џарват, Ирвад и Хордад, су такође имена својствена средњој Азији. Савремени хрватски историчари сматрају да су Хрвати пореклом из Ирана. Према досадашњем степену историјске спознаје не може се тачно одредити њихова стара постојбина, да ли је у питању баш Иран или нека суседна земља у средњој Азији. Једино што је сада доказиво јесте да су пореклом са тих предела. Изналажење места њиховог порекла у ужем смислу и није предмет ове књиге.
За Хрвате у Далмацији краљ Светорад је поставио једног посебног жупана, Трпимира, 845-864 године, који је имао звање "жупан Хрвата". Ово је било нешто ново, јер се по његовој титули може закључити да је он био жупан свих Хрвата у Далмацији а не само нинске жупе. Он није ни боравио у Нину, него на више места и то најчешће у чисто српским градовима, а његова жупа није имала посебну хрватску територију, него је био жупан Хрвата без обзира где се они налазе.

КРАЉ РАДОСЛАВ I 858 – 863

Краља Светорада је наследио син Радослав, први овога имена, који је остао познат у историји као благ и доброчин човек. У једној тада моћној и добро уређеној Србији сматрао је да и није потребна нека чвршћа краљевска власт и да се може ослонити на савесност виших државних чиновника. Међутим, поједини банови су злоупотребили краљеву благост, као на пример бан Селимир, бан Лике и Крбаве, који је отказао послушност краљу 862 године. Селимир је хтео да створи своју посебну државу од Лике, Крбаве и Котара. Краљ Радослав је послао свога сина Часлава да уведе ред у побуњеном банату и наредио му да то учини на што блажи начин, као и да буде благонаклон према народу јер је побуна дело бана Селимира. Часлав је победио бана Селимира, ухватио га и погубио и тако завео мир у овом банату. Краљ Радослав је потом дошао у Котаре 8б2 године, где га је народ дочекао са великим одушевљењем.(14) Краљ је почео да кори и кажњава војне старешине, зато што су чврстом руком увели ред и мир, што изазва велико незадовољство и побуну у војсци. Побуњеници, на челу са чеоником Милутином, хтели су да збаце краља. Видећи да су побуњеници у премоћи, краљ Радослав је побегао до једне лађе и отпловио за Италију. У Италији настанио се са својом породицом у Риму и тамо је и умро, не покушавајући да се врати на престо.
У време владавине краља Радослава, моравски кнез Ратислав је затражио од византијског цара Михаила III, 858 године, да му пошаље проповедаче који he проповедати народу хришћанство на српском језику. Моравска је била већином покрштена од стране немачких свештеника, који су говорили немачки или латински језик и које народ није волео. Цар Михаило је послао браћу Константина и Методија, који су били Срби пореклом, из Солуна, и у служби византијског Двора. Они су на путу за Моравску крстили бугарског хана Богора, кога Срби називају Борис, и један део његових великаша. Солунска браћа су проповедала у Моравској на српском језику и због тога су били нападнути од Римске Цркве. Они су на нападе одговарали: "На коме језику Бога моле на томе и проповед". Али, како стара пословица каже: "Не веруј Ахенима ни кад поклоне доносе!"
Уместо употребе србице, старог и свуда познатог српског писма, које су тада сви Срби употребљавали од Јадрана до Сарматика, Константин је сачинио нове писмене знаке, једну нову азбуку, тако звану глагољицу, која је била неподесна за употребу, а сврха њеног стварања је -цепање српског културног јединства. То је било у циљу политике цариградског Двора и атавистичке грчке мржње и зависти према Србима. Свети Јероним је за превод хришћанских књига на српски језик употребљавао србицу, коју тада нису називали азбуком, него буквицом. (15) И готски епископ Улфила је за црквене и верске потребе употребљавао једну врсту србице. Касније је грчко свештенство, уз помоћ српског свештенства, прогласило србицу "ћирилицом" у част Константина ствараоца глагољице, чије је иночко име било Кирило. Ослањајући се на ову подвалу, сипане су против српске клевете са разних страна, а што се чак и данас чини, да Срби нису имали писмености па чак нису били ни хришћани док нису дошли византански агенти и донели им писменост и веру, У светлу историске и језичке науке стоји, чињенично доказиво, да су Грци примили писменост од Срба а не обратно.

КРАЉ ЧАСЛАВ 863-865

Око годину дана после бегства краља Радослава у Италију, његов син Часлав је крунисан за краља Србије. У време краља Часлава у Панонији је владао неки Влади-слав, као владар панонских Срба. Владислав је намеравао да прошири своју државу на штету државе краља Часлава и упао је са војском у Срем, 864 године. Дошао је био до близу Сирмиума и ту га је Часлав пресрео. Код краља Часлава налазио се извесни Тихомил, син једног великог племића Будислава, господара града Рабика. Тихомил је раније био на Двору краља Владислава. Часлав је послао Тихомила у Владиславов логор да га на превару убије, што је Тихомил и учинио. Владиславова војска је разбијена и протерана. За награду Часлав је поставио Тихомила за жупана Дринске жупе, која је била доста велика. Преживеле Владиславове војсковође спремале су освету Чаславу и 8б5 године ушле су кришом у Срем са малим одредима војске. Часлав се тада налазио у Срему и ту су га изненада напали у његовом логору, убили и бацили у реку Саву. Десило се да је Часлав убијен готово на истоме месту где је убијен и Владислав. (16)

BIBLIOGRAPHIA V

1. Caroli Du Fresne Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM HISTORIA, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. ".. eique absque liberis mortuo, successit ex sorore nepos." (Pag. 42)
2. Francis Preveden: HISTORY OF THE CROATIAN PEOPLE,
Philosophical Library, New York 1955. "With Bavaria, Charles aquired also Carinthia, a Slavic country.."( 1-51)
3. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Interdum enim, Timotianorum & Guduscanorum.." (Pag. 74)
4. Francis Preveden: Ibidem. "The first Croatian cathedral erected in Nin, was named after Asel, a
Frankish saint." (1-52)
5. Francis Preveden: Ibidem. "As the news of Ludevit's victories spread, the rest of the Slovenian populationjoined in the campaign, and the general disaffection reached as far as the river Socha (Isonzo) in the west." (1-53)
6. Eginhardi abbatis: CHRONICON, Patrologiae, Migne, Paris 1864. ".. Liudewitus, Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae natio magnum Dalmatiae partem obtinere, fugiendo se." Tom 104, Pag. 402.
7. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILLE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. ".. Francesi prendevano di soppiatto i figlioli ancor latanti dei suddetti Croati, e devangli in cibo a lor cani." (11-24 )
8. Gianantonio Bomman: Ibidem. "E qui fu ch'ebbero i Slavi Serbgli a sostenere aspra guerra del Greco Impero', e dagl' Ungheri lor confinati. Furono gl' uni e gl' altri discacciati e n' ebbero i Greci una singolar rotta sotto Scutari." (11-25 )
9. Nicolaus III Gramaticus: Epistola synodalis, Patrologiae, Migne, Paris.Tom 119, Pag. 877-880.
10. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601. "Et nel suo tempo i Tedeschi, soggiogata l` Istria, volevano passare ancor piu oltre m Croatia. Contro li quali il Re Crepimiro fatto un forte essercito, vene a far co essi loro la giomata; & dando loro rotta, gli scaccio da tutto il suo oaese." (Pag. 213)
11. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. "Eo regnante, Alemanni expugnata Istria.." (Pag. 42 )
12. Gianantonio Bomman: Ibidem. ".. spedi alcuni Prelati in Dalmazia, i quali unitise a Pietro III Arcivescovo di Spalato, ed ad altri Sacerdoti, che avevano appresa la lindua Slava..." (II-25/26)
13. Don Mavro Orbini: Ibidem. "Questa cosa vedendo il Capitano de Tedeschi, mando gli Ambasciadori al Re Crepimiro, pregandolo che nel avenire vivesseseco da buon amico, e che il suo figliuolo Svetorad togliesse per moglie la sua figliuola." (Pag. 213)
14. Gianantonio Bonunan: Ibidem. "La maesta del suo volto unita alle dolci maniere risveglio m que' popoli
la natia soggezione al loro Re .." (11-36 )
15. Don Mavro Orbini: Ibidem. ".. dell" altra fii Inventore San Girolamo, chimata Buchviza.."( Pag. 46)
16. Caroli Du Fresne Du Cange: Ibidem. ".. in Serviam descendit: comprehensumque m castris circa Sirmium.."
(Pag.42)

VI - СРБИЈА БЕЗ КРАЉА 865-926
После смрти краља Часлава у Србији није било више ни једног племића из династије Оштривојевића који би га могао наследити. Краљ Радослав и његов син Петрислав били су у Риму. Ни један од банова није био довољно моћан да се наметне осталим великашима и тако је Србија остала без краља. Сваки од банова је настојао да се учврсти као стварни владар своје бановине, а слично су чинили и нижи великаши.
У време владавине династије Свевладовића, Србија је била јако централизована држава и њено унутрашње уређење личило је на уређење Римске Империје. У време династија Светимировића и Оштривојевића, Србија је по своме унутрашњем уређењу више личила на Фрушку него на Римску Империју, са којом је имала много чвршће везе, историјске и културне. Од 711 године Србија је била јако децентрализована и банови појединих великих баната понашали су се као стварни владари, признавајући само врховну краљевску власт. Када су на престолу Србије седели способни и одлучни владари, све је ишло како треба, када то није био случај, банови су се појављивали као самостални владари па чак су самостално и ратове водили. Врховна власт и врховни суд били су по обичају код Срба, у свим временима, Војни Сабор. Војном Сабору припадали су сви људи способни за војну службу. Војни Сабор је сазиван само у изузетним приликама и он је могао да смени владара и да постави новог. Када у држави није било централне власти, није било могуће ни сазвати државни Војни Сабор, који се понегде назива и Великим Сабором.
У време када Србија није имала краља, није изгледа сазиван ни Војни Сабор. Србија је у то време имала територијалне губитке, али се ипак није распала на више са-мосталних држава, што је редак пример у историји, него је одржала какву такву заједницу државе и територије.
Само годину дана после смрти краља Часлава, једна арапска пловна је опсела Дубровник и нападала Будву, Рисан и Котор, 866 године. Ова арапска опсада Дубровника трајала је 15 месеци, па су се ови угрожени српски градови обратили за помоћ византинском цару, Василију 1,867-886 године. Да би им послао помоћ, Василије је тражио да му ови градови плате износ једногоди-шњег пореза. (1) Ово је добар доказ да су далматински градови тада били у саставу Србије и да од времена њиховог преузимања од Византије па све до тада, она није имала никаквих поседа у Далмацији нити градова под њеном заштитом. Тек када су ови угрожени српски градо-ви платили тражену своту, цар Василије је послао пловну од 100 лађа, под заповедништвом патриција Никете Орифоса, са наредбом да не само протера Арапе него и да заузме цело далматинско приморје. Византински саве-зник, Венеција, већ је нападала српска острва и примо-рске градове у Далмацији истовремено када и Арапи. Пошто је млетачки напад почео пре арапског, српске поморске снаге су биле заузете у борби са Млечанима, Долазак јаке византинске морнарице учини да се Арапи повукоше без борбе, а Византинци и Млечани, заједно, заузеше цело српско приморје, 8б7 године.
Краљ Часлав је поставио извесног Домогоја за "жупана Хрвата" у Србији са седиштем у Нину. Овај Домогој није био у сродству са претходним жупаном Трпимиром, што значи да тај жупански положај није још био наследан у Србији. Одмах после жупана Домогоја постављен је и "епископ свих Хрвата", такође са седиштем у Нину. То је била, према Милашу, "прва народна хрватска епископија." (2)
Пошто су Византинци заузели српско приморје и основали тако звану Далматинску Тему, поставили су ту на управу једног стратега са седиштем у Задру. Жупан Хрвата, Домогој, није хтео да приђе Византинцима, био је на страни Срба и зато су га Византинци збацили, 867 године, и на његово место поставили неког њиховог послушника Седеслава.
Арапи су тада држали јужну Италију и Сицилију. У циљу избацивања Арапа из Италије византински цар Василије I и фрушки цар Лудвиг II склапају савез против Арапа. За тај рат Византија је требала да пошаље помо-рске снаге а Фрушка копнене снаге. Са Византинцима учествовале су у овоме рату и лађе српских приморских градова, а Седеславови Хрвати су били послати уз фрушке копнене снаге, иако су били под управом Византије. Једини Срби на приморју који су све дотада успевали да одбију византинске и млетачке нападе били су Неретвља-ни, који су још били у ратном стању са овима. Када је почео савезнички рат против Арапа, Неретвљани су стали на страну Арапа. Док су савезници опседали арапско утврђење, Бари у Италији, Неретвљани су са својим
поморским снагама ослободили од Византинаца и Млечана један део Далмације и да би се осветили Седеславовим Хрватима, заробили су велики број њих, с намером да их продају као робове, а њихова села опленили. Бари је пао 2 фебруара 871 године и Арапи су потом протерани из Италије. Два цара савезника окрећу потом све своје снаге против Срба Неретвљана. Удру-женим снагама победили су Неретвљане, натерели их да пусте заробљене Хрвате и да им врате сав плен. Затим су Византинци и Млечани саузели неретвљанско приморје, па потом заједно са Фрузима похарали неретвљанске градове и села. Све до тога времена Неретвљани су одбијали да приме хришћанство, а тада је цар Василије довео свештенике и насилно их покрстио, њих и један део Хрвата који нису још били примили Хришћанство. У то време Фрузи су заузели Истру, која је дотада била једна покрајина Србије.

Кратко време пре тога, Хрвати у западној Панонији пали су под власт Фрушке. Ови Хрвати су после смрти фрушког цара Лудвига II пали под власт цара Лудвига Германског, 879 године. Нинског жупана Седеслава убио је неки Бранимир, 879 године, и присво-јио његов жупански положај. Седеслав је у ствари био један обични византински чиновник, чија је главна дужност била да прикупља порез за Византију. Бранимир је пак имао намеру да створи своју самосталну кнежевину. Како је те године умро "епископ свих Хрвата" (3), то искористи неки нински ђакон Теодосије да би он постао нови епископ. Теодосије се договорио са Бранимиром да њих двојица затраже помоћ од римског папе да би постигли што желе. Пошто је сва Црква у Далмацији била под управом цариградског патријарха, папа је радо примио ову понуду и рукоположио је Теодосија за епископа. Нови епископ за Хрвате био је под управом римског папе а не под управом сплитског архиепископа, и то је био почетак верског одвајања Хрвата од Срба. После тога жупан Бранимир настоји да створи своју посебну државу и посебну хрватску територију. То није ишло лако, јер Хрвати нису дотада имали своје посебне територије, а Срби нису били ради да им уступе своју земљу за стварање неке хрватске државе у Србији.
Хрвати су почели да харају земљу суседних Срба и приморских градова у њиховом суседству. Пошто су ови градови били под Византијом, пожале се цару Василију, па како је овај био заузет ратом на истоку, саветовао је градовима да плате порез Бранимиру, који су иначе плаћали њему, и да тако постигну мир док он не сврши рат на истоку. У то време је вођа панонских Хрвата, Коцељ, који је био под фру-шком власти, напао Србе у Посавини и данашњој Банији. У томе нападу Коцељ је био поражен и убијен. Затим се у Панонији појављује неки Гостумил као бан "хрватских жупа". Бранимир је умро 891 године не успевши да створи своју државу. Нински хрватски епископ био је тада неки Алфред.
Неретвљани су протерали Византинце и Млечане са свога земљишта 887 године. Византија је била зузета ратом на истоку па је против Неретвљана ратовао њен савезник, млетачки дужд Пиетро Кандиано. У боју код острва Светог Михаила, Неретвљани су победили Млечане и дужд Кандиано је ту погинуо 888 године. (4)
После Бранимира за новог жупана Хрвата дошао је неки Мучимир, па онда његов брат Крешимир, али ни један од њих није се дуго задржао. Коначно је Мирослав, син Михаилов, српског бана Захумља, заузео Нин и прогласио се за новог жупана, 911 године. Тиме је учињен крај покушају одвајању Хрвата од Србије, а остао им је само њихов епископ у Нину. Још у то време нико није сматрао Хрвате истим народом са Србима, нити их је ико називао Словенима. Тако папа Јован VIII пише далмати-нским епископима, око 880 године, и позива их да се ставе под његову управу и каже им да се не боје Грка ни Словена, јер ће их он заштитити као што је заштитио Хрвате.(5)
Један од српских племића који се у овоме времену нарочито истицао био је Михаило Вишевић, 910-930 године. Најпре Михаило је био бан Захумља и убрзо по доласку на овај положај проширио је своју власт на кнежевину Требиња, на Дукљу и на целу област Нере-твљана. Он се помиње истовремено као "војвода Славо-није" и као "војвода Србије".(б) У ствари Михаилова бановина се простирала на простору првобитне Србије.
Наследник Гостумила, бана хрватских жупа у Панонији, био је неки Прибун. Мађари су од 907 године почели покоравати панонске хрвате, тако да је овај Прибун морао да бежи из Паноније. Дошао је у Далмацију, убио жупана Мирослава и прогласио се вођом далматинских Хрвата. (7) Пошто је раније био под фрушком власти, Прибун је хтео да сада буде фрушки вазал. Са тиме се нису слагали Византинци, под чијом власти су били далматински Хрвати, и отерају овог Прибуна а на његово место поставе неког Томислава, 914 године, не као жупана Хрвата, него као топарха једне византинске топархије ( и дају му почасно звање проконзула. Томиславу је као византинском топарху дата на управу једна шира зона у Далмацији, укључујући и приморске градове који су се налазили наспрам те зоне, тако да је у његовој топархији било више Срба него Хрвата. Укључени приморски градови су задржали своју ранију самоуправу. За ове градове није у ствари ни било никакве промене, они су и тако већ били под византи-нском управом, промена је била само у личности византи-нског управника - топарха. Охрабрени овим новим ста-њем, када је њихов владар био и византински проконзул, Хрвати уводе у Нинској Епископији српску литургију, 919 године, (9) са латинским начином служења и са глагољи-цом. Тада су у Далмацији била три начина црквеног служења: Срби су употребљавали српски језик и србицу, слободни градови су употребљавали грчку службу на грчком или латинском језику, а Хрвати су служили на српском језику али са глагољицом.
Живећи дуго времена одвојено, под заштитом Византије, која је била продужетак римских државних традиција, слободни градови у Далмацији су развили један посебни облик латинско-српске културе са јаким грчким утицајем.
Осећајући се доста моћним, Томислав је тежио да постане самостални владар и да се ослобод!) сизантинске власти, настојећи да нађе ослонца негде на другој страни. Зато се он обрати папиЈовануХ, 923 године, са молбом да му пошаље легате који he да уреде црквене односе у његовој топархији. Папа је одмах послао два своја легата и упутио писма Томиславу и његовом суседу Михаилу Вишевићу, који се овде помиње као војвода Србије, и другим великашима (10) и позвао их све на црквени сабор у Сплит 925 године. Од позваних великаша дошли су само Томислав и Михаило. Поред њих на сабор су дошли представници све три црквене групе из тадашње Далма-ције: далматински градови, Срби и