Hronično nezadovoljstvo


Svi smo ponekad zbog nečeg nezadovoljni. Ali ima onih koji su nezadovoljni svime i stalno. Otkud ovo hronicno i sveobuhvatno nezadovoljstvo, kojim ljudi zagorčavaju život i sebi i svima oko sebe?

Hronično nezadovoljnim osobama sve smeta. Čak i ono na šta drugi ne obraćaju pažnju ili čemu ne pridaju poseban značaj. Ništa njima nije potaman, ništa po volji. Takve osobe kao da bose hodaju po trnju. Teške su okolini - šire svoje loše raspoloženje i svoj jed, teže da drugima pomute duševni mir i pokvare svako zadovoljstvo.

Uzrok stalnog nezadovoljstva je u prevelikim, često neostvarivim i protivrečnim zahtevima koje ovakve ličnosti tvrdoglavo postavljaju. Sve za njih mora biti nešto posebno, izuzetno.

Njihovi zahtevi su preveliki jer sebe smatraju daleko važnijim nego što to stvarno jesu. Protivrečni su jer su te ličnosti u sebi protivrečne.

Svoje zahteve doživljavaju kao pravo koje im pripada i kao potvrdu vlastite umišljene veličine. Ti su zahtevi istovremeno beznadežan pokušaj da se izglade unutrašnje protivrečnosti, tako što će svaka od protivrečnih potreba biti zadovoljena, što je nemoguće.

Ima u hroničnom nezadovoljstvu još nečega što ga čini tako žilavim.

Ne samo da su zahtevi preveliki i protivrečni, već stalno nezadovoljna osoba budno vreba bilo kakav povod da se za nešto zakači. Najteže joj pada kada je sve u redu.

Takva ličnost veruje da je nezadovoljna svetom, koji nije na visini njenih očekivanja, a zapravo je duboko nezadovoljna sobom i nezadovoljstvo sobom projektuje na spoljašnje okolnosti.

Neostvarena ličnost je nužno nezadovoljna sobom a zatim i svime oko sebe. Najbolji način da sebi pomogne je da krene putem samoostvarenja.

Iza ogledala

Prosta logika...  Odmah se može posumnjati da imamo posla sa ovakvom osobom, čim joj nikad ništa nije potaman... Imala sam prilike da se srećem sa takvim osobama... Recimo, takva je bila moja razredna u srednjoj. Ništa, ali apsolutno ništa što neko uradi, makar dao sve od sebe, nije ni približno dobro, po nekim njenim standardima. Ni pohvale, ni lepe reči, samo kritika, kritika i kritika (i to ne ona - konstruktivna), napadanje svih i svega oko sebe brz iole valjanog povoda, sposobnost da i na najmanju sitnicu napravi totalni haos... Tipilčan primer prevrele frustracije.