Za hermetizam, kao izvor iz kojeg proizlazi šira tradicija hermetizma, može se reći da je posledica sraza egipatske i helenističke kulture u stolećima početka hrišćanskog razdoblja. Aleksandija, grčko-egipatsko trgovačko, privredno i kulturno središte, postaje kulturni centar Sredozemlja pod pax romana. Religijski, filozofski i kulturološki uticaji slivaju se u Aleksandriju. Egipatska tradicija u tome je snažno izražena. Zajedno s grčkim elementima, misterijima i filozofskim školama platonizma, neoplatonizma, stoicizma, neopitagoreizma, aleksandrijskog judaizma (posebice anđeologija i poštovanje svete Knjige), s hrišćanskim elementima (gnosticizam i ostali elementi), s persijskim zoroastrizmom (odnos prema dobru i zlu) stvara se jedna sinteza religije, filozofije i prakse nazvana hermetizam. Treba spomenuti i ostale doktrine koje su delovale na hermetizam, kao što je i hermetizam delovao na njih. Uglavnom se tu misli na alhemiju i Jamblihovu teurgiju.U Islamu, Hermetistički kult je prihvaćen kao Sabeanski, spomenut u Qur'an-u 830. godine.

Hermetizam se kao duhovno znanje prenosio i knjigama. One knjige koje se pripisuju Hermesu Trismegistosu nazivaju se hermetika, ali uobičajen je i latinski oblik, hermetica. One obrađuju poprilično široki raspon tema: kosmička načela, prirodu, redove bića, spoznavanje božanskog, misticizam, magiju, alhemiju i medicinu. Naučnici danas tekstove hermetike dijele na dva dela: filozofsku i religijsku hermetiku, i tehničku (magijsku i teurgijsku) hermetiku. Smatra se da tehnička hermetika datira između 1. i 4. veka pre Krista, ali verovatno su neki tekstovi pisani prema već postojećim i ranijim modelima. Najpoznatiji spis su Smaragdne tablice s vrlo poznatom devizom "Kako gore, tako i dolee", ali Corpus Hermeticum glasi kao najsveobuhvatnija. Osim teksta Corpus Hermeticum, postoje i drugi tekstovi koji se pripisuju Hermesu Trismegistosu, a po definiciji jesu hermetika. Među njima je poznati Asklepije (izvorno Savršena rasprava), koji je i filozofski i magijski, te tekstovi kao što su Opomena duši, te neki novo pronađeni spisi u Nag Hammadiju. Postoji također i određeni broj grčko-egipatskih magijskih papirusa za koje se tvrdi da su radovi Hermesa Trismegistosa. Jedan od njih je i dijalog između Izide i Horusa, nazvan Kore Kozmosu ili "Kći svemira".


Klement Aleksandrijski govori nam o 42 Hermesove knjige. Smatra ih vrlo važnim za rituale egipatskih sveštenika. Četiri od njih naziva "Hermesovim astrološkim knjigama", a tekst je vrlo sličan onom koji se nalazi na zidinama egipatskog hrama u Edfuu. Hermetizam u svojim misterijima proučava odnose mikrokosmosa (čoveka) i makrokosmosa (univerzuma). Sveta knjiga Hermesa Asklepiju govori o astrološkoj botanici i mineralogiji, a Petnaest zvezda, kamena, biljaka i likova govori o ljekovitim svojstvima. Egipatski i grčki misteriji su se putem hermetizma i neoplatonizma snažno uobličili u alkemiji. Rani alhemijski radovi Bolosa Demokrita iz Mendsa, oko 200. god. pr. Kr., nam govore o supstancama kao što su zlato, srebro i geme. Takođe znamo da se neki alhemijski tekstovi počinju pojavljivati pre početka hrišćanskog razdoblja pod imenom Hermesa, Agathodaimona, Izide i drugih. Neki hermetički fragmenti sadrže tumačenje hermetičke kosmogeneze i razvitak ljudske duše, a egiptaski uticaj jako je izražen. Međutim mnogi papirusi tumače i razne postupke, kao što su zatvaranje duše daimona ili anđela u kip uz pomoć biljaka, gema i mirisa, kako bi kipovi mogli govoriti i proricati. Hermetički tekstovi su navođeni kao primer kasnog helenskog sinkretizma zato što očituju obeležja magije, astrologije, alhemije, platonizma, stoicizma, misterija, ali i judaizma i gnostičke misli. Ovakvi uticaji dominantni su u kasnom helenskom razdoblju.


Izvor: Wikipedia

„Corpus Hermeticum” predstavlja zbirku svih tekstova pripisanih Hermes-Totu, a koji je sačuvan na grčkom jeziku preko gnostičkih i neoplatoničarskih tekstova, dok originalan zapis nije pronađen. „Smaragdna tabla” predstavlja otkrovenje Hermesa Trismegistosa, a hermetički filozofi oduvek su je poštovali kao „tablu zakona” svoje umetnosti. Ova „Tabula Smaragdina„ je do nas stigla preko prevoda sa arapskog i latinskog jezika. Muhjudin Ibn Arabi spada u one koji su na najjasniji način predstavljali hermetičke
Principe.

Hermetička škola i vladajući model slike sveta

Suština hermetičkog učenja

Čitavo hermetičko učenje zasnovano je na gledištu da univerzum I ljudsko biće odgovaraju jedan drugom kao refleksije, ili kao što je rečeno u Smaragdnoj tabli:

„Ono što je gore, jednako je onome što je dole. Ono što je spolja jednako je onome što je unutra.”
Tako ono što je u makrokososu mora biti prisutno i u mikroskosmosu. S obzirom na njegovo božansko poreklo, čovek je najsavršeniji odraz univerzalnog Intelekta i stoga se on može smatrati ogledalom celokupne slike kosmosa.

Evolucija modela slike sveta

Najstarija slika sveta - zemlja kao disk prekriven zvezdanim svodom neba – predstavlja prirodno I neposredno iskustvo čitavog čovečanstva. Ona u sebi odražava sveprisutnu dvojnost - nebo svojim kretanjem manifestuje aktivan i muški pol postojanja, dok zemlja odgovara pasivnom ženskom polu. Njihov uzajamni odnos, ili odnos aktivnog i pasivnog principa predstavlja prototip mnogobrojnih analognih dvojnosti, konceptualni par duha (intelekta) i duše.
Ptolomejev sistem sveta je slika sveta u kojoj zemlja kao globus predstavlja centar. Oko ovog centra se sedam „planeta”: Mesec,Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn okreće po različitim orbitama i sferama. One su u prvom krugu opasane nebom fiksnih zvezda, a u sledećem nebom bez zvezda ili krugom Zodijaka.
Ovo se, prvo, zasniva na neposrednom iskustvu čoveka, a dalja gradacija nebeskih sfera je odraz ontološkog metoda posmatranja poretka sveta, prema kome se na svaki nivo postojanja nastavlja jedan viši, tako da viši nivo u sebi „sadrži” niži. Svaka šira nebeska sfera u kojoj se zvezda kreće je manje uslovljena, čistija i bliža božanskom izvoru, tako da tome odgovara stepen postojanja ili nivo svesnosti

Materija se cepa, stavi tu ementaler i ispadaju kvarkovi, crne rupe, centrifugirani uran i šta sve ne! Tako i sa alhemijom, Hermes i Alhermes – konačno vi ste ti koji bi trebalo da mi date odgovor.

-- Umberto Eko, Fukoovo klatno, 1988.
Omnibus: Jedna od etapa u evoluciji coveka - Homo hermeticus

Samo je jedan među hemijskim, pa samim tim i alhemijskim, elementima koji zaslužuje da bude ogledalo duše. Verovatno ste pomislili na zlato, metal oko koga se vrti onaj praktični deo alhemije. Istini za volju, zlato može mnogo toga. Međutim, budimo neko vreme duhovi prosvećenosti. Upoznavanje sa srednjovekovnim, a i onim starijim kolegama, trebalo bi da bude susret u koji ulazimo sa respektom. Pre dugo priželjkivanog susreta, da vidimo šta bi sa ogledalom duše. Ogledalce je, u normalnim okolnostima, jedini tečni metal – mercurius, tj. živa. Ona se u alhemičarskim spisima označava isto kao i planeta Merkur. Logično. Merkur je, naravno, bitan lik rimskog panteona kome odgovara kolega Hermes iz helenskog. Opet logično, hermetika je ime dobila po Hermesu, ali ne onom iz prethodne rečenice. U alhemiji, nažalost, ništa nije tako jednostavno kao što na prvi pogled izgleda. Ustvari, još je mnogo, mnogo gore. Čak ni o poreklu same reči alhemija ni danas ne postoji konsenzus među planetarnim mudrim glavama. O ciljevima i metodama da i ne pričamo. Ipak, moja omiljena verzija je ona koja nas vraća u vreme Iznoguda i Haruna al Rašida.
Dakle, priča prva.


Bagdadski lopov

Bagdad, 764. godina. Džafar al Sadik, šesti Imam i naslednik Muhamedovog zeta Alija, bavi se "naučnim obrazovanjem" u Egiptu. Iako popularan, ne može se reći da je imao previše onih koje je podučavao. Logično je onda što mu pažnju potpuno zaokuplja dete više zainteresovano za svet mistike i nauke i višesatno druženje sa knjigama i spisima, nego za brljanje po pesku. Ipak, Džafar al Sadik nije baš slutio da će to dete, Džabir ibn Hajan, postati najveće ime alhemije prvog milenijuma.

Nema sumnje da su se sa ostacima tradicije grčke nauke Arapi susreli preko Egipta, Sirije i Persije. Ono što je u Grčkoj nazivano hemeja, keo ili u Egiptu kem, u Arabiji tada dobija određeni član al i postaje al himija. Jedan od prvih susreta sa grčkom hemijom Arapi su doživeli pri opsadi Konstantinopolja, najvećeg i najjačeg uporišta hrišćanstva. Spaljivanje njihovih drvenih lađa "grčkom vatrom", lako zapaljivom smešom koju nije moguće ugasiti vodom, a čiji se sastav, gle čuda, ni dan danas sa sigurnošću ne zna, nateralo je Arape da se upuste u nešto što su sami nazvali alhemijom.

Džabiru su u ruke dospele knjige i spisi koje su arapski trgovci vekovima prenosili iz Evrope i sa istoka. Sreća njegova bila je i u tome što je živeo u vreme najvećeg uspona Arapskog sveta, ibn Halduna, Šeherezade. Džabiru se, u zapadnom svetu kasnije poznatom kao Geber, pripisuje veliki broj knjiga napisanih u to vreme, mada noviji podaci ukazuju da je deo knjiga napisan kasnije – u IX i X veku i da autor nije jedan čovek nego grupa pripadnika muslimanskog pokreta zvanog Ismailija, čiji je aktivni član bio i sam Džabirov otac (Hajan). Osnovne ideje Džabirovog opusa nadovezuju se na aleksandrijsku alhemiju i teorije Aristotela. Tako i Džabirovo poimanje materije obuhvata četiri principa: toplotu, hladnoću, vlažnost i suvoću, a metali se, u stvari, sastoje od po dva od ovih principa koji određuju karakteristike samog metala – njihove spoljašnje kvalitete, dok su preostala dva principa urođena i predstavljaju unutrašnje kvalitete. Na primer, spoljašnji kvaliteti zlata su toplota i vlažnost, unutrašnji hladnoća i suvoća, inače spoljašnji kvaliteti srebra. Šta je onda potrebno za prevođenje srebra u zlato? Samo prevesti njegove unutrašnje kvalitete u spoljašnje. Jednostavno, zar ne? Međutim, i nije sve bilo baš tako jednostavno. Džabir je smatrao da je za ovakve transformacije, tj. transmutacije kako bi to alhemičari rekli, neophodno prisustvo eliksira. Za njegovo pripremanje koristio je biljne i životinjske supstance, te se po tome razlikuje od većine svojih prethodnika. Pokušavajući da nađe optimalan recept za pripremanje eliksira, Džabir je dao veliki doprinos hemiji koju danas poznajemo. Detaljno je opisao amonijum hlorid, pokazao kako se priprema olovno belilo, destilovao sirće i dobio "jaku" sirćetnu kiselinu, odnosno najjaču poznatu kiselinu starog veka. To je bila razblažena azotna kiselina, za koju je verovao da je barem potencijalno jača od sirćetne.


Živa i sumpor, naravno, ponovo zauzimaju bitno mesto u hijerarhiji 'metala'. I Džabir je smatrao da je živa suštinski metal zbog svoje tečne prirode i osobine da reflektuje sopstvenu okolinu, a dušu zadržava u unutrašnjosti nedostupnu očima drugih. Sumpor, neobično sagorljiv, poseduje boju zlata. Sve što je trebalo uraditi svodilo se na određivanje odnosa u kom treba pomešati živu i sumpor (bilo po principima numerologije ili praktično – mnogobrojnim destilacijama) i na taj način dobiti bilo koji drugi metal. U Džabirovim radovima opisane su destilacije velikog broja supstanci životinjskog porekla. Kao proizvodi destilacije uvek se javljaju gas, zapaljiva materija, tečnost i suvi ostatak koji odgovaraju principu četiri elementa i predstavljaju vazduh, vatru, vodu i zemlju. Razdvajajanjem toplote od hladnoće i vlažnosti od suvoće otvaraju se mogućnosti za dalje kombinacije u odgovarajućim proporcijama. Primera radi, evo recepta za izolovanje hladnoće koji navodi The Historical Background of Chemistry:

Sipati vodu u tikvu i dodati supstancu koja poseduje izraženu suvoću, kao što je sumpor ili nešto slično. Tako će vlažnost vode biti osušena suvoćom (sumpora) i toplotom vatre neophodne za destilaciju; vlažnost će biti potpuno spaljena, a od vode će ostati jedino izolovana hladnoća.

Tajna uspeha leži u velikom broju ponavljanja. Vodu treba prvo samu destilovati sedamdeset puta, a zatim dodati sunđer impregniran sušilom, destilovati ponovo, dodati nov impregniran sunđer u destilat i ponoviti destilaciju. Za dobijanje hladnoće neophodno je sedamsto ovakvih destilacija.

Kao rezultat velikog laboratorijskog iskustva, Džabir je napravio mnogobrojne aparate i posude svestrano korišćene od tadašnjih alhemičara. Osim toga, klasifikovao je supstance na "duhove" ili supstance koje potpuno isparavaju u vatri, "metalna tela" ili kovne supstance i "tela" – minerale ili supstance koje se pri kovanju pretvaraju u prah.

Sledbenik Džabira ibn Hajana bio je persijski alhemičar Al Razi (850–925 g.), kod Evropljana poznat kao Razes. Sa Al Razijem medicinski deo alhemije dobija na značaju. Tako je već tada, zahvaljujući Al Raziju, bio poznat način za pripremanje gipsa i njegova upotreba za fiksiranje slomljenih kostiju. Ovo skretanje alhemije ka medicini nastavio je i Persijanac ibn Sina (979 – 1034 g.), poznat pod imenom Avicena, jedan od najznačajnijih lekara u vreme između antičkog perioda i rađanja moderne nauke. Poučen neuspesima ranijih vekova, nije verovao u mogućnost dobijanja zlata iz drugih metala, te je po tome bio i ostao izuzetak među alhemičarima.

Arapski alhemičari su, nesumnjivo, bili i naučnici i tehnolozi. Najvrednije nasleđe koje su nam ostavili, ipak, nisu ni sirće, ni gips, već sama ideja alhemije. U tadašnjoj Evropi, nažalost, nije bilo nikoga ko bi to znao da ceni. Valjalo je sačekati još barem dva veka da se u glavama evropskih mudrijaša iskristališe koncept eksperimenta i da neko počne sa prevođenjem arapskih i antičkih tekstova. Zahvalnost za to dugujemo pre svega Albertusu Magnusu, čoveku koji je još za života stekao atribut magnus (veliki). I Rodžeru Bekonu takođe. Alhemija se početkom XIII veka vraća na prostore našeg kontinenta.



Anarheologija

Prvo, zvinjavam se što aktiviram ovu temu od pre Isusa Hrista (ako je uopšte tema). Drugo, zna li neko neke knjige o hermetici, gde je sve udžbenički izloženo; ili ono bar, ima li prevoda klasika na srpski jezik koji bi mogli da se nađu u nekoj biblioteci ili u PDF formatu. Ja bar ne nalazim ništa.