Kosovska legenda :: Srpski Nacionalisticki forum

Да ли је Вук Бранковић издао на Косову?

Најстарији извештаји о боју на Косову нигде не спомињу издају. Састављач копоринског родослова спомиње у објашњењу како је кнез Лазар могао да буде ухваћен каже: да ли га је издао који од његових слугу, или је сам Бог тако судио...Каснији састављачи кажу да су неки због страха или неверства побегли.
Преведилац, грчког хроничара Јована Дуке, као издајника спомиње Драгослава Прибишића, односно како се у спису каже: такав се глас био разнео...или су овај глас пустили сами Турци, да би поплашили нашу војску или је хтела несрећа...ради грехова хришћана.
Мавро Орбин је 1601. године објавио дело Краљевство Словена, и у њему говори о свађи 2 Лазарева зета, Вука и Милоша и о Вуковом издајству. Он је први који оптужује Вука Бранковића за издајство, додуше са малом резервом: Вук Бранковић, зет кнеза Лазара, спасе се готово с целом својом војском, јер је (као што неки кажу) тајно уговорио са Муратом да изда (као што је већ учинио) свога таста, да би добио његову државу. Орбин је ово вероватно преузео из народног предања, јер на пример он спомиње и да је Вукашин убио цара Уроша, што је и доказана неистина.
Четири године касније и Лукарић помиње Вуково издајство.
А од њих двојице је прешла и код каснијих писаца.
Овако је ствар текла са историјским документима, а хајдемо сада мало да логички промислимо о овом наводном издајству Вука Бранковића.
Да ли је Вуку више одговарало да буде Муратов и турски вазал или да остане сарадник свога таста, са којим је у породичној вези, племенској и верској? Ја се опредељујем за ово друго.
Да је намеравао да изда кнеза Лазара, он онда не би морао ни да долази на Косово или ако би дошао у бој, онда би и сам ударио на кнеза. Ни једна од ове две солуције нису тачне, већ је учествовао у боју и после битке је био против Турака.
Да ли би у опису преноса Лазарева тела у Раваницу, имао храбрости и морала да сусретне тело и да га плачући и јадикујући испрати, а да је притом издајник? Мислим да не би, а како је ово учинио, плачом испратио Лазарево тело, сведочи да је био честит.
Да ли би деспот Стефан Лазаревић оставио престо сину издајника Србије, Ђурђу Бранковићу? И да се после овог чина нико не побуни? И ово говори у прилог томе да Вук Бранковић није издајник и да га у то време нико као издајицу не доживљава.
Ако погледамо турске извештаје, видећемо да је десно крило, којим је Вук управљао однело победу у боју на Косову.
Зна се ду су неке српске чете, после пораза и заробљавања кнеза Лазара, побегле, одступиле, као на пример Влатко Вуковић, можда је међу овим четама било и Вукових јединица, али у сваком случају није у питању никаква смишљена издаја.
Али зашто се народни певач, а касније и неки историчари, окренуше да кривца траже баш у Вуку Бранковићу?
Вук је преживео косовску катастрофу, а после битке је покушао да преузме кормило државе, потписивао се на повељама: господар Србљем и Подунављу. Можда у овој његовој тежњи, треба тражити корене његовог тобожњег издајства. Народном певачу никако се није допала Вукова жеља да наследи Светог кнеза Лазара. Вук није био за прихватање вазалских односа са Турцима, а кнегиња Милица јесте, већ је Вук више био за споразум са Мађарима (занимљиво да је у овакав аранжман са Жигмундом, краљем Мађарске, касније ушао деспот Стефан Лазаревић). Вук Бранковић се супростављао Турцима све до 1392. године, када прихвата вазалне обавезе (плаћање данка и учешће у војним походима). Вук није учествовао у бици на Ровинама 1395. године (а учествовали су и Стефан Лазаревић, и краљ Марко и Константин Драгаш). Није учествовао ни у бици код Никопоља 1396. године. Како се показао као неверан вазал, Турци му одузимају скоро све земље и дају Лазаревићима (неке тврђаве су Турци за себе задржали).
Вуков син, Ђурађ Бранковић (исти онај који је наследио деспота Стефана Лазаревића) се сукобио са Стефаном 1402. године који га хапси и затвара у тамницу због сумње да је хтео да уз помоћ султана Сулејмана преузме власт у Србији. Исте године је Ђурађ ослобођен из тамнице и ускоро прилази Сулејману, сукобљава се са Стефаном у новембру 1402. године код Грачанице и бива поражен. На Ђурђевој страни су били и турски одреди, али је Стефан Лазаревић извојевао победу. Можда је баш сарадња Ђурђа са Турцима, а против Лазаревог сина и то баш на Косову имала утицаја да се ликови и године измешају, а да срамота са Ђурђа пређе на Вука. Стефан и Ђурађ су се измирили тек 1412. године уз посредовање мајке Маре.

Литература: Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 2006. године
Љубомир Ковачевић, Вук Бранковић, Београд 1990. године
Андрија Веселиновић; Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад-Београд