Hm, bas se pitam kome sam se obratio ? Pripadnicima onih koji sebe smatraju civilizovanim ? Inteligentijim od svih stvorenja na ovoj planeti ?

Da li ... ??

Na dalje, gledajte, bez komentarisanja. 

Teorija Pra-reči - Božja fizika
Priredila Branka Mraz


Spektakularni rezultati  teorije Pra-reči je; da iz razloga visoke simetrije Hiperprostora u njemu egzistira jedan izvor iz koga su se razvile sve prostorno-vremenske strukture i kroz to sadržana energija i materija….

…Iz rezultata svojih posmatranja je dr. Mihael Kenig izveo fizički dokaziv model za besmrtnost ljudske duše i takođe dao prilog kliničkim rezultatima medicinskog posmrtnog istraživanja…

Može li se besmrtnost duše fizički objasniti? Fizički objašnjivi procesi svesnosti. Teorija Pra –reči. Dr. Mihael Kenig je to uradio tako što je istražio unutrašnje i spoljašnje prostor-vreme.

Za razumevanje svesnih procesa nije dovoljno ispitati mikrobiološke strukture. Duh odnosno svesnost je još dublje usidrena na nivou elementarnih čestica u materiji. Standardna meinstrem fizika i njeni modeli elementarnih čestica nisu primereni da daju zadovoljavajući odgovor.

Stoga su posebno značajni radovi francuskog atomskog fizičara J.E. Charona i nemačkog kvantnog fizičara Burkharda Haima. Obojica su nezavisno u zadnjoj deceniji prošlog veka razvili strukturne teorije sa kojima je moguće samo primenom nekoliko prirodnih zakona kao brzina svetlosti, plankova konstanta i broj Pi - mase, naelektrisanja i drugih merljivih karakteristika izračunati osobenosti elementarnih čestica.

Uz to su Charon i Haim razvili matematičke formulacije i oba uvode na odgovarajući način transdimenzije sa kojima biva omogućena geometrijska predstava elementarnih čestica. Kako jedan tako i drugi, ovi naučnici su uveli četiri daljnje dimenzije, sa kojima su se sve poznate elementarne čestice mogle modelirati. Jedan delić kao elektron Charon opisuje kao mesto preseka između spoljnog četvorodimenzionalnog prostor-vremena (tri dimenzije prostora i vreme našeg Univerzuma) i četvorodimenzionalnog unutrašnjeg prostor-vremena koje je skriveno tako reći „iza“ elektrona. To unutrsšnje prostor-vreme ima druge metričke a sa tim i druge fizičke osobenosti od nama poznatog spoljnog prostor-vremena našeg Univerzuma.

Unutrašnje i spoljno prostor-vreme

Ako sebi predstavimo spoljnjo prostor-vreme našeg Univerzuma kao dvodimenzionalnu ravnu površinu i unutrašnje prostor-vreme kao zakrivljenu površinu kugle, tako dobijamo jednu vidljivu predstavu metričkih odnosa. Mesto na kome se elektron zadrži u spoljnim prostor-vremenu, biće reprezentovan kroz tačku dodira ravne površi sa zakrivljenom loptastom površi.

S obzorom da je Charonova teorija  kompatibilna sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta i on je samo proširuje u četiri dimenzije nazvao „ kompleksna teorija relativiteta“ Charon pokazuje da unutrašnje prostor-vreme elektrona u sebi obuhvata fotonski gas, i da kroz proces uzajamnog delovanja elektrona kao i njegovog naelektrisanja a i mase mogu biti izračunati.

Fotonski gas u unutrašnjosti elektrona fungira pritom kao pamćenje elektrona, svako iskustvo elektrona npr. sudar sa nekom česticom će biti pohranjeno u formi svetlosnog obrasca u unutrašnjem prostor-vreme elektrona. Unutrašnje prostor-vreme elektrona pulsira između ostalog jednom veoma visokom frekvencijom a pritom prolazi njegovo unutrašnje vreme ciklično i fotonski gas sve svetlosne obrasce koje je primio uvek iznova cilkično prolazi. Preko elektromagnetskog uzajamnog delovanja elektrona svetlosni obrasci mogu međusobno razmenjivati informacije.

Ako ove osobenosti prenesemo na veći kolektiv elektrona npr. DNS i molekule proteina biološke ćelije iz toga sledi da elektroni sa svojim svetlosnim obrascima ciljano deluju na građu koherentnih elektromagnetskih talasa, kojima upravljaju hemijskim reakcijama i procesom razmene materija. Tu dakle nastaje most ka biofizičkoj predstavi modela bioplazme i biofotona koje je obznanio biofizičar prof. Popp.

Kvantnomedicinski dijagnostički postupak

Ovim modelom elektrona mogu se opisati i mentalni procesi svesnosti. Razvijena je kvantnomedicinska dijagnostička metoda kojom može biti merena raspodela bioplazme u ljudskom telu radi ranog prepoznavanja bolesti. Upređivanjem je zaljučeno da su teorije Charonsa i Haimsa korespodentne. Dalje je uočeno da se iz uslova rezonancije može podstaći egzistencija Hiperprostora u kojoj su ugrađeni kako spoljašnje tako i unutrašnje prostor-vreme.

Ispitivanjem Hiperprostora, a obzirom da je spoljnje i unutrašnje prostor-vreme međusobno ograničeno spiralnom strukturom, dr.Mihael Kenig je preduzeo kvantiziranje prostora i vremena i razvio teoriju Pra-reči.

Spektakularni rezultat teorije Pra-reči je; da iz razloga visoke simetrije Hiperprostora u njemu egzistira jedan izvor iz koga su se razvile sve prostorno-vremenske strukture i kroz to sadržana energija i materija.

Ovaj izvor Kenig nazvao je ELI – energija, svetlo, informacija. Takođe je otkrio i kvantni model za zagonetnu tamnu materiju.

Fizički model besmrtnosti

Iz rezultata svojih posmatranja je dr. Mihael Kenig izveo fizički dokaziv model za besmrtnost ljudske duše i takođe dao prilog kliničkim rezultatima medicinskog posmrtnog istraživanja.

Ličnost jednog čoveka sa svim sećanjima, iskustvima i talentima- dakle duša- nalazi se u esencijalnim elektronima i pozitronima, koji se tokom života zadržavaju u nervnim ćelijama i prilikom smrti napuštaju telo. Tada ostaje ta zajednica esencijalnih elektrona – stanjeni deo napuštenog fizičkog tela- i dalje na okupu i gradi i posle smrti opstajuću svest jednog čoveka.

Jedna takva zajednica esencijalnih elektrona može preuzeti i morfičku organizaciju jednog novog bića , kroz šta učenje o reinkarnaciji dobija prirodno naučno objašnjenje. Stoga je vidljiva mogućnost da čovek i fizički može biti besmrtan.

Ako fotonski gas u unutrašnjosti elektrona i pozitrona jednog čoveka kroz energetske veze postigne jedan maksimalan stupanj poredka, moguće je kroz snažno obogaćenje bioplazme u telu doći do toga da degeneracija i starenje budu zaustavljeni kroz time izmenjene metaboličke procese.

Tada postoji čak i mogućnost i za prelazak od spoljnog prostor-vremena u Hiperprostor- uspeće.

Ovim Mihael Kenig  sa kvantnofizičkom metodikom gradi  most između prirodnih nauka i spiritualnosti, kao i religije i nauke i nazire predstojeće procese transformacije pred kojom stoji čovečanstvo.

Pored sloma starog privredno-ekonomskog poredka na kome se bazira beskrupulozno crpljenje prirodnih resursa, Kenig sa nadom očekuje uspostavljanje nove celovite slike sveta koja će čoveku omogućiti da se razvije ka višoj svesti i time višem kvalitetu života.

Da bi se tamo stiglo potrebno je sprovesti imdividualnu i kolektivnu promenu karme, gde je napor svakog pojedinca od jednakog značaja kao i primanje božanske pomoći iz Hiperprostora.

Dr.rer. net. Michael König je kvantni fizičar.

Težište njegovog naučnog rada je na 25 godišnjem ispitivanju interakcije duha i materije

bavio se istraživanjem kvantnih efekata u čip tehnologiji.

17 god. vodio institut za duhovnu fiziku u St. Galenu u Švajcarkoj.

Kao jedan od eksperata Nove fizike nastupao je dokumentarnom filmu (R)evolucija 2012. Ditera Broersa

preuzeto sa ...

Through The Wormhole

Serijal od 8 emisija. Svim emisijama sam zalepio titl i uploadovao. U emisijama se govori ponaosob o mnogim pitanjima o kojima se na ovdasnjim temama diskutuje.

===================================

Prinudjen sam da obrisem linkove. Razlog? YT ih blokirao.

Naučnici koji rade pri Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) objavili su da su pronašli način da "uhvate" na više od 15 minuta atome antimaterije koji uglavnom nestaju posle delića sekunde.





To će omogućiti naučnicima da te atome ispitaju u nadi da će razumeti šta se desilo u prvim trenucima postanka univerzuma.

Ovo postignuće je značajno poboljšanje ranijih pokušaja da se uhvati antivodonik, koji kao i sva antimaterija teži da nestane pre nego što naučnici stignu da ga ispitaju.

"Krenuli smo od dve desetine sekunde do 1.000 sekundi", rekao je američki naučnik Džefri Hengst, portparol istraživačkog tima ALFA koji tradi u CERNU-u.

Poboljšani metod se sastoji u tome da se atomi antivodonika ohlade na manje od pola stepeni iznad apsolutne nule (oko -273 stpeni celzijusovih). Istraživanje je objavljeno u časopisu "Nature Physics".

Hengst je rekao da produžavanje životnog veka antivodonika znači da naučnici imaju vremena da ga uporede s atomima vodnika.

Portparol Američkog instituta za fiziku Filip Ševe rekao je da je postignuto pobljšanje, ali da nije reč o nečemu novom. "Sada će morati da uhvate veći broj atoma", dodao je.

Hengst je rekao da je ALFA tim već uhvatio oko 300 atoma antivodonika.

Razumevanje antivodonika će pomoći u odgonetanju nekih od najvećih zagonetki u fizici. Teoretičari kažu da su u trenutku postanka univerzuma morale nastati jednake količne materije i antimaterije, ali da antimaterija nestaje iz prirodnog univerzuma, dok se materija skuplja u zvezdama, planetama i galaksijama.


izvor: B92

Kako je svemir mogao nastati ni iz čega?



Ništa nije besplatno, kaže nam narodna mudrost, međutim, na prvi pogled čini se da ova tvrdnja ne stoji kada govorimo u kozmičkim razmjerima.

Naime, mnogi fizičari danas smatraju da je svemir nastao ni iz čega, u velikom prasku, što pak znači da se ništa na neki način pretvorilo u nešto. Kako je to moguće? Zanimljiv i popularan odgovor na ovo pitanje daje video film objavljen u New Scientistu (pogledajte dolje).

Poznati svemir ima promjer od oko 93 milijarde svjetlosnih godina. Ispunjen je materijom mase od oko 10 na 54 kg (broj u kojem iza jedinice na početku slijede 54 nule). Ipak, fizičari smatraju da je nastao iz ništavila u velikom prasku prije nekih 14 milijardi godina. Kako se to dogodilo, vjerojatno je jedno od temeljnih pitanja znanosti. Dakle, kako ni iz čega može nastati nešto?

Sve počinje entropijom koja je zapravo samo znanstveni naziv za nered. Ništa nije toliko bez reda kao ništavilo. Ništa možete miješati, mućkati i razmještati i opet ćete dobiti ništa. S druge strane, nešto je uvijek uređeno. Ne možete izokrenuti atom, a da ipak ostane atom. Dakle, ništa ima veću entropiju od nečega, a ukupna entropija se nikada ne smanjuje. Iz toga proizlazi da se ništa nikada ne može pretvoriti u nešto. Međutim, čini se da u ovoj ideji postoji kvaka. Naime, jedan oblik Heisenbergova principa neodređenosti kaže da sustav nikada ne može imati energiju koja je točno jednaka nuli. A budući da su energija i masa ekvivalentne, ništavilo nikada nije tako prazno kako se nama može činiti.

Kada bismo iz svemira na neki način uklonili svu materiju, u njemu bi čestice i dalje nastajale ni iz čega i nestajale zahvaljujući temeljnoj nasumičnosti kvantne mehanike. No kako iz nasumično stvorenih čestica razbacanih unaokolo nastaje cijeli svemir koji potom traje milijardama godina?

Drugi dio principa neodređenosti kaže da fizikalna tijela mogu zamijeniti energiju s vremenom i obratno. Primjerice, ni iz čega može nastati nešto s velikom energijom, no u tom će slučaju trajati vrlo kratko. S druge strane, nešto može trajati vrlo dugo, ali s malom energijom. Fizičari tvrde da je ukupna energija svemira gotovo jednaka nuli. Kako to? Zbog gravitacije! Gravitacija je jedina sila koja uvijek samo privlači, a to pak znači da je ona negativna energija koja se poništava s energijom širenja svemira. Ova činjenica da je ukupna energija svemira vrlo blizu nule omogućuje mu da opstane jako dugo.

No to još uvijek ne objašnjava kako je neki maleni proizvod kvantne mehanike postao toliko velik. Za to nam je potrebna tzv. inflacija koja je prema kozmolozima izazvala ekspanziju ranog svemira. Promatranja udaljenih galaksija i pozadinskog mikrovalnog zračenja (svojevrsne jeke velikog praska) potvrđuju da se inflacija uistinu dogodila, međutim, što ju je izazvalo još uvijek nije jasno.

Na kraju krajeva, bez obzira na to kako je svemir postao tako velik kakav jest, iz zakona fizike proizlazi da se sva njegova energija i materija svode na nulu. Drugim riječima, svemir je u cjelini samo neobična forma ništavila. Iz te perspektive, pitanje kako smo ni iz čega dobili nešto zapravo više i nema smisla. Nešto i ništa u suštini mogu biti jedno te isto, prenosi tportal.hr




Preuzeto sa ...

Kako kvantna fizika dokazuje postojanje univerzalne svijesti čiji smo mi dio!



Neke crne rupe bi mogle biti toliko stare da su starije i od samih prvih zvijezda, neke crne rupe su još starije i formirale su se prije samog Velikog Praska, ali kako je to moguće, da crne rupe postoje i prije postajanja svemira, pa postoji li išta što je starije i od toga, ima li nešto starije od materije i antimaterije koju možemo detektirati?



Astrofizičari Bernard Carr i Alan Coley sa Sveučilišta Cornell su istraživali desetine crnih rupa iz kojih se povremeno može vidjeti ogromni izboj gama zračenja, začuđeni takvim pojavama bacili su se na izračune koliko i kako su stare određene crne rupe s takvim odlikama. Njihova istraživanja i izračuni doveli su do gotovo heretičkih hipoteza, neke crne rupe (koje su nazvali primordijalne crne rupe) su bile u stanju izdržati Veliko Sabiranje i Veliki Prasak, dakle kraj prošlog univerzuma i početak ovog, ako su imale otprilike masu našeg Sunca. Što znači da bi neki objekti u našem univerzumu mogli biti striji od samog univerzuma.

No je li postojalo išta prije Velikog Praska, to jest da li je prošli univerzum stvarno završio postojanje u Velikom Sažimanju?


Sir Roger Penrose.

Trenutačne pretpostavke tvrde da je naš univerzum star oko 13,7 milijardi godina, a naša planeta oko 4,7 do 5 milijardi godina. Sir Roger Penrose sa Sveučilišta Oxford i njegovog Matematičkog Instituta, smatra da se iz podataka skupljenih teleskopom Planck o mikrovalnom pozadinskom zračenju, može zaključiti kako je prije ovog univerzuma postojao drugi univerzum.


Teleskop Planck.

Nama je Penrose jako interesantan zbog svoje interesantne ali kontroverzne knjige pod nazivom The Emperor’s New Mind iz 1989., koja povezuje fundamentalnu fiziku s ljudskom (i životinjskom) sviješću. On smatra da poznati zakoni fizike nisu dostatni da bi objasnili fenomen svijesti (i mi se s njim u potpunosti slažemo). Penrose tvrdi da bi se karakteristike nove „potrebne“ fizike upotrijebile kako bi objasnili za sada neobjašnjive pojave u prirodi i univerzumu, te da bi ona trebala specifizirati potrebnu poveznicu između klasične i kvantne mehanike (koju on naziva; correct quantum gravitiy). On tvrdi da sadašnji kompjutori nisu u stanju imati svijest jer su algoritamski deterministički sustavi, on smatra da su racionalni procesi u našim umovima u potpunosti algoritamski i da se mogu duplicirati sa odgovarajućim kompjutorom. Penrose je još dublje zagrebao ispod površine svojom slijedećom knjigom pod nazivom:  Shadows of the Mind, s kojom je pokušao još više objasniti kako se ljudsko razmišljanje ne može bazirati ni na jednom poznatom znanstvenom principu. Penrose je zajedno s Stuartom Hammeroff-om došao na ideju da je svijest rezultat kvantnog gravitacijskog efekta mikrotubulusa.


Max Tagmark.

No Max Tagmark je iznio u svom istraživanju koje je objavljeno u tiskovini  Physical Review, napravio kalkulacije da neuroni ispaljuju pobuđenja u mikrotubuluse sporije nego li je potrebno za održavanje teorije Sir Penrose-a.  Po Tagmarkovim riječima: „Samtramo da je jako mala vjerojatnost da je mozak evoluirao iz kvantumskog ponašanja.“

Penrose i Hameroff su naknadnim izračunima pronašli mnoge nepravilnosti u Tagmarkovim istraživanjima, i optužili su ga da je namjerno koristio pogrešne pretpostavke da bi srušio njihov rad.

Koliko je ovaj rat o „svijesti“ u znanstvenim krugovima važan i kako su opasne veze s ovom dvojicom znanstvenika otkriva i izjava Phillip-a Tetlow-a koji je sam provjerio radove Penrose i Hameroff-a i složio se s njihovim tezama: „Ideje o ljudskom razmišljanju i svijesti nisu prihvaćene u znanstvenim krugovima, Penrose pripada šačici znanstvenika koji vjeruju da je priroda svijesti kvantni proces.“

Unatoč mnogim kritikama koje su Penrose i Hameroff morali izdržati tijekom godina, novi eksperimentalni pokazatelji i snimke neuronskih „šiljaka“ i podataka vezanih za njih sugeriraju kompleksne procese komputacije u neuronima koje mogu uključivati i električne interakcije na kvantnom nivou, koje odbacuju naivne modele tajminga kroz neuronsko kodiranje.

Penrose je u knjizi:  A Brief History of Time, rekao slijedeće: „Smatram kako univerzum ima svrhu, nije se samo tako stvorio sasvim slučajno, neki ljudi smatraju da je univerzum stvoren samo zato da bi postojao tek tako, i da smo mi samo splet slučajnih okolnosti. Ne smatram da je to koristan način razmišljanja, i potpuno sam siguran da je stvar mnogo dublja nego li se danas misli.“

Penrose je dobitnik brojnih znanstvenih nagrada i dugogodišnji prijatelj Stephen-a Hawkinga koji pak ide korak dalje s razmišljanjima o ustroju univerzuma i životu u njemu.


Stuart Hamerhoff.

Stuart Hamerhoff profesor na Sveučilištu Arizone , psiholog i anesteziolog koji se zamjerio tvrdokornoj znanstvenoj zajednici sa suradnjom na području svijesti s Penrose-om, on je dodatno otkrio kako se problem svijesti i svjesnosti može riješiti ne samo kroz mikrotubularne operacije mozga već i kroz operacije na molekularnom i supermolekularnom nivou. U svojoj knjizi Ultimate Computing (1987.) on je otkrio kako je biološko tkivo naročito mikrotubulusi dio citoskeletona, te da su oni komponente osnovnih jedinica procesuiranja, a ne neuroni, kako se do sada razmišljalo.


Stephen W. Hawking.

Hawking koji je poznat i priznat po svijetu kao jedan od najboljih matematičara i fizičara, on je sa Penroseom radio na istraživanju teorema o gravitacijskim singularitetima (crnim rupama), i otkrio kako crne rupe trebaju emitirati radijaciju. On je matematičkim proračunima došao do zaključka potpunog objašnjenja o crnim rupama te ih objasnio trima svojstvima: kutnom momentu, masi i električnom naboju.


Jim Hartle.

S Jim-om Hartle-om je stvorio teoriju i razvio model o tome da univerzum nema granica u prostoru i vremenu, to jest da univerzum nije „zatvorenog oblika“.

Hawking je izjavio kako je gotovo u potpunosti siguran da postoji vanzemljski život u drugim dijelovima univerzuma i da je koristio matematičke izračune da bi došao do te pretpostavke, izjavio je slijedeće: „Mom matematičkom mozgu, brojevi su sami natuknuli kako je postojanje vanzemaljskog života sasvim racionalna stvar, pravi izazov bi bio u tome da shvatimo kako ti vanzemaljci zapravo izgledaju. Ako nas vanzemaljci posjete, onda će se dogoditi ista stvar kako se dogodilo s Kolumbom i autohtonim stanovništvom, to jest stvari se neće dobro odvijati po nas, autohtono stanovništvo.“ Hawking je predložio da bismo umjesto pokušaja ostvarivanja kontakta s vanzemaljcima trebali izbjegavati kontakt sa takvim formama života.


David Chalmers.

David Chalmers Australijski filozof specijaliziran za filozofiju uma, je također na različite načine povezao kvantnu fiziku sa sviješću, smatrajući da fizičari ne bi trebali gledati na kvantnu fiziku kao jedan izolirani dio koji je isključivo povezan sa tom znanošću, već bi je prvo trebali povezati sa sviješću te je razmatrati zajedno sa svim drugim znanostima.


Henry Stapp.

Jedna od najinteresantnijih istraživanja vezanih za svjesnost i kvantnu fiziku, koja se sukobljava s našim trenutačnim ZNANTVENIM i RELIGIJSKIM razmišljanjima su ona Henry-ja Stapp-a, po njemu je svijest u našem mozgu povezana sa sveopćim sustavom koji je dio nas samih, te da su ostatak fizičkog univerzuma i vanjske reprezentacije povezane sa znanjem i zakonima fizike koji mogu dozvoliti točne predikcije budućih događaja.

Nadamo se da shvaćate koliko je ovo važno, do sada se nije na odgovarajući način uspijevalo objasniti pojave kao što su intuicija, psi-sposobnosti, vidovnjaštvo i slično. Ako smo mi samo dio velike univerzalne svijesti i ako takva svijest zadire u domenu kvantne fizike i mehanike, onda je sve povezano u jedno, uključujući i nas, što stvara neslućene mogućnosti znanja i saznanja prema kojima je većina ljudi i te kako skeptična jer se ne uklapa u tradicionalno rezoniranje koje ne ide u domene sub-atomske fizike.



Elio Conte.

U periodu između 2003-2009. brojni znanstvenici kao što su: Elio Conte, Andrei Yuri Khrennikov, Orlando Todarello, Antonio Federici i Joseph P. Zbilut napravili su mnoge eksperimente s kojima su dokazali kvantne interferencije između mentalnih stanja uma i percepcije, kognitivnih figuracija, ovi autori su također ove elemente povezali s vremenskom kognitivnom dinamikom. Oni su u višegodišnjim izučavanjima demostrirali postojanje funkcionalnih kvantnih koherencija u fotosintetičkim proteinima, na sobnim temperaturama. Njihovim ispitivanjima su se potvrdili sustavi koji koriste vrijeme da bi stvorili ne-koherenciju unutar vremenskih odlika koje izračunavaju proteini mozga.

Fizičari sa Sveučilišta Kalfornije su otkrili kako klorofilne biljke čine kvantne komputacije da bi uhvatili što više Sunčeva svjetla kroz fotosintezu – dokaz kvantne koherencije u živućim sustavima.

2011. rad izdan u Physical Review-u otkriva kako su Europski tuljani jako osjetljivi na male promjene u magnetskom polju, što je dokaz „superpozicije i uplitanja koji se održavaju u živim bićima za najmanje nekoliko milisekundi, što je dulje nego li u bilo kojem umjetnom molekularnom sustavu.“ Bernard Baars je na to izjavio sljedeće: „ Ni jedan ozbiljan istraživač ne vjeruje u elektromagnetsku teoriju svjesnosti, ona nije vjerna rasprave.“

Ali što uraditi kad podatci dobiveni istraživanjima i eksperimentiranjem kažu upravo suprotno, hoćemo li „vjerovati“ ili „znati.“?

Kvantna teorija može objasniti svijet na sub-atomskom novou, ali matematika koja stoji u pozadini tih procesa može imati mnoge šire aplikacije. Pitanje da li LJUDSKI MOZAK POTAJNO PRATI ZAKONE KVANTNE MEHANIKE, postaje izrazito važno.



Double-slit eksperiment.

U članku New Scinetist-a tvrdi se da ljudsko razmišljanje prati procese koji pobijaju klasične procese logike, i da ono ima perfektnog smisla s kvantne perspektive. Jedan od dokaza se može naći u ovom eksperimentu ovdje (Double-slit experiment). Ukratko dokazano je da su fotoni i drugi kvantni objekti u isto vrijeme čestice i valovi, što je nešto vrlo nemoguće u klasično predstavljenom svijetu.

Mark Buchanan objašnjava:

Ranih devedesetih prošlog vijeka Amos Tversky i Eldar Shafir sa Sveučilišta Princeton napravili su jednostavan kartaški eksperiment. Igračima se reklo kako imaju šanse zaraditi 200 dolara ili izgubiti 100 dolara, i tada im se reklo da mogu odlučiti da li će se kladiti na istu stvar slijedeći put, ako bi im se reklo da su dobili prvu igru, 69% igrača je odlučilo ponovno igrati, ako im se reklo kao su izgubili drugi igru, 59% bi nastavilo igrati, što nije za čuditi, ali ako bi im se reklo da su prvu igru izgubili samo bi 36% nastavilo igrati.

Klasična logika nalaže da je treća mogućnost jednaka prosječnim rezultatima prve dvije, ali to nije tako. Isto kao i u fizikalnim eksperimentima kada se pokazalo da u fotonima simultano postoje dva dijela onaj valni i onaj čestični, čini se da postoji neka čudna interferencija koja upropaštava klasične mogućnosti.

Ova istraživanja su za sada u samim povojima, i zaista su začuđujuća, koliko su ona opasna za trenutačnu znanost koja se formira na „Darwin-ističkim“ kreacijskim paradigmama, slučajnih mutacija te na drugoj strani gdje imamo „Religiozne kreacionste“ koji svoju kreaciju povezuju s Bogom ili Bogovima, u zavisnosti od religije, jednostavno je vidjeti samo iz činjenice da ako se daljnjim istraživanjem dokaže da ljudi svijest mogu zahvaliti „univerzalnoj“ svijesti kroz kvantne procese, te da materijalno može imati rok trajanja ali svijest ne jer je ona neuništiva te na takav način jednostavno istiskuje potrebu za bilo kakvim kreatorom u krajnjem smislu, za nas može trenutačno stvoriti potpunu koliziju u bilo što, što smo do sada vjerovali i prihvaćali bilo s religijske ili znanstvene strane.



Preuzeto sa ...

===========================================================

Dr John Hagelin, fizicar cestica, istrazivac u CERN-u, SLAC-u, profesor fizike na Institute of Science, Technology and Public Policy at Maharishi University of Management, radio na teoriji supersimetrije, teoriji jedinstvenog polja, izdao preko 70 radova iz oblasti fizike cestica, elektromagnetne sile, ujedinjenju sila, supersimetrije i kosmologije. Poznat po Flipped SU(5) modelu, jednom od najuspesnijih teorija "teorije svega". Itd, itd, da ne nabrajam ..

Trodimenzionalno vreme
Dipl. inž. Goran Marjanović: …

…Verujemo da je sada razumljivija i mnogo prihvatljivija (inače krajnje ”ezoterijska”) tvrdnja da svi mi (i uopšte sve što ”postoji”) postojimo u bezbroj primeraka (verzija, inkarnacija …) te da svako od nas kreira svoju (vlastitu) realnost u (vlastitoj) večnosti svog (ličnog) trenutka….

 

Vreme i prostor su oduvek zaokupljali ljudske misli. Medjutim, iako predstavljaju osnovne parametre Vaseljene, značenje tih reči koje u praksi veoma često koristimo – ipak nam nije baš sasvim jasno. A tek višedimenzionalnih struktura kakve su npr. neki četverodimezionalni prostor ili dvodimenzionalno vreme? Iako takva razmišljanja, na zaista visokom nivou apstrakcije, zahtevaju zavidnu sposobnost misaone ekvilibristike i vrlo sofisiticiranog matematičkog aparata, pokušajmo ipak, kao obični ljudi, – zaviriti u taj hiperdimenzionalni svet u kojem se neki predmet može ”trenutno” preneti iz jedne zatvorene kutije u drugu – a da pri tom ne dotakne ni jednu od njihovih stranica !

Razumevanje bilo kakvih fizičkih struktura čija je dimenzionalnost veća od one kakvu poznaje naše iskustvo – veoma je teško. Ipak, Realnost je sasvim nesumnjivo višedimenzionalna i svi problemi klasično-naučne misli proističu iz neadekvatnog opisa stvarne suštine prostor-vremena a ona se može razumeti isključivo razmatranjem višedimenzionalnih, ne-Euklid-skih (zakrivljenih, Riemann-ovskih), struktura. Pokušaćemo zato, da se na svom putu ka spoznavanju one prave, višedimenzionalne Realnnosti, u nekom od narednih tekstova, upoznamo i sa osobinama najosnovnijih n-dimenzionalnih topoloških struktura a pre toga, promislimo prvo najosnovnije pojmove našeg Bitka i pokušajmo odgovoriti na pitanje šta u stvari podrazumevaju pojmovi vreme i prostor?

Poznato je da sve misli i pojmovi dozvani u naš um, imaju značenje samo u vezi sa nekim našim čulnim iskustvom. Putem svojih čula, kroz niži i viši stepen logičke spoznaje (osjet, opažaj i predstava / pojam sud i zaključak), koji su spontani proizvodi naših umova, tih “sprava za metafore”, stvaramo sliku o svetu koji nas okružuje. Što je neki pojam opštiji to je češće u našim mislima, a što je posredniji (indirektniji) njegov odnos prema čulnom iskustvu, to nam je teže razumeti njegovo značenje. Pojmovi su slobodne tvorevine ljudskog uma i njegove imaginacije, duhovne kategorije koje smo sami osmislili radi lakšeg razumevanja našeg čulnog iskustva.

Pojam vremena, i sve svoje predstave vezane za njega, čovek stvara i uglavnom vezuje za iskustveni (vremenski) redosled subjektivnih doživljaja. Kao sadašnji trenutak našeg bića (naše “sada”) doživljavamo ona osjetilna iskustva koja su sećanjem spojena sa ranijim čulnim doživljajima. Zbog toga čulni nadražaji, koje mi nazivamo doživljajima, teku u sledu, odnosno vremenskom nizu, kao “raniji” i “kasniji”. Isti nizovi doživljaja odgovaraju istim subjektivnim vremenskim intervalima. Kao posledica ovoga naš osećaj za proteklo vreme je veoma nepouzdan i podložan kako vanjskim okolnostima, tako i unutrašnjem (subjektivnom) osećaju, što je dokazano brojnim eksperimentima iz oblasti logike i psihologije, a i sami znamo podosta toga iz vlastitog iskustva. Ponekad nam ceo dan prodje za “tren” a ponekada je i minut duži od dana.

Merenje vremena se obavlja pomoću raznih predmeta koji prolaze (redom) kroz (praktički) istovetan niz položaja (u prostoru) pri čemu tom nizu događaja odgovara niz vremenskih perioda. Broj proteklih perioda služi kao mera za “tok” vremena. Dakle vreme u principu merimo kretanjem materije u prostoru, pošto jedino ono od osnovnih jedinica (metar, kilogram, sekunda, amper), nije “direktno” merljivo, nego ga definišemo kao niz intervala proizvoljnog trajanja, pri čemu nam kao baza služe periodična kretanja nekih planeta ili zračenje atoma. Taj sled vanjskih zbivanja odgovara vremenskom toku događaja i on je (prividno) jednak za sve posmatrače u neposrednoj blizini časovnika obzirom da svi oni vide/mere isto vreme (vide isti položaj kazaljki časovnika) “istovremeno” sa nekim događajem (postavljanje kazaljki u određeni položaj) nezavisno od svojih položaja. Na taj način, mi oblikujemo pojam vremena kao jednodimenzionalni sled (trenutaka) koji se može na različite načine ispuniti iskustvenim doživljajima.

Pojam prostora je, baš kao i pojam vremena, prilično apstraktan obzirom da u našim čulnim iskustvima nema nijednog  svojstva koje može biti označeno kao prostorno.

Ovaj pojam je u predznanstvenoj misli podrazumevao neku (?) pretpostavljenu “stvar” sasvim nezavisnu od tela, a koja ipak utelovljuje njihove smeštajne mogućnosti. Raspoloživi prostor tumačen je kao svostvo na temelju kojeg čvrsta tela mogu zauzeti proizvoljan broj različitih položaja. Mogućnost postavljanja neograničenog broja tela jednog pored (iznad/ispod) drugog ukazivala je na to da je prostor praktično beskonačan.

Takav (apsolutni) prostor postoji kao neka zapremina koja omogućuje smeštaj predmetima, poput beskonačno velike kutije u koju možemo slagati razne predmete prema pravilima euklidske geometrije. Prema tome, prostor je apsolutan i nepriznat kao nosilac fizičkih promena i procesa. On je samo “pozornica” materijalnog događanja, tako da se sve stvarno može shvatiti kao kretanje čestica u prostoru. Newtonova hipoteza da se svetlost sastoji od materijalnih čestica koje su s ponderabilnom (izmerivom) materijom u međudelovanju putem posebnih sila, zahtevala je treći tip materijalnih čestica koje moraju imati svojstva vrlo različita od čestica drugih oblika materije. Po Huygens-Young-Fresnelovoj talasnojnoj teorji svetlosti baziranoj na činjenicama interferencije i difrakcije, svetlost se tumači preko pojmova talasnih stanja praznog prostora. Time prostor napušta svoju pasivnu ulogu pozornice fizičkih događaja. Daljnjim razvojem naučne misli rađa se eterska hipoteza po kojoj je eter nešto (nova vrsta materije) što prodire u sve i ispunjava ceo prostor. Smatran je za vrstu materije koja se nemože nikuda pomeriti i time očito poistovećen sa samim prostorom (obzirom da je nešto bezuslovno zadano zajedno sa samim prostorom). Ipak, i ovo je bio značajan napredak znanstvene misli, jer se od tada svetlost tumačila kao dinamički proces podvrgnut samom prostoru.

Prema savremenom, klasično naučnom tumačenju, naša fizička realnost se opisuje kao neka “kvazi-četverodimnzionalna” struktura koju čine 3 “prostorne” i 1 “vremenska” dimenzija. Termin “kvazi” koristimo da bi naglasili da se “prostor” i vreme” smatraju sasvim raznorodnim kategorijama. Egzistencija objekta opisuje se dakle sa četiri (strukturno ne-srodne) koordinate, kao različite forme kretanja u “prostoru” i (klasično shvaćenom) “vremenu”, pri čemu svakom (jedino mogućem) trenutku odgovara sasvim određena (jedino moguća) tačka, položaj, u (3D) prostoru (tzv. trajektorija). Međutim, savremena, klasično-naučna eksperimentalno verifikovana realnost[1] demantuje ovakva shvatanja.

Prema našem tumačenju strukture prostor-vremena (model KGE; Jedinstvo prostor-vreme-materije), svi stabilni objekti egzistiraju (postoje) samo u nekom rezonantnom stanju, shodno odnosu gustina energije datog objekta i njegove okoline, pri čemu je (realna ili fiktivna)[2] masa proizvoljnog stabilnog objekta uvek približno  proporcionalna[3] kvadratu njegovog (realnog ili fiktivnog) prečnika (M ~ R2). Iz ovog obrasca sasvim se lako nalazi odnos “unutrašnjeg” (l /de Broglie/ = ct) i “spoljnjeg” (R /Einstein/ = cT) vremena: T2t=1/c8 ~ 1,5*10-68. Očito je da struktura na levoj strani ovog obrasca ima oblik top3, gde je top neko opšte “vreme” sa eksponentom tri (top na treću), odakle direktno sledi zaključak da “vreme”, shvaćeno u nekom opštem smislu, u suštini ima trodimenzionalni karakter!



Ova činjenica se savršeno uklapa u naše shvatanje Realnosti kao dualne strukture (opisane u modelu kao “unutar”-”izvan” jedinstvo) svake, bilo koje postojeće forme, i koju (“uvek” i “svugde”) čine dva međusobno inverzno-opozitna sadržaja[4]. Prema našem shvatanju forme prostor-vremena, kao jedinstvene kategorije, nju čine sadržaji “prostor” i “vreme”, pri čemu oni nisu neke raznorodne kategorije nego predstavljaju iste sadržaje uzajamno inverzno-opozitnih osobina.



Ovo se može ilustrovati pomoću dve semi-hipersfere (dve opozitne 3D lopte), kao dimenziono niže interpretacije (projekcije) hipersfere (4D “lopta”), sasvim i potpuno analogno našem prikazu (tzv. Polarna projekcija) površine Zemlje (sfera, 3D objekat) pomoću dve “opozitne” (“severna” i “južna”) hemisfere (krug, 2D objekat). U tom smislu, pojam nekog opšteg “3D vremena” u potpunosti odgovara inverzno-opozitnoj strukturi klasično shvaćenog pojma “3D prostor” pri čemu (jedinstvena) forma prostor-vreme ima 4D strukturu neizdiferenciranih sadržaja u smislu bilo kakve “odvojene” egzistencije “prostora” i/ili “vremena”. One se javljaju samo kao privid, kao niže-dimenzionalna projekcija (iz) više Realnosti analogno načinu na koji u svojoj fizičkoj realnosti razlikujemo “severnu” i “južnu” hemisferu kao “delove” jedne iste sfere, tj. (više) Realnosti koja je u ovom primeru 3D lopta odnosno – (planeta) Zemlja!

Pokušajmo sada, koristeći terminologiju i tumačenje Gurdjijeva, opisati neko opšte, trodimenzionalno vreme, imajući na umu da čovek nema izgrađeno čulo za vreme, zbog čega ono i ne postoji u našem iskustvu[5], tako da su nam sve vremenske kategorije pojmljive samo posredno preko nekih drugih, koliko – toliko bliskih pojmova.

Linija određena tačkama – trenutcima ili momentima postojanja: pre – sada – posle, je linija postojanja geometrijskog tela (supstancijalnog objekta) u vremenu. Ta linija opisuje kretanje nekog trodimenzionalnog tela, uzetog kao tačka, duž linije sačinjene od niza trenutaka postojanja. Ta linija predstavlja prvu dimenziju “vremena” i na neki način, četvrtu[6] dimenziju “prostora” unutar iste (jedinstvene) strukture prostor-vremena.



Drugu dimenziju vremena činilo bi kretanje, u trenutku sada (u bilo kom trenutku postojanja), upravno na liniju postojanja. To je linija postojanja vremena, večnost ili večno sada tog trenutka. To je 5. dimenzija “prostora” (tj. “ogledalska” slika druge “prostorne” dimenzije) odnosno 2. dimenzija vremena. Večnost (večno sada nekog trenutka) dakle nije beskonačno trajanje vremena (večno postojanje) kako mi to obično smatramo nego večnost tog trenutka, odnosno postojanje vremena koje čini kretanje u sadašnjosti nekog trenutka u pravcu nove dimenzije, po liniji koja je upravna na liniju postojanja tela u (klasičnom) vremenu.

Večno sada nekog trenutka ili postojanje vremena, dakle, 2. dimenziju vremena, treba shvatati kao potpuno novu vremensku dimenziju u odnosu na postojanje tela, tj. 1. vremensku dimenziju, analogno konceptu poimanja nesamerljivosti, odnosno pojmu beskonačnosti površine u odnosu na liniju ili linije u odnosu na tačku.

Linija je nesamerljiva sa tačkom, baš kao što je i površina nesamerljiva sa linijom pa one, u tom smislu, predstavljaju beskonačnost (beskonačnu različitost), odnosno novu dimenziju jednog u odnosu na drugo. Dakle, beskonačnost za liniju nije obavezno linija bez kraja kako se to obično misli, nego to – kao potpuno nesamerljiva veličina – može biti, i jeste, površina tj. beskonačan broj konačnih linija. Večnost postojanja se dakle može razumeti kao beskonačan broj konačnih (paralelnih!) vremena (postojanja!). U tom smislu može se reći, uslovno naravno, da postoje manje i veće “večnosti” (trenutka), sasvim analogno tome što postoje manje i veće duži pri čemu svaka od njih sarži beskonačno mnogo tačaka.



Kretanje unutar večnog sada nekog trenutka, u pravcu druge vremenske dimenzije, predstavlja liniju ostvarivanja (mogućnosti) i ogleda se kroz ostvarenje jedne od postojećih mogućnosti sadržanih u večnosti tog trenutka. Pošto svaka Realnost mora biti dualne prirode, pri tome inverzno-opozitne strukture, broj mogućnosti mora biti ograničen (konačan) jer kada ne bi bilo tako, unutar večnosti datog trenutka ne bi bilo nemogućnosti. Ostvarenje jedne od postojećih mogućnosti sadržanih u datom trenutku određuju (predefinišu) raspoložive mogućnosti narednog trenutka vremena (narednog sada). Odavde se lako vidi da odluke valja donositi samo u određenim (rezonantnim) momentima te da jednom “pokrenut lanac događaja” više nije moguće menjati do narednog pogodnog trenutka. Isto tako, lako se vidi da kretanje u pravcu Postojanja NIJE kretanje isključivo po liniji pravca Postojanja (linearno) nego (više cik-cak) po (dvo-dimenzionalnoj) putanji koja uključuje i pravac ostvarenja raspoloživih mogućnosti. Ono što mi doživljavamo (kao svoju subjektivnu realnost) je samo projekcija takvog kretanja (nama se, u našoj subjektivnoj realnosti, čini da je vreme, vezano za događaje koje percipiramo putem čula, malo “gušće” ili “ređe”, tj. da “vreme” protiče brže ili sporije …) na liniju našeg Postojanja, čime se uveliko gubi uzročno-posledična veza donetih odluka i realizovanih mogućnosti.

Prelaz iz večnosti nekog trenutka postojanja u narednu večnost istog tog trenutka čini Postojanje večnosti. To je 3. dimenzija vremena ili 6. dimenzija “prostora” (tj. ogledalska slika 3. “prostorne” dimenzije). Kretanje tom dimenzijom je kretanje kroz večnost duž linije ostvarenja drugih mogućnosti koje su bile sadržane u prethodnom trenutku ali se nisu ostvarile u “vremenu” na nekoj drugoj (prethodnoj) “liniji” (putanji) postojanja. Hijerarhijska uređenost raspoloživih mogućnosti od najnepovoljnijih ka sve savršenijima omogućuje dostizanje sve savršenije forme egzistencije i, zapravo evoluciju svake forme unutar Postojanja (u Večnosti).



Šematski prikaz šestodimenzionalne strukture prostorvremena (3 “prostorne” i 3 “vremenske”), Priroda nam nudi bukvalno na svakom koraku a najprostiji je – obično drvo. Uočimo sada nešto veoma interesantno. Naglašavamo da ovde vremensku strukturu ilustrujemo prikazom prostorne strukture supstancijalnog tela. Ovo je moguće zbog toga što u oba domena važe potpuno identični principi fraktalnog “razvoja” strukture. Imajući ovo na umu, može se videti da – baš kao što se na jedan isti list može stići kretanjem po krošnji drveta različitim putevima (“granama i grančicama“), u svim mogućim pravcima i smerovima, po istom principu, samo u vremenskom domenu, može se realizovati isti događaj izborom različitih mogućnosti. Ovo je činjenica koju smatramo ključnim razlogom postojanja velikog broja raznih formi života pri čemu svaka od njih treba da bira SVOJE puteve kretanja prostorvremenom čime se, ponavljanjem postojanja na raznim nivoima i u različitim formama bića, kroz iskustvo realizovane Ideje, tj. ostvarenih mogućnosti, vrši “filtracija” i izbor najsavršenijih formi egzistencije. Verujemo da je ovo ujedno i osnovni model funkcionisanja Prirode.

Identična forma međuodnosa fraktalnih (kvantiranih) elemenata hologramske strukture prostorvremena može se uočiti u nizu Prirodnih događaja, npr. kod udara groma, radioaktivnog raspada itd. Očito, kretanje unutar forme – prostorvreme je bitno različito od klasično tumačene strukture opisane sa tri “prostorne” i jednom “vremenskom” koordinatom. Šestodimenzionalnost objekta-događaja je teško dostupna našem umu iz prostog razloga što u našem u iskustvu nema viših vremenskih dimenzija. Ipak možemo ih pojmiti – barem do nekog stepena. Ograničenost ljudskih čula možemo nadoknaditi trajanjem posmatranja (analize). Naime, SVE strukture prostorvremena su manje ili više zakrivljene pa nam posmatranje na dovoljno velikoj skali (tokom dovoljno dugog intervala vremena) omogućuje da uočimo promene u, inače, našem umu teško dostupnim dimenzijama. Upravo onako kao što i malu zakrivljenost Zemljine površine nismo u stanju uočiti krećući se po zemlji (malim brzinama) ali posmatranjem Zemlje sa dovoljno velike udaljenosti tu zakrivljenost njene površine jasno vidimo.

Pogledajmo sliku drveta. Obzirom da smo, kao posmatrači, dimenziono bliski objektu posmatranja u svakom smislu[7], prostorna slika nije mnogo deformisana pa drvo – onako kako ga mi vidimo – u najvećoj meri odgovara stvarnim prostornim dimenzijama tog objekta. Njegovu četvrtu dimenziju “vidimo” kao “kretanje[8] u prostoru” odnosno kao postojanje samog drveta. Petu dimenziju nismo u stanju da uočimo direktno, putem čula ali možemo posredno. Veličinu ovog drveta npr. u 5. dimenziji možemo pojmiti kroz skup niza trenutaka od kojih svaki za sebe predstavlja kombinaciju potencijalnih mogućnosti i realizovanih događaja tokom (višegodišnjeg) rasta i razvoja drveta, od semena do formiranog koren-stablo-krošnja entiteta. Šesta dimenzija nam je još teže dostupna u čulnom smislu pa nam je za njeno “merenje”, odnosno poimanje potreban još duži vremenski interval i posmatranje drvo-objekta unutar još veće (njegove) “vremenske lopte”. Svedoci smo da se sve žive, Prirodne, forme menjaju tokom Postojanja. Sve što postoji (u prostoru) menja uglavnom sve svoje parametre egzistencije, izgled, veličinu, fizičke osobine i većinu onih karakteristika koje ih čine onim što jesu. Te male, postepene ali sukcesivne promene, tokom niza uzastopnih, ponovljenih intervala postojanja kao pojedinačnih fizičkih entita ograničenog trajanja (postojanja), pri čemu se uopšte ne narušava apsolutna jedinstvenost svih tih entiteta u višoj formi egzistencije, čine da oni postaju sve savršeniji i prilagođeniji sredini u kojoj egzistiraju. Ovaj proces mi nazivamo evolucijom a brzina tog ravoja od niže ka nekoj višoj i savršenijoj formi predstavlja “veličinu” nekog objekat-događaja u 6. dimenziji.

Imajući u vidu prethodna razmišljanja mnogo je lakše razumeti Sidartu (H.Hese) čija je svesnost a time i moć poimanja hiperdimenzionalne realnosti dostigla mnogo viši nivo i koji je opraštajući se sa svojim učiteljem, nakon što ga je poljubio u čelo, sukcesivno sa odmicanjem glave “video” sve njegove “bivše” forme egzistencije, od kamena, …, ribe …do starca kojeg percipira “sada” jer svi mogući dogadjaji su UVEK OVDE-SADA, jer to je ona prava i jedino postojeća Realnost – iako je naš (čulni) doživljaj ograničen samo na “senke” te Više Realnosti, odnosno na kvazi-realan svet, svet prostorno-lokalnih i vremenski-sekvencijalnih objekat-dogadjaja …

Ovde se može uočiti nešto jako važno. Prilagođenost objekta sredini u kojoj egzistira se, sa aspekta naše ideje o “vremenskim lopticama”, može shvatiti sasvim analogno zakonu o održanju energije u oblasti klasične kinematike odnosno “prostornih loptica” u terminologiji našeg modela.

Evolucija je dakle, kao prostorno-vremenski proces zapravo “put” (kroz 6. dimenziju) ka višim nivoima egzistencije, pri čemu oni očito teže ka sve prostijim i jednostavnijim strukturama sa sve manjim brojem entiteta koji ih čine i, na taj način, dostizanju savršenstva u jednostavnosti. Ovaj proces, očito karakteriše “negativna entropija” što se odlično uklapa u naše postavke o nužno dualnoj, pri tome inverzno-opozitnoj strukturi realnosti. U terminologiji našeg modela, može se reći da u “ovde-sada” entropija raste a u “onda-tamo” entropija opada što je potpuno analogno multidimenzionalnom “oscilovanju” bića prema našem modelu Večno Oscilujućeg Svemira i potpuno saglasno sa Vedskim opisima sveta.

Večnost je za naš um pojmljiva u dva oblika:

- kao istovremeno postojanje različitih entiteta koji se kreću samo unutar vlastitih večnosti i oni ne podležu evoluciji ali ni devoluciji ili

- u obliku ponavljanja jedne iste večnosti uz sukcesivne izmene realizovanih mogućnosti tj. uz evoluciju (razvoj ka savršenijim formama), odnosno devoluciju.

U odnosu na razne forme bića (uključujući i ljudske sudbine), jasno je da je “izlaz iz kruga” postojanja unutar iste večnosti i “prelaz” ka “novom” postojanju u nekoj drugoj, narednoj, večnosti moguć samo kao diskretna promena, tj. “kvantni skok” u pravcu 6. dimenzije što je u našoj realnosti uočljivo kao “evolucioni skok”. Druga mogućnost je sukcesivno kretanje, prelaz, iz jedne u narednu večnost, i razvoj viših i savršenijih formi iz nižih.

To je, između ostalog, ono što je čoveku od Boga dato – mogućnost izbora puta, načina i brzine kretanja kroz prostorvreme, što nas kroz razvoj svesnosti i izbor sve povoljnijih mogućnosti vodi ka sve višim sferama egzistencije ili večno ponavljanje postojanja, do uključivo devolucije, degradacije duhovnog bića i nestanka iz bilo koje forme prostorno-vremenskog postojanja.



Konačno, možemo reći da struktura “vreme” najverovatnije ima spiralnu formu jer je to neprekinuta, dakle beskrajna linija (ali ne nužno i beskonačna ukoliko se zatvara sama u sebe … što je takođe moguće) po kojoj je se kretanje neke proizvoljno odabrane tačke opisuje pomoću tri koordinate, što zapravo znači da je vreme trodimenzionalna kategorija koju mi vidimo i doživljavamo kao (i kroz) samo jednu vremensku dimenziju na koju se ova dimenziono-složenija kretanja samo projektuju. Naša realnost sa aspekta vremena izgleda upravo onako kako bi izgledao neki film koji bi umesto na fimsko platno bio projektovan na konac obešen sa plafona bioskopa. I baš kao što ne bi bili u stanju da razlikujemo npr. automobil od mačke, niti da pojmimo bilo kakvu vezu između onoga što vidimo – neke pruge koje menjaju svoju boju, dužinu … u sledu koji ni na koji način nismo u stanju opisati – o  radnji filma da i ne govorimo, tako je i naša realnost neobjašnjiva sa aspekta vremenskih kategorija. Ipak, novo shvatanje vremena, kao trodimenzionalne strukture sasvim analogne strukturi prostora koja nam je (za razliku od vremenskih) čulno, merno i razumski dostupna, uz zakonitosti – inverzno opozitnog “preslikavanja” kakve nude modeli KGE i VOS, omogućuje nam upoznavanje i sa svetom vremenskih bića.

Da li je egzistencija takvih objekata uopšte moguća ? Pokušajmo dati odgovor koristeći trenutno važeće klasično-naučne teorije.

Osnovni postulat kvantne teorije je Heisenberg-ov princip neodređenosti koji kaže da veća prostorna neodređenost podrazumeva veću određenost brzine (impuls/brzina) a ista relacija važi i za par energija/vreme. Prema našem modelu, ”prostor” i ”vreme” su inerzno-opozitne strukture i za njih mora da važi sasvim analogna ali ”viša” forma Heisenbergovog principa prema kojem neodređenosti prostora u atomu odgovara neodređenost vremena u svemiru (važi naravno i obrnuto). Malo drugačija interpretacija istog odnosa može se iskazati i tako da potpuno izvesnom prostoru svemira odgovara sasvim izvesno vreme atoma, odnosno – savršena simetrija u vremenu podrazumeva potpuni haos u prostoru (& vice versa). Na isti način, izvesnom vremenu atoma odgovara neodređeno vreme svemira itd.

Iako nam možda ove relacije nisu baš jasne – ovako na prvi ”pogled” – naš realni svet ih potvrđuje u potpunosti. Evo objašnjenja.

Atom je objekat koji čini nukleus sastavljen od određenog broja protona i neutrona oko kojeg na određenim rastojanjima od jezgra (tzv. elektronske ljuske) kruže elektroni[9]. Pri tome oni nisu u formi čestice koja kruži oko jezgre, čiji su položaj i brzina precizno određeni u svakoj tački kako se to obično zamišlja (i uči u školi) nego su nekako ”razmazani” na široku oblast njihovih mogućih ”položaja”. Može se reći da se oni u svakom trenutku (na neki način) nalaze istovremeno u svim tačkama pripadajuće oblasti. Drugim rečima, (elektronov) prostor je u atomu potpuno neodređen (neizvestan) u bilo kom trenutku pa možemo reći da je atom (i uopšte mikrosvemir, tj. oblast III kvadranta u našem dijagramu) deo hipersferne strukture prostor/vreme u kojoj jednom trenutku (atoma) odgovara mnogo (elektronskih) prostora (ljuske k, l, m, n).

U makrosvemiru (II kvadrant našeg dijagrama) je sasvim obrnuto. Celokupnom prostoru jata galaksija recimo, bilo kojoj proizvoljno odabranoj oblasti odgovara niz trenutaka (rast i razvoj galaksija npr.), tj. u makrosvemiru prostor je izvestan (određen) a vreme je sasvim neizvesno, odnosno – jednom prostoru (oblast jata galaksija npr.) odgovara mnogo vremena (trenutaka).

Sasvim je očito da se Čovek, inače smešten u tački zlatnog preseka između ordinate i oblasti ”crnog”, nalazi na 4D ”ekvatoru” hipersferne strukture prostor/vreme gde i prostor i vreme imaju metriku (”meru”, zakrivljenost…) približno istog reda tako da je svaki objekat potpuno definisan uvek i svugde (prostor i vreme su potpuno izvesni). Jednostavnije rečeno za svaki supstancijalni objekat postoji jednoznačno određen niz prostor-vreme koordinata, tj. trajektorija.

Mikrosvet je deo 4D strukture prostor/vremena (semi-hipersfera ka ”unutar” gde mi kao posmatrači iz ”ovde-sada” vidimo / merimo / percipiramo jedno vreme i mnogo prostora) u kojoj je vreme objekta izvesno dok je prostor potpuno neizvestan. Može se reći da je ovo prostorvreme oblast u kojoj je prostor kvantiran u vremenu.

Makrosvet je deo 4D strukture prostor/vremena (ona druga semi-hipersfera – ka ”izvan” – gde mi kao posmatrači iz ”ovde-sada” vidimo / merimo / percipiramo jedan prostor i mnogo vremena ) u kojoj je prostor objekta izvestan a vreme sasvim neizvesno. U ovoj oblasti prostorvremena je vreme je kvantirano u prostoru.

Vratimo se sada jednoj od prvobitnih postavki naše (4D) verzije Heisenbergovog principa neodređenosti koji interpretiramo onako kako ga mi shvatamo u njegovoj dimenziono višoj formi: ”izvesnom vremenu atoma odgovara sasvim neodređeno vreme svemira”. Imajući na umu korelacije koje smo uspostavili – to znači da jednom trenutku atoma (izvesnom vremenskom intervalu) odgovaraju milioni godina svemira potpuno neodređenog trajanja (neizvestan vremenski interval). Iz ove interpretacije se već nazire ”smer strele vremena” koji proizilazi iz evolucije svemira koja se odvija od mikro ka makro strukturi. Dakle slici stanja nekog atoma u proizvoljnom trenutku njegovog ”sada” sasvim je analogna ”slika” sunčevog sistema u periodu od par miliona godina jer će se u toliko dugom intervalu vremena svaka planeta naći u svim mogućim položajima/tačkama svoje trajektorije – dok se elektron u svakom svom ”sada” nalazi u svim mogućim tačkama pripadajuće oblasti. Atom dakle ”živi” svoj ”život” u večnosti svog trenutka.

Verujemo da je sada razumljivija i mnogo prihvatljivija (inače krajnje ”ezoterijska”) tvrdnja da svi mi (i uopšte sve što ”postoji”) postojimo u bezbroj primeraka (verzija, inkarnacija …) te da svako od nas kreira svoju (vlastitu) realnost u (vlastitoj) večnosti svog (ličnog) trenutka. Sasvim je očito da sa aspekta recimo viših duhovnih kategorija (oblast IV kvadranta vreme/prostor dijagrama) sve što mi u svojim ”ovde-sada” vidimo / doživljavamo kao vremenski sled događaja, (npr. niz inkarnacija, tj. serija života nekog bića) oni unutar njihove realnosti – večnosti njihovog trenutka – vide / doživljavaju kao simultane vremenske intervale koji se stapaju u jedan jedinstven trenutak koji obuhvata i sadrži sve događaje ”odjednom” …

Naravno, važi i obrnuto. U skladu sa tim, sa aspekta našeg modela, potpuno su prihvatljive reči našeg velikog mislioca, Vladike Nikolaja: ”Seno što ga konj noćas jede, već je nebrojeno puta jelo” …

Ovakva razmišljanja nisu ni malo naivna iako su plod nekonvencionalnih (ovu reč koristimo da bi se odelili od alternativnih) metoda istraživanja. Kao primer navodimo jednu našu ideju koja proističe iz opisanih struktura prostorvremena a koja bi – u veoma bliskoj budućnosti – mogla imati izuzetno značajne implikacije na konvencionalnu nauku. Imajući na umu rotaciono/revoluciona i precesiona kretanja kao i postojeće analogije između makro i mikro struktura, nameće se jedno veoma inspirativno rešenje mogućih odnosa gravitacionih i elektromagnetskih interakcija. Naime, naše teorijske analize ukazuju ne samo na mogućnost da gravitaciona sila nije interakcija koja se suštinski razlikuje (ima svoj kvant nosioc – graviton – koji nikada nije eksperimentalno verifikovan, niti će to po nama ikada biti) od elektromagnetske[10]. Šta više. Gravitaciona i elektoslaba interakcija su deo istog fraktalnog niza kao i prostor-vremenska struktura od koje se razlikuju samo po koraku iteracije ali su u suštastvenom smislu potpuno analogne. Obzirom da se prostor i vreme mogu opisati preko relacija konačnosti i beskonačnosti – odnosno kontinuiteta i diskontinuiteta, imajući na umu ovde izloženu strukturu prostorvremena i uopšte Jedinstva kakvu podrazumeva naš model (KGE/VOS) jasno je da se kontinuirana promena (intenziteta) elektromagnetne sile (nakon odgovarajućeg vremenskog intervala njenog delovanja) mora – u istom delu realnosti (unutar istog ”ovde-sada”) iskazati kao (emanacija) kvantna promena (intenziteta) gravitacione sile!

Iz svakodnevnog života znamo da gledajući se u ogledalo vidimo – sebe. Ako pogledamo naš energija/prostor dijagram stabilnih objekata, vidimo da se Čovek nalazi na sredini “puta” između “Misli” i “Svemira”. Uz slobodu mišljenja kakvu nudi Model, pojmu hiperfine strukture Jedinstva, gde se odigrava transformacija, odnosno uzajamno-inverzno “preobraćanje” mikro-makro formi stabilnih objekata, toj “granici”, u apstraktno – asocijativnom smislu možemo pridružiti pojam – prostor-vreme “ogledala”.
U terminologiji našeg Modela ista energetska suštastvenost – neki konkretan stabilni objekat – može biti iskazan u čestičnoj ili talasnoj “formi” egzistencije materije. Na taj način, “Svemir-objekat” je zapravo neka vrsta ogledalske slika “Misao-objekta”, odnosno “Prakrti” je samo korpuskularna forma “Puruse” …

Ovakvim shvatanjem i tumačenjem objektivne stvarnosti, vedski opisi Realnosti postaju mnogo bliži onima kakve nam nudi savremena klasično-naučna misao. I obrnuto.

Ovo bi možda mogao biti dovoljan razlog da se vratite na početak i još jednom pročitate tekst.

Preuzeto sa ...

Veliki prasak se nije desio zato što je univerzum beskonačan?

Sama pomisao da je univerzum star 13.8 milijardi godina je sama po sebi fascinantna, međutim, istraživači sada smatraju da se univerzum prostire bezgranično u prošlost i da ne poseduje jednu jedinu tačku iz koje je sve poteklo.



Ideja je jedan mogući rezultat nečega poznatog kao „dugina gravitacija“ – teorija koja nije sveopšte prihvaćena od strane fizičara, mada mnogi tvrde da je sama ideja iza nje interesantna.

Ime teorije dolazi od hipoteze da je efekat gravitacije na kosmos drugačiji i u zavisnosti od talasne dužine svetlosti, koja može biti pronađena u dugi.

Teorija je prvi pute predložena pre 10 godina u pokušaju da se pomire razlike koje su postojale između teorije generalne relativnosti i kvantne mehanike.

Istraživači tvrde da ona oslikava mane u teoriji Velikog praska, po kojoj je univerzum rođen pre oko 13.8 milijardi godina kada je beskrajno gusta tačka – poznata kao singularnost, eksplodirala.

Sudeći po Ajnštajnovoj teorije relativiteta, velike objekti krive svemir i vreme tako da bilo šta što kroz njega prolazi, poput svetla (bez obzira na frekvenciju), ima zakrivljenu pitanju.

„Kada je u pitanju duga teorija, čestice sa različitim energijama će zapravo videti različita vremena i svemir kao i različita gravitaciona polja“, izjavio je Adem Avad iz Centra za teoretsku fiziku u Egiptu.

U radu objavljenom u „Žurnalu kosmologije i fizike astro-čestica“, istraživači su otkrili dva moguća početka univerzuma koji su bazirani na različitim interpretacijama posledica dugine radijacije.

Jedan rezultat glasi da ukoliko pratimo vreme unazad, univerzum postaje gušći, približavajući se beskrajnoj gustini ali nikada do samog kraja.

U drugom scenariju univerzum stiže do izuzetno velike gustine koja je beskonačna.

Profesor Avad tvrdi da u oba scenarija, praćenje putanje materije i svetla u univerzumu neće dovesti do toga da stignemo do male tačke porekla poznate kao Veliki prasak.

Izvor: B92

Da li se naš svemir nalazi na ivici crne rupe?


Da li je svemir rođen iz Velikog praska, ili ga je „ispljunula“ crna rupa?



Fizičari sada imaju još jednu pretpostavku o tome šta se dogodilo u trenutku kada je nastalo sve što nas okružuje pre 13,7 milijardi godina.

Haotični Veliki prasak je samo jedna od teorija, koji i dalje ne može u potpunosti da se uklopi u postojeće okvire fizike.

Za sada naučnici veruju da je pre Velikog praska, postojao „singularitet“, neverovatno gusto i vruće stanje prostora i vremena. U suštini, kako je to pretpostavio Stiven Hoking, bio je to sadržaj „stomaka“ crne rupe.

Sa tim se slažu i tri astrofizičara iz Kanade koji u novom radu o nastanku svemira pišu: „Najveći izazov kosmologije je razumevanje Velikog praska“.

Dr Niaješ Afšordi i njegova dvojica kolega, smatraju da je singularitet bio deo 4-dimenzionalne crne rupe i da je vreme da zaboravimo na ideju o Velikom prasku. Početak svega, prema njihovom mišljenju, je trenutak kada je crna rupa izbacila sadržaj iz svog „stomaka“, to jest, iz druge dimenzije.
Na horizontu događaja

Takva „projekcija“ može da objasni veliki problem s kojim se suočavaju teoretičari Velikog praska: kosmičku inflaciju, trenutak kada je univerzum iz „ničega“ postao „nešto“.

Mi smo, prema njihovom mišljenju, samo projekcija, „obroka“ koji je progutala crna rupa.

Trodimenzionalne crne rupe u našem svemiru imaju dvodimenzionalni horizont događaja: dvodimenzionalnu granicu koja označava „tačku bez povratka“.

U 4-dimenzionalnom svemiru, crna rupa bi mogla da ima trodimenzionalni horizont događaja.

„Ideja da potičemo sa ivice horizonta događaja 4-dimenzionalne zvezde koja se urušava sama u sebe u nekom drugom univerzumu, možda zvuči bizarno, ali mi ćemo testirati svaku teoriju o nastanku svemira“, kaže astrofizičar dr Alan Dafi iz Univerziteta Svinburn u Melburnu.

„Ako naša teza prođe testove, onda zaslužuje da je drugi shvataju ozbiljno“.

Ideja je zaista čudna, ali za razliku od teorije o Velikom prasku, ova se zapravo matematički uklapa. Takođe, slaže se sa primarnim pravilom nauke: daje proverljiva predviđanja. To će, po svemu sudeći, biti „krvav“ posao.

Ali, ako se teza pokaže kao ispravna, to će povući sa sobom još mnogo pitanja, poput toga, odakle potiče pomenuti 4-dimenzionalni svemir.

Izvor: B92