I on poče da se moli mehanički. Katkad je bio toliko umoran da se molitve nije mogao setiti i onda je reci izgovarao brzo da bi sačuvao automatizam. Bogorodice djevo je lakše očitati nego Očenaš, pomisli on.

"Zdravo Marija, puna milosti gospodnje. Blagoslovena ti jesi među ženama i blagosloven plod utrobe tvoje. Majko božja, moli sad za nas, grešnike, kao i u času naše smrti, amen." Zatim dodade: "Blažena device, moli se za smrt ove ribe. Ma koliko da je divna."

Kada je očitao obe molitve i osećajući se sad mnogo bolje, ali još uvek pateći u istoj meri a možda još i više, on se nasloni na pramac i poče mehanički da mrda prstima leve ruke.

Sunce je sada grejalo, mada je laki povetarac pirkao.

"Biće bolje da promenim mamac na ovoj maloj udici kod pramca", reče on. "Ako se riba resi da izdrži još jednu noć, biće opet potrebno da jedem a vode ima još malo u boci. Ne verujem da ovde mogu uhvatiti što drugo do delfina. Ali, ako ga pojedem svežeg, neće biti na odmet. Želeo bih da se leteća riba spusti noćas na čamac. Ali, nemam svetlosti da ih privučem. Leteća riba, ma koliko bila sirova, izvrsna je za jelo, i čovek nema potrebe da je čereči. Moram sada štedeti svaki delić svoje snage. Isuse, nisam znao da je tako velika."

"Ipak ću je ubiti", reče on. "U svoj njenoj veličini i slavi."

Mada to nije pošteno, mislio je, ali pokazaću joj šta sve jedan čovek može učiniti i izdržati.

"Rekao sam dečaku da sam neobičan čovek. Sada je trenutak kad to treba i dokazati."

Hiljadu puta je to već dokazao, pa ipak to još nije značilo ništa. Sada je opet dokazivao. Uvek je morao ponovo dokazivati, a nikada nije mislio o prošlosti kada se nalazio u takvim trenucima.

Bilo bi dobro da riba zaspi i onda bih i ja spavao i sanjao lavove. Zašto li su mi to lavovi najsnažnija uspomena? "Ne misli o tome, starce", reče sam sebi. "Odmaraj se sada naslonjen na drvo i ne misli ni na šta. Ona se napreže. A ti radi što manje možeš."

Podne je sve više odmicalo a čamac se još uvek kretao lagano i ravnomerno. Ali sa istoka dunu jači vetar i starac je plovio tiho lako uznemirenim morem i rana od konopca na leđima sada ga je prijatno dražila. Jednog trenutka, u toku popodneva, konopac se opet počeo dizati. Ali, riba produži da pliva samo na nešto višem nivou. Sunce pade na starčevu levu ruku i ramena i leđa. Bilo mu je jasno da je riba skrenula sa severa ka istoku.

Sada, kada je svoju ribu već jednom video, mogao ju je predstaviti sa njenim purpurnim grudnim perajima, širokim kao krilo, i velikim uzdignutim repom, kojim je sekla tamnu vodu. Koliko li vidi u dubinu, zapita se starac. Njeno oko je ogromno, a konj mnogo sitnijih očiju vidi u pomrčini. Nekad sam mogao da vidim sasvim dobro po mraku. Ne u potpunom mraku. Ali, skoro, kao mačka.

Sunce i stalno kretanje prstiju povratili su mu potpuno levu ruku i on poče da prebacuje sve više tereta na nju i strese ramenima da bi malo pomerio u stranu oštar pritisak konopca.

"Ako se nisi umorila, ribo", reče glasno "mora da si vrlo čudna."

Osetio je veliki zamor, a znao je da će se uskoro spustiti noć i zato pokuša da razmišlja o drugim stvarima. Mislio je o velikim ligama, za njega su to bile Gran Ligas, i on je znao da su Jenkiji iz Njujorka igrali sada protiv Tigrova iz Detrojta.

Već je drugi dan kako ne znam rezultate, pomisli on. Ali, moram imati pouzdanja i biti dostojan velikog Dimadža koji obavlja sve stvari savršeno, čak i kada ga boli petna kost. Kakav li je bol petne kosti, upita samog sebe. Un espuela de hueso. Tako nešto mi nemamo. Da li je isto tako mučno, kao kad ti petao-megdandžija zarije mamuze u petu? Čini mi se da ne bih mogao ni to, a ni gubitak jednog ili oba oka izdržati i nastaviti, poput petlova, borbu. Čovek se ne nalazi mnogo iznad ptica i zveri. Ipak bih radije bio životinja — ovde, u tami mora.

"Sve dok se ajkula ne pojavi", reče glasno. "Ako ajkula dođe onda teško i njoj i meni."

Veruješ li da bi veliki Dimadžo ostao, kao ja, tako dugo sa ribom, pomisli on. Sigurno da bi ostao, ako ne i duže, jer je snažan i mlad. I njegov je otac bio ribar. Pitam se ipak da li bi mu bol petne kosti toliko smetao?

"Ne znam", reče glasno. "Nikada me nije bolela petna kost."

Kada je sunce zašlo setio se, da bi ulio sebi više samopouzdanja, doba provedenog u Kazablanki, kada se u jednoj tamošnjoj krčmi takmičio s moćnim crncem iz Sijenfugosa, kojeg su smatrali najjačim na doku. Dvoboj je trajao dan i noć, s laktovima iznad kredom povučene linije na stolu, koso ispruženih podlaktica i čvrsto stisnutnih šaka. Obojica su se trudila iz petnih žila da primoraju jedan drugog da svine ruku na sto. Mnogi su se kladili i svet je ulazio i izlazio u sobu osvetljenu petrolejskom lampom, i on je gledao kako se posle prvih osam časova sudije menjaju, svaka četiri časa, da bi otišli na spavanje. Pod noktima njegove i crnčeve ruke pojavi se krv i oni su piljili jedan drugome u oči, šake i laktove, a posmatrali su ih oni koji su se kladili i dalje se šetajući po sobi, ili sedeći na visokim stolicama uza sam zid. Zidovi behu od drveta, premazani svetloplavom bojom, a svetiljke su po njima bacale senke megdandžija. Crnčeva senka beše ogromna i lelujala se po zidu kad godi bi plamen zatitrao.

Izgledi na pobedu menjali su se stalno tokom cele noći i crncu su davali da pije rum i puši cigarete. Crnac bi posle ruma pokušavao da učini strahoviti napor. Jednog trenutka uspeo je da poljulja ravnotežu starčeve ruke — tada on još ne beše starac, već Santjago El Campeon — za čitava tri palca. Starac je ipak vratio ruku na mrtvu tačku. Istog trenutka bi mu jasno da će pobediti crnca koji beše zgodan čovek i atletski razvijen. Kada sutradan oni koji su se kladili zahteše da se borba proglasi nerešenom a sudija stade da klima glavom, on zape iz sve snage i poče sve više da obara crnčevu ruku naniže dok ova najzad ne leže na drvo. Dvoboj je počeo u nedelju ujutru, a završio se u ponedeljak ujutru. Mnogi od prisutnih tražili su da se borba proglasi nerešenom, jer je trebalo da odu na dokove da utovaruju vreće sa šećerom ili do Havanske kompanije za ugalj. Oni su nestrpljivo očekivali krajnji ishod. A on je okončao borbu pre nego što je ijedan otišao na posao.

Dugo vremena posle toga zvali su ga svi "šampion", a u proleće održao se revanš. Svet se nije mnogo kladio i on je pobedio vrlo lako, jer je još u prvom susretu slomio samopouzdanje crncu iz Sijenfugosa. Posle toga borio se još nekoliko puta i zatim je prestao. Došao je do zaključka da je mogao pobediti svakoga ako bi to samo stvarno hteo, ali je isto tako uvideo da bi u ribolovu takve borbe smetale njegovoj desnoj ruci. Pokušao je da se bori levom. Ali leva ruka ga je obmanjivala, nije činila ono što je želeo, i zato joj nije verovao.

Sunce će je sada dobro ispržiti, pomisli on. Neće mi se više zgrčiti sem ako noćas ne zahladi. Da mi je znati šta li će se ove noći dogoditi?

Jedan avion prelete mu visoko iznad glave na putu za Majami i on je ugledao kako njegova senka unese paniku među jatom letećih riba.

"Pored toliko letećih riba mora da je tu sigurno i delfin", reče on, i cimnu konopac da bi video ne bi li se mogao izvući za još koji metar. Nije bilo moguće i konopac ostade čvrst a kapljice iz njega stadoše vrcati, što beše znak da tek što nije pukao. Čamac se okretao lagano i on je pratio avion sve dok ga je mogao videti.

Mora da je vrlo neobično u avionu, pomisli on. Želeo bih da vidim kako izgleda more sa visine? Mora biti da se dobro vidi riba — ako ne leti suviše visoko. Leteo bih vrlo nisko, na 200 aršina, i odozgo posmatrao ribu. Stajao sam jednom na gredi što spaja jarbole u čamcu od kornjačina oklopa i već sa te visine video sam sasvim lepo. Delfin je tada izgledao zeleniji i mogle su se videti njegove pruge i purpurne tačke a mogao se videti i ceo roj. Zbog čega brze ribe koje žive u tamnim morskim strujama imaju purpurna leđa ili, obično, crvene pruge ili mrlje. Delfin izgleda naravno zelen jer je u stvari zlatan. Ali, kada želi da se nahrani, propisno gladan, tada se vide purpurne pruge kao i kod marlina. Da li to dolazi od ljutine ili veće brzine?

Upravo dok su, pre no što se smrklo, prolazili kraj velikog ostrva od morskog korova sagraso, koje se ljuljalo na lako uzburkanom moru i davalo utisak kao da je okean obljubljivao nekog ispod žutog pokrivača, u njegovu manju udicu zagrize delfin. Video ga je tek kada je skočio u vazduh sasvim zlatan pod poslednjim zracima sunca, izvijajući se i koprcajući se divlje u zraku. Skakao je akrobatski, gonjen strahom, a starac se vrati krmi i čučnu držeći deblji konopac desnom rukom i šakom i levom poče vući delfina i svaki put na izvučeni deo stao bi svojom bosom levom nogom. Kada se riba nađe na krmi, praćakajući se očajnički, starac se saže i podiže tamnozelenu ribu sa crvenim mrljama. Njena usta su grčevitim pokretima pokušavala da se oslobode udice i ona tresnu o dno čamca svojim dugim trupom, repom i glavom. Zatim je on udari maljem po glavi i ona se strese i umiri.

Starac otkači udicu, namesti novi mamac i baci je u more. Potom se dovukao do pramca. Opra levu ruku i obrisa je o pantalone. Zatim premesti konopac s desne ruke na levu i opra desnu šaku, dok je istovremeno gledao kako sunce tone u okean. A iz vida nije ispuštao ni nagib debelog konopca.

"Nije ga uopšte izmenila", reče on. Ali, ispitujući pritisak vode o svoju ruku, utvrdio je da se kretao primetno sporije.

"Staviću oba vesla ispred pramca i to će još više usporiti hod u toku noći", reče on. "Dobra je noću, a i ja sam isto tako dobar."

Biće bolje da delfina rasporim malo kasnije da bi krv ostala u mesu. Mogu to učiniti docnije, a u isti mah ću namestiti i vesla tako da pojačaju otpor čamca. Bolje je da ribu ostavim sada na miru i da je mnogo ne uznemiravam dok se ne smrkne. Zalazak sunca je mučan trenutak za ribu.

On osuši ruku na vazduhu, pa zatim zgrabi konopac i oslobodi se njega koliko god je mogao i nasloni ga na drvo kako bi isti toliki, ako ne još i veći, teret prebacio na čamac.

Sada se učim kako treba raditi. U najmanju ruku barem ovaj posao. Zatim se, takođe, priseti da riba, od kako je zagrizla udicu, nije ništa jela i da je ogromna i da joj je potrebno mnogo hrane. Ja sam pojeo celog tunja. Sutra ću pojesti delfina. On ga nazva dorado. Možda ću morati pojesti nešto od njega kada ga budem očistio. Ješće se teže nego tunj. Ali, najzad, ništa nije lako.

"Kako si ribo?" upita glasno! "Ja sam sada dobro i moja leva ruka je dobro a imam hrane za ceo dan i noć. Vuci čamac, ribo."

U stvari, nije se osećao najbolje, jer bol od konopca, zategnutog preko njegovih leđa, koji skoro prestade da bude bol, pređe u potmulo osećanje koje ga onespokoji. Ali desile su mu se i gore stvari, pomisli on. Ruka mi je samo malo povređena a druga se oslobodila grča. Noge su mi u redu. Dakle, u pogledu izdržljivosti, nadmoćniji sam od nje.

Sumrak rano pade, jer se, uopšte, po zalasku sunca, rano smrkava u septembru. On se nasloni na drvo i predade se odmoru koliko mu je to bilo mogućno. Pojaviše se prve zvezde. Nije im znao imena ali ih je video i bio uveren da će se na kraju pojaviti sve i da će nad njim bdeti svi njegovi daleki prijatelji.

"Riba je takođe moj prijatelj", reče glasno. "Takvu ribu nisam nikada video niti čuo o njoj. Ali, moram je ubiti. Drago mi je što nas niko ne prisiljava da ubijamo zvezde."

Zamisli, kad bi svakog dana morali ubijati mesec. Mesec beži. A zamisli šta bi bilo kad bi svakodnevno morali ubijati sunce? Ipak smo rođeni pod srećnom zvezdom, pomisli on.

Tada mu bi žao velike ribe koja nema šta da jede, no odlučnost da je ubije, ni za časak ne popusti uprkos toga što ju je žalio. Koliko će ona ljudi nahraniti. Pa, ipak jesu li svi oni dostojni da je pojedu. Ne svakako da nisu. Nema nijednog dostojnog da je pojede, kada čovek pomisli na njen podvig i na njeno dostojanstvo.

Te mi stvari nisu jasne, reče u sebi. Dobro je, ipak, što se ne moramo truditi da ubijamo sunce, ili mesec, ili zvezde. Dosta je već i to što živimo na moru i ubijamo svoju braću.

A sada, pomisli on, vreme je da porazmislim kako da je zaustavim. To se može izvrći i na zlo i na dobro. Moglo bi se desiti da odvijem i suviše konopca, i pritom da vesla još koče i sasvim uspore kretanje čamca, pa da tako izgubim moju ribu čim počne da trza. Njeno sporo vučenje čamca produžuje u isti mah naše patnje, ali me čini bezbednim, jer ona može da jurne takvom brzinom koju još ni jedanput nije razvila. Ma šta se desilo, moram rasporiti delfina da se ne bi ukvario i uzeti koji zalogaj kako bih bio oran i snažan.

Odmaraću se još jedan sat i ispitivati njenu snagu i postojanost pre nego što počnem posao i donesem odluku. U međuvremenu, videću šta radi, ima li kakvih promena. Vesla — dobar je to trik — ali došlo je vreme koje ne trpi rizik. Još uvek je to velika riba, a svojim očima sam video udicu u uglu njenih čeljusti čvrsto zatvorenih. Udica nije tako strašna. Ali, glad je ono, što joj nanosi bol i protiv čega nije u stanju da se bori. Odmori se sada, starce, pusti je nek radi šta joj je volja sve dok ti se ne ukaže prilika da dođeš na red.

Učinilo mu se da je otpočivao puna dva sata. Mesec se kasno ukazivao i stoga nije znao da se orijentiše u vremenu. Baš se i nije ljudski odmorio. Na leđima je osećao još uvek pritisak koji je prouzrokovala riba i zato se rukom osloni na ivicu, želeći da na čamac prenese što više tereta.

Kako bi bilo jednostavno da zategnem konopac, pomisli on. Ali, ona bi ga mogla prekinuti i najmanjim trzajem. Moram ublažiti pritisak konopca na telo i biti u svako doba spreman da ga popuštam obema rukama.

"Pa ti još nisi spavao, starče", reče glasno. "Ima već pola dana i jedna cela noć a, evo, sada i drugi dan kako ne spavaš. Moraš nekako izmudrovati da malo odremaš u slučaju da zapliva mirno i ravnomerno. Ako ne odspavaš može ti se pomutiti u glavi."

Glava mi je dovoljno bistra, pomisli on. Suviše bistra. Bistar sam isto toliko koliko i zvezde, moje sestre. Ipak moram da spavam. One spavaju, i mesec i sunce isto tako spavaju, i okean katkad spava — kad nema struja i kada je savršeno mirno.

Ne zaboravi da spavaš, mislio je. Sasvim prosto zaspi a što se tiče konopca, reši to pitanje na neki prost ali siguran način. Sada, natrag, i očisti delfina. Suviše je opasno služiti se veslima kao kočnicom ako se mora odspavati.

"Možda ću izdržati bez spavanja", reče sam sebi. "Ali to je suviše opasno."

On stade da se privlači krmi na rukama i kolenima pazeći budno da ne uznemiri ribu. Možda je u polusnu, pomisli on. Ali, ja neću da se ona odmara. Mora da tegli dok ne umre.

Kad je došao do krme on se okrenu tako da mu ceo teret užeta pade na levu ruku a desnom izvuče nož iz korica. Zvezde behu sada sjajne i on vide jasno delfina, zabode mu oštricu noža u glavu i svuče ga pod krmu. Zatim jednom nogom stade na ribu i hitro je raspori od trbuha pa do pod samo grlo. Onda ostavi nož i desnom joj rukom izvadi creva, očisti je i istrže škrge. Oseti težinu njenog želuca i otvori ga. Dve leteće ribe su se nalazile u njenoj utrobi. Bile su sveže, on ih stavi na stranu i izbaci creva i želudac preko krme. Potonuše, ostavljajući za sobom fosforescentni trag u vodi. Delfin beše hladan i nekako leprozno beo pri svetlosti zvezda i starac oguli jednu njegovu polovinu dok mu je desnom nogom stajao na glavi. Zatim ga okrete i zguli drugu polovinu i onda iseče obe strane, od glave do repa.

On baci kostur preko ograde i pogleda za njim ne bi li spazio virove u vodi. Video je samo njegovo svetlucanje dok je tonuo. Zatim se okrete i stavi obe leteće ribe pored ribljih fileta i dok je uvlačio nož u korice vrati se polako pramcu. Leđa mu behu povijena pod teretom konopca koji je vodoravno ležao preko njih, a ribu je držao u desnoj ruci.

Kada se vratio na pramac stavi oba riblja fileta na drvo a leteće ribe pored njih. Posle toga prebaci konopac s jedne strane leđa na drugu, i držao ga je opet levom rukom koja je mirovala na ogradi. Naže se u stranu i opra leteće ribe u vodi, ocenjujući pritom brzinu vode po tome kako se ona trala o ruku. Ruka mu beše fosforescentna od guljenja ribe i on je posmatrao kako je voda zapljuskuje. Otpor vode je popustio i kada je protrljao ruku o dasku čamca fosforescentne kapljice prsnuše i padoše polako u vodu.

"Umorna je ili se odmara", reče starac. "Sada da malo probam ovog delfina, pa da se i ja odmorim i malo odspavam."

Pod zvezdama i u noći, hladnijoj no prethodnoj, on pojede pola fileta od delfina i jednu leteću ribu očišćenu, odsečene glave.

"Kako je izvrstan kuvan delfin", reče on "a kako je strašan sirov. Neću više nikada poći čamcem bez soli ili limuna."

Da sam bio pametan sipao bih celog dana vodu po pramcu i ona bi isparila, pa bih dobio so. Ali delfina sam upecao skoro u sam sumrak. Ipak je to greška. Srećom, dobro sam ga sažvakao i nije mi muka.

Nebo se na istoku ogrnulo oblacima, i zvezde, koje je poznavao, gasile su se jedna za drugom. Činilo mu se da je upadao u veliki kanjon oblaka. Vetar prestade da pirka.

"Kroz tri ili četiri dana promeniće se vreme", reče on. "Ali ne ni noćas ni sutra. A sada na spavanje, starce, dok je riba mirna i sigurna."

Držao je konopac čvrsto stisnut u desnoj ruci, zatim je pod desnu ruku podmetnuo butinu i tada se svom težinom odupro o drvo pramca. Kad se tako namestio, spusti konopac nešto niže preko leđa, podržavajući ga levom rukom.

Desna mi ruka može izdržati sve dok se tako opire, mislio je. Ako se otpusti u snu leva će me probuditi, jer će se tada konopac podići. To je naporno za desnu ruku. Ali, ona je naviknuta na teškoće. Ako odspavam dvadaset minuta ili pola sata, dosta je. On se naže, suprotstavi celo svoje telo konopcu, i premesti svu svoju težinu na desnu ruku i onda zaspa.

Nije sanjao lavove već veliki roj delfina koji se razastro po površini od osam do deset milja, u doba parenja, a delfini su skakali visoko u vazduh i padali u onaj kovitlac što se stvarao na mestu gde su iskakali.

Zatim je sanjao da leži u svom krevetu, i da severac duva, da mu je vrlo hladno a njegova desna ruka utrnula, jer mu je glava ležala na njoj umesto na jastuku.

Posle toga je sanjao o dugačkoj žutoj obali i vide kako se prvi lav, u rani sumrak spusti do nje i kako za njim dođoše drugi lavovi, i on ostade brade podbočene o ogradu čamca koji se tu ukotvio, dok je za to vreme duvao večernji povetarac sa mora, a on iščekivao da vidi nove lavove, i bio je tada srećan.

Mesec je već dugo lebdeo na nebu, ali on je spavao i riba je ravnomerno vukla, a čamac se kretao prema tunelu od oblaka.

On se probudi kad ga desna šaka udari po licu a uže mu stade da peče desnu ruku. Levu ruku nije osećao, ali povuče što je jače mogao desnom i zbaci konopac. Najzad mu leva ruka nađe konopac i on se odupre o njega, a konopac mu je sada pekao leđa i levu ruku, koja je sad preuzela ceo teret i opako ga bolela. Pogleda u klupčad koja su se glatko odmotavala. Baš tada riba skoči i zapenuša okean i onda teško pade. Zatim ponovo skoči nekoliko puta i čamac je plovio brzo, mada se konopac još uvek odvijao, a starac ga zatezao tako da je mislio da će se prekinuti. Bio je pritešnjen o sam pramac a lice mu zabodeno u iskomadano meso delfina i on se nije mogao mrdnuti.

To smo i očekivali, pomisli on. Sada napred.

Naplati joj se za konopac. Naplati joj se.

Nije mogao da vidi kako riba skače, već je samo čuo kako se okean lomi i kako tupo pljeska kada je riba padala. Zbog brzine kojom se odvijao, konopac mu je sekao gadno ruke, ali on je znao da se to mora dogoditi, te pokuša da konopac prebaci na žuljevi te delove pazeći da ne povredi dlan i prste.

Da je tu dečko, on bi kvasio konopac, pomisli. Da, da je tu dečko. Da je tu dečko.

Konopac se odvijao, ali sada poče da se odmotava sporije i on je primoravao ribu da se bori za svaki palac. Sada je oslobodio glavu od uklještenosti među daskom i komadima ribe koju je njegov obraz zgnječio. Zatim kleče, a onda se uspravi na noge. Konopac se i dalje odvijao, ali sve sporije. On se dotetura do mesta gde je osetio pod nogom rezervno klupče konopca, koje nije bio video. Imao je još mnogo i trebalo je sada da riba odmota celo novo klupče.

Da, razmišljao je on. Skočila je više no dvanaest puta i napunila je mehurove na leđima vazduhom i sada ne može da potraži smrt u dubinama iz koje je ja ne bih mogao izvući. Uskoro će početi da kruži i onda moram na posao. Šta li ju je to tako iznenada uplašilo? Da li je od gladi tako očajna ili ju je nešto uplašilo u noći? Možda je iznenada osetila strah. Ali, ona je bila tako mirna, snažna riba i izgledala je tako neustrašiva i sigurna u sebe. Čudnovato.

"Bolje će biti da ti sam budeš neustrašiv i siguran u sebe, starce", reče on. "Držiš je doduše ali nisi u stanju da povučeš k sebi ni milimetar konopca. Uskoro će ipak morati da kruži."

Sada je starac držao konopac levom rukom i ramenima pa se saže te zahvati desnom rukom vodu da bi sprao ostatke delfinovog mesa s lica. Plašio se da mu ne pozli, jer bi tada povraćao i izgubio snagu. Kada je umio i oprao lice, desnu ruku zadrža i dalje u slanoj vodi posmatrajući istovremeno i prvu svetlost koja je najavljivala jutro. Kreće se skoro prema istoku, pomisli on. To znači da je umorna i da pliva niz struju. Uskoro će praviti krugove i onda tek počinje pravi posao.

Pošto je došao do zaključka da mu je desna ruka bila dovoljno u vodi, on je izvadi i pogleda u nju.

"Nije rđava", reče on. "A bol za čoveka ne znači ništa."

On pažljivo savi konopac da ne bi zakačio sveže ozlede i premesti ga tako da je mogao s druge strane čamca zagnjuriti levu ruku u vodu.

"Kad se radilo o kakvoj sitnici nisi bila tako loša", reče on svojoj levoj ruci. "Ali ipak je bilo trenutaka kada si otkazala poslušnost."

Zašto nisam rođen sa dve dobre ruke? Možda je greška što je nisam trenirao kako treba. Ali, sam Bog zna, da je imala dovoljno mogućnosti da se popravi. Nije bila tako loša noćas — svega ju je jedanput uhvatio grč. Ako se opet zgrči, neka je onda konopac odseče. Tog trenutka, dok je o ovome razmišljao, osećao je da mu se muti svest. Zato mu se učini da bi trebalo da pojede još malo delfinova mesa.

"Ali, ne mogu", reče samom sebi. "Bolje je biti pri čistoj svesti nego malaksati od bljuvanja. Jedem li sad, znam da neću izdržati, jer mi je lice bilo zabodeno u meso. Suviše je kasno sada da pomoću hrane ostanem pri snazi. Ti si lud", reče samom sebi. "Pojedi drugu leteću ribu."

Bila je tu, zgotovljena i očišćena, i on je zgrabi levom rukom i poče pažljivo da glođe koščice i pojede je svu sem repa.

Hranljivija je skoro nego i jedna riba, pomisli on. Barem u onim sastojcima koji su mi i potrebni. Učinio sam sve što sam mogao. Neka počne da kruži i neka otpočne borba.

Sunce se rađalo treći put otkako se otisnuo na more, i riba je tada počela da kruži.

Po nagibu konopca nije mogao primetiti da riba kruži. Bilo je suviše rano za to. Osetio je samo da je pritisak konopca nešto popustio i on ga poče lako vući desnom rukom. Konopac je bio krajnje zategnut kao i uvek, ali baš kad je hteo da se prekine poče da izlazi iz vode. On izvuče glavu i ramena ispod konopca i stade ga izvlačiti polako i sigurno. Radio je obema rukama pokušavajući da vuče i telom i nogama što je više mogao. Njegove stare noge i ramena okretala su se u ritmu izvlačenja.

"Pravi vrlo veliki krug", reče. "Ali kruži."

Tad se konopac zateže, a i on ga je zatezao sve dok sa njega kapljice nisu počele prskati na suncu. 'Zatim konopac poče padati i starac kleče i preko volje ga pusti da nestane u tamnoj vodi.

"Sada se u kruženju najviše udaljila", reče. Moram držati što čvršće, pomisli. Usled naprezanja smanjivaće krug. Možda ću je videti kroz jedan sat. Sada je moram savladati a potom ubiti.

Ali je riba nastavila da kruži polako i starac je dva sata docnije bio mokar od znoja i mrtav umoran. Ali, sada su krugovi bili mnogo kraći i po nagibu konopca mogao je zaključiti da se riba neprekidno dizala plivajući.

Već se čitav sat smrkavalo starcu pred očima, a znoj mu je pekao oči i opekotinu iznad očiju na čelu. Nije se plašio svetlaca koji su mu igrali pred očima. To je bilo razumljivo zbog napornog izvlačenja konopca. Ali dvaput je osetio vrtoglavicu i nesvesticu — a to ga je zabrinjavalo.

"Ne smem malaksati i umreti zbog ovakve ribe", reče. "Sad kad mi se tako lepo približava, neka mi Bog pomogne da izdržim. Očitaću stotinu Očenaša, i stotinu Bogorodice djevo. Ali nisam u stanju da ih očitam."

Recimo da sam se pomolio, pomisli. Naglas ću se moliti docnije.

Baš tada oseti iznenadno trzanje konopca, koji je držao obema rukama. Bilo je oštro i teško.

To ona udara o žicu na konopcu svojim kopljastim kljunom, pomisli. To je neminovno, morala je to učiniti. To će je možda naterati da skoči, a ja bih više voleo da sad nastavi da kruži. Skokovi su joj potrebni da bi uzela vazduha. Ali svaki skok može joj proširiti ranu i onda bi mogla da se oslobodi udice.

"Ne skači, ribo", reče. "Ne skači."

Riba je udarila o žicu još nekoliko puta, i kad god je zatresla glavom, starac je pomalo popuštao konopac.

Ne sme joj se povećati bol, pomisli. Ne mari što mene boli. Ovaj bol mogu podneti. Ali ona bi mogla pobesneti od njenog.

Posle kratkog vremena riba prestade udarati o žicu i opet stade da kruži polako. Sad je starac neprestano izvlačio konopac. Ali nesvestica ga obuze ponovo. On zahvati malo morske vode levom rukom i sasu je sebi na glavu. Zatim sasu još malo i protrlja potiljak.

"Ne hvata me grč", reče. "Opet će se uskoro pojaviti, ali ja ću izdržati. Moraš izdržati. Nemoj to ni spominjati."

On kleče, oduprevši se o pramac, i za trenutak prebaci opet konopac preko leđa. Ja ću se sad odmarati a ona neka kruži, pa kada se primakne ustaću i nastaviću da izvlačim konopac, odluči on.

Bilo je to pravo iskušenje odmarati se na pramcu i pustiti ribu da sama kruži, ne izvlačeći konopac ni za milimetar. Ali, kad je popuštanje napetosti pokazalo da se riba okrenula prema čamcu, starac skoči na noge i poče da se okreće i njiše, izvlačeći olabavljeni konopac.

Umorniji sam nego što sam ikad bio, pomisli on. A, eto i pasat se podiže. Ali, sve će biti u redu kad je vidim u čamcu. To mi je strašno potrebno.

"Odmaraću se dok se ona bude udaljavala u idućem krugu", reče. "Osećam se mnogo bolje. Još dva-tri kruga i moja je." Šešir je zabacio na potiljak, i on se spusti na pramac, osećajući kako se konopac zateže, dok se riba kružeći udaljavala.

Bori se sad, ribo, pomisli. Ja ću te izvući kad se budeš okretala.

More se osetno uzburkalo. Ali, to je bio povetarac, bezopasan i koristan, starcu preko potreban da bi dospeo do kuće.

"Upraviću čamac jednostavno prema jugozapadu", reče. "Čovek nikad nije izgubljen na moru, a i moje ostrvo je veliko."

Ribu je ugledao kad je započela treći krug.

Video ju je prvo kao tamnu senku, kojoj je trebalo toliko dugo vremena da prođe ispod čamca da prosto nije mogao verovati svojim očima.

"Ne", reče. "Tako ogromna ipak ne može biti."

Ali, ona je bila tako velika i kad je opisala potpun krug nađe se svega trideset metara udaljena od njega i čovek vide njen rep kako strci iz vode. Bio je veći od oštrice najveće kose i jasno svetloljubičast iznad tamnoplave vode. On pljušnu opet po moru, i dok je riba plivala tik ispod površine, starac je mogao da vidi njen ogromni trup i purpurne linije koje su ga obmotavale. Njeno leđno peraje bilo je oboreno, a džinovska grudna peraja široko raširena.

Dok je kružila, starac je mogao da vidi njeno oko i dve sive remora-ribe koje su plivale oko nje. Katkad su se kačile o nju. Katkad su hitro odletale. Katkad su bezbrižno plivale u njenoj senci. Svaka je bila tridesetak santimetara dugačka i kad su brzo plivale izvijale su kao jegulje svojim telima.

Starac se sad znojio ne samo zbog sunca nego i zbog nečeg drugog. Svaki put kad bi se riba mirno i polako okrenula, on je vukao sebi konopac i bio je siguran da će je posle još dva okreta moći probosti harpunom.

Moram je privući sasvim blizu, mislio je. Ne smem je gađati u glavu. Moram je pogoditi u srce.

"Budi miran i jak, starče", reče.

U idućem krugu ribina leđa su bila nad vodom, ali je ona bila suviše daleko od čamca. U sledećem krugu bila je još suviše daleko, ali joj je trup izlazio nešto više iz vode i starac je bio siguran da će je privući kad privuče i konopac.

Sad je riba tiha i lepa prilazila kružeći, pokrećući samo svoju repinu. Starac je vukao što je jače mogao, da bi je primakao bliže. Za trenutak riba se okrenula njemu. Ispravila se zatim i započela drugi krug.

"Uznemirio sam je", reče starac. "Prerano sam je uznemirio."

Sad je opet osetio vrtoglavicu, ali se naprezao svom snagom da nadjača veliku ribu. Uznemirio sam je, mislio je. Možda ću je ovog puta moći da savladam. Vucite, ruke, mislio je. Držite se, noge! Istraj, glavo moja! Istraj za mene! Nikada me nisi izdala. Ovog puta ću je izvući.

Ali kad se napregao iz sve snage i vukao što je jače mogao, znatno ranije no što se približila čamcu, riba nadvuče, a zatim se ispravi i otpliva.

"Ribo", reče starac. "Ribo, ti ćeš u svakom slučaju umreti. Moraš li i mene ubiti?"

Time ništa nije učinjeno, pomisli. Usta su mu bila suviše suva da bi mogao govoriti, ali sad nije mogao da dohvati vodu. Ovaj put je moram privući čamcu, pomisli. Nisam u stanju da izdržim još nekoliko krugova. "Jesi" reče samom sebi. "Dobar si ti."

U idućem krugu skoro ju je savladao. Ali se riba opet ispravi i polako otpliva.

Ubićeš me, ribo, pomislio je starac. Ali imaš i pravo na to. Nikad nisam video veće, lepše, mirnije i plemenitije stvorenje od tebe, brate. Dođi i ubij me. Svejedno mi je ko će koga ubiti.

Sad ti se sve zbrkalo u glavi, pomisli. Moraš biti priseban i spretan kao čovek. Ili kao riba, pomisli.

"Razbistri se, glavo", reče jedva čujno. "Razbistri se."

Još dvaput ga je hvatala vrtoglavica prilikom okretanja.

Ne shvatam, mislio je starac. Svaki put je bio na ivici svesti. Ne shvatam. Ali ću pokušati još jedanput.

Svu svoju pažnju, sve ono što mu je još ostalo od snage i davno izgubljenog ponosa, suprostavi sad agoniji ribe, i riba mu priđe i zapliva lagano, skoro dodirujući kljunom daske čamca, i poče da prolazi kraj njega, dugačka, visoka, široka, srebrnasta s purpurnim prugama, i beskrajna u vodi.

Starac ispusti konopac, stade na njega nogom i podiže harpun što je više mogao, zabode ga svom svojom snagom koju je u tom trenutku dobio, i još jednom u bok ribe, baš tamo iza velikog grudnog peraja, koje se dizalo visoko u vazduh do visine čovečjih grudi. On oseti kako gvožđe ulazi i naže se nad njega i žabi ga još dublje, a onda se navali na njega čitavom težinom svog tela.

Tada se riba pojavi živa, mada je smrt bila u njoj, i diže se visoko iz vode pokazujući svu svoju ogromnu dužinu i širinu, svu svoju snagu i lepotu. Izgledalo je kao da visi u vazduhu iznad starca u čamcu. A onda pade pljesnuvši u more i preli vodom starca i ceo čamac.

Starac oseti nesvesticu i muku i skoro obnevide. Ali ipak je očistio uže harpuna i pustio ga polako kroz ranjave šake i kad je opet progledao, video je da riba leži na leđima, pokazujući svoj srebrnasti trbuh. Držak harpuna je strčao ukoso iz ribinog tela, a more se bilo obojilo crvenom krvlju iz njenog srca. Krv je prvo bila tamna kao ponor u plavoj vodi, dubljoj od jedne milje. A onda se raširi kao oblak. Riba je bila srebrnasta i mirna i ljuljala se na talasima.

Starac je pažljivo gledao u prolaznu viziju pred sobom.

Onda dvaputa obmota uže harpuna oko prečke na čamcu i spusti glavu u ruke.

"Razbistri se, glavo", reče oslanjajući se na drvo čamca. "Ja sam umoran starac. Ali sam ubio ribu koja je moja sestra i sad moram da obavim ropski posao."

Sad moram pripremiti zamke i užad da bi je privezao uz čamac, pomisli on. Čak da smo i dvojica pa da je utovarimo na čamac, čamac ipak ne bi izdržao pod njom. Moram sve pripremiti, pa da je privučem, dobro svežem, ispravim katarku i razvijem jedra za povratak.

On stade da vuče ribu k sebi u nameri da je priveže uz čamac po celoj dužini i da joj provuče konopac kroz škrge i usta, a glavu joj priljubi uz pramac. Hoću da je gledam, mislio je, i da je dodirujem i da osećam njeno prisustvo. Ona je moj imetak. To ipak nije razlog što želim da osećam njeno prisustvo. Čini mi se, da sam osetio njeno srce kada sam drugi put potegao harpunom. Dovući je i pričvrsti i nabaci jednu omču oko njenog repa, a drugu oko sredine trupa da bi je čvrsto privezao za čamac.

"Na posao, starce", reče on. Srknuo je samo malo vode. "Još treba dobro kulučiti posle ove borbe."

On pogleda u nebo a zatim u ribu. Gledao je pažljivo u sunce. Podne nije mnogo odmaklo a pasat se diže. Konopci me se sada ne tiču mnogo. Dečak i ja namotaćemo ih kad se vratim kući.

"Dođi, ribo", reče on. Ali riba ne dođe. Umesto toga ležala je ljuljajući se na moru i starac privuče čamac.

Kada joj se približio i njena se glava nalazila uz sam pramac, još jednom ga silno iznenadi njena veličina. On odveza zatim konopac od harpuna sa kočića, provuče ga kroz riblju škrgu, namota joj ga jedanput oko kljuna i onda provuče konopac kroz drugu škrgu, omota ga još jedanput oko kljuna i veza ga dvostukim čvorom o kočić. Zatim odseče konopac i vrati se na zadnji deo čamca da priveže rep. Prvobitna purpurna i srebrna boja ribe postala je sada srebrnasta a pruge su joj bile iste bledoljubičaste boje kao i rep. Bile su šire od čovečje šake raširenih prstiju a oči ribe izgledale su ukočene kao ogledalo periskopa ili kao svetac u litiji.

"Postojao je samo jedan način da je ubijem", reče starac. Osećao se bolje posle gutljaja vode a glava mu je bila bistrija. Teška je preko 1.500 funti, takva kakva je, pomisli on. Možda još i teža. Šta misliš ako čista mera iznosi dve trećine njene težine i to po 30 centi za funtu?

"Ne mogu bez olovke", reče on. U glavi mi nije sve u redu. Ali, čini mi se, da bi danas veliki Dimadžo bio ponosan na mene. Nije me bolela petna kost. Zato me ruke i leđa propisno bole. Hteo bih da znam kako boli petna kost, pomisli on. Možda nas i boli a da mi to ne znamo.

On pričvrsti ribu uz pramac i krmu i pored srednjeg sedišta. Bila je tako velika da je čamac pored nje izgledao mali. Odseče parče konopca i priveza gornju vilicu ribe za škrge da joj se usta ne bi otvarala i da bi plovila što lakše. Zatim namesti jarbol na motku, u stvari njegovu kuku, i zategnu letve, a iskrpljeno jedro se nape, čamac pođe i on je poluležeći na krmi, upravljao prema jugozapadu.

Kompas mu nije bio potreban da odredi gde se nalazi jugozapad. Trebalo je samo da oseti pasat kao i da vidi gde jedro vuče. Biće bolje da izbacim kakvu malu specijalnu udicu i da pokušam da uhvatim nešto za jelo i piće. Ali, udicu nije mogao naći, a sardine se behu ukvarile. Zato on izvadi kukom malo žutog morskog korova i tresao ga je sve dotle, dok sitne garmele, koje su se nalazile unutra, ne padoše na dno čamca. Bilo ih je više nego jedno tuce i one su skakale i vrtele se kao peščane buve. Starac im otkide glave palcem i kažiprstom i pojede ih, ispljuva njihove ljuske i repove. Bile su vrlo tanke ali znao je da su vrlo hranljive i ukusne.

U boci je imao vode još samo za dva gutljaja, i on popi pola od toga kada je pojeo garmele. Čamac je dobro jedrio s obzirom na sve teškoće i on je krmanio, ručicama pod miškom. Gledao je u ribu i bilo je potrebno da vidi samo svoje ruke i dodirne leđima drvo, da bi mu bilo jasno da se to sve zaista dogodilo i da to sve nije bio san. U jednom mahu, kada se pri kraju osećao vrlo mučno, učinilo mu se da je sve samo san. I kada je ugledao kako riba izlazi iz vode i kako, pre nego što je pala, visi nepomično u vazduhu, bio je siguran da je sve to neobično i nije mogao verovati. Onda mu vid nije bio najbolji dok sada vidi isto tako dobro kao i ranije. Sada je znao da se tu nalazila riba i da njegove ruke i leđa nisu samo san. Ruke će brzo zarasti, mislio je. Dobro su krvarile a slana voda će ih izlečiti. Slana voda ovog zaliva je najbolje sredstvo za lečenje. Najvažnije je da mi se ne pomuti u glavi. Ruke su učinile svoje i mi dobro jedrimo. Ustiju zatvorenih, i uspravnog repa plovimo kao braća. Tada mu se u glavi poče lako da muti i on pomisli, da li me ona vuče ili ja nju. Da je ja vučem ne bi bilo ništa neobično. Ni da se riba nalazi u čamcu, lišena svoga dostojanstva, ne bi ni to bilo ništa neobično. Ali, oni su plovili zajedno, vezani jedno uz drugo i starac je mislio, — neka me vuče ako hoće. Bolji sam od nje samo zbog svoga lukavstva a prema meni ona nema zle namere.

Plovili su dobro i starac umoči ruku u slanu vodu i trudio se i dalje da mu svest ne mrkne. Bilo je oblaka kumulusa i cirusa iznad njih i starac je znao da će povetarac duvati preko cele noći. Starac je gledao neprekidno u ribu da bi bio siguran da je sve to java. Bilo je to jedan sat pre nego što ga je napala prva ajkula.

Morski pas se nije pojavio iznebuha. Digao se iz dubine kad je tamni oblak krvi potonuo i raširio se po moru dobokom jednu milju. Isplivao je tako brzo i tako odlučno da je razbio površinu plave vode i obreo se na suncu. Onda se spustio u more i omirisao krv i počeo plivati u pravcu čamca i ribe.

Katkad bi izgubio trag. Ali bi ga opet nanjušio ili samo naslutio i onda je plivao brzo i bez oklevanja pravcem kojim ga je trag vodio. Bio je to vrlo veliki mako, morski pas, građen da pliva brzo kao najbrža riba u moru, i sve na njemu je bilo divno osim čeljusti. Leđa su mu bila plava kao i leđa ribe sabljarke, trbuh srebrnast, a koža glatka i lepa. U svemu je bio građen kao i riba sabljarka, sem ogromnih čeljusti, koje su bile čvrsto stegnute dok je brzo plivao ispod same površine, a visoko nepokretno leđno peraje mu je paralo vodu kao nož. Iza zatvorenih duplih usana njegovih čeljusti, svih osam redova belih zuba su bili savijeni unutra. Nisu imali oblik piramide, kao u većine morskih pasa, ličili su na ljudske prste, zgrčeni poput kandža. Bili su dugački skoro kao starčevi prsti i sa obe strane ivice oštri kao sečivo. Bila je to riba stvorena da se hrani svim morskim ribama, čak i onim brzim, jakim i tako dobro naoružanim da im nijedan drugi neprijatelj ne bi mogao nauditi. Morski pas je sad brzao, osećajući jači miris a njegovo plavo leđno peraje paralo je vodu.

Kad ga je starac ugledao kako se približuje znao je da je to morski pas koji ne zna za strah i koji čini tačno ono što hoće. On spremi harpun i pričvrsti uže, gledajući kako se morski pas približava. Uže je bilo kratko, jer je nedostajalo parče koje je odsekao da bi njime vezao ribu.

U starčevoj glavi bilo je sad sve potaman, osećao se odlučan, ali s malo nade na uspeh. Bilo je suviše lepo da bi moglo da traje, pomisli. Bacio je pogled na veliku ribu, istovremeno posmatrajući kako se morski pas približava. Možda je sve samo san, pomislio je. Ne mogu ga sprečiti da me napadne, ali ću možda uspeti da ga savladam. Dentuso, pomisli, proklet da si!

Morski pas brzo priđe zadnjem delu čamca i kad napade ribu, starac mu vide razjapljene čeljusti i čudne oči i ču kako mu škljocnuše zubi kad ih zabode u meso baš iznad repa. Glava morskog psa bila je iznad vode, a i leđa su se pojavljivala i starac je čuo kako čupa kožu i meso velike ribe baš kad mu zabi harpun u glavu, u tačku gde se preseca linija između njegovih očiju sa linijom koja mu ide pravo od nosa. Tih linija nije ni bilo. Postojala je samo teška, zašiljena plava glava i velike oči i škljocave, nasrtljive strašno proždrljive čeljusti. Ali, bilo je to mesto gde se nalazi mozak, i starac je tu pogodio. Pogodio je svojim mlitavim, iskrvavljenim rukama zabadajući harpun svom svojom snagom. Pogodio je bez ikakve nade, ali odlučno i s mržnjom.

Morski pas se prevrte, a starac vide da su mu oči beživotne, i onda se obrte još jedanput, zaplićući se o dve zamke konopca. Starac je znao da je morski pas bio gotov, no ovaj to nije hteo priznati. Zatim, poleđuške, šibajući repom i škljocajući čeljustima, morski pas zapara vodom kao jurišni čamac. Voda je pobelela na mestu gde bi mu rep udario, a tri četvrtine njegovog tela bilo je potpuno izvan vode kad se uže zateže, zadrhta, a onda prekide. Morski pas je ležao jedan čas mirno na površini i starac ga je posmatrao. Zatim je polako tonuo.

"Otkinuo je oko četrdeset funti", reče starac glasno. "Odneo je moj harpun i celo uže, i sad moja riba opet krvari, pa će namamiti i druge."

Ovako unakaženu ribu nije rado posmatrao. Činilo mu se da je morski pas napadajući ribu nasrnuo na njega samog.

No ja sam ubio morskog psa koji je napao moju ribu, pomisli. To je bio najveći dentuso koga sam ikada video, a Bog mi je svedok da sam ih video ogromne.

Sve je išlo suviše dobro da bi i dalje tako potrajalo. Divno bi bilo da je sve ovo bio san, da nisam uopšte ni ulovio ribu i da se sada nalazim u krevetu na hartiji od novina.

"Ali čovek nije stvoren za poraze", reče on. "Čovek može biti uništen ali ne i pobeđen." Ipak mi je žao što sam ubio ribu. Približuje se rđavo vreme, a ja čak nemam ni harpun. Dentuso je svirep i okretan i jak i inteligentan. Ali ja sam bio inteligentniji. Možda i ne, pomisli on. Možda sam bio samo bolje naoružan.

"Ne razbijaj glavu, starce", reče glasno. "Jedri ovim pravcem pa kud puklo da puklo."

Ali ipak moram razmisliti. To je sve što mi je ostalo. To i bezbol. Kako bi se velikom Dimadžu dopao način na koji sam joj probio mozak? Nije to veliki podvig, pomisli on. Svako bi to mogao učiniti. Ali, da li su moje ruke bile isto tako hendikepirane kao kada boli petna kost? Ne znam. Nikada nisam imao muke sa petom, izuzev što me je ubola bodljikava roja kada sam plivajući na nju nagazio, posle čega mi se oduzela noga i nastupio nepodnošljiv bol.

"Misli na nešto veselo, starce", reče on. "Svakog minuta si bliži kući. Ploviš brže posle gubitka od četrdeset funti."

Znao je sasvim dobro šta se sve može odigrati kad zađe u unutrašnji pojas struje. Ali, ništa mu drugo nije preostajalo. "Setio sam se", reče glasno. "Privezaću nož za jednu dršku od vesla."

To i uradi, pa stavi ručicu od krme pod mišku a sita od jedra pod nogu.

"Sada, eto, i dalje sam samo zlehudi starac", reče. "Ali ne više obezoružan."

Dunuo je svež povetarac i on je dobro jedrio. Gledao je samo u prednji deo ribe i u njemu opet bijesnu iskra nade.

Glupo je ne nadati se. Pored toga, smatram to za greh. Ne razmišljaj o grehu, pomisli on. Ima dovoljno problema i bez greha. A i onako za sve to nemam razumevanja.

Nemam razumevanja a nisam siguran da u to i verujem. Možda je greh ubiti ribu. Mislim da je to greh, mada sam je ubio da bi održao svoj život i da bi se nahranilo mnogo sveta. Onda je sve greh. Ne razmišljaj o grehu. Suviše je kasno, a i postoje ljudi koji su plaćeni za to. Neka oni lupaju glavu o tome. Rođen si da budeš ribar kao što je i riba rođena da bude riba. San Pedro je bio ribar kao i otac velikog Dimadža.

Ali, voleo je da razmišlja o svim stvarima u koje je bio upleten i, s obzirom da nije imao šta za čitanje a nije imao ni radio, razmišljao je mnogo pa tako produži da misli o grehu.

Ribu nisi ubio samo zbog toga da bi uživao i da bi je prodao na pijaci, pomisli on. Ubio si je iz ponosa i zbog toga što si ribar. Voleo si je živu, a voliš je i mrtvu. Ako je voliš, nije greh ubiti je. Ili je onda još veći?

"Suviše razmišljaš, starce", reče glasno.

Uživao si dok si ubijao dentusa. On živi od živih riba kao ti. On nije lešinar ili najobičnija lutajuća gladnica kao neke ajkule. On je lep i ponosit i ne zna ni za kakav strah.

"Ubio sam ga u samoodbrani", reče starac glasno. "Ubio sam ga po propisu."

Uostalom, pomisli on, svi se međusobno ubijaju, ovako ili onako. Ribarenje me isto toliko ubija kao što me i održava u životu. Dečko me održava u životu. Ne smem samog sebe suviše razočarati.

On se naže preko ograde i odseče parče ribljeg mesa sa mesta gde je ajkula zagrizla. Sažvaka ga i primeti da je dobrog kvaliteta i ukusa. Bilo je čvrsto i ukusno kao stočno meso ali ne i crveno. Nije bilo žilavo i bio je svestan da će ga prodati po najskupljoj tržišnoj ceni. Ali, nije postojala nikakva mogućnost da se ono sačuva zbog mirisa koji se širio vodom i starac je znao da se približuje rđavo vreme.

Povetarac je duvao ravnomerno. Okrenuo je malo jedra prema severoistoku i po tome je starac znao da neće jenjati. On pogleda preda se ali ne opazi ni jedro, ni trup, ni dim nikakvoga broda. Video je samo kako leteće ribe s obe strane čamca jure ka pramcu, i žute mrlje morskog korova. Nije čak primetio ni jednu jedinu pticu.

Plovio je dva sata, odmarajući se kraj kormila i žvaćući s vremena na vreme po koje parče mesa od marlina da bi se osvežio i osnažio, a onda vide prvu od dve ajkule.

"Au", reče glasno. Ta reč se ne može prevesti, a možda je to samo jek što se i nehotice izmami čoveku kad oseti kako mu ruke prikivaju za krst.

"Galanos", reče glasno. Video je sada kako se iza prvih ukazuju i druga peraja i utvrdio je da su to ajkule sa štapastim ustima, trouglastim perajima i repom kojim su mahale kao metlom. Njušile su i besnele i bile izbezumljene od gladi, gubile se, u svojoj razdraženosti, i opet pronalazile miris. Ali su se stalno sve više približavale.

Starac učvrsti jedra. Zatim uze veslo na kome je bio pričvršćen nož. Podiže ga što je mogao lakše, jer su mu ruke usled rana bile osetljive. Zatim ih raširi i steže da bi ih učinio što savitljivijim. Stegnu ih snažno da bi ih privikao na bol, da ne bi kasnije otkazale, i zatim stade da posmatra ajkule koje su se primicale. Sada je mogao videti ravne, široke loptaste glave i njihova beličasta široka grudna peraja. To su bile odvratne ajkule, neprijatnog mirisa, isto toliko lešinari koliko i ubice, a kada ih je morila glad grizle bi vesla ili kormilo čamca. Te ajkule imale su običaj da pregrizu noge i peraja kornjača kada bi ove spavale na površini vode a u stanju su da, morene glađu, napadnu i čoveka na moru, čak i kada nije mirisao na riblju krv, čak i kada na njemu nije bilo riblje sluzi.

"Au", reče starac. "Galanos. Dođi Galanos."

One dođoše. Ali nisu došle kao što je mako došao. Jedna se iskrenu i nestade je pod čamcem a starac je osetio kako se čamac zaljulja kad je napala ribu. Druga je posmatrala starca svojim žutim očima i onda se munjevito približi razjapljenih, poluokruglih čeljusti u nameri da zagrize ribu tamo gde je već bila načeta. Ukazaše se jasno linije, jedna na vrhu tanine glave druga na leđima gde je mozak prelazio u kičmenu moždinu, i starac u to mesto žabi nož pričvršćen na veslo, pa ga izvuče i zatim ga ponovo žabi u ajkuline žute oči, slične mačjim. Ajkula pusti ribu i skliznu s nje, i gutala je dok je umirala ono što je uspela odgristi.

Čamac se još uvek ljuljao, jer je druga ajkula nastavila komadanje ribe i starac podiže ručicu jedra kako bi se čamac nagnuo u stranu i primorao ajkulu da izroni. Kad je ugledao ajkulu, starac se naže preko ivice i navali na nju. Pogodio ju je u samo meso, a koža beše čvrsto zategnuta i nož jedva prođe kroz nju. Od udarca ga nisu zabolele samo ruke, već i leđa. Ali, ajkula se pojavi ponovo i starac je pogodi tačno po sredini pljosnate glave, u trenutku kada su joj se usta pojavljivala iz vode, ustremljena na ribu. Starac izvuče sečivo i ubode je tačno u isto mesto. Ona je još uvek visila zubima zakačenim za ribu i starac je tada ubode u levo oko. Ajkula je i dalje visila.

"Nećeš", starac reče i zari joj oštricu između kičme i mozga. To je sad sve izgledalo vrlo jednostavno i on oseti kako joj puca rskavica na kičmi. Starac obrnu veslo i žabi joj nož među škrge da ih rascepi. Zareza još jednom sečivom i kada se ajkula odlepi, reče: "Idi, galano. Potoni jednu milju duboko, idi da vidiš svoju prijateljicu, ili ti je ona možda majka."

Starac obrisa oštricu noža i ostavi veslo u stranu. Zatim nađe ručicu i jedra se zategoše i čamac je ponova plovio ranijim pravcem.

"Mora da su joj pojele četvrtinu tela i najbolji deo mesa", reče glasno. "Kamo sreće da je sve ovo samo san i da je nisam nikada ulovio. Žao mi je, ribo. Sad je sve propalo." On ućuta i više nije hteo ni da pogleda u ribu. Iskrvavljena i oprana vodom, sad je ona imala boju srebrne podloge ogledala ali su se njene pruge još mogle videti.

"Nisam se smeo otisnuti tako daleko, ribo", reče on "i zbog sebe i zbog tebe. Žao mi je, ribo."

"Pa, eto", reče samom sebi. "Pogledaj sad kako je nož vezan. Da li su veze još čitave. Potom ruku dovedi u red, jer će se još mnoge ajkule pojaviti."

"Bolje bi bilo da umesto noža imaš kamen", reče starac, pošto je ispitao veze na dršci od vesala. "Trebalo je da sobom ponesem bar jedan kamen." Trebalo je poneti mnogo štošta, pomisli on. Ali nisi poneo, starce. Sada nije vreme da misliš o onome što nemaš. Misli šta možeš učiniti sa ovim čime sada raspolažeš.

"Daješ mi mnogo dobrih saveta", reče glasno "umorio sam se od njih."

Držao je ručicu od krme pod miškom i kvasio je obe ruke u vodi dok je čamac odmicao napred.

"Sam Bog zna koliko je ova poslednja odgrizla", reče on. "Sada je mnogo lakša." Nije želeo da misli o iskasapljenoj donjoj strani ribe. Znao je da je svaki ajkulin trzaj značio kidanje mesa, i da riba ostavlja sada za sobom trag svim ajkulama, širok kao drum preko mora.

Bila je to riba, dovoljna da ishrani čoveka preko cele zime. Ne misli o tome. Samo se odmaraj i trudi se da opet osposobiš ruku da brani ono što je ostalo. Miris krvi s moje ruke ne znači ništa prema ovoj silnoj masi u vodi. Osim toga, one i ne krvare mnogo. Ozlede nisu tako strašne. Krvavljenje će možda onemogućiti da mi se leva ruka ponovo zgrči.

O čemu sad da razmišljam? pomisli on. Ni o čemu. Hajde da ne mislim, pa tako da sačekam druge ajkule. Zašto sve to nije bio san? Ali ko zna? Može se okrenuti i nabolje.

Sledeća ajkula imala je štapastu njušku. Prišla je kao svinja valovu, ako uopšte ijedna svinja ima usta tako široka da bi se kroz njih mogla provući glava. Starac je pusti da zagrize u ribu a onda joj žabi u mozak onaj nož što je bio na veslu. Ali, ajkula se trže unazad i nož se prelomi.

Starac se namesti kraj krme. Nije čak ni pratio kako velika ajkula tone polako u vodu, ispočetka u svoj svojoj veličini, zatim nešto manja i onda sasvim sitna. Taj prizor je uvek fascinirao starca. Ali, sada je bio šlep za sve to.

"Ostala je još kuka za ribe", reče on. "Na žalost neće mi koristiti. Imam i dva vesla i ručicu od krme i kratku batinu."

Sad su me pobedile, pomisli on. Suviše sam star da udaram po ajkuli dok ne umre. Ali, ipak ću se boriti dokle god imam vesla i kratku batinu i ručicu od krme.

On zagnjuri ponovo ruku u vodu da bi je ovlažio. Dan se bližio kraju i on je video samo more i nebo. Vetar je sada duvao jače i on se nadao da će se uskoro pojaviti kopno.

"Umoran si, starce", reče on. "Umoran si u duši."

Ajkule ga nisu napadale sve do sumraka.

Starac je video kako se približuju tamna peraja uz široki trag koji je ostavljala riba u vodi. Čak nisu ni njuškale za tragom. Išle su pravo prema čamcu plivajući jedna pored druge.

On stisnu ručicu od krme, podesi jedro da mu čamac plovi brže i ispruži ruku prema malju. To je bilo u stvari držalje slomljenog vesla, u dužini od dve i po stope. Zahvaljujući dršci mogao se njom poslužiti efikasno jednom rukom te je sad zgrabi desnom šakom, steže je još čvršće, dok je posmatrao kako se ajkule približuju. Obe su bile galanos.

Pustiću prvu da dobro zahvati i onda ću je udariti povrh usta ili pravo po glavi, pomisli on.

Obe ajkule se približiše zajedno i kad spazi bližu od njih, razjapljenih čeljusti, spremnu da zagrize u srebrni bok ribe, zamahnu maljem snažno i udari jako i praskavo preko široke ajkuline glave. Oseti elastičnu čvrstinu kad ju je malj klepio. Osetio je takođe i čvrstinu kostiju, pa je udari još jednom po njušci kad je skliznula sa njegove velike ribe.

Druga ajkula se gubila i pojavljivala, i sada se opet pojavi razjapljenih čeljusti. Starac je mogao da vidi parče ribljeg mesa kako visi sa krajeva njenih čeljusti, pošto je maločas već bila zagrizla u ribu a sad zatvorila usta. On se stušti na nju i udari je samo po glavi i ona ga pogleda i kidaše sad ribu nešto sporije. Starac je udari ponovo maljem u trenutku kad se otkačila da bi progutala svoj plen i oseti samo da je udario u nešto teško, čvrsto, elastično.

"Dođi, galano", reče starac, "dođi opet."

Ajkula navali i starac je udari baš kad je zatvarala čeljust. Tresnuo ju je snažno, sa najveće visine do koje je mogao da podigne malj. Ovoga puta je osetio kosti na dnu lobanje i udari opet u isto mesto, dok je ajkula, lako ošamućena, kidala meso, da bi zatim skliznula sa njegove ribe.

Starac je očekivao da će se ponovo pojaviti, ali se nijedna od ajkula više ne ukaza. Zatim vide jednu kako pliva u krugovima po površini. Peraja druge ajkule nije video.

Nije sigurno da sam ih ubio. U svoje vreme mogao sam ih ubiti. Ali, teško sam ih povredio i nijedna od njih se ne oseća dobro. Da sam mogao da se služim batinom obema rukama, ubio bih prvu sasvim sigurno. Čak i sada, pomisli on.

Nije hteo da gleda svoju ribu. Znao je da je pola od nje uništeno. Sunce je zašlo dok se borio s ajkulama.

"Uskoro će se smračiti", reče on. "Tada ću videti svetlost sa Havane. Ako nisam odmakao daleko na istok ugledaću svetlost sa neke od novih plaža."

Nemoguće je da se sada nalazim odveć daleko. Nadam se da se niko nije suviše zabrinuo zbog mene. Naravno, samo se dečko može zabrinuti. Ali, siguran sam da se uzda u mene. Mnogi od starijih ribara će se zabrinuti. A ostali takođe, pomisli on. Dobri su ljudi u mom mestu.

Više nije mogao da govori s ribom jer je bila previše upropašćena. Tada mu nešto sinu u pameti. "Pola-ribo", reče on. "Bivša-ribo. Žao mi je što sam se tako daleko otisnuo. Upropastio sam nas oboje. Ali, ubili smo mnoge ajkule, ti i ja, i upropastili mnoge druge. Koliko si ih ukupno ubila, stara ribo? Nije ti tek onako to koplje na glavi."

Voleo je da razmišlja o ribi i o onome šta bi uradio s ajkulom da je imao odrešene ruke. Trebalo je da odsečem kljun pa da je njime tresnem, pomisli on. No, nisam imao sekira, a i noža nije bilo.

Ali, da sam ga imao i da sam ga mogao prikačiti za veslo, kakvo bi to tek bilo oružje! Tada bismo se zajednički mogli boriti s njima. Šta ćeš raditi ako dođu nove? Šta možeš da radiš?

"Bori se", reče on. "Boriću se dok ne umrem."

Ali, sada u noći bez tračka svetlosti, u prisustvu vetra i ravnomernog laparanja jedra, učuni mu se da je već možda i mrtav. On sklopi ruke i oseti svoje dlanove. Nisu pripadali lešu, mogao je da oseti bol života kad bi ih samo otvorio i stisnuo. On nasloni leđa na dasku, siguran da nije mrtav. Leđa su mu to potvrdila.

Treba da očitam sve one molitve koje sam obećao da ću izgovoriti naglas u slučaju da uhvatim ribu, pomisli on. Ali sada sam suviše umoran da to učinim. Biće bolje da uzmem džak i da ga prebacim preko leđa.

Ležao je pokraj krme i upravljao i motrio ne bi li se ukazala svetlost na nebu. Ostala mi je polovina ribe, pomisli on. Možda će me sreća poslužiti da odvučem bar ovu polovinu. Trebalo bi da imam malo sreće. Ne, reče on. Ti si proigrao svoju sreću čim si otišao tako daleko.

"Ne budi luckast", reče glasno. "Motri budno i krmani. Još uvek ti sreća može doći."

"Baš bih je kupio ako se uopšte igde sreća prodaje", reče on.

Čime bi je kupio, upita se. Mogu li je kupiti izgubljenim harpunom i slomljenim nožem i dvema lošim rukama.

"Možda", reče on. "Pokušao si da je kupiš osamdeset četvorodnevnim krstarenjem po moru. Trebalo je još malo pa da je kupiš."

Ne treba da razmišljam o besmislicama, pomisli on. Sreća je nešto što dolazi u raznim oblicima i ko je taj koji će je prepoznati? Ipak bih je uzeo u bilo kakvom obliku i platio najveću cenu. Hteo bih da vidim odsjaj svetlosti, pomisli on. Želim i suviše mnogo stvari. Ali, sad želim svetlost. Zatim, on pokuša da se namesti bolje kod kormila a po bolovima je znao da nije mrtav.

On vide odsjaj svetlosti grada. Sada je moralo biti oko deset časova uveče. Isprva je bio jedva vidljiv, kao god svetlost na nebu pred mesečevo rađanje. Zatim vide kako lebdi postojano iznad okeana, koji beše nemiran pod sve jačim vetrom. Upravljao je prema svetlosti i mislio je da će uskoro dospeti do ivice morske struje.

Sada je sve prošlo, mislio je on. Napašće me možda još jedanput. Ali šta može učiniti jedan čovek u mraku bez oružja?

Bio je sad ukočen i slomljen. I njegove povrede kao i svi prenapregnuti delovi tela boleli su ga u noćnoj hladnoći. Nadam se da više neće biti potrebe da se borim. Tako se žarko nadam da se neću više morati da borim.

Ali u ponoć se borio, i, ovoga puta, znao je da je borba uzaludna. Došle su u čoporu i ugledao je samo linije koje su njihova peraja pravila po vodi i njihovo fosforescentno svetlucanje kad su se bacale na njegovu ribu. Udarao ih je po glavama i čuo je kako se čeljusti cepaju i osetio je kako se čamac ljulja dok su zagrizale pod vodom. Udarao je očajnički u sve što je osećao i čuo, i onda oseti kako nešto zgrabi njegov malj i kako ga zatim odvuče.

Zgrabio je ručicu od krme i počeo je udarati i mlatiti njome, držeći je obema rukama pa je potom ponovo uzmahivao i udarao. Ali, sada su se približavale samom kljunu čamca, i, navaljujući jedna za drugom i u grupi, kidale su parčad mesa koje se videlo kako sjaji pod morem i opet su se vraćale istom mestu.

Došao je, najzad, red i na glavu. I on je sada znao da je sve svršeno. On zavitla ručicom po ajkulinoj glavi, koja je zarila zube u masivnu glavu njegove ribe, po glavi koja se nije dala rascepiti. On zamahnu ponovo, zatim još jednom, pa treći put. Čuo je kako se ručica prelomila i sad navali sa njenim ostatkom na ajkulu. Osetio je kako mu ručica tone u meso i kako je znao da je ona oštra mahnu njome još jedanput. Ajkula se otkači i otkotrlja. To je bila poslednja ajkula iz čopora. Više nije bilo ničeg što bi mogle da pojedu.

Starac je jedva disao i on oseti neobičan ukus u ustima, bakaran i sladak, i on se jednog trenutka od njega uplaši. Ali, to nije trajalo dugo.

On pljunu u okean i reče: "Jedite to galanos. I sanjajte o tome da ste ubili jednog čoveka."

Znao je da je sada konačno potučen, nepovratno i vide da će se slomljeni ostatak ručice moći užljebiti u otvor kormila i da će se njime moći dosta dobro upravljati. Ogrnu ramena džakom i dade čamcu pravac. Jedrio je sada lako i u njemu nije bilo nikakvih misli niti osećanja. Sada je sve prošlo i jedrio je čamcem što je bolje i savesnije mogao kako bi došao do svog pristaništa. U toku noći ajkule su navaljivale na kostur, te je izgledalo kao da su kupile mrvice sa kakve gozbe. Starac nije obraćao pažnju ninašta drugo izuzev na krmu. Primetio je samo kako sada čamac lako i dobro plovi, kada se kraj njega ne nalazi veliki teret.

Dobar čamac, pomisli on. Dobar je i neoštećen izuzev ručice. To se da lako nadoknaditi.

Mogao je da oseti da je sada ušao u struju i da vidi svetlost duž kolonija na obali. Znao je gde se nalazi, i stići kući sad je bilo vrlo lako.

Vetar je bar naš prijatelj, pomisli on. Zatim dodade, ponekad doista. Pa i pučina, sa svim našim prijateljima i neprijateljima. I krevet, pomisli on. Krevet mi je prijatelj. Zapravo samo krevet. Krevet, to će biti velika stvar. Nije strašno kad je čovek pobeđen, pomisli on. Nikada nisam ni pomislio da se poraz otrpi tako lako. A šta te je potuklo?

"Ništa", reče glasno. "Isplovio sam suviše daleko."

Kada je uplovio u malu luku svetla sa Terase behu ugašena i on je znao da se svi nalaze u krevetu. Vetar je bio sve jači i sada je duvao snažno. I pored toga, bilo je mirno u luci i on otplovi do uske kamene obale pod stenom. Nikoga nije bilo da mu pomogne i on zato usidri čamac dosta daleko od uobičajenog mesta. Zatim se iskrca i priveza čamac za stenu.

Izneo je jarbol i oko njega omotano jedro i sve je dobro vezao. Zatim je prebacio jarbol na rame i stao da se penje. Tek je tada osetio svu težinu umora. On zasta za trenutak i osvrnu se unazad i vide u odblesku ulične svetiljke, kako veliki rep ribe strci iza pramca. Vide belu liniju kičme i tamnu masu njene glave sa isturenim kljunom i svom ostalom golotinjom.

Produžio je da se penje i pri vrhu pade i ostade tako neko vreme ležeći, s jarbolom preko leđa. On pokuša da se uspravi, ali bilo je suviše teško i sede tu s jarbolom na leđima i gledaše u pravcu druma. Jedna mačka prođe s druge strane idući za svojim poslom i starac je posmatraše. Zatim posmatraše samo drum.

Najzad skide jarbol i ustade. Zatim uze jarbol i prebaci ga na leđa i produži da se penje putem. Morao je da zastaje i seda pet puta dok je došao do svoje kolibe. U kolibi, on nasloni jarbol o zid. U mraku nađe bocu vode i popi nekoliko gutljaja. Zatim leže na krevet. Navuče ćebe preko ramena i onda preko leđa i nogu i zaspa licem okrenutim novinama, raširenih ruku i dlanova izvinutih nagore. Spavao je kad dečak proviri kroz ključaonicu. Duvalo je tako snažno da ribarski čamci nisu mogli isploviti a dečak je spavao do kasnog jutra i onda navratio do starčeve kolibe, kako je po običaju činio svakog jutra. Dečak vide da starac diše i onda ugleda starčeve ruke i poče plakati. Otišao je sasvim tiho da mu donese malo kafe, i plakao je silazeći.