Петак, 22. маjа 1992.

Синоћ сам поново дежурао на улазу у стубиште са др Николом Барбалићем. Мало нас jе на улазу и учестала су дежурства. Дуга ноћ тражи саговорника, а ретки су саговорници као Барбалић. Сазнао сам да му jе маjка била Српкиња, да jе рођен у Скопљу, да jе необично брижан отац коjи непрекидно размишља како да двоjе деце извуче из ове "вукоjебине".

Сви, изгледа, мислимо само о jедном: како заштитити децу, породицу, како негде отићи и у потпуну неизвесност, само далеко од пуцања. У дугоj, мрачноj ноћи прекраћивали смо време покушаваjући да одгонетнемо зашто нас jе све ово задесило на овом уклетом простору. Ниjе било тешко да се сагласимо да jе Босна, по броjу људства и величини простора, посве безначаjна, иако историjски незаобилазна. Њено проклетство и њена трагедиjа одређени су смештањем на обронцима, на перифериjи три велике религиjе, три цивилизациjе коjе се на овом простору додируjу и испреплићу.

Становништво Босне и Херцеговине нити jе имало нити има другог избора него да неком од jачих буде савезник и послушник, а тиме jе аутоматски некоме постаjало неприjатељ; шта се год на овом простору изабере, настаjе пакао међусобне мржње и искључивости, међусобног уништења. Мало jе, или можда и ниjе било до овог крвопролића, житеља рођених на овом простору коjи су Босну и Херцеговину доживљавали као своjу домовину, више су jе прихватали као шири завичаj.

Срби су jе, то ни сада не криjу, увек више осећали као део Србиjе, а себе сматрали делом тог духовног простора. Хрвати никада нису ни престаjали да духовно и организациjски функционишу као недељив део Хрватске, док Муслимани никада нису прежалили пропаст Отоманског царства. Играjући, наjчешће неспретно, туђе игре, сви су постали заточеници тамног вилаjета, а оваj простор одавно су цивилизовани народи прогласили као "ун пазс барбаре ет уне гент брутелле" (варварска земља и дивљи народ).

Наша необавезна расправа и површне, паушалне оцене готово у потпуности су потврђене вечерашњим догађаjем.

С првим мраком и целодневним миром враћали су се уобичаjени токови породичног живота. Супруга др Барбалића, Мирела, поново jе изабрана за заменика jавног правобраниоца Републике Босне и Херцеговине, сада међународно признате државе, а ниjе, колико знамо, била члан Хрватске демократске заjеднице ни Странке демократске акциjе коjе деле власт. Тим поводом позвана jе моjа породица, како се то каже, на кафу и колаче. Наша деца, коjоj не дозвољавамо због граната и снаjпериста да напуштаjу кућу, стално се друже и по читав дан удараjу по клавиру, гитари и синтисаjзеру.

Док смо испиjали кафу, севнуло jе, заслепљуjуће блеснуло. Снажна експлозиjа потресла jе кућу из темеља. Прасак и падање малтера и поломљеног стакла од детонациjе поjачаше страх. Нагрну прашина, дави нас, а гелери забодени у намештаj и зидове.

"Дjеца, гдjе су дjеца?", избезумљено питаjу маjке. A она, скупљена уза зид и jедно уз друго, бледи и прашњави, наjвише слични изгубљеним млинарима.

Истрчавамо сви на улазно степениште коjим се бесциљно тумара и неразумно галами, комшиjе у шоку и паници не умеjу наћи улаз у подрум.

Сада већ знамо: граната jе експлодирала у стану Шећеровића, двоjе старих и болесних пензионера, на трећем спрату, у улазу до нашег, у стан први до моjег и од коjег ме дели само jедан зид.

Мрак jе, нико да се сети да упали батериjу или лоjаницу. У читаву кућу усели се страх и паника, и стењемо под њима.

Прво се прибрао Мустафа Шошић. Jаком батериjом осветљава степенице, пробиjа се између нас и силази до излазних врата, љут што су закључана и забарикадирана. "Смирите се, смирите се", застао jе само да би нешто рекао.

"Докторице, пођите са мном, молим вас", позва моjу супругу, а jа махинално полазим за њима. Глуво jе све, само се чуjу наши кораци.

На улици мрак, бљесне Мустафина батериjа, поломљени комади намештаjа балконских врата и одеће разбацани свуда и налећемо на њих. Одjедном одсечно наређење из мрака: враћаj се, брзо назад!

Гаси батериjу, маjку ти божjу!

Супруга и jа натрашке се повлачимо према улазним вратима нашег стубишта, а Мустафа нас пожуруjе и као да се правда: ово jе била грешка, нема више граната.

Улазимо у стан, jедва жмирка дотраjала батериjа, свуда поломљено стакло, малтер и прашина.

Опет блесак светла са улице, тргнемо се, експлозиjе нема. Светло се поново jавља кроз полупане прозоре и препознаjемо: телевизиjа снима у разрушеном стану Шећеровића.

Касниjе jе дошло светло, гледали смо телевизиjу. Понављале су се стравичне слике: граната jе раскомадала тела двоjе старих док су вечерали за столом у трпезариjи, делови њихових тела били су разбацани дуж читавог стана, крв попрскала зидове и плафон. Видела се и њихова крвава кошуља.

Извештач нас jе, са очигледним задовољством, обавестио да су све западне телевизиjске мреже прихватиле крваву сториjу, да свет већ вечерас посматра незапамћене злочине србиjанско-црногорског агресора и терористичке Српске демократске странке на чиjем jе челу ратни злочинац Радован Караџић; да jе свет упозорен да незаштићени грађани Сараjева очекуjу хитну помоћ и воjну интервенциjу.

(Наставиће се)



Nema nedužnih u građanskom ratu!

Понедељак, 25. маjа 1992.

Наша jе улица, кад нема граната, наjвећа сараjевска позорница: два су кафића у истоj згради изузетно популарна jош пре избиjања рата, а сада jе ту jош и модеран фризераj на коме крупним словима стоjи упозорење да се папцима у цивилу не даjу услуге.

Све jе у знаку боjовника. A они су различито организовани и одевени: зна се чиjи Вукови носе црне униформе, чиjи Тигрови носе наранџаста одела, чиjи млади Лавови имаjу специjално кроjена маскирна одела, ко има право на панцирне прслуке, ко носи зелене, а ко црвене беретке. Права модна ревиjа! Често их посматрам са балкона, понекад и прођем између њих кад нагрну у кафиће после ратних похода и закрче читаву улицу, и могу само да замислим колико одвратно одударам окупљеним дамама овако цивилно обучен.

Мустафин jе кафић много привлачниjи, ту долазе броjне звезде интервентних jединица и специjалаца, а други кафић, коjи сада води извесни Фреjзер, тако га зову jер jе огроман, као два боксера тешке категориjе, има посебан програм и први jе у граду, где од раног jутра, прво тихо, а онда све jаче и jаче, из његових звучника слушамо модерно аранжирану познату песму - млад усташа. Тиме jе успео да се сва возила са ознаком ХОС-а и понека са ознаком ХВО-а обавезно зауставе, а има и пешака.

Данас jе посебан дан: пред оба кафића избачени столови, сви су пуни, а и на улици jе много младих воjника. Ни jедног у цивилноj одећи! Подне jе, за ово доба године топло време, раздрљили се момци, посебно они са истетовираним мишицама.

У тренутку, иза угла, из Немањине улице, уз обавезну шкрипу кочница, као да се наjављуjу, израња у беспрекорном реду пет црних лимузина и заустављаjу се пред Мустафиним кафићем. Као по команди, очито увежбани, снажни, крупни, у црна одела одевени људи, искачу из возила, распоређуjу се дуж улице са аутоматима и хеклерима "на готовс" (у исто време сви пред кафићима устаjу).

Раздрљена гарда, без рукава на црноj одећи, показуjе снагу раскошних мишица и истетовирану кожу, непомичног става у беспрекорном строjу, са упртим погледима у сваки прозор околних зграда, свако дрво, свака паркирана кола, сваког воjника пред кафићем, у све што окружуjе улицу и колону аутомобила. Из средњих кола, наслањаjући се на штаке, излази Jука Празина, као да излази сам Пегамбер. Сада ми тек постаjе jасно зашто се у мом комшилуку однедавно прича да му Иво Лола Рибар ниjе ни до колена.

Нико не прилази Jуки Празини, мук jе, он строго осматра испред себе, а онда кажипрстом, као свемогући, позива Мустафу Шошића. Не чуjем ништа. Бич божjи и наш комшиjа кренуше низ улицу полако, Jука се наслања на jедну штаку, а другу носи у руци, подигао jе као заставу. Зауставише се испред доњег кафића, Фреjзер jе утулио музику, можда гост не воли песму "млад усташа".

Понови се призор испред Мустафиног кафића, кажипрстом позва младог воjника, више дечака. Дотрча. Фиjукну штака и сручи се на леђа младића, а оваj jаукну и затетура. Фиjукну штака jош jедном, дохвати младићеву главу, шикну крв по лицу, паде дечак на колена и завапи: шта сам урадио? Ништа нисам урадио!

Jука Празина га зграби за дугу, крвљу улепљену косу, повлачи главу десно и лево и виче: "Дрогерашу, jе ли то стражарско мjесто?"

Jош увек вуче младића за окрвављену косу, поскакуjући на jедноj нози, прислања га уз зид и обасипа лице шамарима и ударцима.

Jауче несрећник, а онда се пркосно усправи, одгурну Jукину руку и мирно, без страха, стресе великом команданту у лице: пуцаj, и тебе ће неко на исти начин устриjелити.

Jука извлачи пиштољ, натегну га и опали метак младићу кроз косу. Он се само окрену и пође низ улицу поред Jукиних телохранитеља као да се ништа не догађа. Jош jедан пуцањ, младић наставља пут, а славни боjовник се наслони на обjе штаке и врати у башту испред Мустафиног кафића.

Напету тишину олако растеруjе пригушена музика из кафића, а потом све гласниjа, бучниjа. Живост jе захватила посетиоце кафића, а онда слушамо хит о Jуки и његовим Вуковима. Оживи улица што би длан о длан, напунише се балкони и прозори знатижељника. Сви хоће да виде свог хероjа, свог Jуку. Истрчаше на улицу и девоjке, и воjникуше, и озбиљне жене, опколише, на пристоjном одстоjању, кафић и Jукине вукове.

"Боже, кад овако биjе своjе, шта ради...", не доврши реченицу моjа бака, коjа jе, из навике да jе не примете, полегла по балкону, гледа и слуша.

Хоћу да jоj кажем да су хероjи очеви злочина, али чему?

(Наставиће се)

РAТНA ЧОРБA

Дружећи се с храбрим безумљем, док смо се склањали у стубишту, моjа супруга jе у лођи, на новопатентираноj "пећи", скувала ратну чорбу. Празну конзерву од грашка, са исеченим поклопцем испробиjаним ексером и шрафцигером, у лименку сложила ред згужваног папира, ред ситно исецканих дашчица од преграда из ормара, на врх лименке ставила дотраjали греjач из електричног шпорета, да би лонац могао да чвршће стоjи, потпалила и успела да нас сачека топлим jелом.

Сузних и црвених очиjу од дима, гарава као Циганче уз огњиште, убеђуjе нас да jе коначно одахнула: доста jоj jе више мољакања и са лонцима и шерпама ходања од насеља до насеља увек очекуjући кад ће и где пасти граната.

Изум, наравно, ниjе њен, из свих кућа jеднако дими.

e, procitala sam tu knjigu davno jos ... odlicna je ....

kad vec spominjete zlocince, jel moze neko da nadje nesto o Caci i njegovoj grupi, i tzv. Kazanima ...

Ниjе било тешко да се сагласимо да jе Босна, по броjу људства и величини простора, посве безначаjна, иако историjски незаобилазна. Њено проклетство и њена трагедиjа одређени су смештањем на обронцима, на перифериjи три велике религиjе, три цивилизациjе коjе се на овом простору додируjу и испреплићу
toliko puta vec receno ali mozda je to i kljuc svega


Становништво Босне и Херцеговине нити jе имало нити има другог избора него да неком од jачих буде савезник и послушник, а тиме jе аутоматски некоме постаjало неприjатељ; шта се год на овом простору изабере, настаjе пакао међусобне мржње и искључивости, међусобног уништења. Мало jе, или можда и ниjе било до овог крвопролића, житеља рођених на овом простору коjи су Босну и Херцеговину доживљавали као своjу домовину, више су jе прихватали као шири завичаj.

Tako je to istinito da jestrasno evo jedan primjer:
nama tog dogadjaja ili datuma koja bi sva tri naroda dozivljavala kao svoje zajednicke gdje bi i Srbi i Hrvati i Bosnjaci rekli da im je jednako vazan nema takvog necega vec 700 godina uvijek je jedna vlast docekivana od strane jednog ili dva naroda kao spasiteljska a od onog treceg kao unistiteljska .

Срби су jе, то ни сада не криjу, увек више осећали као део Србиjе, а себе сматрали делом тог духовног простора. Хрвати никада нису ни престаjали да духовно и организациjски функционишу као недељив део Хрватске, док Муслимани никада нису прежалили пропаст Отоманског царства. Играjући, наjчешће неспретно, туђе игре, сви су постали заточеници тамног вилаjета, а оваj простор одавно су цивилизовани народи прогласили као "ун пазс барбаре ет уне гент брутелле" (варварска земља и дивљи народ).
nema Bosanaca i Hercegovaca po nacionalnosti nema drave bec nacije 

Odlican feljton, nadam se da cu uspjeti da nabavim knjigu uskoro

stvarno odlicna stvar i ja bi rado procitao knjigu

Čovjek je ostao u svom Sarajevu,opisivao je ono samo što je vidio svojim očima i to su njegova zapažanja! Intersanto je to da u njegovoj knjizi nema govora mržnje prema nikome! Bez ikavog ustručavanja kaže granata sa srpskih položaja pala tu i tu , ima poginulih ili nema, ali isto tako priča i tamnoj strani Sarajeva, kako su pojedini Srbi nestajali tokom noći! I uošte o životu Srba tokom rata! Kako su mu prijatelji preko noći okrenuli leđa!

Daj pisite na latinici, ne razumijem a cini se zanimljivo

Pa ti skini onaj program za konverziju ćirilice u latinicu i prevodi sebi sve što te zanima!