Св. АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ

Он је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани био је ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Прпонтију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије. Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега.
Тропар (глас 4):
Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Св. АРХ. МИХАИЛ (АРАНЂЕЛОВДАН)

Још од давнина људи су празновали анђеле, јер по Старом Завету, када су људи одступили од Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве. Јеретици су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било јако распрострањено за време светих апостола.
Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског.
Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени. Ових девет анђелских чинова описао је ученик светог апостола Павла, свети Дионисије Аеропагит у својој књизи "О небеској јерархији" и они су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими, богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе.
Представљен је како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси.
Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом.
Тропар (глас 4):
Небесних војинстав Архистратизи, молим вас присно ми недостојнији, да вашими молитвами оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави, сохрањујушче ни припадајушчија, приљежно и вопијушчија: от бјед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.

SVETI NIKOLAJ SRPSKI

Nikolaj je ugledao ovaj Božji svet u zoru 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog. Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i pošteni ljudi i pobožni hrišćani, naročito majka. Uskoro po rođenju oni svoje prvo po redu ali slabašno čedo prosvećuju svetim krštenjem davši mu ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.

U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od svoje pobožne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj. Često ga je ona vodila za ručicu u manastir Ćelije, udaljen od njihove kuće 4-5 km na molitvu 11 pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem hramu p molitvi, koje je on žudno upijao sa usana svoje majke, urezali su se neizbrisivo u mladu detinju dušu.[1]

Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. No Božije Proviđenje je imalo drugi i, nesumnjivo, bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola projavljivao, pokazujući još od prvih dana svoju izuzetnu darovitost n revnost u učenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u prilježnom čitanju i molitvi.

Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Svakako da je i to bilo delo Promisla Božjeg, koji je Nikolu upućivao drugim putem – da bude vojnik Nebeskoga Cara, a ne zemaljskoga. Jer odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde bude i primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda i rada. Znao je koliki je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.

Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je teško živeo i, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je škrofule, od kojih je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, učiteljevao je kraće vreme u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje našeg srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je poznatom proti Aleksi Iliću u uređivanju lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

Posle toga, Nikola bude izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. On izabere tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je žedno sabirao znanje i tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Duhom svojim on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, uranjao u sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sažeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj duši i onda, sa svojstvenom mu originalnošću, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pisana reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo jedan zaista genijalni um i pamćenje.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[2] Može se reći da je i sav njegov potonji život prolazio u znaku Krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, teško razboli od dizenterije. U bolnici je ležao oko 6 nedelja, ali je tada govorio: "Ako je moja služba Gospodu potrebna, On će me spasti". Tada je sebi dao reč da, ako ozdravi, zamonašiće se i tako služiti Bogu i svome narodu u Crkvi. Kao već poznati doktor teologije i filosofije, on se zaista uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909), stavljajući sve-celog sebe, svo svoje znanje i sposobnosti u službu Bogu i svome Srpskom narodu.

Po povratku sa studija trebao je, po tadašnjem zakonu, nostrificirati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred n veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Komisija pred kojom je polagao, po rečima jednog njenog člana, "slušajući njegovo izlaganje o Hristu, ostala je zapanjena, i niko ga ni jedne reči više nije upitao". Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju "Religija Njegoševa".

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao sav stati i ostati u okvirima Bogoslovije. Zidovi učionice bili su tesni za njega. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Mladi i učeni jeromonah počinje sa sjajnim besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života, ali na način neviđen do tada i zato potresajući za inteligenciju ondašnje Srbije. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3]

Svojim snažnim religiozno-crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu ondašnje demokratske i slobodarske Srbije, Nikolaj je izazvao divljenje i poštovanje kod mnogih, ali nije već tada bio ni bez neprijatelja i zavidnika. Ne samo cela Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o mladom jeromonahu i učenom besedniku Nikolaju. Tako je godine 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Kako tvrdi Dedijer (u delu "Sarajevski atentat"), na Nikolajevim "Besedama pod Gorom" mladobosanci su se zaklinjali kao nad Jevanđeljem.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kad uskoro malena Srbija stupi na golgotski put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. On ne samo da budnim okom i dušom prati razvoj događaja, na bojištu i u pozadini, drži odgovarajuće besede i krepi i teši narod u nadčovečanskim borbama i ratnim stradanjima, nego i sam lično u svemu tome učestvuje kao dobrovoljac i pomoćnik postradalima u ratu, u bolestima i siromaštini (svoju je platu ustupio državi sve dok rat traje). Njegovi tadašnji govori (Besede "Iznad greha i smrti") mogu se porediti sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu palih za otadžbinu.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao ne malo kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Proročki duh ovog apostola i pastira nadilazio je visoko svoje protivnike i zavidljivce, bez kojih, istina, nije bio do kraja života, pa ni danas. Međutim, Nikolaj je uvek rado i lako praštao.

Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj stvari srpskoj i jugoslovenskoj. Sa svojstvenom mu mudrošću i rečitošću, koristeći i svoje znanje jezika i popularnost, Nikolaj je zapadni^ saveznicima prikazao Golgotu Srbije, govoreći i o manama Srpskog naroda, koje je austrougarska propaganda preuveličavala, ali i o vrlinama srpske duše, koje su neprijatelji prikrivali. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. g. on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. i od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku, gde je svuda imao veoma plodnu delatnost, o čemu postoje i bezbrojni dokumenti i svedoci. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.

No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid, kolevka slovenske pismenosti i kulture na Balkanu – "ovaj svešteni grad, sa svojom velikom plodotvornom prošlošću i dosta skučenom sadašnjošću", kako je sam Vladika govorio. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija sa svojim svetinjama i svetim podvižnicima. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio pobožni Ohrid i susedna mu Sveta Gora, koju je Deda-Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega poslednji i trajni pravoslavni uticaj. Može se s pravom reći da se upravo ovde i sada u Nikolaju desila duboka i korenita unutrašnja promena, koja se od tada izražavala i vidljivo i bila je neposredno zapažena od prostih i pobožnih ljudi. Ovaj se duhovni prelom ogledao i spolja u svemu: u Nikolajevom govoru, ponašanju, čak i odevanju. Raniji mladi jeromonah dr Nikolaj Velimirović nastojao je da oko sebe sve impresionira, privuče i očara. Obučen u blistavu mantiju, negovane kose i ponašanja, rečit i raskošan u govorništvu, to je bio Nikolaj iz "preohridskog" perioda. Takvoga ga vidimo u "Rečima o Svečoveku", jednoj od retko umnih i dubokih knjiga novijeg Srpstva, ali mahom samo misaonoj i filosofskoj, no još uvek ne dovoljno duhovnoj i pravoslavnoj, kakva su njegova dela od Ohrida i Žiče pa nadalje (Omilije, Ohridski prolog, Misionarska pisma). Takav je i sav njegov dalji pastirski p duhovni rad sa pravoslavnim narodom, bogomoljcima i monaštvom.

U ovom drugom periodu svoga života, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni prekrsni i spasonosni lik Hristov i crkveno-narodna delatnost Svetoga Save. Svetska slava mu postaje ništavna, Ljudske pohvale otužne, preterano negovan književni izraz liči mu na praznoslovlje, a svetsko mudrovanje na duhovno uboštvo n prosjaštvo. Ovo ne znači da se Vladika "uprostačio", nego da se produhovio i pojednostavio. Za njega Hristove reči: "Ja sam Put, Istina i Život" postaju sve i sva. On se od svega okreće sebi i svome bogožednom narodu. U njemu se zbiva istinski unutrašnji preporođaj, novo rođenje i začetak svetog žitija. Hristos je onaj koji njega i duše oko njega iznova preporađa. Od Nikolaja genija započinje Nikolaj svetitelj. I upravo je to bilo ono što je ljude njemu privlačilo i oko njega okupljalo i držalo. Na žalost, ni tada Nikolaj nije bio bez čestih neprijatelja, klevetnika i podmetača. No on je i tada, kao i kasnije, sve to prevazilazio svojim otvorenim i jasnim življenjem i delanjem pred licem Božijem i licem svoga naroda.

Možda bi, bez ovog ohridskog i žičkog preloma Nikolaj ostao samo veliki i usamljeni genije u našem narodu, kao bor u planini, bez premca i takmaca. Ni nikada ne bi postao narodni "Deda Vladika", "Sveti Deka" – Novi Srpski Zlatoust. Zlatoust ne samo po reči i besedništvu, nego i po delanju n pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedočenju Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava, polako postajao svetla i svega savest čitavog Srpskog naroda, p za svoje i za buduća pokoljenja. Jer, Srpski verujući narod je nesumnjivo primio i usvojio Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vođu, kao Božjeg proroka i svetitelja, i niko ga iz verujuće narodne duše i srca neće istisnuti ni izbrisati. A što se tiče izvesnih starijih i novijih napada na njega, sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati, Naime, posle napada i teških uvreda nanetih mu od strane jednog episkopa, Nikolaja je u Žiči posetio jedan novinar "Politike" i zamolio ga da nešto kaže tim povodom. "Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreći ništa. Taj pogled i go ćutanje bili su mi jasniji odgovor nego bilo koja rečenica". ("Politika" br. 11344; 29. XII 1939).

Iz ovog perioda potiču mnoga kapitalna dela Vladike Nikolaja, o kojima ćemo progovoriti kasnije. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna pastirska, dobrotvorna i opštenarodna dela Vladike Ohridskog i Žičkog, kao što su: njegov rad sa pobožnim našim narodom i posebno sa bogomoljcima,[4] njegovo obnavljanje mnogih porušenih, zapuštenih ili polupraznih manastira u Ohridsko-Bitoljskoj i Žičkoj eparhiji, njegovo obnavljanje i podizanje grobalja, spomenika, česama i drugih dobrotvornih narodnih ustanova i zadužbina. Naročito treba istaći njegov rad sa siromašnom decom i đacima. Ostalo je i do danas poznato njime osnovano i do rata podržavano sklonište i hranilište za siromašnu i sirotu decu, bez razlike nacija i vera, u Bitolju – poznati Dekin "Bogdaj", koji je uspešno vodila socijalna radnica Nada Adžić, potonja igumanija u manastiru Vraćevšnici mati Ana. (Poznata je Vladičina dečja pesma iz "Bogdaja": "Mi smo mali Bitoljčani /mališani sirotani/ kuća nam je baš na kraju /u Bogdaju ka' u Raju/, u Bogdaju"). Nikolaj je slična dečja hranilišta otvorio i u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu, u kojima je bilo smešteno pred rat oko 600 sirote dece.

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu svepravoslavnu i međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa pravoslavnom braćom Bugarima i Grcima, kao i dobre međuhrišćanske i međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Na žalost, zbog antipravoslavne i antisrpske politike Stojadinovićeve vlade u staroj Jugoslaviji, Nikolaj je morao biti umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu", nametnutu Srpskom verujućem narodu i Crkvi od vlade i policije Stojadinović i Korošeca.[5] Pobeda u toj borbi i rušenje Konkordata uglavnom je bilo delo Vladike Nikolaja a to je imalo širokog odjeka u masama našeg verujućeg naroda. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[6]

Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pismenu reč Srpski narod pratio je pažljivo i sa ljubavlju; njegova su dela čitana i umnožavana, prepričavana i dugo pamćena. I danas, možete čuti u narodu mnoštvo izreka Nikolajevih, mnoštvo poučnih reči i anegdota o njemu. Kako reče otac Rafailo iz Ovčara: "Svaka mu je za Psaltir bila". Bogatstvo u Bogu to je ono što je osvajalo dušu srpskog čoveka kod Vladike. Zato je on i mogao da izvrši onako grandiozni uticaj na naš narod, jevanđelski uticaj, koji je organizmu Srpske Crkve pomogao da izdrži teška vremena stradanja koja su zatim došla. Nikolajev značaj se osetio naročito posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, a verovatno će ga biti što dalje sve više.

Višestruki plodni rad i uticaj Vladike Nikolaja na dobrobit Srpskog naroda i njegove Svetosavske Crkve prekinuo je požar II svetskog rata, koji je među prvima zahvatio i našu Otadžbinu, i čiji smo svedoci mnogi od nas, pa i mi kao deca. Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i njegova Sveta Žiča, delio tešku sudbinu svoga naroda, raskomadanog n nemilosrdno uništavanog.

Nikolaj je od Nemaca uhapšen već na Petrovdan 1941. godine i odmah konfiniran u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u strožiji zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. U uslovima zatočeništva Vladika Nikolaj je stradao više dušom nego li telom, provodeći dane i noći u suznim i vapajnim molitvama Bogu za spas svoga naroda i čitavog roda ljudskog. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta", zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).

14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau, gde su oni ostali do pred sam kraj rata. U Dahau su doživeli sve strahote ovoga pakla na zemlji, a o njihovom tamošnjem stradanju i patnjama, o trajnom narušenju njihovog zdravlja svedoče i mnogi očevici, a i oni sami u svojim potonjim kazivanjima, usmenim i pismenim. Obojica su konačno oslobođeni tek 8. maja 1945. godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme posle toga potucali su se po zapadnim zemljama, a zatim se Patrijarh vratio u zemlju, na kormilo Srpske Crkve, dok je Nikolaj krenuo teškom i trnovitom stazom emigracije, potucajući se od nemila do nedraga po belom svetu. U srcu i duši nosio je toplu ljubav prema svome narodu i otadžbini, raspinjan dubokom nostalgijom i željom da u svojoj zemlji bude sahranjen.

Skoro skrhan duševnim i telesnim bolom, Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao i vrlo se često žalio na bolove u nogama i po leđima, što su bile posledice logorskih patnji i mučenja (o čemu nam je lično svedočio i jedan ruski jeromonah, koji je prisluživao obolelog Vladiku).

Ipak, i u Americi je Nikolaj snašao snage za svoj misionarski i crkveni rad, pa je i putovao po prostranstvima Amerike i Kanade, hrabreći malaksale, mireći zavađene i poučavajući jevanđelskoj veri i životu mnoge bogoiskateljne duše. I pravoslavni i drugi hrišćani u Americi veoma su visoko ocenili njegov misionarski rad, tako da je s pravom uvršćen u apostole i misionare Novog Kontinenta. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertvilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18/5. marta 1956. godine. Bio je ustao sa postelje i spremao se molitvom za služenje Svete Liturgije i tako na molitvi je i preminuo, prešavši iz zemaljske u Nebesku Crkvu da tamo Bogu služi večnu Nebesku Liturgiju. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertvil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. U našoj pak zemlji, na vest o "Dekinoj" smrti, zvonila su zvona po mnogim crkvama i manastirima i služeni su četrdesetodnevni parastosi i pomeni. Pominjem ovde, na kraju, i javno izraženu želju Vladike Nikolaja da bude prenet u svoju voljenu "Domaju" i sahranjen "tamo gde je i prvo bukvar učio", to jest u manastiru Ćelijama u svome voljenom Leliću.


Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina.Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja" i u kojoj preko leta borave učesnici "Mobe".

Tropar sv. Nikolaju Srpskom

Glas 8.

Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu.

preuzeto sa http://www.mitropolija.cg.yu

sveti Prohor Pčinjski
Iz projekta Википедија
(Preusmereno sa Свети Прохор Пчињски)


Prohor je rođen u prvoj polovini 11. veka od pobožnih roditelja, Jovana i Ane, u okolini Ovčeg polja. Po Žitiju, Prohor je rano izučio knjižne mudrosti i u svemu bio bolji od svojih vršnjaka. U duhovnom ushićenju on odlazi u pešteru Nagoričinsku (istočno od Kumanova), blizu današnjeg manastira Staro Nagoričino, gde sreće lovca Diogena. Prohor mu proreče da će postati car i reče mu: seti se i mene kad postaneš car. To se i obistinilo - Diogen posta vizantijski vladar Roman IV Diogen (1067-1071). Žitije dalje kazuje da se pustinožitelj Prohor podvizavao trideset godina u planini Kozjak (južno od Vranja), u jednoj maloj pećini. Tu se i prestavi posle šezdeset i dve godine isposničkog života.
Posle trideset godina prepodobni Prohor se u snu javi caru Diogenu i opomenu ga rečima: „Zašto, Diogene, zaboravi svoje pređašnje haljine i mene starca? Postaraj se da mi podigneš makar mali hram“. Cara obuze strah i sa patrijarhom i pratnjom pođe u Žegligovski kraj u Nagoričino da traži starca Prohora. Pošto ga tu ne nađe, pređe u planinu Kozjak. Posle mnogo dana traženja pronađoše pećinu i u njoj mošti prepodobnog Prohora. Na tom mestu car podiže crkvu u slavu Svetoga apostola Luke, a desno od reke Pčinje sagradi hram posvećen prepodobnom Prohoru. U tome hramu, sa desne strane oltara, položiše svete mošti Prepodobnoga; iz njih poteče sveto miro. Deo moštiju car je odneo u Carigrad, jedan deo dospeo je docnije u Ljubostinju, a ostali deo i danas se nalazi u manastiru Svetog Prohora Pčinjskog pod planinom Kozjak.

O prepodobnom Prohoru Pčinjskom, čije mošti i danas počivaju u njegovom manastiru i toče miro, sačuvana su mnoga pisana svedočanstva, posebno o njegovim čudotvornim moštima. Pravoslavna Crkva ovoga sveca slavi 1. novembra (odnosno 19. oktobra po starom kalendaru).

Sv. knez Lazar

Лазар Хребељановић рођен је око 1329. године уграду Прилепцу,код Новог Брда,кнез Лазар је васпитан на двору цара Душана,на коме је и његов отац Прибац Хребељан био царев логотет (канцелар). За оно време кнез Лазар је стекао високо образовање и цар Душан га је именовао за свог ставилца (чувара печата).

Свог верног дворанина цар Душан је око 1353. године оженио својом рођаком Милицом,кћерком кнеза Вратка,угледног војсковође пореклом из споредне лозе Немањића, од потомства Вукова, најстаријег Немањиног сина.

Када му је цар Урош подарио титулу кнеза и дао му на управу Поморавље, није познато. Могло би то бити 1366. године када се Вукашин прогласио краљем. Ово је тим вероватније што од ове године готово и нема помена о иоле значајнијем уделу цара Уроша у управљању државом. У прилог ове трвдње је и податак о односу кнеза Лазара према Николи Алтомановићу од кога је самоиницијативно извојевао управу над градом и рудником Рудник.

Када је убрзо после Маричке битке умро цар Урош, кнез Лазар је био најмоћнији велможа на територији негдашњег српског царства.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. “Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе...”

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе.

Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу,господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, “господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској.

Удадбама,успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић.

- ( врх стране ) -

Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања,те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов “господин “. “Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук “, забележио је непознати летописац 1387. године, “када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје “.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка,1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи.Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета(монашко име царице Јелене), и Јефимија.

Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много млађи.

- ( врх стране ) -

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

"Пођимо, браћо и чеда“ , - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, “пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности , пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћ у и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “. Битка се одиграла 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. “Међу војницима “ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, “који су се борили пред војском беше неко веома благородни("Милош “-забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време,устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач

у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање.Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена,а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт.Ова битка била је године 6897.месеца јунија 15.дан.А тада,тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио... “.

На Косову пољу: “мученик Христов постаде велики кнез Лазар ” (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: “Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје ”. Јн 15;13.

- ( врх стране ) -

Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје -цар- и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1391/1392. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу.Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата,године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд. Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св.Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о Шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то на начин излагања моштију на путу кроз велики број српских градова и манастира.

Осењује их тако Светитељ благодаћу Господњом: “Јер се основа поштовања светих налази у Христу Богочовеку, који је зато постао човек да прослави човека, и то тело му и душу''. (Архимандрит Јустин Поповић: Тајне вере и живта,Крњево,1985.Стр 161) Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења ћивот са моштима Светога преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија пренесен је у Раваницу. Тако је њихово благодатно присуство надкрилило молитвеним облаком славе Божије велики део Србије и стотине хиљада Срба.Дочек у Крушевцу био је величанствен, верни су се тискали да би целивали мошти оснивача свог града - домаћина који се вратио кући. Са страхом и трепетом реке верног народа уливале су се у Лазарицу осећајући да је у њој извор воде живе. Отада и свештенство и верни народ прижељкује и сања исту пунину. Требало је пробудити се из дугог сна, схватити да је духовни и морални преображај кроз искрено покајање једини пут који води остварењу сна. Благодати ове кратке домаћинове посете осетиле су се: црква Лазарица добија место које јој припада.Припреме су почеле да домаћин не би нашао чељад неспремну.

Предочене идеје осмислио је архитекта Горан Тодоровић а прекрасни кивот израдио је Ђорђе Јовановић из Београда. Тим даром председник ЦО (од 2001.год.) Зоран Николић уписао је себе крупним словима у летопис Лазарице. Сваки елемент кивота указује на детаље кнежево - дворске цркве а својом лепотом сведочи љубав и поштовање према Кнезу самом.Видовдана 2002. мноштво верника сакупљених на Светој Божанственој Литургији са својим пастирима и духовницима, после Службе, у свечаној Литији кренуло је у сусретање Светоме Кнезу.Мноштво се тиска око споменика косовским јунацима, на лицима радост јер баш ове генерације дочекују испуњење сна дугог 613 година.Војници касарне “Цар Лазар ” преузимају кивот са моштима и носе га у Његову и нашу светињу уз звонки зов и објављивање свему свету звона лазаричких ове велике вести.

- ( врх стране ) -



Домаћин се вратио!

Чељад прилази, у страху Божијем и с дубоким поштовањем целива и добија благослов.

Поштовање светих моштију (напоредо са иконама) заснива се на вери у посебну везу Духа Светога са телесним остацима светитељевим. Ограничена моћ смрти над Светима, који своје тело у потпуности не напуштају, него су на особит начин духовно присутни у својим моштима, чак и у ниховој најмајушнијој честици'' (Сергрј Булгаков).

Тако се Св. Великомученик Кнез Лазар каже овде и сада, сваком поклонику,

будући молитвеник и покровитељ на небесима и отуда као живи и делатни члан војујуће земаљске Цркве, своје Лазарице и својих потомака. Тако је и наш самолитвеник, пријатељ и помпћник у нашем служењу Христу и нашем општењу с њим.

Мошти Св. Лазара сведоче, опомињу, милују, храбре и чудотворе у Светој Лазарици.

НАРОДНЕ ЗДРАВИЦЕ
(СЛАВАРИЦА)

ПЈЕСМА СРПСКОЈ СЛАВИ
Када Србин славу слави,
Он уз колач свијећу стави,
Па скрушено он уздане;
И све свети светим чином.
Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца;
Свијећа му је слика Сина,
Слика Духа — слика вина,
Пред Тројицу Србин стане,
Па скрушено он уздане;
— Царе вјечни, благослови
Сви су твоји дари ови.
Народ сложи и умножи;
Нек сви људи буду Божији,
Нек сви славе име Твоје,
Твога сина нек се боје.
Ко хљеб нек су срцем благи,
Као свијећа душом прави,
Као вино нек су јаки;
Благи, прави, јаки — здрави.
Чисти колач — вјера чиста;
Свећа — нада, што нам блиста;
А љубав је љубав красна—
Истина је и ту јасна.
Шта Ти дајем ја нејаки?
Све је ово Твоја слика,
Блиједа слика Твога лика,
Нека светац мој Те моли,
Зато њему палим свијећу.
Он до Тебе ближе стоји,
Дај нам, Боже добру срећу!
Сва је моја богомоља:
Нека буде Твоја воља!
Сваком живом Ти помози!
Па и мени не одмози. Амин.


МОЛИТВА У ДОМУ

Црква је дом Божји, где се верни окупљају на заједничку молитву. Но, Богу се ваља молити свуда: у дому, на путу, на почетку и на завршетку посла, сам или у заједници.

Нарочито се Богу ваља молити уочи и на дан празника, а посебно о својој слави.

Домаћин са домаћима и гостима о својој слави стане испред иконе, окренут лицем истоку, упали свећу, пошто је претходно окадио и тихо се моли. Прекрсти се дубоко, поклони и говори: Слава Оцу и Сину и Светоме духу данас и увек — амин.

Молитва Господња

Оче наш који си на небесима, нека је свето име Твоје, нека дође царство Твоје, нека буде воља Твоја, и на земљи као што је и на небу. Хлеб наш потребни дај нам данас; и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим; и не наведи нас у искушење но избави нас од зла.

Молитва пресветој Богородици

Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом; благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје јер си родила Спаситеља душа наших.


СИМВОЛ ВЕРЕ

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с неба, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;

И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и погребен;

И који је васкрснуо у трећи дан по Писму;

И који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, чијем царству неће бити краја.

И у Духа Светог, Господа, животворног који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке.

У једну, свету, васељенску и апостолску Цркву.

Исповедам једино крштење за опраштање грехова.

Чекам воскресење мртвих.

И чекам живот будућег века Амин.

Izvor: Rastko

Peobrazivši se na današnji dan na gori Tavor u prisustvu Mojsija i Ilije,pojavljujući se preobražen pred učenicima Petrom,Jakovom i Jovanom,Isus je ukazao na snagu koju će imati nova vera.Kako se danas slavi taj dan,svima koji ga slave,neka srećno od Boga u Isusu bude.

Ljudi da išta znate znali bi i to da krsna slava nema nikakve veze sa hrišćanstvom nego da je to paganski običaj slavljenja boga žaštitnika plemena!

I da tako jeste, a izgleda da je, nema nikakve smetnje da ostane vera cistom. Pravoslavna vera (Svetosavska) je obredna (ne spore ni teolozi) pa je narod svoje ukorenjena mnogobozacke predstave uglavio u Hriscanstvo.
Misljenja su da to nije protivno veri.

Није само то. Већ и КУЛТ ПРЕДАКА.