NOVI SVJETSKI POREDAK (33)

NATO TAJNE (2)

NATO GUBICI U AGRESIJI NA SR JUGOSLAVIJU (2)


Nepoznati avioni

Ovo su avioni za koje se nema potvrda kojeg su tipa, ali po izvestajima se moze zakljuciti da su oboreni od strane naseg RV i PVO.

U periodu od 28.03.1999. - 29.03.1999. Tanjug je objavio da je oboreno 5 neprijateljskih letelica. Dva na kosovu, jedan kod Gornjeg Milanovca, cetvrti je pao zajedno sa transportnim helikopterom u bosni, a peti u blizini Zvornika. Po Ruskom radiju 04.04.1999. oboren je jedan avion i dva helikoptera koji su isli da spasavaju oborene pilote. Takodje je 06.04.1999. oboren avion koji je napao most na dunavu u Novom Sadu.

Po agenciji Tanjug jedan NATO avion je 11.04.1999. oboren izmedju Sombora i Odzaka. Ocevici su potvrdili ovaj izvestaj, a ja sam nezvanicno cuo da se avion raspao u vazduhu. Verovatno je dolazio iz Hrvatske da bi izvrsio napad, a ako je bio pun oruzja i pogodjen direktnim pogodkom protivavionske rakete (NEVA ili KUB) sasvim je moguce da se raspao u hiljade komada i da je pilot poginuo na mestu.

18.04.1999. izvrsen je napad nase avijacije na aerodrom u Tuzli. Tom prilikom nasi piloti su unistili 17 neprijateljskih aviona i 3 helikoptera.

18.04.1999. Pogodjen avion u rejonu planine Povren, a pri pokusaju bega srusio se na teritoriju bosne. 18.04.1999. oko 16.00h dva NATO aviona oborena u blizini Pristine. Takodje noci 17.04. - 18.04.1999. u reonu Urosevca pogodjen NATO avion, a pao je na samu granicu. Nad Pristinom oko 19:00h pogodjen NATO avion koji je pao na planinu Cicavica.

19.03.1999. na Sar planinu u Makedoniji se srusio neidentifikovani NATO avion. Avion je doleteo sa Kosova, a mesto udesa su brzo okruzile NATO trupe. Vise informacija o ovom avionu nema.

20.04.1999. RTS javlja da je su kod Kragujevca srusena dva nacisticka aviona. Takodje 20.04.1999. jedan nacisticki avion je pao na planini Jastrebac.

Po agenciji ITAR-TASS 24.04.1999. NATO je izgubio tri aviona u okolini Pristine. Jedan je pao pored sela Businje, a dva jugozapadno od Pristine.
29.04.1999. brojni ocevici su videli obaranje dva NATO aviona na teritoriji Panceva. Sve se desavalo u toku dana. Istog dana kasno nocu ocevici tvrde da su jos dva NATO aviona oborena nad Beogradom. Na zalost nemamo zvanicne potvrde, ali vise desetina ocevidaca je dovoljna potvrda.

04.05.1999. nasa PVO je oko 12:30 casova srusila avion iznad Valjeva. Po izjavama koje su bile objavljene u nasim novinama motor aviona je pao na groblje 50 metara od grupe ljudi koja je bila na sahrani dok je ostatak aviona pao par kilometara dalje. Nema informacija o tipu letelice. - DEMANTOVANO

04.05.1999. oko ponoci protivvazsusna odbrana VJ je oborila NATO avion koji je ucestvovao u napadu na Bajinu Bastu.

Na RTS-u je objavljeno da su 07.05.1999 oborena dva neprijateljska NATO aviona. Blizih podataka nemamo, ali iz nezvanicnih izvora izgleda da je jedna od tih letelica oborena kod Nisa.
 Po izvestaju RTS-a u koji se bazira na zvanicnim izvestajima makedonskog ministarstva informacija u Makedoniji je pao jedan pododjeni NATO avion. Pilot se katapultirao i svedoci iz sela Izvor su ga videli kako bezi u sumu krijuci se od seljaka koji su krenuli da ga traze. Vrlo brzo su na lice mesta doletela dva NATO helikoptera koji su pilota izvukli i odveli iz sume.

Po izjavama vise ocevidaca 15.05.1999. jedan NATO avion je srusen oko 11:15 casova iznad Padinske Skele.
 Po izvestaju na www.inet.co.yu koji donosim sa malim zakasnjenjem Danski lovacki avion F-16 je pogodjen pre dva-tri dana kod Kursumlije. Avion je sa poremecenim radom motora i dimom iz repa aviona nestao u okolini Kopaonika.

Takodje po izvestaju na www.inet.co.yu 17.05.1999. oboren je neprijateljski NATO avion koji je ucestvovao u napadu na Batajnicu.
 Po izvestajima sa www.inet.co.yu 22.05.1999. dva neprijateljska aviona su srusena. Jedan kod Rusnja, a drugi iznad Lipovice.
 Iznad Beograda je 23.05.1999. izmedju 00-02 casa po izjavama ocevidaca oboren jedan NATO avion ciji se pilot katapultirao. Izjava - "a policija je u rekordno kratkom vremenu blokirala sve prilazne puteve i onemogucila brojne beogradjane da ucestvuju u akciji 'spasavanja' (lincovanja?). Veliki broj ocevidaca potrvdjuje sledecu pricu: snazna explozija je osvetlila nebo u vreme najzesce aktivnosti PVO. Preciznu lokaciju cucete na briefingu NATO-a ;-) ( ja je ne odajem iz bezbednosnih razloga )".

 Po izvestajima RTS-a i www.inet.co.yu 23.05.1999. nad Leskovcem je oborena jedna neprijateljska letelica. Na nebu iznad grada je primecena velika eksplozija.
 Po izvestajima sa www.inet.co.yu 22.ili 23.05.1999. je iznad Nisa oboren jedan NATO avion.

Bezpilotne letelice

Letelice bez pilota cija je primarna namena spijuniranje i prikupljanje informacija. Koriste se da bi se stedeli pravi avioni i piloti. Steta, uvek je lepse oboriti avion sa pilotom pa narocito ako ga ulovimo. No, svaka bezpilotna letelica kosta 1-2 miliona dolara pa je to sasma lep ulov za nasu PVO.

Do 26.03.1999. oborene su dve bezpilotne letelice, treca je dosla na red 29.03. 1999., cetvrta 07.04.1999. Za ove letelice se veruje da su sve pripadale americkoj armiji. Zatim se serija nastavlja, 12.04.1999 i 14.04.1999. oborene su nemacke izvidjacke letelice, a po najnovijim izvestajima pre dan-dva jos jedna nemacka spijunska letelica. Za sada 7 potvrdjenih je odlican uspeh nase PVO. Samo nastavite tako momci.

18.04.1999. potvrdjeno obaranje jos jedne bezpilotne letelice.
20.04.1999. kod sela Jegonovci u Makedoniji pala jos jedna nemacka bezpilotna letelica. Potvrdjeno slikom Makedonske televizije sa lica mesta.

Na RTS-u je objavljeno da je 07.05.1999 oborena neprijateljska beezpilotna letelica na teritoriji Kosova izmedju Bujanovca i Preseva.

Radio Beograd je u dnevniku 07.05.1999. objavio da je jos jedna neprijateljska bezpilotna letelica pala na teritoriju Makedonije.

Dana 13.05.1999. iznad Jugoslavije su oborene tri bezpilotne letelice NATO pakta. Prva je srusena nemacka (jos jedna:) letelica CL-289s Piver oko 12:00 kod sela Kokot banja na Kosovu, a druga za koju nisam utvrdio koja je na Mokroj Gori. Treca srusena letelica je americki Predator iz sastava 57 vinga 15 eskadrile. Sve je propraceno PREDIVNIM snimcima uzivo, letelice kako pada na zemlju. Problemi za NATO sa bezpilotnim letelicama se nastavljaju. Sve vise ih gube i sve im je teze da dobiju podatke za bojista u realnom vremenu. Nastavlja se agonija NATO-a sa bezpilotnim izvidjackim letelicama. Da napomenem da svaka kosta oko 2 miliona dolara.

Dana 16.05.1999. iznad Kosova je srusena jos jedna nemacka spijunska letelica CL-289 Piver. Potvrdjeno slikom sa lica mesta.
 Dana 17.05.1999. iznad Pestera oborena je jos jedna bezpilotna letelica ciji tip na zalost nikako ne mogu da odredim. Vrlo cudna letelica, vidjam je vec drugi put. Moja pretpostavka je da je letelica preradjena krstareca raketa AGM-86 CALCM kojoj je dodata oprema za izvidjanje umesto bojeve glave. Doduse u tom slucaju letelica ne bi mogla da se vrati nazad, ali kao teorija za sada i ovo dobro zvuci. Ako saznam koja je letelica u potanju obavesticu vas. Naravno obaranje je potvrdjeno slikom sa lica mesta.
 Opet nasa PVO pravi pomor medju bezpilotnim letelicama agresora. Oko 16:45 casova jedna bezpilotna letelica je pala na podjucje sela Talinovci, a kasnije je oborena jos jedna bezpilotna letelica koja je po izvestajima RTS-a pala direktno u centar Urosevca.

 RTS javlja da je u toku dana nad podrucjem Kosova oborena jos jedna bezpilotna letelica. Bogami nas PVO se izvestio u obaranju ovakvih letelica. Ovo sto se desava zadnjih dana opet ce ostaviti NATO bez real-time podatka sa lica mesta. Ako nastavimo da ih rusimo ovim tempom vrlo skoro ce NATO imati akutni nedostatak bezpilotnih letelica.
 Opet Hunter. Koliko sam uhvatio od informacija, iznad sela Buca u opstini Gora je oborena jos jedna bezpilotna letelica Hunter. RTS je prikazao snimke ostataka Huntera ciji su se delovi rasuli u krugu od 200 metara. Ovo daje indikaciju da je Hunter oboren raketom zemlja-vazduh. Treba tako nastaviti. Ne mogu oni da prave bezpilotne letelice toliko brzo koliko mi mozemo da ih obaramo :) Samo tako PVO!

 Po izvestaju Makedonske televizije "A1", jedna bezpilotna NATO letelica je pala u blizini granicnog prelaza Blace u Makedoniji. Bezpilotnu letelicu su oborile snage nase PVO. NATO vojnici su odmah dosli na lice mesta i zurno odneli ostatke bezpilotne letelice, tako da tip letelice ne znamo.
 Po nezvanicnim izvorima iz RM, u toku 23.05.1999. Ratna Mornarica je oborila dve bezpilotne letelice.

AH-64 Apache

Leti iznad Jugoslavije u sastavu americke armije. Namenjen je za napade na ciljeve na zemlji. Maksimalna brzina mu je 293km/h, borbeni radijus dejstva oko 250km. Nosi rakete i top 30mm. Posadu cine dva pilota.

27.04.1999. helikopter AH-64 se srusio kod aerodroma u Tirani i zapalio. Po izvorima iz NATO dva pilota su spasena i nalaze se u bolnici. Nekoliko dana pre toga drugi AH-64 je morao prinudno da sleti na jedan italijanski aerodrom zbog mehanickih problema. Helikopter je ostao u Italiji.

Ono sto nisam hteo da objavim, ali posle objavljivanja i na sajtu http://members.xoom.com/ggromozeka/aviation/ odlucio sam da ipak informaciju koju imam vec sedam dana dam na uvid. Radi se o sledecem. Informacija je dobijena od prilicno pouzdanog privatnog izvora, a radi se o zarobljavanju helikoptera AH-64 od strane nase armije 25.04.1999.. Helikopter je leteo na izvidjackoj misiji ili u pratnji search&rescue tima da bi uleteo u zamku koju je postavilo tridesetak nasih vojnika naoruzanih sa portabl sistemima zemlja-vazduh Igla. Pitoti su se odmah predali jer sanse protiv 10-tak raketa ispaljenih u isto vreme apsolutno nisu imali. Tako da po toj informaciji imamo jedan AH-64 zarobljen. Ono sto Venik kaze u svom komentaru je i apsolutno moje misljenje. Da nije mozda helikopter koji je pao u Tirani dva dana kasnije upravo ovaj zarobljeni? Cudno je da se dva pilota odlicno osecaju i da im nije prakticno nista. Ako znamo da AH-64 nema sedista za izbacivanje i svaki pad teoretski mora rezultovati teskim povredama u cemu je stvar? Mozda u tome da su piloti dobro, nema sahrane nepostojecih mrtvaca, nisu povredjeni pa da ih se moze intervjuisati u bolnici i to je to. Dva coveka fale, ali su u akcijama i niko ne moze da dodje do njih. Slike koje pokazuju mesto pada AH-64 u Tirani su napokon prikazane, ali se drasticno razlikuju od onog sto je reporter sa lica mesta napisao par dana ranije. Cudno zar ne ...?

05.05.1999. jos jedan americki helikopter Apache se srusio 75 kilometara severno od Tirane. Posada je helikoptera je poginula. Helikopter je bio na trenaznom letu. Ovo je vec drugi Apache helikopter koji se srusio na trenaznom letu. Prosto je neverovatno da dva helikoptera padnu u roku od par dana. Ako uzmemo u obzir da ih voze najiskusnije posade u americkoj armiji. Jakoooo cudnovato. Mozda ima sve to neke veze sa napadom nasih aviona na aerodrom u Tirani. Za informacije kliknite ovde.
 Dodatak na gornju informaciju. Po izvestaju neke nemacke televizije (ne mogu da zapatim te skracenice), a koja se poziva na tajne dokumente NATO-a deo kojih su prikazali AH-64 Apache koji je srusen 05.05.1999. godine je oborila nasa PVO. Vrlo, vrlo moguce, bilo je jako sumljivo da dva helikoptera padnu na trening letu.

HH-60G BlackHawk

Primarna namena ovog helikoptera je izvrsenje search&rescue misija spasavanja oborenih pilota. Helikopteri ulaze u nasu teritoriju i pokusavaju da izvuku srusene pilote. Vise o njima na stranici
tehnike spasavanja NATO pilota. Posada 2 + 12.

28.03.1999. je srusen prvi HH-60G sa dva pilota i 12 komandosa, a pao je u srpski deo bosne. Zatim je 29.04.1999. Sruseno jos 2 helikoptera HH-60G na teritoriji Srbije, nema informacija o poginulima. To je zvanicno sve sto se tice ovih helikoptera, ali ja licno sumnjam da ih ima sigurno jos srusenih. No sacekacemo zvanicne potvrde.

02.04.1999. posle obaranja F-16 u rejonu Sapca prijavljeno je mnogo letova spasilackih helikoptera. Po poluzvanicnim informacijama najmanje jedan spasilacki helikopter (po mojim procenama HH-60) je oboren.

CH53/53G PaweHawk

Primarna namena ovog helikoptera je izvrsenje search&rescue misija spasavanja oborenih pilota. Helikopteri ulaze u nasu teritoriju i pokusavaju da izvuku srusene pilote. Vise o njima na stranici
tehnike spasavanja NATO pilota. Posada 3 + 55.

Po informacijama ruskog radija i nase televizije 03.04.1999. dva helikoptera su oborena 200 kilometara jugozapadno od Beograda. Takodje su bili u spasilackoj misiji potrage za pilotom oborenog aviona. Dva helikoptera su po informacijama nosila 58 vojnika i svi su poginuli. Bravo PVO. Takodje mislim da to nije pravo stanje stvari i da je jos koji oboren, ali sacekacemo neku zvanicniju informaciju.

Projektili

Nasa PVO je oborila ogroman broj raznoraznih projektila kojima su nas gadjali NATO agresori. Preko 200 Tomahawka i nekoliko stotina ostalih raketa je poruseno za ovih 50-tak dana.

Ovde necu navoditi datume i brojke jer ne bi bilo svrhe, ali zelim da vam dam informacije koje su potekle iz stranih sredstava informisanja, a koje kazu ono sto NATO ne sme da prizna. Mnogi oboreni projektili ukljucujuci i "famozni" Tomahawk su pali na nasu teritoriju skoro potpuno neosteceni tako da su nasi strucnjaci za koje se misli (a to je cinjenica) da su jedni od najboljih u svetu vec uspeli da proniknu u tajne tih projektila tako da se veruje da vec sada Jugoslavija moze da replicira Tomahawk kao i jos neka oruzja iz arsenala NATO. Ovo je vrlo dobro jer vremenom mozemo da razvijemo oruzja "odvracanja" koja bi svakog potencijalnog agresora vec u startu zaustavila u pokusajima agresije.


Zvanicne izjave

Ovde cemo obraditi zvanicne izjave Jugoslovenske armije koje daju nadlezni organi VJ i vlade.

14.04.1999. predsednik Jugoslavije Slobodan Milosevic je u izjavi za list "Krasnaya Zvezda" rekao da je broj oborenih NATO aviona 36 uz 119 oborenih krstarecih raketa.

17.04.1999. u komentaru za RTS general Nebojsa Pavkovic komandant trece armije rekao je da je samo treca armija oborila: 16 aviona, 5 helikoptera, 4 bezpilotne letelice i 46 krstarecih raketa Tomahawk.

28.04.1999. komandant generastaba VJ general Dragoljub Ojdanic u izjavi za "Politiku" kaze da je do 28.04.1999. oboreno 46 aviona, 6 helikoptera, 8 bezpilotnih letelica i 182 Tomahawka. To su samo letelice koje su pale na teritoriju Jugoslavije.

29.04.1999. komandant RV i PVO general Spasoje Smiljanic je dao zvanicnu izjavu u kojoj se kaze da je nasa RV i PVO od 29.04.1999. oborila 30 aviona (od kojih 2 F-117A), 2 helikoptera, 2 bezpilotne letelice i 30 Tomahawka.

06.05.1999. Vice Admiral Milan Zec je dao intervju RTS-u u kome navodi da je mornarica do sada oborila 3 aviona, 1 bezpilotnu letelicu i 5 projektila. Takodje se navodi da je jedan avion ostecen, ali nije oboren.

Radio Beograd je 07.05.1999. izjavio da je list "Vojska" doneo tekst u kome se kaze da je NATO do sada izgubio oko 70 aviona i preko 200 krstarecih projektila. Informacija proverena i zaista se barata sa tom cifrom oborenih neprijateljskih aviona.
 U intervjuu grkcom dnevniku "Elefterotipija" datom 14.05.1999. savezni ministar odbrane Pavle Bulatovic je rekao da je vojska Jugoslavije do tog datuma oborila vise od 70 NATO aviona, veci broj helikoptera i bezpilotnih letelica, kao i preko 180 krstarecih raketa prenosi list "Vojska" u broju 23-24.

NOVI SVJETSKI POREDAK (34)

KO VLADA AMERIKOM ?

Link:
http://www.dejanlucic.net/Lat/ko_Vlada_amerikom.html

Mislim da bi ovoj temi trebalo ponovno protegnuti noge.
S obzirom na stvari koje se događaju u svijetu.
Posjetite ovu stranicu, ima korisnih tekstova.
http://www.novi-svjetski-poredak.com
http://www.novi-svjetski-poredak.com

Dokumentarac.

Nanicu im shapeshiftarsku 

Да ли се на ФПН (међу Србима познат као: Кумровачка школа) проучава ''нови светски поредак'' или и они деле моје мишљење да тако нешто не постоји?

У мисији Новог светског поредка

Tvoje misljenje izgleda ne dele oni koji se zalazu za to. Neki od njih ...





Al' dobro ...

Kako je stvoren novi svetski poredak

Delovi knige,The Battle of Bretton Woods: John Maynard Keynes, Harry Dexter White i Making of a New World Order, Benn Steil

Kada je već bolesni Džon Mejnard Kejns otputovao na američki jug u martu 1946, oduševio se onim što je video. „Prijatan vazduh i jarke ljubičaste boje“ Savane pružili su mu predah od hladnog i vlažnog Londona, kako je pisao po dolasku, a deca na ulici bila su veselije društvo od „razdražljivih“ i „sve umornijih“ građana posleratne Britanije. Kejns je bio u Savani na konstitutivnoj sednici upravnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, dve institucije u čijem je osnivanju učestvovao na konferenciji u Breton Vudsu u julu 1944. Očajnički se trudio da ubedi Amerikance da ne postave ove dve institucije u Vašington, gde se bojao da bi bile više privesci američke države nego prava međunarodna tela, ali njihovo smeštanje u američku prestonicu bilo je praktično rešena stvar, za šta je bilo potrebno samo nekoliko glasova iz čudnog niza saveznika SAD okupljenih na sastanku. Kejnsov poslednji pokušaj da obuzda jačanje američke sile nije uspeo. Umro je mesec i po dana kasnije.

Po završetku Drugog svetskog rata, mnogi su mislili da će trajni mir biti moguć jedino ako naučimo da vodimo svetsku ekonomiju. Činjenica da je najgori rat u istoriji usledio ubrzo nakon najgore ekonomske krize izgleda da je potvrđivala da međunarodna politička kriza i ekonomska nestabilnost idu zajedno. To je četrdesetih godina bio relativno nov način razmišljanja o međunarodnim odnosima. Pregovori o mirovnom sporazumu posle Prvog svetskog rata uglavnom su zaobilazili ekonomska pitanja u korist političkih i pravnih – utvrđivanja teritorijalnih granica, na primer, ili prava nacionalnih manjina.

Kada je Kejns 1919. optužio mirotvorce da ignorišu evropske ekonomske nevolje i razmišljaju o novcu samo kao o pobedničkom plenu, bio je ispred svog vremena: „Neverovatna je činjenica da su osnovni ekonomski problemi Evrope, koja gladuje i raspada se pred njihovim očima, bili jedino pitanje za koje četvorka nije pokazala interesovanje“, napisao je Kejns u Ekonomskim posledicama mira, misleći na kvartet nacionalnih lidera koji su sklopili Versajski ugovor. Njihova indiferentnost nije bila naročito iznenađujuća: nacionalni lideri u to vreme nisu imali neposrednog iskustva u vođenju ekonomskih poslova van svojih granica. Svetski trgovinski sistem koji je iznikao u decenijama pre rata u velikoj meri je funkcionisao oslanjajući se na privatni biznis i finansije; zlatni standard je odredio pravila razmene, ali države su se uglavnom držale po strani, osim kada su snižavale trgovinske barijere ili nametale izvršavanje ugovora. Kada bi stvari pošle naopako, nisu pokušavale da intervenišu.

To je počelo da se menja nakon 1918. Kako se Evropa teturala od jedne do druge ekonomske krize, postalo je očigledno da se moraju pronaći trajnija rešenja. Ovog zadatka se prihvatila novoformirana Liga naroda, ispunjavajući ekonomske i finansijske funkcije mnogo šire od onih koje su predvideli njeni utemeljivači: spasavanje srednjih i istočnih evropskih država od posleratne hiperinflacije, prikupljanje i tumačenje statističkih podataka i sazivanje niza (uglavnom neuspešnih) međunarodnih konferencija o trgovini i finansijama, od kojih je najpoznatija bila ona u Londonu 1933. Do tog trenutka, evropske privrede počele su da izmiču kontroli, kako se zaraza depresije ubrzano širila po kontinentu i Britaniji, uništavajući bankarski sistem gotovo svake države koju je dotakla. Investitori su prebacivali novac od jedne do druge zemlje, ostavljajući za sobom trag u vidu jurnjava štediša na banke i valutnih kriza.

U prvim godinama Drugog svetskog rata, kada su i saveznički i stručnjaci Osovine počeli da zamišljaju kako bi posleratni svet mogao da izgleda, najvažnije pitanje za njih bilo je kako sprečiti povratak ekonomskog haosa iz 1930-ih. U nizu pregovora koji su počeli 1941. i kulminirali u Breton Vudsu jula 1944, britanski i američki zvaničnici raspravljali su kako da obnove stabilnu i otvorenu kapitalističku svetsku ekonomiju na način koji bi ublažio ekscese kapitalizma i obezbedio državama veću slobodu da slede svoju nacionalnu ekonomsku politiku. Očigledno je bio potreban novi oblik međunarodne uprave: stalni sistem, regulisan zakonima i pod nadzorom međunarodnih tela, koji bi usmeravao interakciju nacionalnih ekonomija. Ništa slično nikada ranije nije postojalo. Taj novi, intervencionistički model organizovanog kapitalizma – po ugledu na njudilovsku američku državu – biće proširen na čitav svet.

Ovo nije bio lak zadatak: zahtevao je kompletnu reviziju pravila međunarodnog finansijskog poslovanja. Ali kada su britanski i američki zvaničnici otvorili razgovore, prvo su postavili politički neugodno pitanje trgovine. To je bio nesrećan početak. Tridesetih godina, Stejt departmentom je zavladala fundamentalistička tržišna filozofija tadašnjeg državnog sekretara Kordel Hala, a budući da se Amerika bližila otvorenoj podršci britanskim ratnim naporima 1941 – i bankrotirana i ratom izmorena Britanija postajala sve očajnija da dobije pomoć SAD – iskrsla je prilika da se Halove laissez-faire vizije sprovedu u delo. Članom VII Zakona o zajmu i najmu propisano je da, u zamenu za američku pomoć, Britanija mora da se odrekne svih budućih diskriminacija protiv uvoza iz SAD. To je praktično značilo ukidanje sistema britanskih imperijalnih preferencijala. (Jedan konzervativni lord opisao je ovaj zahtev kao „obrnutu Bostonsku čajanku“.)

Mnogi su imperijalne preferencijale smatrali ne samo nosećim stubom imperije, već i sredstvom za ublažavanje sasvim izgledne slabe posleratne britanske pozicije: odustajanje od sistema trgovinskih barijera i kontrole razmene pretilo je da izloži Britaniju jeftinoj stranoj konkurenciji i da je ostavi fatalno vezanom za SAD ako ova padne u recesiju nakon rata (što su mnogi predviđali). Kejns se slagao sa preovlađujućim mišljenjem u Britaniji kada je u martu 1941. primetio da američki zvaničnici tretiraju Britaniju „gore nego što smo mi sami smatrali da valja tretirati čak i najubogiju i najneodgovorniju balkansku zemlju“.

Da li su Britanci bili prisiljeni da pristanu? Mnogi konzervativci i imperijalisti su verovali da jesu, i ovo je jedna od osnovnih tvrdnji koje Ben Stil iznosi u svojoj novoj knjizi o pregovorima koji su doveli do Breton Vudsa. Po Stilovom mišljenju, Britanija je bila primorana da sklopi „faustovsku pogodbu“: da odustane od onoga što je naizgled jedino garantovalo produžetak njene imperijalne egzistencije u zamenu za dovoljno novca i robe da preživi rat. Prema Stilu, Amerika je tako vodila ekonomske pregovore da sebi obezbedi posleratnu dominaciju. „Na svakom koraku u Breton Vudsu,“ piše Stil, „Amerikanci su podsećali Britance, ako treba i brutalno, da u novom poretku nema mesta za ostatke britanske imperijalne slave.“

U avgustu 1941, Kejns, sada u ulozi savetnika ministra finansija i šefa posleratnog ekonomskog planiranja, vratio se sa pregovora o Zajmu i najmu u Vašingtonu da napravi nacrt za novo međunarodno monetarno uređenje. Tokom nekoliko sastanaka u leto 1942, Kejns i njegov američki kolega, ekonomista i zvaničnik ministarstva finansija SAD Hari Dekster Vajt, prepirali su se o tome da li treba osmisliti nova monetarna pravila međunarodne ekonomije.

Bio je to neobičan spoj: Kejns, svetski poznati ekonomista i intelektualac, protiv Vajta, opskurnog tehnokrate i kasno stasalog naučnika, radničkog sina jevrejskih imigranata iz Litvanije, koga je američko ministarstvo finansija dovelo sa malog univerziteta u Viskonsinu. Nijedan nije uživao u društvu onog drugog: Kejns se prezrivo odnosio prema, kako je smatrao, inferiornom intelektu „estetski nesnosnog“ Vajta , čiji mu je „grubi hrapavi glas“ bio naročito neprijatan. Kejns je, s druge strane, bio tipičan nadmeni engleski lord; kako je Vajt nabacio britanskom ekonomisti Lajonelu Robinsu, „vaš baron Kejns sigurno piški parfem“.

Ako zanemarimo razmirice, njih dvojica su se na kraju uglavnom složili oko osnovnih ciljeva novog međunarodnog monetarnog sistema: stabilizovati kurseve; olakšati međunarodnu finansijsku saradnju; zabraniti konkurentsku depresijaciju valute i proizvoljne izmene vrednosti valuta, i ograničiti međunarodni protok kapitala kako bi se sprečile kratkoročne, spekulativne investicije za koje su svi verovali da su destabilizovale međuratni monetarni sistem. Takođe su se složili oko potrebe da se uspostavi nova međunarodna institucija koja će pružati finansijsku pomoć državama sa trgovinskim disbalansima i sprovoditi pravila o vrednosti valuta (budući Međunarodni monetarni fond), i još jedna koja će obezbeđivati kapital za posleratnu obnovu (buduća Svetska banka). Strogo kontrolisani i regulisani međunarodni finansijski sistem zameniće nekoordinisani i konkurentski sistem iz međuratnih godina. A kada se valute stabilizuju – nadali su se oni – svetska trgovina će moći da se nastavi.

Jedan od najinovativnijih aspekata anglo-američkog dogovora bio je to što je za prioritet postavljena potreba pune zaposlenosti i mera socijalne zaštite na nacionalnom nivou, kao važniji cilj od duboke međunarodne ekonomske integracije. U tom pogledu dogovor je bio kejnzijanski i predstavljao je dramatičan zaokret od starih pretpostavki o načinu funkcionisanja finansijskog sistema. Pod zlatnim standardom, koji je olakšao period finansijske i trgovinske globalizacije krajem 19. i početkom 20. veka, države nisu imale mnogo mogućnosti da reaguju na ekonomske krize, osim smanjenja potrošnje i povećanja kamata u nadi da će cene i nadnice toliko pasti da privreda može sama da se oporavi.

Stanovništvo je jednostavno moralo da pregura periode deflacije i masovne nezaposlenosti, jer država nije mogla mnogo da im pomogne: guranje ekspanzivnih fiskalnih i monetarnih mera (što države obično danas čine) ugrozilo bi konvertibilnost državne valute u zlato. Iz tih razloga, zlatni standard je bio pogodan za devetnaestovekovni svet gde nije bilo mnogo organizovanih radničkih partija i sindikata, ali on više nije odgovarao zamršenom svetu masovne demokratije. Kejnzijanska revolucija u ekonomskom upravljanju dala je državi niz novih jakih alatki za odgovor na unutrašnje ekonomske nevolje – ali one neće moći da prorade sve dok se igra po pravilima zlatnog standarda.

Ono što je bilo potrebno i što su Kejns i Vajt želeli da uspostave bio je sistem fiksnih ali prilagodljivih kurseva, koji će omogućiti državama da vode unutrašnju politiku ne brinući mnogo o tome kako će to uticati na njihov međunarodni ekonomski položaj. Uz kontrolu kapitala, ovaj sistem će raditi na stabilizaciji valute, kao i zlatni standard, ali tako da državama obezbedi više prostora za intervencionističke i socijalne metode nacionalnog ekonomskog upravljanja, koje su nešto pre toga ušle u modu iz atlantskog sveta. Kompromis koji su Kejns i Vajt postigli zasnivao se na ovom osnovnom uvidu i odražavao novi (doduše kratkotrajni) konsenzus: da država svojim građanima duguje osnovnu ekonomsku sigurnost.

Skup Monetarne i finansijske konferencije Ujedinjenih nacija, gde je Kejns-Vajtov dogovor trebalo da se odobri, bio je zakazan za 1. jul 1944, tri nedelje nakon savezničke invazije na Normandiju. Pored očiglednih problema koje je taj datum predstavljao za prekookeanska putovanja, Vašington je čuven po neizdrživoj letnjoj žezi. Već bolesni Kejns insistirao je da se sastanak održi na nekom hladnijem mestu, ako je moguće na Stenovitim planinama. Na savet Stejt departmenta, ministar finansija SAD Henri Morgentau izabrao je luksuzni hotel Mount Washington u malom njuhempširskom selu Breton Vuds.

Na otvaranju konferencije, glavna atrakcija je po svemu sudeći bio Kejns. Prema Lajonelu Robinsu, „fotografisan je iz najmanje 50 uglova… lord Kejns stoji; lord Kejns sedi, lord Kejns razmišlja, lord Kejns lebdi…“ Kada je pravi rad počeo, tekao je ubrzanim tempom (prebrzim za Kejnsa, koji je pretrpeo manji srčani udar posle dve nedelje). Prva tačka dnevnog reda bila je osnivanje dva nova međunarodna tela. Neke nezapadne države ozbiljno su se pobunile zbog toga kako će globalna hijerarhija biti organizovana u okviru novog sistema. Najspornije pitanje bilo je kakvo će prava glasa imati različite zemlje u MMF-u – što je bilo ključno za izbor direktora i doživljavalo se kao stvar prestiža. Zapisnici sa sednica konferencije pokazuju koliko su se strastveno neke od siromašnijih zemalja, poput Kine i Indije, borile da poprave svoju zastupljenost. Kako je jedan indijski delegat tvrdio (na kraju bezuspešno):

Nije u pitanju samo veličina Indije, niti samo stanovništvo Indije – a mogu da dodam da je svaki četvrti čovek zastupljen na ovoj konferenciji Indijac – nego Indija prema čisto objektivnim ekonomskim kriterijumima smatra da je ona veoma važan deo sveta, a verovatno će biti još značajnija u predstojećim godinama.

Planovi za međunarodni ekonomski razvoj takođe su bili sporni, jer su se delegati iz Indije i drugih zemalja borili da se MMF obaveže na ambiciozan program posleratnog razvoja u „ekonomski zaostalim zemljama“. Prilično neuspešno: ove nove institucije osmišljene su tako da se vodilo računa o američkim i evropskim interesima.

Američku dominaciju nad ovim sistemom garantovala je još jedna ključna činjenica: 1944. godine američki dolar je bio jedina raspoloživa dovoljno rasprostranjena valuta da omogući međunarodnu razmenu prema novom „zlatnom standardu razmene“. Ovo je trebalo da bude modifikovana verzija zlatnog standarda koja bi praktično omogućila državama da odrede vrednost svoje valute u odnosu na dolar onako kako smatraju da treba (u zavisnosti od toga da li im je prioritet ekonomski rast, na primer, ili kontrolisanje inflacije), dok se dolar mogao zameniti za zlato po fiksnoj stopi od 35 dolara za uncu. To je značilo da će, po okončanju rata, američki dolar praktično postati svetska rezervna valuta – što je ostao do danas (iako više nije vezan za zlato).

Ovakav aranžman će Americi omogućiti povlašćeni položaj da se prema svetu „besplatno“ zaduži, kako je kasnije govorio Šarl de Gol, ali će funkcionisati samo dok Amerika bude prepoznavala svoj nacionalni interes u održavanju zlatne konvertibilnosti. Hari Dekster Vajt očigledno nije predvideo scenario po kome se to ne bi desilo, ali upravo se to dogodilo sedamdesetih godina, kada se deficit stvoren finansiranjem rata u Vijetnamu toliko nagomilao da je počelo jurišanje na zlatne rezerve SAD. Godine 1971, Ričard Nikson je uklonio vezanost dolara za zlato – praktično okončavši Breton Vuds – jer nije želeo da podigne kamatne stope da zaustavi odliv zlata, što bi verovatno izazvalo recesiju (bližili su se izbori). Do tada, uspeh zlatnog deviznog standarda je bio prilično dobar: u godinama dok je bio na snazi, imali smo stabilan kurs, nezapamćen globalni ekonomski rast, preporod svetske trgovine i relativno nisku nezaposlenost. U tom periodu takođe su stvoreni brojni različiti modeli socijalne države – u Evropi, SAD i Japanu – baš kao što su ekonomisti u Breton Vudsu nameravali.

***

Šta da kažemo o činjenici da je jedan od tih ekonomista bio sovjetski doušnik? Zajedno sa svojim poznatijim kolegama Aldžerom Hisom i Vitakerom Čembersom, Vajt je bio odgovoran za predavanje poverljivih američkih dokumenata Rusima tokom rata, uglavnom u vezi sa informacijama za koje je smatrao da će pomoći SSSR-u da obezbedi pozamašan posleratni zajam. Vajtovi postupci doveli su ga pred Odbor Predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti 1948, ali razmere i razlozi njegove saradnje ostali su nejasni. Većina istoričara smatra da je on igrao relativno malu ulogu, i da su njegovi postupci bili vođeni ne toliko ideologijom koliko željom da pomogne ratnim saveznicima. Ako posleratni mir bude zavisio od trajne američko-sovjetske saradnje, vladalo je mišljenje, bolje je zadržati dobre odnose sa Rusima.

Globalizacija s kraja 20. veka pokrenuta je dok se kejnzijanski konsenzus raspadao. Države su primoravane da navuku, kako kaže Tomas Fridman, „zlatnu ludačku košulju“ u vidu jednoobraznih tržišnih mera, kako bi održale nacionalnu konkurentnost u liberalizovanoj svetskoj ekonomiji. Zagovornici Kejnsove i Vajtove kreacije tvrde da bi novi regulatorni sistem po ugledu na Breton Vuds ublažio oštrice globalizacije u interesu državnog i nacionalnog socijalnog sistema. Stilova kritika Breton Vudsa napisana je jednim delom u nameri da obuzda njihov entuzijazam: uvek će postojati nepomirljive napetosti između vođenja nacionalne ekonomske politike, piše on, i poštovanja međunarodnih pravila. To je usud sistema Breton Vudsa i biće usud svakog njegovog naslednika. Trajni sistem međunarodne monetarne saradnje, tvrdi on, ne može postojati bez nekog oblika zlatnog standarda koji sprečava države da petljaju sa svojim valutama. (On tvdi da bi u budućnosti tome mogla da posluži neka digitalna zamena za zlato.)

Ali Breton Vuds je takođe bio sistem osmišljen da garantuje jednoj sili, Sjedinjenim Američkim Državama, nesrazmeran uticaj u diktiranju pravila po kojima će se voditi svetska posleratna ekonomija. Američki dolar je ustoličen kao globalna rezervna valuta, a institucije Breton Vudsa izgrađene su tako da osiguraju SAD poslednju reč o tome kako će te institucije raditi. Kejns je s pravom bio zabrinut u Savani 1946. da će ti organi na kraju raditi ne toliko kao međunarodne institucije, koliko kao sredstva za obezbeđivanje dominacije SAD. Ali stvari se nisu razvijale tačno onako kako je on predvideo. Tek su po ukidanju sistema Breton Vudsa sedamdesetih godina MMF i Svetska banka počele da igraju ulogu koja će ih dovesti na zao glas krajem veka – ulogu strogih uterivača pravila liberalizovane međunarodne ekonomije diktirane iz Vašingtona.

Od tog trenutka, države koje su primale pomoć MMF-a prisiljavane su da izvršavaju tipičan niz disciplinskih i liberalnih političkih naloga: uklanjanje kontrole kapitala i carina, privatizacija, deregulacija, razbijanje sindikata i obuzdavanje javnog duga. Neoliberalne dogme zamenile su etatističke i kejnzijanske ideje koje su prvobitno rukovodile ovim institucijama. Osamdesetih i devedesetih godina, MMF je postao sluškinja Vašingtonskog konsenzusa, zahtevajući da se različite nacionalne ekonomije sveta oblikuju u skladu sa njegovim strogim pravilima. To nije bilo ono što su Kejns i Vajt imali u planu.