Kremanska ruža

Haldejski Bunar
"Gilgameš mu reče: Ur-Šanabi, ova biljka čuvena je; pomoću nje čovek stiče svoj životni dah. Ime joj je: Starac se u mladost vraća".
(iz epa o Gilgamešu, XI Ploča)
Zvao sam se Mesrop Hrand - a sad sam ovde sam i ne znam što sam sam? Ovde, kao da sam na dnu nekadašnjeg mora, ispisujem sudbinu mog novog, Drugog Imena. Na dnu sam bunara, u vlažnom grobištu, među brdima u straćari koja kao da nema senku.
Na početku svega o meni - moram te dobronamerne čitaoče zapitati: Da li ćeš poverovati u okolnosti koje su me dognale dovde? I u moje Slovo samoće iz Spisa koji je moj, čiji su redovi bolni i toliko zagonetni? Odgovoriću ti onako kako su meni govorila dva neobična jahača koja su videla ono što ja nisam video, koja su čula ono što ja nisam čuo. Samo, pitam se, da li ćeš mi poverovati? Kako češ verovati onome koji treba i sam da poveruje?
Ima li veće snage od smrti? I veće zagonetke od onoga što će biti posle naše smrti? Meni rekoše: "Četiri puta si bio, imao si četiri života i treba da ih se setiš, zlatnog Lanca karike da povežeš i Ruža će ti procvetati. Time ćeš steći svoju Istoriju". Ja sam čovek koji je doveden u tamu i koji bi da iz nje izađe. Imam Spis koji treba da se pretvori u uže za Rađanje u Dan. Spis će dobiti svoj smisao ako njegove Kaže (delove) rasporedim tako da se na kraju pojavi Ruža. Ta Ruža, s pravilnim rasporedom Kaža, biće srce istine o četiri života koje je vodio čovek po imenu Teofilo Kumbaradži! Jedino sada, u samotnome času, taj Teofilo Kumbaradži ne može ničega da se seti iz tih života! Našao se u svom četvrtom životu ovde u mraku beležeći svoja Slova tom Spisu, koji je svojevremeno tajanstveno doplovio jedrenjakom bez senke u Kufu.
Ja sam čovek koji je (tako su mi rekli) prolazio kroz smrti jašući svoja četiri konja iz Sidona! U Haldeji sam prolazio kroz četiri ogledala kao što običan smrtnik šeta na sve četiri strane ove zemlje! Potom plovih obalama Talijskim u jedrenjaku koji nije imao senku! - No, evo me sada gde drhturim nad svojom zagonetkom, pitajući se: hoće li se ovaj Spis pretvoriti u Ružu? Kao da sam pod nečijom nevidljivom rukom: neshvatljivo mije mirenje s ništavilom, slepoća i strah pred smrću - i ja moram da tragam. Moram!
Sve u ovom Spisu moram tako tolkovati da se na kraju pojavi Ruža, jedini moj smisao ovde. Moje uže koje će mi, kao da je bačeno odozgo, pomoći da izađem iz ovog Haldejskog Bunara. Dno je ovo sveta i tmica i hlad groba i vlaga - ali valjalo bi biti hrabar, treba, kao Kumbaradži, biti dvaput lav. Tražiti svetilo i biti na dva mesta odjednom: ovde u dnu samoće i u svemu što je ispisano u golemom Spisu kraj mene na stolu. Moram naći svoj put kroz mračnu sumu bez kraja, izvor nazvan životom Teofila Kumbaradžia i tajnom Vertabidovog prstena. Bdim nad Spisom. Ako to nešto znači - postao je moj još od onoga jutra kad sam napustio kuću-Hrand, bio je moj u plovidbi morem, za dugog puta u volujskim kolima po drumovima Rumelije i Vlaške, sve do Fisona (valjda je ovo ovde oblast Fisona?). Odavno ga izvadih iz slame s kola, odavno i ja siđoh s tih kola u pratnji Seva i Đermaka. Sada je to knjiga moje samoće i čami u svojim pitanjima isto kao i moj život ovde. Kako da je najbolji način protumačim? Šta ako u njoj nikada ne nađem istinu o svom poreklu? (zašto nema otkrića u njoj, bilo kakvog traga svetlosti toliko sam nedelja nad njom?)
"Drugi put ćeš se roditi tamo, u bunaru, ali kad Spis procveta" - rekoše mi čim stupih na prag ove proklete kućerine među brdima.
Bilo je časaka kad sam osećao kako nešto otiče, čini mi se kroz oko, iz mene i razliva se okolo. Onih momenata kad jedem za stolom ili se okrenem da vidim vatru u ognjištu ili se sagnem da s utabane zemlje podignem testiju s vodom - i tad osetim kao da nešto promakne, prhne, nešto svetlo i tiravo kao lelujava sen. I ja tu snagu nevidljivu, koja mi se tako iskazuje, pitam ja tu senku: kako je tamo s one strane svetlog zida, iz kojih je daljina, iza kog je neba? Ničim je ne nudim što predstavlja ovaj svet jer njoj zemlja ne treba. Pa kažem glasno, za sebe: "U ovom vremenu ja sam usamljeni gost. Jedan od retkih koji nije zaspao. A godina je zaboravljena i nezadrživo dolazi jesen".
2.
Evo, od mene su tražili da budem na vatri u keliji koju su izabrali, ukraj nepoznate brze reke visoko u planini. Ali, pitam se, čemu svako sećanje, kad su mi oči svikle na večernje duge i teške magle, a uho na buk reke i krik ptice na nebesima? Gde vodi sećanje ako i dalje ostajem na dnu? Da li me neko, dok se ja prisećam, vodi za ruku kroz tminu? Zavaravam li se ja ili nešto nazirem? Znam, kad bunardžija završi svoj posao: bunar ne postaje mesto uživanja jer majstor želi da izađe na svetlost dana. Tako bih želeo da izađem napolje odavde! Svi koje sam poznavao gde ste sada? Naučili ste me: Enki je dobio Tilmun al' na Tilmunu ničeg nema. Nema ni vremena pa kako onda bilo šta da se odvija? Pitam se, kako ću ja ovu svoju kulu izdržati, mesto samotno i bunar ispunjen mrakom? Mogu li biti snažan kao onaj hohami iz Toleda kome su ruže ispadale preko usana dok je pričao Karneri o Čistoj Svetlosti? Ovde kao da sam najmlađi i najomraženiji brat koga su starija braća ostavila na dnu bunara odnevši uže, pošto im je poverovao i spustio se na dno po blago. Može li ovaj Spis, u ovčijem povezu, biti uže pa da se uspnem iz bunara u Dan?
Jednoga dana među danima, jedne noći među noćima: uhvatih sebe, beležeći svoje Slovo, kako posumnjah u to da ceo Spis govori o Teofilu Kumbaradžiu. Množina mi događaja izgledahu bezumno:
U mračnom delu Carigrada do samih zidina, u blizini Hana mrtvih, na mestu za koje se pričalo da je omamljujuće i puno utvara - za sparne avgustovske noći (pisalo je u izveštaju carigradskog muselima) godine 1777, noćna gradska straža je pronašla telo iskasapljenog čoveka s probijenom čeonom kosti iznad desnog oka, bačeno pored ogromne raskomadane zmije. E, taj čovek (bolje reći taj leš) po ovom Spisu ustaje iz mrvih i živi kao vlasnik haldejskog cirkusa i zove se Ankel Arivafi Rozefira. Potom je u Toledu kao znalac hebrejike i aramejskog - tu mu je ime Isak Ben Farhi i stvara zapis "Svadba u velikoj Švajcarskoj Cipeli", u kome otkriva buduću sudbinu Evrope. U daljem životopisu Kumbaradžia, dok čitam, imam osećaj kao da sam u životinjskom krznu a ne pri svetlosti uma! Posle Carigrada, Haldeje, Toleda - Kumbaradžia će goniti, ovoga puta kao Bazolia a on će im izmicati kao čudesni vlasnik jedrenjaka bez senke. Biće među onima koji ga gone, pojaviće se skriven svojim vremenom, a susret s njim (neverovatan i sličan snu) ispričaće Solomon Levi Merkadić, carski službenik u ime Vijene frangistanske, u ime Beča evropskoga kako govore na Istoku. "Ja tražim Ružu. Vraćaću se sve dok se Ona ne pojavi." Stoji zabeleženo u "Kaži o Carigradskom Slučaju iz 1777."
***
Lice Spisa izgleda ovako: ono ima svoje Kaže, svaka govori o jednom novom životu Kumbaradžia. Samo naoko ti životi izgledaju nepovezani i odigravaju se na međusobno udaljenim stranama sveta. Vremena događaja imaju i nemaju svoj uzajamni tok, sliče olujama koje su drevni moreplovci uhvatili i zatvorili u veliku ružu vetrova. Tu su i događaji koji tek treba da se dogode - oni su prepušteni budućnosti sveta. Isto tako, Spis ima svoju opsenu: izgleda kao da ga je stvaralo više lica kojima je stalo da, po svaku cenu, rasvetle nečiju važnu sudbinu: odjednom i tako naglo (po njima) kao da nije samo o Kumbaradžiu reč!? Zašto je to tako? Čemu to skrivanje iza imena Teofila Kumbaradžia, Sidonskog ribara? Da se kaže kako je Sve kao Jedno i Jedno kao Sve? A jedno ako je samo jedno, pa makar i najdublje, ništa je, vejka, prah i mrtvilo?
Ja nisam siguran, jer da sam siguran ne bih bio ovde - neka sve to proveri onaj kome ovo dopadne ruku i pogleda.
Imam osećaj kao da treba svojim životom da uđem u ovaj Spis i time postanem ulov u sveopštoj mreži! Gde su pisari ovih Kaža da mi vide čelo znojno i mornu desnicu koja pero jedva pridržava, drešeći čvorove na velikoj mreži događaja, pun neizvesnosti pred sutrašnjim danom?
Ko je u Kažama glavni lik pošto se Teofilo Kumbaradži stalno menja? Vidim u Kažama dva su lika stalno prisutna: Tobija, grnčar od obala Antiohije svetlog lika kao u anđela i Gonzago satanski mrak i skot i bankar, tama i mržnja - i oni se bore za ono što je između njih, a što liči na telo i duh čovečanstva!
Postupiću kao mudar pisar koji zna: sam Srce onoga što i stvori ostaje i liči na Ružu, jer je ruka što je ispisala trošna i otići će u prah i ništa.
Da li neko zna kako izgleda Jedno Veliko Sveta? Možda zna Čamajev; videh ga i slušah u maloj ribarskoj luci na prilazu Svetoj Gori, dok sam s pratnjom išao ovamo k Bunaru. Poznavao je Seva i Đermaka, kad smo ga sreli pričao nam je o tri lica velike Jedinice Vaseljene. Ima li tragova toga što je Čamajev pričao u mojoj Knjizi Samoće? Ako pronađem te tragove, blede od najbleđih, hoće li mi preobraćaj Sidonca (prikriven u mom liku) biti shvatljiviji?
Čije me to oči gledaju iz mraka, kao iz nekog drugog vremena, ko to hoće da mi kaže kako postoji i druga vrsta tišine? Ko to želi da mi kaže kako je najveća java san? Sva ta pitanja vidim u ovome što radim i zbog čega sam ovde. Kao da neko ispisuje želje i namere preko mog pera i desnice. Čiji ja to nalog izvršavam? Kakva mi se to senka prikrada iza leda onda kad pomislim da sam pred rešenjem svoje tajne? Dokle ću Spis da listam iznova i iznova - od njegovog izora do uvira, sve u traganju za smislom? On je moja mutna neprosvetljena sudbina! Moj prokleti Spis s dna ovog groba.
Rekli su mi: ima jedna biljka s kojom se sve može, Kremanska Ruža joj je ime. Nju moram naći za svoj Haldejski Bunar!

3. Promena
Od nekog svog životnog početka i s nekim redosledom stvari i događaja treba da krenem i da dođem do ovoga ovde kako bih rešio tajnu. Mada, iskreno rečeno, nisam siguran u to, ali čovek mora od nečeg da počne.
Posle toliko godina mislio sam da znam ko sam i odakle sam, no ljudi iz kuće-Hrand baciše me u zbunjujuće života. Promena je bila nagla - dadoše mi ovaj Sidončev Spis i burmuntiju u kojoj je pisalo moje novo, drugo ime!? Ispalo je da se više ne zovem Mesrop Hrand, niti je sigurno da sam Gregorijanac i kako sad shvatam: to nisu ni ostali koji ostadoše na Kufi. Na put sam krenuo kao Mesrop Kumbaradži. Rekli su mi da sam nekada bio Teofilo Kumbaradži ribar iz Sidona, i da ću to opet biti kad se pojavi Kremanska Ruža.
I pored svog znanja o Veštini Vrha - ne mogu da dokučim šta bi sve to značilo oko mog novog imena?
Gospode, samo da nađem neku nit u svemu ovome! Srce moje majke koje nemam, koju ne znam, koju sam izgubio - ja, njen sin a stariji od nje, kao Visina (koju malopre spomenuh) i koja se ne vidi iz Tel-el-Kedaha severno od Genezaretskog jezera ili Amarne kako je još zovu. Samo, Gospode, da dođem do svog znaka kao svi ti tajanstveni posetioci kuće-Hrand. Prosto rečeno, kao ti neobični posetioci koji su postavljali tela, ruke i šake u položaje posle kojih su dugo do kasno u noć pričali razmenjujući iskustva sa sve četiri strane sveta.
Odlažem pero jer sam nemoćan: sve je zaogrnuto tajnom. Raščinja se, plovi i leluja sve vidljivo oko mene. Sumrak s planine prodire unutra i sve je mračnije a slaba svetlost iz ognjišta baca svetlu nit, tanku i jedinu, kao što je moja nada da ću sve ovo što mi se desilo, jednog dana među danima, rešiti. Ponekad, kao što to činim sada, ulažem napor da mislim na nešto i o nečemu. Avaj! sem fijuka vetra s planine i odsjaja poleglog plama u zenicama - ničega drugog nema, ni najmanje misli da iskrsne! Ipak, predosećam, biće onako kako je znao da kaže stari učitelj iz Španije, iz Toleda grada svetlosti iznad kog je Gospod zaustavio sunce: "Ne postoji Ništa, Nigde i Niko jer čim kažeš to - to je već Nešto!"
Beležim samo za svoju slabu senku na trošnom ćerpičnom zidu iza mene, za senku povijenih mi leda koja je slična nekadašnjoj senci znalca iz Toleda usred mržnje i zla. Kao da je sve ono prošlo u mome životu bila samo opsena, varka, odbegla i daleka slika nečijeg života, san nekog tuđinca koji se obistinio u mojoj javi i u mome telu?
Kuća-Hrand
Vreme dolazi svemu - pa da pomenem život među Hrandovima i ono što znam o njihovoj kući. Na početku, ako je moguće objasnio bih (pre svega samome sebi) ko su bili njihovi gosti i zašto su susreti s njima bili praćeni malim sobnim pozorištima? Šta su to Nosači Budućih Vremena: da li su to obični ljudi? Možda je Šaen-Hrand našao svoju braću - ili ja prisustvovah tajanstvenim skupovima ljudi koji su tražili ljubav među svetovima, ono veliko i toliko svetlo a što je Čovečanstvo izgubilo pre Potopa?
Sve u svemu, ti Hrandovi bili su, na neki način, zanimljivi ljudi. Naročito Halmerija ćutljiva kao riba, za koju sam bio ubeđen da mi je bila majka. U Šaen Der-Hrand koji jedne noći u svojoj kući ubi čoveka iz trgovačke kuće Vade. Ubijeni se zvao Sonasi Anahidor i pre nego što se od smrtne rane srušio tvrdio je da je Gregorijanac. U kući-Hrand su ustvrdili (pre nego što je došao kod njih) da je pripadao Nevidljivoj Crkvi. Dolazio je, pričali su, iz šuma Dodone gde su zmije rasle umesto grana, a ptice imale dečije glave. Anahidor je hteo da zloupotrebi zaumne tekstove u cilju crnog obvladavanja materijom i vascelim sirovim i grubim kamenom. Umesto da dobije te zaumne tekstove - što ih je Šaen nazvao svojim "SPISIMA IZ KUFE" - stranac je dobio nož u leda; nož koji je te noći sijao ljubičastom svetlošću. Nepoznati je u gluvo doba noći doplovio u Kufu na lađi čiji je bio jedini putnik. Bio je pregrnut crnom mornarskom pelerinom i da na glavi nije nosio crni šešir širokog oboda ličio bi na alžirskog gusara. U trenutku kad se sručio pored vrata nož je ispuštao zuj iz njegovih leđa; imao je dršku ukrašenu amnetistom kupljenim u Tiflisu. Amnetist je menjao boju u zavisnosti od astrološkog znaka u koji ulazi, od meseca do meseca, njegov vlasnik. Dokučio sam, nekim glasom koji mi je došao u snu i koji je ličio na Dihranov, da u smrti vlasnika amnetist na nožu dobija crnu ili belu boju, zavisno do toga kakav je život vodio onaj koji ga je nosio - a morao je da ga nosi na nožu. Šaenov nož (evo gde ga pominjem kao u tajnopisu, drhtavom rukom kao o živom stvoru), s drškom od kornjačine kosti i tim amnetistom leteo bi kroz vazduh tamo ovamo, dok bi iz zidova dopirao glas opomene: "Prvo slovo iz reči moć promeni bliskim i dobićeš noć, suštinu moći! U istom stanju su i oni koji rade protiv Gospodara Vasione. Tu izmakni dva slova i otkrićeš ih!"
Te noći, Šaen je stajao iznad leša u čizmama od samurovine i s ogrtačem od kamilje dlake kupljenim u Erzerumu, dok je iz zidova dopirao strašan glas: "Još jedan zeleni gušter manje! Ala je gorko srce mržnje!" - Potom su ćuteći prišli Astik i Dihran odvlačeći leš, a Halmerijariba otirala je mokrom krpom tragove ubistva. I tada uistinu čuh Šaena da reče ono o čemu mi je Dihran pričao: polako je skidao ogrtač od kamilovine, pominjući sporu, kao kornjača, ali pravednu osvetu zelenoj potkovici koja čuva fes u Konstantinopolju. - Tako je drška noža od kornjačine kosti dobila svoj krvavi smisao, a tajnom mi je ostala smrt Anahidora iz Dodone i potreba Hrandovih da odaju počast Šaenovom ogrtaču od kamilovine?
Nedeljama kasnije, kad htedoh taj događaj glasno da ponovim bejah prekinut, a ono što izrekoh nazvaše mojim ružnim snom!? Ništa više nije jasno (pomislio sam tada) onome koji pristaje da shvata. Razumni čovek treba rečima sve manje da veruje i sve više da ne veruje.
Kad pomislim na podnošljivost života u kući iz Kufe, u toj mojoj Odaji Rođenja, ja podrazumevam bledi lik čudesno dobrog Dihrana sa svojom noćnom navikom da piše duga pisma meni nepoznatim ljudima svuda po svetu i vilinske osmehe ćutljive Halmerije-ribe koja je bila sestra Sirarpe Melikijan stogodišnje starice koja se poštapala štapom koji je noću svetleo.
Pre nego što bi počeo sa svojim noćnim pismima, kao da su bila tajna tako je izgledalo, Dihran bi me dugo milovao po glavi i pričao o kraljevstvu Urarta: o njegovom princu koji je imao tar iz koga bi uvek dok je prolazio pored vode jezera Vana ispadale ruže. O tom kraljevstvu Urarta koje se celo preselilo na Nebo pred hordama koje su upale u njega - Dihran je znao o njemu bolje da priča nego Mojsije Herenski. Nebeska Kraljica u belom, u znaku zvezde Aldebaran, kad se sve suprotnosti pomire - u krugu koji znači početak i kraj Svega - zavladaće u sveopštoj harmoniji Vaseljene: sve će se znati, neće više biti smrti, zavladaće ljubav, nestaće mržnje i podele. Tako mi pričaše Dihran, čovek za koga nisam znao u kakvim je rodbinskim vezama s ostalima iz kuće-Hrand? Drhtao sam dok me je opominjao da slučajno ne otvorim jednu malu sobu u potkrovlju gde živi nekakav starac po imenu Asajan. Starac je u toj sobi samo telom (pričaše Dihran), dok mu duh luta prostranstvima. Kad se vrati (jednom kada se vratio) ispriča da će Manda-de-Hajje spasti duše koje su zakopane u tami a koje misle da se nalaze u životu. Govorio je o tome kako je Nazarećanin bio prividno čovek; anđeli su ga nosili od Gospoda, kao Čistu Svetlost, kroz ogromna prostranstva i kako su se približavali zemlji materija se sve više i više lepila za Njega, tako da je na kraju svog kosmičkog puta a na početku svog zemaljskog života dobio oblik Marijinog ploda. Sve što se desilo s Njim dogodilo se odavno u budućnosti, mi smo to saznali u sadašnjosti, a kroz Sveto Pismo zabeleženo je u prošlosti. Sidon, Efes i Rim sodomski su i mnogogrešni gradovi - treba se čuvati broja i učenja koje ima znak triju šestica.
Pitam se, ovde u bunaru - da li je postojao taj Asajan ili je to ipak bio Vertabid sa svojim prstenom? Imao je prsten, taj Vertabid, u kome se sve ogledalo - i ono što čovek vidi i ono što ne vidi. Svakom u kući mogao je da skreše u brk, što je i činio: "Šta čekate? Ja sam se oslobodio krzna! A vi ? Mislite na svoje kese, kesaroši jedni!"
Više se plaših pomena tog nevidljivog starca Asajana nego unakaženog lica Astikovog. Uredni, mrki popisivač i beležnik trgovačkih poslova kuće-Hrand s centralom u Alepu, poznavao je na stotine načina da se zaradi. Govorili su da mu je data spoznaja nekih vrsta robe koja tek treba da se pojavi među čovečanstvom. Biće to roba, rekoše mi, koja neće moći da istruli, menjaće samo oblik i čovek će gaziti po njoj kao po đubrištu koje je neuništivo. Astik je znao cene sedam hiljada roba na svetskim berzama. Sve je podređivao zaradi Astik Hudijan, rođen negde na zapadu sveta. Ta ga je strast za poslom odvela u jedan haldejski cirkus gde je nameravao da obrne zaumno znanje mutavog roba iz Evrope. No, vlasnik cirkusa imaše dresiranog majmuna iz Misirije koji kako ga vide zaskoči i raskida mu meso s lica. Da vlasnik ne beše u blizini Astik bi teško ostao živ, zver beše obučena u ljudske haljine, što je Vertabid koristio da mu se podsmehne: "Da nisi poželeo s njim da sklopiš trgovačke poslove?" Hudijan je posramljen brzo navlačio strašnu masku od ljudske kože, dobavljenu iz Bengala, kako bi sakrio duboke ožiljke. Jedva da je bio visok četiti lakta a jeo je za šestoro ljudi. Dihran mi je šaputao da u Astikovim crevima prebiva demon materije kog valja nahraniti. A Sirarpa Melikijan je vazdan molila Gospoda za dve stvari: da je uzme na onaj svet jer ne može više da gleda zemlju i da Astiku poveće creva i da za svagde mu ugasi želju za hranom. I dođe vreme da se ispuni Šaenova tvrdnja: da je Hudijanu događaj s misirskim majmunom predočio groznu smrt zbog trgovine, a u ortakluku s nekim Jevrejinom iz Solunske kolonije - živ je odran negde u Karavlaškoj il' Karabogdanskoj. (Od tada, u kući- Hrand, postoji strašan časovnik na kome su kazaljke zaustavljene i on se nazivlje: Pre i Posle - Majmuna iz Misirije.) Po njemu se, u svome tajnopisu, upravljao čudesni Dihran u množini svojih beležaka.
Ako su svi u kući-Hrand mrzeli Astika Hudijana zašto su ga trpeli u svojoj blizini? "Zbog čeda Agarjanskih, zbog čeda prožderskih i obrtničkih koji rade na omrazi duše" - čujem glas Georga Vertabida, duboko iz mog ponora koji se naziva sećanje. I kako saznadoh: Astik Hudijan beše preko potreban kući-Hrand - vodio je njenu trgovinu i sve sile zemaljske poštovahu je (i nju i celu Kufu) i ne sanjajući da je ta trgovina samo njen plašt.
Nerazumna i nepresušna mržnja beše Astikova prema Dihranu. "Ti ćeš biti moj grobar a ja ti ništa ne mogu" siktao je kao zmija na Dihrana za vreme obeda. "Dosta!" - vrisnula bi Sirarpa, udarajući o pod štapom koji svetli. "Ne dozvoljavam takve reči za vreme harise!"
Nekako pred svoj nestanak s Kufe, Astik je ispisao svoje brojke preko Dihranovih tajnopisa. "Šta će ti ovo nevidljivo što će biti vidljivo iza ovog vremena. Sad je važniji moj posao" - kaza anđeoskom Dihranu i zapalaca račvastim jezikom.
"Ipak je moj važniji, nesrećniče. Samo ti nećeš to da priznaš" - odgovori mu blaženi Dihran.
A ja se nagnuh s trokrakim svećnjakom nad njegov tajnopis (kakva sreća te se udostojih toga!) pa spazih kako prokleti računi blede u svojoj sotijskoj nemoći, a Dihranov zapis perom ne gubi od svoje svežine!? I, gle! - pisalo je sledeće:
Trebalo bi preduhitriti ogromnog čoveka sa glavom među zvezdama i nogama duboko pod zemljom, zaljubljenog u svoje znanje. Čime tog nadutog kiklopa opomenuti? Biće to povešću o jednoj lepoj Devojci, zvanoj Istočnica koja je zalutala u mračnoj i vlažnoj močvari među akrepe i zmije. Dom će njen, posle njenog odlaska, biti rasturen a njene sestre razjurene po bespućima. A kad se sestre nađoše u onoj močvari gde bejaše Najstarija - a to beše crvena močvara, crven vetar okolo i paklensko bilje. Sestre će biti spasene onde kad jedan hrabar ženik zapuca te pronađe onu najstariju Sestru pa s njom hop! iz one močvare napolje! Posle će se okruniti i oženiti s njome!
Odmah ispod tog zapisa guščijim perom, beše ova rečenica:
Mislim da je kraj Sonasi Anahidora jedna od tih cena.
A ispod te, sledeći redovi:
Nesagledive su duhovne borbe koje izmiču ljudskom oku i koje postaju vidljive tek u granicama čovekovog vremena i prostora - onda kad dobiju oblik zemlje, a i tada su pristupačne samo odabranim. Ko bude znao da ispriča Istinu o pet živih carstava, četiri vida bića, i o Nedostižnom koje krije u sebi smisao svega - taj će pobediti i Dole i Gore!
Gde god da si Dihrane, blažen bio blažen i ostao, neka ti sila mnogookog Anđela Okstara otkloni svaku pogibao!
4. Prva pojava gospodina Gonzaga
Primetio sam da nešto pripremaju u kući-Hrand a što se ticalo moje dalje sudbine. To da treba da krenem na dug i neizvestan put, da mi se promeni ime i kaže kako više ne pripadam kući-Hrand - to zaista nisam, očekivao! I želim sada, dok pišem i sređujem Spis u mrklini, svega podrobno da se setim!
Nepoznati gosti su obedovali. Unutra, pored njih bili su Šaen, Sirarpa i Dihran. Halmerija-riba je posluživala. Ćuteći su jela dva crna namrštena gosta. Rekli su da se zovu Sev i Đermak, crni i beli, kako kažu Jermeni. Ništa nisu govorili ni pre ni posle jela, samo su me pažljivo posmatrali. Kad obed završiše, pokloniše se Halmeriji i rekoše joj da je, u kući-Hrand, ona najbolja. A potom izađoše napolje. "Hodočasnici na sveta mesta iz svetih mesta, kao da su tvoja sudbina" - došapnu mi Dihran, posmatrajući me svojim toplim zenicama.
Odmah (nekako posle izlaska stranaca), valjda je bio dan, dan ili noć? Vrata se škripavo otvoriše, ona velika na gostinjskoj sobi. Unutra ulažaše nezvani gost, lagano kao zmija, sav u crnom. Smeškao se, a meni se od njegovog smeška ledila krv u žilama. Nikad do tada ne vidoh tog, niti sličnog gosta u našoj kući. Kapci mu behu otekli, kao da godinama nije spavao, a zenice podlivene krvlju. Glatka i blještava crna kosa beše mu zalizana unazad, toliko jako da mu je zatezala još više kožu oko njegovih kosih očiju. Imao je bele krupne zube i debele usne na kojima je lebdeo onaj strašan smešak. S njegovog bledog duguljastog lica, ispod povijenog nosa, visila je brada s uvrnutim okruglastim zadebljanjem na vrhu. Bledilo njegovog lica i prstiju prosto je isijavalo iz njegovih crnih haljina. Odmah je, još s vrata, rekao glasom kao da zvoni: "Gospodine Šaen, daću vam dve hiljade bečkih dukata za spis o Stricu i Sinovcu!" - To me je zgromilo; nisam znao o čemu je reč, a glas neznanca bio je tako drzak, kao da se s hajrikom poznaje hiljadu godina. "Ne prodajem, Mlečanine" - odgovori mu mirno hajrik.
"Tri hiljade, gospodine! Dugo sam putovao". "Ne prodajem!" - ponovi nervozno Šaen.
"Možda je cena mala?" - upita stranac, glasom koji je podrhtavao.
"Cena me ne interesuje. To nije za prodaju. Isto odgovorih i Anahidoru" - procedi muklo kroz zube Šaen Der-Hrand.
"A on?" - upita gost u crnom. "Koliko tražiš za njega?" - i pokaza belim prstom, kao smrt, na mene. "Priča se, tamo odakle ja dolazim, da ovde među vama postoji čovek koji se stalno rađa prateći svoj spis o budućnosti Sveta. Da to nije ovaj dečak koji je bio dečak?"
"Samo je Nazarećanin ustao. Ali vi u to više ne verujete" - kaza Dihran glasom smirenim i tihim.
"Da, samo pitam" - na to će suvo crni gost.
"Nemoj ni da pitaš. Sit sam vas". - Šaenov glas je izgledao kao da nije bio njegov; ličilo je to na lavlje mumlanje.
"Ovo mora da je neki nesporazum? Dolazim ispred Ciriških Patuljaka u vezi one nagodbe s vama, Šaene!" Za vas ništa nemam, Gonzago! Ne radim više s vama! Poslao sam tu poruku po Anahidoru!" riknu kao lav Šaen Der-Hrand. Zavladao je tajac. Strah sam osećao kao ogromnu stenu navaljenu na grudi, nisam mogao da dođem do daha. Unutra se naglo probila senka, kao da je prošla kroz zidove, stamnilo se. Nešto se presudno dešavalo - nisam znao šta? Gledali su se s mržnjom u očima, možda su nekada imali nekih zajedničkih računa? Šaen je s ramena stresao ogrtač od kamilje dlake, ostao je u tiflijskoj anteriji, oslonjen šakama o sto, spreman svakog trenutka da skoči na onog u crnom.
"Šaene, mogli bismo drukčije? Rečeno mi je da ponudim pet stotina dukata za desetak rečenica koje se odnose na sudbinu Evrope" - izreče crni gost ovo, posmatrajući ga ukočeno. Glas mu beše miran, monoton kao da nije čuo malopređašnje odbijanje hajrikovo. Izgledao je đavolski uporan, stajao je pored vrata bez ijednog pokreta. Hajriku se pojavi grč na licu, zenice mu se suziše. Potom mu ugledah krivu kaniju iskićenu belim biserima i dršku noža s koga je ljubičasti amnetist sve jače i jače isijavao, otvarajući se kao ljudsko oko posle dubokog sna. Ali, o Gospode! pade noći Pade noć u našoj gostinskoj sobi! U kući koja je uvek bila svetla! U Kufi, na Istoku, pored tolikog plavog mora! "Ne dovlači mrak! Skloni mrak, sotono" - vrisnula je Sirarpa i podigla svoj štap, sjajan, ispunjen duginim bojama. A nož, s velikim ljubičastim okom, leteo je kroz mrak tražeći svoj cilj. Počelo je da zaudara na lešinu i đubrište. Nikada ne osetih toliki smrad odjednom!
"Kako da se bez znanja Strica i Sinovca vratim tamo gde ni ratovi ljudski ne mogu da uđu! Kako da se vratim među upravljače Sirovog Kamena!" - vrištao je glas, ličeći na škripu cigli u zidovima koji se ruše. Onda su zidovi sobe stali da prskaju!?
"Zatvaraj krug odavde do Gethema! Pasiji sinovi!" - Nešto me snažno i iznenada ščepa i povuče, kao da sam upao u vodeni vrtlog - vrisnuo sam. "Dečak!" - povika Dihran, pritrčavši mi.
"Došao je u svom prvom obliku. Uhvatili smo seme đavolje pred ulazom u kuću" - kaza stari Vertabid, stojeći na pragu u otvorenim vratima sobe.
Za tren - opet sve beše po starom: soba je bila svetla, Sirarpin štap kao uvek od drveta, a na ramenima Šaenovim beše ogrtač od kamilje dlake.
Svi izađosmo iz sobe za Vertabidom. Ja napolju videh: svi se poredali u krugu oko Seva i Đermaka koji se dodirivahu vrhovima prstiju, dok im se na licima ogledaše napor a po slepoočnicama nabrekle žile kucavice. U magličastom prostoru između njihovih ruku, kao u velikom svetljikavom krugu, topio se mali nakazni gubavi patuljak!? Visinom ne beše veći od lakta! Isto obučen, sav u crnom, kao onaj gost. Bivao je sve manji i manji taj patuljak iz ciriške štale. "Zna se kako je nestao Sonasi Anahidor! Zna se, Šaene!" - zakrešta patuljak, glasom kao ispod crne zemlje, pa se istopi. Sve što je ostalo iza njega beše smrad, kao posle borbe s Mlečaninom.
Ujutru, dok se budih, zalebde anđeoski lik Dihranov ponad mene. Tiho mi reče uz blaženi smešak: "Mesrope, da li si video Asmaela Gonzaga? Možda češ ga opet videti, samo tad neće ovako izgledati. Zapamti šta sam ti rekao. Možda neće biti ovakav, ali naum će mu biti uvek isti. Ne zaboravi, video si slugu đavoljeg."
"Kakav smrad. Da li je provetrena kuća?" - upitah ga, još nerasanjen, mamurne i otežale glave.
"Kako da ne! San ti je bio toliko ružan da je sve zaudaralo" - kaza i pomilova me po kosi.
"Dihrane, ja nisam sanjao!"
"Ružan san, angele u ljudskom obliku, da i nije ličio na san. Tako ružan san. Odmori se. Putovaćeš" - reče dobri Dihran, pa izađe iz sobe.
Gde si sada Dihrane, ovde pored mene u mrklini, ako nisi u Kostanci zauzet poslovima? Ispričao bih d kako sam opet video Gonzaga, ali ovog puta se zvao Karakon! Ko bi mogao da kaže kako je on moj ružan san? Gde si dobri Dihrane, da mi opet ispričaš kako se samo na osmougaone kupole manastira, koje grade jermenski majstori, spuštaju anđeli na dan Gospodnjeg Uskrsnuća! Gde si? Da ti vidim svetli lik, da ti čujem glas!
Elem, priču da nastavim - ovako se dalje odvijalo sa mnom u Kufi, pred moj polazak.
Sutradan (posle onog s Gonzagom u obliku patuljka) ustadoh sav loman u kostima. Odmah povedoh razgovor o Mlečaninu. Pričao sam o svemu što sam osećao posmatrajući kako se grozni patuljak topi. Svi ćutahu. Lakše bi mi bilo da su nešto rekli ili to, kao Dihran, nazvali ružnim snom. Ovako, učini me se da pred njima buncam. Bi mi teško, hvatala me muka od pogleda Seva i Đermaka.
Sve se brzo, munjevito odigralo. U tome su glavni bili Sev i Đermak. Oni me izvedoše pred kuću. Nebesa behu užarena i plava. A more duboko i bezmerno u svojim daljinama.
"Prekrivamo te ćilimom iz vremena Edenskog Vrta. Po njemu je ispisan u obliku šara jezik od pre rasturanja Vavilona". - Rekoše mi to, Crni i Beli, kao da pevušiše reči, tiho kao uspavanku. Zadremao sam. Potom osetih omamljujuće mirise. Postadoh samome sebi neverovatno lagan. Naglo se podigoh u vis! Potom čuh i razabrah da pevuše staru jermensku tužbalicu. Govorila je o tome kako se narodi smenjuju na Pozornici sveta: penju se na nju i nestaju s nje. Ubrzo joj dokučih skriveni smisao koji je ležao u himni neuništivom životu. Čudesna himna opevala je čovečanstvo, istoriju njegovu koju ne ispisuje pristrasna ruka pisareva već Nebo. Sudbina svih naroda zabeležena je tim jezikom tužbalice s ćilima iz Edenskog Vrta: i onih koji tek treba da se pojave, i onih koji su se pojavili, i onih pred ugasnućem. Sudbina zveri, biljaka i minerala, govorila je i opevala tužbalica, leži u večitom mraku. Po njenim rečima - smrt sam shvatio kao nužno kosmičko sito u kome, posle prosejavanja svega živog, zemlja traži zemlju, a nebeski astrali duh čovečji! U visinama, videvši one (u smrti) koji verovahu samo u zemlju - zahvati me beskrajna tuga: Gospode, pomislih, samo da ne odem sav u zemlju!
Nešto iznenada puče. U mojim ušima kao da se nasla sva voda ovoga sveta? Zatim osetih tlo pod nogama, pa vrelinu ćilima. Odviše me. Još dan beše svetao i blistav. U daljini videh kako treperi smokvin list. Neko od njih reče: "Treba sačekati noć i raditi s vatrom".
"Ne", - odreče Sev - "ovo je dovoljno. Mogli bi da zaplovimo".
"Znači, spreman je za odlazak u tišinu Sveta" - tiho će Šaen.
"Nek' ponese Spis" - dodade Dihran.
"Da bi došao do Ruže" - glasnu se Sirarpa Melikijan, sestra Halmerijina. A Halmerija-riba vilinski se smešila.

Vertabidov Prsten
Iznenada, odnekud iskrsnu Georg Vertabid koji najpre beše žitelj grada Kafe u Tartariji a potom Vijene u Frangistanu. Pride mi i podiže svoj suvi kvrgavi prst s crnim prstenom, velikim kao dukat i crnim kao noć, da se u njemu ogledam. Kad se u nj zagledah a ono prsten pobele kao mleko, zatim poče da žuti. Polako sam nazirao ljudsku priliku u njemu, dok mi stari Vertabid govoraše: "Ovo je nekada bio prsten svetog Anjamena. Umeršeg neumeršeg. S proviđenjem je iskopan s dna Bunara gde kuca Srce Sveta. U mestu gde postoje planine koje ljudima govore i gde se raj od pakla odvaja. Odslikava sve ono iza uma, posle smrti, ili događaje s kraja i početka sveta. U njemu ako hoćeš, možeš videti predele Tamnog Vilajeta. Možeš razumeti kako izgleda Sve i kako izgleda Ništa. Jedino što u njemu ne možeš sagledati! - uzviknu starina, a ja pretrnuh - to su mali ljudi i male stvari kojih je pun ovaj svet! Zato ovaj prsten ne pokazujem hordama gluperdi, žderačima i otimačima tuđeg! Sinko moj, šta ti vidiš u njemu?" Ponovo se zagledah u prsten i videh: tamnolikog čoveka oštrih crta lica, bradatog i uvijenog u belu grčku tuniku. Imao je uočljiv, beličast ožiljak iznad obrve desnog oka. I rekoh to što videh.
Jeste, to je Teofilo Kumbaradži. Čovek s četiri imena kroz svoje živote. Znali smo ga. Uvek ga mesto čeka na Atosu" - progovoriše dal lica iznad mojih ramena (jedno blede a drugo tamnije) a to behu lica Seva i Đermaka.
"E, ako je tako, naći ćeš ga. Putuj, putuj sinko moj, pa nađi pisara Dvostruke Kuće Života! On je upola čovek a upola soko, sinko moj! A bićeš siguran da si ga našao kad se ime vlasnika ovog prstena izokrene. Zapamti, kad se ime vlasnika iskaže" - zaklikta Georg Vertabid i odskakuta negde kroz svetli dan.
Bošča s najnužnijom preobukom o ramenu, burmutija s mojim novim imenom, pratnja dvojice ljudi koji nošahu uza se ogledalo za mene (kad mi ga predu, tkao mi je rečeno u polazu, to će biti znak da je kraj putovanju i da me ostavljaju samog) potom Spis među mojim rubinama - sve to beše znak da odrečeni Hrand napušta Kufu, mesto sjajno i svetlo, svoje rajsko naselje gde je i najnužnije ličilo na san!
Spuštasmo se prema Kufinoj maloj ribarskoj luci na čijem se dnu, gledano odozgo, belasao jedrenjak beo kao krilo galebovo. Okrenuh se, poželeh da još jednom vidim kuću. Imadoh utisak da se oduvek odatle mogla videti ali ništa ne videh sem plavog neba. Dole, nad jedrenjakom u luci, lebdele su tri ptice raširenih i ukočenih krila.
Kuda otplovi jedrenjak iz Kufe?
Sad kad bolje porazmislim o celom putu ovamo morao sam sići ovamo na dno ovog prokletog Bunara, gde se upinjem iz petnih žila ne bi li došao do nekog prstena sličnog onom Vertabidovom. Nada me još uvek ne napušta jer je i njegov prsten nađen na dnu nekog bunara sličnog mome. Kazah i napisah - morao sam dospeti na ovo dno jer sam napustio kuću koja je bila u vrhu, visoko u stenju, kao iznad svakog zla, među svetlim nebesima. Uoči polaska na plovidbu, onaj prilazak luci Kufe nije bio ništa drugo do li moj prvi stepenik k dnu.
Ja i moja pratnja (ali i sudbina, Dihran beše u pravu) prolazismo kroz strašne predele i danima plovljasmo onim jedrenjakom i plovljasmo. Za tamnih noći iskakale su iz mora ribe svetlih očiju kao žar. Pred gladu i bolešću žvakao sam nekakve trave. Od vetrova i udara vode bejah skrit u nečemu što je ličilo na brodsku kabinu. Beše to košarica ispletena od suvog šimširovog pruća, iznutra obložena bosiokom. Kroz strašne bure prolazismo, ispod crnih niskih olujnih nebesa, iskidanih jedara u obliku krsta - ali jedrenjak ostajaše gore, na vodi, povrh valova! Danima nikog ne viđah na palubi osim Seva i Đermaka. Jedrenjak kao da nemaše svoje posade? Putovasmo li godinama? u svakom slučaju meseci mi protekoše na vodi, u jedrenjakovoj košarici.
Kad god napuštasmo neko mesto, jedan od njih dvojice bi rekao: "Ovo nije to mesto. Moramo dalje, na zapad". - Ubijaše me ta rečenica kad god bi je ponovili, padala mi je na mozak kao vrelo gvožđe, ili mi se činilo da sam, dok je slušam, na kocu.
Sa suva ulazismo u neke od luka Antiohije ili Kilikije. "Tamo nas čeka naš jedrenjak" - rekli bi mi. I stvarno! opet bi ulazili u njega, preko jedne jedine daske koja predstavljaše most. Kako je jedrenjak dospeo tu dok mi stizasmo suvim? Ko njime upravljaše i kako za našeg odsustva s njega? To ne znadoh. O tome pitah. Nisu mi davali odgovore. Ustvari, i jesam, dobijao sam nekakve odgovore, no čudne upulovačene, neodređene: "Zar ne vidiš? Zar ne shvataš?" - odgovarali bi mi. Meni je takav odgovor više ličio na pitanje na koje nisam znao da odgovorim.
Velika bela luka na Kapadokijskoj obali, ili južnoj Antiohiji, Tir li to beše il' Sidon? - ne znam? Tu se iskrcasmo jednoga dana, pred sumrak. Dugo smo išli uskim lučkim ulicama te levantinske luke, kao da smo zalutali. Raspusne žene hvatahu za ruke i ramena Seva i Đermaka. Oni se otimahu, mrmljajući tiho molitve. Tako nas je, u brzom koraku, zatekla noć. No tada, s dolaskom noći, kao da sve živo izmile na ulice. Kljasti prosjaci, žene poluraspadnutih tela, prodavci igara na sreću, bedni trgovci šarenih ptica oslepljenih i doučenih ljudskom glasu, gutača vatre i noževa, fakiri sa zmijama u ustima, čarobnjaci koji su vadili golubove iz fesova, odbegli robovi koji su se na "mim" za tri pijastre podavali odmah tu uza zid, trbuhozborci s jednim okom, prodavci ćetenovog semena za muškost, halve i vrelih čajeva koji donose gubu, prodavci maloletnog roblja, majke koje usled gladi i poroka nude decu, okuženi prosjaci s praporcima oko vrata sve se to slilo u jednu vrelu, strašno zagušljivu žitku masu koja kao da se lepila za nozdrve i oči i kroz koju se valjalo probiti do cilja.
U zlo doba, jedva nekako stadoše ispred jedne uske kapije. Nisu lupali. Gurnuše vrata koja ne behu zabravljena. I mi uđosmo. Unutra, u avliji, beše zora, kao da je svanulo iznenada tako mi se učilo. Ne obratih pažnju na to: što iz mraka, ispred kapije, zakoračih unutra u zoru jer bejah umoran. Sev i Đermak behu dugo na bdenjima u jednom krilu velike kuće. Rekoše mi da ni slučajno ne izvirujem iz avlije, sa stranim da ne opštim, jer nas neko prati još od Kufe. "Ko?" - upitah začuđen. Nisu mi odgovorili. Bili su majstori u tome da zainteresuju čoveka za nešto a da mu ne daju odgovor. Tu u toj kući, jedno časa među danima, svatih da kad sam padao u san i budio se uvek je bila zora, uvek rumeni prasak zore! Upitah njih dvojicu, ali umesto odgovora, rekoše mi: "Putujemo. Napravićemo gubavca od tebe. tako će nas greh na putu do jedrenjaka mimoići. Ono mesto je daleko odavde. Moramo dalje, na zapad." - Staviše mi kukuljicu na glavu i vezaše kajiš s praporcima oko vrata. "A mi ćemo biti prosjaci. Prosićemo na tebi. Nem si, ne govori!" - dorekoše, i mi izađosmo iz te neobične avlije.
Ispred nas, ljudi se sklanjahu u ćoškove, poneko bi bacio novčić. Pored tezgi - na pijaci do samog doka gde se ljuškao naš jedrenjak - Đermak istrese iz silava sve isprošeno među suve krastave noge starog ubožnika. I mi se, preko daske, popesmo na jedrenjak. "Bili smo u Nikeji. Kad se umoriš od života i grozne sudbine tad je poželiš i treba je videti" - to mi rekoše a da ih ne pitah. "Mora da je bila nekada mnogo lepša?" - upitah posle kraćeg ćutanja. "Kako da ne" - odgovoriše. "U onim vremenima kad su je anđeli izabrali da joj se Ime čuje među svetom".
Opet plovljasmo i plovljasmo. Koliko dana, koliko noći - ne znam? Jednoga jutra, s prvim svanućem, uplovljavali smo u ogromnu luku. Nikada do tada ne videh toliku luku. "Solun. Naša poslednja plovidba. Više nećemo biti na vodama" - rekli su. Pogledah s tugom na jedrenjak: prosto nisam mogao da verujem da više neću videti taj naš stari jedrenjak? Mali i neugledan, neshvatljivo izdržljiv među burama i pasijim vremenima, sada se tužno ljuškao među mnoštvom brodovlja i ribarskih čamaca. Viknuh podstaknut onim što videh. Tolike lade, jedrenjaci, sve to malo i veliko brodovlje unaokolo, s okolnim kućama koje se ogledahu u mirnoj vodi luke pod suncem - sve to imaše senku! Samo naš jedrenjak, samo on nije imao senku!? Čvrsto me uhvatiše za ramena, govoreći mi prigušeno kroz zube: "Mali, zar misliš da bi s jedrenjakom koji ima senku doplovili preko ovolikih mora? Sve od Kufe? Kako ne shvataš? Zar misliš da bi bez njega lako video Solun?" - To rekavši, odvukoše me u prvi sokak; a odatle, vrlo brzo, izbismo pred nisku krčmu u koju se ulazilo niz tri drvena basamka.
Krčma beše puna pijanih mornara, čađave tavanice s koje je visila paučina. Gurajući se, prođosmo uzduž kroz nju i uđosmo u malu prostoriju svu crnu od dima s otvorenim ognjištem, pored koga je sedeo čovek sav obrastao maljama oko pojasa pregrnut masnom keceljom. Posuda s velikom prženom ribom koja se pušila i bokal s vinom behu pred njim na ogromnom panju. Zatekosmo ga između dva zalogaja.
"Pomozi bog Nikolas!"
"Bog vam na pomoći! Kojim dobrom, Seve i Đermače?"
"Dovodimo teret za Rađanje u Dan. Ima li mesta kod tebe?" - Upita Sev.
"Večeras dajem poslednju predstavu. Kod mene nema mesta. Ali ću vam reći. Pokušajte na Severnu kapiju kroz Rumeliju. Samo, redovno prijavljujte Teret, najbolje kao priučenog trgovčića koji prodaje tuđe eksere. Pričuvajte se u Kosturu, u toj kasabi od sedam pisara Arbanaškog plemića samo su trojica hrišćani iz Elbasana. Neka vam je Gospod na pomoći, to nije Teret za mene. Bejah dosta u pustinjama i na korenju" - kaza onaj neobični domaćin, pa se dohvati one ribe i vina.
"Gladan sam" - rekoh, videvši slast krčmarovog zalogaja. Na to domaćin usta i ponudi nas jelom. Pre nego što postavi stolice oko panja, reče im: "Na priliku, kao da je moja slika iz rane mladosti. I mene ste tako vodili. Treba ga ostaviti u onim predelima gde se svet zanosi mišlju kako jednom ribom da prehrani telo, dok dušu zaboravlja".
"Valjda će na dnu izdržati vatru?" - beše odgovor, i pitanje Seva.
"A tvoji poslovi s cirkusom? Kako idu?" - upita Đermak.
"Sve je dobro. Prostota je zadovoljena mesinom i vinom, a predstavljanje Obrnutog Neba, iza paravana, prihvataju odabrani. Jedino, prošle godine, u peščanoj oluji između Karahisara i Konije, pobeže mi jedan grbavko. Onaj koji je kod Ankela bio čuvar dresiranog majmuna".
"Da li je znao nešto?"
"Koga ja to držim a da ne zna? Dosta toga je saznao. Dočuh da je nekakav carinik iz Ilirika ovde u Solunu ostavio priču iz svog života. U njoj se pominje nekakav grbavko iz Hana Mrtvih, trebalo bi da vidim da li je moj."
"Da li ćeš čuti priču? Mogu da je sakriju od tebe."
"Saznaću, zna je dobri starac, prepisivač Hagade, Hajim Behar Modrehaj. Nekadašnji rabin pri sinagogi Šalom."
"Ko li je grbavka nagovorio da te tajno napusti?"
"Ko bi drugi nego Mlečanin, onaj iz porodice Gonzago. A ovu - reče i pokaza na mene - senku Sidonskog Vlasnika nad četiri konja, čuvajte dobro sve do mesta za Rađanje u Dan."
5. Ponovo Bunar
Rame moje! Ej, ti rame senke vlasnika nad četiri konja iz Sidona! Hoćeš li izdržati ovo spodobno breme: moj život ovde dok ne stekne smisao, svoj porođaj u Dan!? Treće oko u ovoj tmini je Spis, tanušno uže, kao paukova nit, i moja nada da se uspužem uz njega gore u svetlost.
Gospode, kad bih ponovo pronašao Kufu! Gde li je onaj stari jedrenjak? (Bazoliev brod bez senke), pa da zaplovim njime - pronašao bi moju Kufu blistavu i svetlu kao gorje Livansko!
Tokom dugih noći u ovoj samštini snovi me kidaše i bacaše u muke. Smenjivahu se žestinom nevremena, onako kako samo mogu zemlja i nebo da budu kada se otvore s daždom. Budio sam se cepteći, sav u znoju, uvijen u tri gubera pored zažarenog ognjišta, piljeći u sivi duvar i slušajući huk ledenog vetra napolju. Zimnja vremena behu u ledenoj pustinji, u planini pokraj reke; a snovi pod sotijskom rukom, crnom i rutavom, teški kao sleđena zemlja. Dugo vremena ne mogoh da rešim značenje noćnih mora. Jednog jutra ustadoh rešen da mučen snove beležim. Ko zna, pomislih, možda će mi se tokom beleženja otvoriti njihovo značenje?
Još za prvih meseci, po mom dolasku ovde, nekako u poznu jesen sanjao sam: kao ja gledam i vidim kako iz zidova, vrata, kraj ognjišta lebde dva krvavo crvena oka boje raspaljenog žara. Lebde u mrklini i posmatraju šta ja to radim ovde? A ja znam da ništa ne radim, niti mogu šta da uradim jer sam u noći u kojoj se ništa ne vidi, niti čuje, i ničeg nema osim zveri. I tako, uvek s tim očima počinjali bi, iz noći u noć, moji snovi.
Posle tih očiju - ja sam užasno gladan. Kao budim se da nešto pojedem. Kad li na mom stolu komad crnog hleba? Miriše, tako miriše da ja ludim od zadovoljstva što ću ga pojesti! Ustajem iz kreveta lagano, vrlo pažljivo mu se približavam kao živom stvoru koji hoće da umakne ispred mojih šaka. Moram da ga zgrabim, inače će pred mojim prstima nestati! Kad li! da ga skopam, a ono komad hleba se pretvorio u strašnog dlakavog ogromnog pauka, koji lagano mili po stolu i s njega, po niti prst debeloj, nestaje u budžaku iza ognjišta!? Kriknem od straha - i utom se probudim. Razmišljao sam šta li to treba da znači? Ovde sam, u nekom sam vilajetu koji deli dva sveta. Iako sam u divljini posećuju me ljudi, doduše retko, ali me posećuju. Vidim, to su po svom izgledu nekakvi trgovci iz daljina, no znaju Hrandove, Seva i Đermaka. S vremena na vreme obskrbljuju me hranom i novcem, ostave mi ponešto od svoje robe da im prodam. Granični parlatorij je tu preko reke i brda, nešto kao omanja đumrukana, bivši kontumak iz vremena kuge oni ne mogu da prenesu svu robu te ostave meni da prodam. Možeš prodati, vele mi, naiđu graničari, straže u službi, putnici namernici, guslari lutalice pevači svoje izgubljene sreće, pa prodaji pošto bilo, nek ti se nađe u skudnom vremenu. A ja znam da oni znaju ono što i ja: desi se, svrati čovek priteran nevremenom, ljudska dusa koja liči na zalutalu ovcu u divljini, ali to je toliko retko, u godini dana jedva jednom. A kad se namernik pojavi na vratima, glas mi njegov izgleda stran i neobičan kao da dolazi s drugog sveta. A taj koji je došao vidi odmah da ima posla s pustinjakom.
Elem, san je trebao da znači nešto, samo šta? Ponavljao se iz noći u noć uvek isti. Ipak, bilo je promena, male behu promene. Pauk nije uvek mileo i samo mileo, bilo je: okrene se, Gospode! pa me pogleda, a oči mu ogromne kao da su ljudske! No, hvala Svevišnjem! san se jedne noći izmeni. Ja krenuh k onom hlebu kad se začu glas:
"Što se toliko mučiš, Mesrope? Nasušni komad hleba nije za tvoja creva već za tvoju dušu. Spis treba sa stoji na astalu a ne komadi jela. Ako ne razmišljaš o njemu na pravi način bićeš u strašnoj mreži ogromnog pauka koji se naziva vreme!" - Trgnem se, skočim iz kreveta, podignem knjigu u ovčijem povezu i stavim je na sto.

Kaža o zlatnom ključu
(Povest o stricu i sinovcu)
Reći će ti se, bićeš spašen, dobićeš svoju Istoriju, govorili su mi, ako Kaže postaviš tako da Kremanska Ruža procveta. Kao da shvatam: ja treba da se izgubim u svim ovim vremenima, u svim ovim ljudima i događajima. Ja sam ono što je bilo, i ono što će biti! Ja sam sam i na jednom mestu (ovde u Haldejskom Bunaru), ali ja sam na svim mestima bio i biću, jer sam sebe umnožio u Rozefirinom Ogledalu vremena.
Konačno, ovde bih da ispišem (ne bi li to došlo do nečijih očiju) moje Otkrovenje - ono što će biti u dubinama vremena posle onog trenutka, one kapije koju nazivaju smrt.
O! ti koji čitaš ovo - i posle svoje najdublje noći valjda sam spreman na Rađanje u Dan?
Jedne noći legoh na svoj tvrdi ležaj s neumitnim osećanjem da će se, već sutradan, pojaviti njih dvojica - Sev i Đermak.
Nisu dugo lupali na vrata, možda dvared. Skočio sam iz sna i podigao zasun na vratima svog Haldejskog Bunara. Stajali su na pragu oni, Sev i Đermak, ali kao da i nisu bili oni - trepereli su u svetlosti ranog jutra. Iza njihovih leđa rumenele su se šume po okolnim brdima; visoko iznad njihovih glava i nebesa behu rumena.
Pozdravili su me, i ja njih.
Ovo nisu čista posla, pomislih. Šta ako je Karakon dozvao Gonzaga? Đavolski liče na Seva i Đermaka, ali šta ako su to ipak Sev i Đermak? Onda sam ja bedno, nezahvalno sumnjalo. Val stida i očajanja me je zahvatio kako da ih oslovim?
"Šta misliš, ko smo?" - upita onaj za kog sam držao da je Sev.
"Vi ste moji usudi, Sev i Đermak" - odgovorih, ali nisam bio više tako siguran.
"Dabome da smo i to, ali ne samo to" - uzvrati onaj za kog sam mislio da je Đermak.
Kad prekoračiše prag, upre Sev prstom na Spis s povezom od ovčije kože, pa će ti meni:
- Nadamo se da si zreo, kao ova hrastova šuma napolju. Došli smo da vidimo i da čujemo kako ti je ovo naše pomoglo? Ja sam ti, sinko, Miloš, a ovo ti je Mitar.
- Tarabići, stric i sinovac. Možeš nas za te držati. - dodade onaj za kog sam bio ubeđen da je Đermak, ali videh i čuh da to više nije. I baš da zaustim o posluženju, jer su mi došli s dalekih strana, možda od Kufe ili Soluna - kad li onaj koji nekad bi Sev, reče:
- To ne smeš činiti! Mi nismo više u istom vremenu i na istoj hrani! Nama ne treba hrana zemaljska, ni vode izvorske, ni meda 'čelinjeg. Ovo je naša hrana i to što je u tebi - i pokaza Spis na stolu. Potom posedaše; te onaj koji mi se predstavio kao Miloš stade da lista Spis. A njegov sinovac zatraži - Daj mi onu bošču s kojom si ovde došao.
Kad sam je stavio pred njega, on je razveza i, uzevši moju burmuntiju, kaže:
- Ovo ti sad ne treba. Ti si svaki istočnik, ako si spašen. A spašen si od zemlje ako znaš šta će biti. - To reče, pa ti iscepa onu moju burmuntiju na komade. Meni se nikako ne da da ga sprečim u tome. Utom on podiže prsten iz razvezane bošče:
- Čiji je? - upita.
- Anjamenov - odgovorih.
- Njegov je bio dok ništa nisi znao. A čiji je sada? Slegoh ramenima u svojoj nemoći, a beše mi nečeg neizmerno žao, samo što mi srce ne iskoči iz grudi. Kao da padam u zvekaru da ne može biti dublju, ali isto tako osećam da se, negde dole na njenom dnu, neću razbiti i rastočiti u prah i pepeo. Potom me to sopstveno tonjenje podseća na jedan strašan san iz koga me je spaslo Šaenovo upozorenje. I ja se setih (kao da se setih) munjevito njegove priče, kao da ponovo čuh isti njegov glas koji mi je saopštavao o Miloševom opanku koji zna više nego sva prokleta sokoćala! Pa, iz istih Šaenovih reči, shvatih da Miloš ne zna ni slovca - čemu onda čitanje Spisa, pitam se!?
Upirem pogled u njega za stolom; želim da ga pitam: čemu listanje Spisa? kad tamo, silna svetlost! Blješti golema vatra s onog mesta gde je seo Miloš! Tolika je ta svetlost da drugo i ne vidim oko sebe - samo čujem glas:
"Kufa je privid Atosa, kao sto je Anen-Anoh privid carigradskih patrijaraha u mestu njihovom, gde neće biti ni ugla za lažne patrijarhe koji pomažu sluge pakla i palikuće domova Gospodnjih! Kumbaradži je istočnik, čovek u kome Vizantija kruži svetom; i nema tog mesta na zemlji, sine, niti igde pod nebesima, u kome nema istočnika. Ima ih koji umru za ovaj svet ne spoznavši to, a neki spoznaju, kao što je spoznao Isak Ben Farhi neka mu se duša smiri u čistoj Svetlosti! A Gonzago je đavo, i on menja obličija kroz ljude, i on sve ovo zna! A Spenzon je sluga njegov i doći će među narode, a kada dođe biće pepela ljudskog do kolena čovečijeg, i sva ljudska krv da se u jednom mestu slije valjaće kamen od osam oka!"
Utom stanem da opažam oko sebe, mada ona jaka svetlost i dalje ne jenjava. Konačno uviđam da ne mogu ništa drugo da im vidim do li opanke na nogama. Ništa mi ne govore moja dva neobična gosta, ali ja shvatam da treba da ih pratim, i da je cilj našeg izlaska iz ove moje krovinjare tu negde blizu, među brdima.
Ne znam koliko smo vremena proveli u hodu možda sat ili dva, a možda pola dana? Nisam ništa čuo, kao da sam hodao kroz bljesak svetlosti u dubokom gluvilu. Ali sam zato razumevao čudnu priču nekoga kog niti sam video niti išta čuo što bi ličilo na ljudski glas. U tom sveopštem gluvilu i u tom bljesku, ta priča ličila je na vodu koja nadire sa svih strana, potapa me i ulazeći u moje žile meša mi se s krvlju: Kako se nalazim u brdima hristolikog naroda, glasila je ta priča, kome je patnja dodeljena jer je izabran; i da sam poveden prema kačaru njihovih kuća gde ću dobiti ono što sam već imao.
Bejaše rumeni sumrak (a sumrak u ovakvom predelu, visoko u brdima, uvek znači nagli početak noći) kad sam prekoračio prag svog bunara. Na stolu zatekoh svoju razvezanu bošču. Razgledah pažljivo, ali nigde ne videh svoju burmuntiju. Onda se setih: imao sam čudno osećanje kao da mi tog jutra nije oduzeta, kao da je to bilo pre stotinu leta! Uhvati me strah: šta ako mi je zatraži gorska straža? Ali me odmah smiri pomisao: zar me godinama ovde nisu viđali, navikli su na mene; i zar mi je nisu zatražili onih dana kad bejah ovde kao inoplemenik?
Bio sam ubeđen da je to isti onaj moj Spis nad kojim sam dane i noći probdeo. Nešto me je guralo, teško kao stena kad se strovali, da zabeležim ovo kako sam izveden do kačara Tarabića kuća; kako je ispod jednog praga izvađen ovaj Spis i ponovo mi dat, i da sve ono što nisam znao sad treba da znam.
Listao sam ga do ponoći. Treperelo je i smanjivalo se ono malo lojanice preda mnom. Istini na volju, kako sam ga otvorio - pokazalo se da sam na onoj listini na kojoj se stajalo ono o Merkadiću. Bilo je sve isto - hoću reći onako kako sam davno upoznao, još od onih časova kad sam se prvi put sreo s Kazom o vlasniku jedrenjaka bez senke. Gubio sam strpljenje. Gde je to obećanje koje tvrdi kako "sad treba da znam".
Kako je noć bivala dublja postojalo je sve hladnije.
Ustadoh i namakoh naramak leskovog granja. Suvot planu i čitav roj varnica suknu uvis. Tog trenutka sam i osetio, još neko je bio prisutan u mom bunaru. U trenu kad sam sedao za sto nekoliko patuljastih senki protrča od vrata prema ognjištu. Ko si da si, pomislih, i tebi je hladno. Utom se iz crne noći začu huk sove. San je postajao sve jači i jači.
U drhtavim redovima Spisa stajalo je sve ono što sam tako dobro znao: svoju prošlost i svoju sadašnjost. I, do tog trena, ništa više što bi ličilo na budućnost.
Počelo je da se dešava kao u snu, ali to i nije bio san, kao da je to bilo nešto već pročitano u Spisu i odmah doživljeno!
Sve se oko mene izmenilo. Nisam više bio u kućerini na dnu brda, u onom dobro znanom mestu kao u grobu, već negde ispod nebeskog svoda osutog zvezdama. Ipak, kao da sam i dalje bio jednim svojim delom u Haldejskom Bunaru jer je, ispred mene na stolu, jasno ležao otvoren Spis. Iz strahotnih zvezdanih visina video sam sasvim jasno čoveka (a to sam bio ja) nagnutog nad listinama. Potom je sve nestalo oko mene, a ja sam upadao u beskrajnu trunjavu večer. Jadni ostatak dnevne svetlosti osvetljavao je nekakav neodređeni prostor - biće da je to bilo nešto kao dolina jer su se u daljinama nazirala tamna i zubata pobrđa.
Odjednom, dva čoveka daleko, daleko u prostoru, ali za divno čudo toliko blizu, jer kako bih mogao da čujem njihov razgovor! Mogao sam sasvim lepo da vidim kako izgledaju! Ščepao me je naglo užasan strah, nisam mogao to da podnesem: bio sam odjednom u svom Haldejskom Bunaru, visoko u noći ispod zvezda, i usred mračne doline pored dva nepoznata putnika. Ubrzo razaznajem sve pojedinosti njihovog lika. Jedan je onaj koji mi se nedavno predstavio imenom Mitar, dok je onom drugom slabašni lahor mrsio belu bradu dugu do pojasa. Bio je obučen u crnu mantiju do zemlje, a na glavi je imao kamilavku i oslovljavao je Mitra sa "kume". Namah se nešto pobunilo u meni: čega se to plašim? pitao sam se, a odgovor je stizao tako brzo (kao da je neko odgovarao tik iza mog potiljka), i bio je začuđujuće ubedljiv. Pa mi je (izuzimajući tu zebnju što je glas nepoznat dolazio uvek iza potiljka tako da ga nisam mogao u potpunosti sagledati) malo-pomalo postajalo svejedno ko govori, bilo mi je važno samo ono šta govori.
Kao što rekoh: onaj u crnoj mantiji do zemlje, s kamilavkom, dugobrad i belobrad ličio mi je na Šaena Der Hranda. Ali, budući da sam mu odmah začuo glas, shvatih da to ne može biti hajrik Šaen. On i Mitar bili su kumovi; a što se tiče Šaena i njegovog kuma tu se nisam mogao prevariti: još tamo na Kufi poznavao sam kapadokijca Vasilija.
Naglo su zastali u onoj trunjavoj večeri, sred te, meni još uvek nepoznate doline u brdima južno od Fisona. Onda je onaj, što reče da se zove Mitar, naglo skinuo s glave šubaru i njome tresnuo o zemlju - našto njihov kum u mantiji stade u mestu kao ukopan. U tom času strahovita i zaglušujuća buka razleže se po nebesima iznad njihovih glava. Mitar se krstio, terajući svog kuma da to isto čini. Na moju žalost (ne mogu da objasnim sebi zašto sam je osetio?), njegov kum je to teška srca činio. Da sve bude još gore i tužnije: čovek s kamilavkom na glavi nije ništa video od ovog prizora! Potom je Mitar prišao svom kumu i skinuo mu veliki krst koji mu je visio oko vrata i počeo da maše njime prema nebesima. Mitar je izgledao kao manit s krstom, a kum je molitvao želeći mu duševnog mira, pre nego li svom bednom i jadnom slepilu kod očiju: jer kum Mitar beše duhovnjak. I dalje, visoko iznad njihovih glava, besnela je bitka na nebesima - u gvozdenim pticama, sva u užasnoj buci i ognju, i beše kao da su se otvorila nebesa s daždom i svim munjama. Mada sam se pitao: odakle ljudi u visinama, više mi je bilo žao čoveka koji je svakodnevno molitvao a sada ne vidi ovo - a zašto ne vidi, zapitah se? I tada sam bio siguran, u stvari, glas koji mi je dao odgovor na ovo pitanje kao da je bio Šaenov; rekoh vam, kao da je bio, ali i nije morao da bude njegov. Bio je tih, nekako rominjav, i kao i uvek pouzdan: - Sine, zato što je Mitrov kum pun zemaljskog znanja i zemaljskih poslova. I srce njegovo, kao srce svakog čoveka, puno je briga za ovaj svet, zato ne vidi ovo što će biti. - Bejaše sve što čuh, a dole je Mitar u očajanju vikao svom prestrašenom saputniku: - Padaju, kume, ljudi iz gvozdenijeh 'tica, sagoreli i mali k'o mačke! To se zli protivu zlih tuku! Krsti se kume, krsti, za te nesrećne duše iz gvozdenijeh 'tica!
Usred sam noćnih dubina. Odakle tu? pitam se. Valjda se to vraćam iz one doline gde sam se onog čuda nagledao? Ponovo sam pred svojim bunarom. Pragu njegovom prilazim, a ne čujem sopstveni korak; jedino osećam da me neko prati. Okrećem se na samom pragu. Hvata me strah. Ne sećam se, i ne mogu da pojmim, kada i zašto sam izašao iz svoje krovinjare u dnu brda, pokraj reke koja se zove Drina? Onda mi se to lice, koje me je do tada pratilo po tmici, unosi u lice smešeći se. Biće mi lakše, o toliko lakše; jedino me brine šum koraka i svetlost lojanice koja se nazire u raspuklinama graničevih vrata. Koliko znam, koliko se sećam - ja nikoga nisam ostavio unutra u Bunaru?
- Ne boj se. Umorni su, a iz dalja došli da te vide. Ne pitaj mnogo. Slušaj - kaže Mitar, i preko moje ruke podiže zaklop na vratima Bunara.
Nisam mogao da se čudom načudim. Čim sam kročio unutra spazio sam nepoznate ljude. Osim Mitrovog strica Miloša, nikoga od prisutnih moje oči nikada nisu videle. Ispunjen zebnjom sedoh na svoje mesto za stolom. Ispred sebe ugledah širom otvoren Spis, moj Spis sa koricama od štavljene ovčije kože. Bacih na nj pogled i začudih se: na njegovim listinama koje ovlaš preletoh pogledom bilo je ubeleženo sve ono što sam te večeri video!? Shvatio sam! kao pri bljesku munje, moj Spis je bio otvorena Knjiga Budućnosti, Knjiga prošlih (svih i u raznim oblicima) vremena kroz koje je prošla Vizantija; bila je to i moja Knjiga sadašnjih vremena, i od mene je zavisilo da li ću ono što trenutno doživljavam ubeležiti kao sadašnjost. Budući da nisam znao iznad koje će se to doline dogoditi bitka - zaželeh da saznam ime te doline. Okolo je vladao muk. Svi su me pomno posmatrali, nekako duboko, sve do srži. Ma koliko sam u očajanju upirao pogled u listinu nisam ni trenutak mogao da se sredim i nađem ispisano ime doline. Kao da su me posmatrali sa svih strana, unakrsno: Mitar je stajao iznad mene, a Miloš je sedeo s druge strane stola, svi oni nepoznati sedeli su po tvrdoj utabanoj zemlji oko ognjišta, dok je jedina žena među njima čarala oko ognjišta. Kao što rekoh: bilo je strašno među njihovim unakrsnim pogledima i u prasku varnica koje su prštale pod štapom one starice, dok je nabacivala suvot na oganj. Ne znam zašto sani pomislio: zar i Sirarpa Melikjan ne bi izgledala strašno za nekog ko je prvi put vidi? Potom mi se činjaše da sam oduvek bio pored ove starice; nekada davno u nekoj ostrvskoj kući, i da sam je tada znao kao Sirarpu Melikjan, sestru Halmerijinu. Ova ovde starica imala je petlovo krilo u sedoj raščešljanoj kosi do pojasa i s vremena na vreme crvenkastu kožu po rukama zavisno od jačine plamena koji je lizao čađavo ognjište.
Najzad, starica je prva među njima progovorila, dok se Mitar smešio: - Diete, ja sam Stana Lazova iz Bajica, rodom od Čeklića - kaza, i okrenu se ognju. Zaustih da im kažem ko sam, ali se trgoh: oni sve znaju o meni, pomislih. Možda su oni sve ovo od prošle noći dopisali u mom Spisu? Zamuči me ovo pitanje, pa se dosetih da ih nisam ničim ponudio. Htedoh s radošću da izustim ponude, no u taj mah osetih miris Mitrove šake na ustima. Bila je to mešavina mladog sira, belog luka, meda i nekakve gorčine slične zasićenom vazduhu posle stotine upaljenih voštanica. Miloš se ljutito digao, nisam bio siguran: da li zbog moje greške koju je Mitar osujetio ili zbog nečeg drugog, jer ulazeći unutra prekinuli smo ih u razgovoru.
- Vazdan meni valja putovati. Gde je Žlnovo pod Tresibabom, a gde je Drina - to reče jedan od onih kod ognjišta, nekako u vrhove svojih podrtih opanaka, kao da se nikom nije obraćao.
- To ti je Jon Gica Lular, ispod Tresibabe. Nismo sigurni da li je od naših - šapnu mi Mitar. I ja, zbog tog šapata, kao da se opet nađoh pokraj dobrog Dihrana na Kufi; to me neodoljivo podseti na one trene kad mi je Dihran šaputao da izdržim ono što je strašno ili ono što mi je nerazumljivo.
- Zašto je uvek noć kad se nađete na skupu? I zašto vas je uvek trideset i dvoje? - upita ga Mitrov stric.
- I ja sam se pitao. Valjda što smo iz celog sveta, pa u čekanju padne noć - odvrati mirno onaj sa zemlje, po imenu Jon Gica Lular.
- Muč, ne luduj! To ti je što si telom noću na postelji, ti i tvoji, a niste tu đe čeljad misli da jeste! - zakrešta Stana Lazova, a oči joj ogromne i crne.
- Da li letiš? - upita ga jedan, duboko iza ognjišta. I ja videh: bos je taj i nosi obuću pod pazuhom i jedna mu žilava šaka oslonjena o krstast štap; rekao bih, možda ću se prevariti, da je štap od tisovine.
- Letimo - odgovori umesto Lulara, jedan isti likom kao njegov odraz u ćerčivu.
- Tebe niko ništa ne pita! - izdra se Lular na onoga.
- Ovo ti je dobri Jon Klisura. Nikuda ne ide bez Jon Gice Lulara, jer je njegov jači i predobri deo. I sad ga je pobedio jer je rekao istinu - opet mi došapnu Mitar.
- Ko vam presedava? - upita ga Miloš. Lular je ćutao, mrko gledajući u vrhove opanaka.
- Nemuštom i skudoumnom, pravoj bubini, kletom i grešnom čiča Prokopiju Brodaru iz Kratovskog sreza, govori Ranđel Mihail šta će biti. A ko tebi govori? - to izreče beloglavi starac, rumenih obraza kao u mladića, s južnjačkim rubinama na sebi.
- To ti je Prokopije Brodar, zvani Čiča Prokopije. O sebi govori kao o drugome - meni ce opet Mitar na uvo.
- On. On i presedava - naglo uzvrati Jon Gica Lular.
- Ko je On? - oglasi se i Mitar.
- On je On! - uzviknu Lular, pa skoči na noge. Za njim pode na vrata i Jon Klisura. Mogao sam sasvim lepo da vidim dva istovetna lika ljudska, u istim kozijim kožusima sa istim zakrpama.
- Dva brata blizanca - izustih, čudeći se ovim ljudima u njihovoj sličnosti.
- Ne - prošapta Mitar. - To je samo Jon Gica Lular. Prikazuje sebe u dva lika kad nije siguran da je na strani dobra. Lular je uvek onaj koji se pojavljuje prvi pred ljudima. Jon Klisura je njegova savest. Ima ih koji tvrde da ljudima kao što je Lular upravljaju zvjezde, a one su u znaku blizanaca, zato se Lulareva savest vidi - Kao da su me zgromile ove reči, nisam mogao da dođem do daha.
- Moram da idem, a hteo sam da čujem ima li kod vas, e da će doći žuta vojska preko Tresibabe, kao pesak morski, kao mora skakavaca - umornim glasom će Lular.
- Moglo bi to biti pred bitku za Ežderska vrata na Ćemovskom Polju - kaza onaj čija šaka još uvek mirovaše na krstastom štapu.
- Jao Kara Vlaško i Kara Bogdansko, u ognju ćeš biti istočnome! I stari će grad izgoreti, a da oganj neće znati pogasiti! - to izreče Lular, napola otvorivši vrata.
- Zavladaće crnogaći ljudi, pa će doći vreme crvene čalme. Tad će Madžarija ljubiti Meku i Medinu i nositi turban na glavama. Pazi što ti rekoh - kaza onaj iz duboke senke ognjišta. Utom ti ona dvojica (da ne kažem Jon Gica Lular) izađoše napolje.
- Muka ti je ovom Vlahu. Dan mu je kratak, a noć mu dugo i opasno traje - reče Miloš Tarabić zagledan u zatvorena vrata.
Mogu da kažem da tada nisam sve prisutne dobro osmotrio i, čini mi se, u njihov broj nikada neću biti siguran. Iz senke ognjišta izašao je čovek strašnog lika, ali u njegovim rečima, pogledima njegovih ogromnih očiju video sam svog velikog prijatelja. Kako mogu da tvrdim da mi je bio veliki prijatelj? Šta je to učinio za mene ili ja za njega, ja ga nikad do tada nisam video - zašto onda tvrdim da mije bio prijatelj? Ipak, nešto je u meni govorilo, jedan deo mog bića, da je taj čovek oduvek bio pored mene, znao za mene, ali gaja nisam primećivao sve do te noći kod mene u Bunaru. Ako bih razmišljao, možda je to osećanje dolazilo otuda što sam ja (kada je propovedao o budućim vremenima) imao osećaj, čak bio ubeđen, da on to govori o mojoj budućnosti, kao i onim svim znanim i neznanim ljudima, u kojoj ipak ima nađe i svetlosti! Elem, kao što rekoh (a kasnije videh da je sve ovo zabeleženo u mom Spisu), njegova pojava bejaše strašna za mene. Zvao se Stanj Šćekić, poznat kao Starac Stanj sa Lušca, prozorljivac i, kako čuh od Mitra Tarabića, bio je nuji; što će reči prešao je stotu godinu života. Bio je skoro slep, mada su mu oči, ogromne i sjajne, blještale pri odsjaju vatre iz ognjišta. Velikih nakostrešenih obrva koje su se izmešale sa dugim trepavicama, a guste brkove je držao zabačene za uši. Imao je bore na čelu u obliku ogromne guke. O bedrima, na kaišu, nosio je britvicu i njome krstiće po drveću gorskom urezivao i nekakva Solomonova slova. Za svoga veka za pojasom držaše trud, kremen i ognjilo, pa tamjana, voska i pamuka, a na maloj drvenoj ikonici lik sveca ispod Ostroga i gutu, u zavojku, gorskih trava. Po rubinama na sebi nije se razlikovao od prosjaka, a obuću je nosio pod pazuhom. Vazdan je putovao po narodu; proričući ali samo ako ushtedne i niko nije smeo to da zahteva od njega. Lečio je samo onog kog je hteo i po svojoj volji. Stanj nikud nije micao bez tojage od bele tisovine s krstastom rukunicom; njom je razgonio zle: vukove i nečastivog. Kažu da je znao vučiji jezik. I hrišćani i muslimani su ga poštovali, smatrali zduhaćem i vidovnjakom. Ni kuće ni kućišta nije imao. Postio je i molitvao gde se zatekne: u gori, na vodi, u konaku poznatom i nepoznatom. Živeo je hodeći po narodu, ali mu niko puta nije znao, i uza se nikad više nije imao od jedne aspre, a u torbi šarenici više od jednog crnog brašnjenika. I, eto, takva čudovišna ljudska prilika stajala je preda mnom, a ja sam drhtao od straha. Mitrova opomena da ne smem ni za živu glavu ništa prvi upitati bila je izlišna jer ja nisam imao smelosti za tako nešto.
- Za jedan dekik mogu videt šta se čini u Stambolu. Pitaj, sinko, samo znaj il ti mrem ove jeseni, jal ću progledat, al pre će biti da ću mret. Pa se jednako nosim mišlju: blago onima koji dočekaju vreme u kome će ljudski vek biti ko koziji.
Shvatiću tek kasnije da sam bio, kao Merkadić, u kuli od slonovače, u zaumnoj kući gde se sve zna i da sam propustio mnogo toga da saznam. Ali ko bi, usled takvog straha, imao snage i volje da pita?
- E, kad je tako diete, da ti rečem, a ti pamti. Za one koji će se roditi oko ispunjenja vrhar godine, što će reć u pošljedak, kad će vrhuniti nesrećama ljudskijem, a čovek živeti kratko ko koza u zatrovanoj vodi i gori. Tamo iza drugog rata naroda, i dublje, vo vremenija ona, kad će se od sedamdeset ratova, i malih i velikih, desiti pedeset, Staće Tudeh i Papak iza zlodela arnautskog, a i da preotmu Carigrad iako se dobro zna čiji je to vinograd! A ja! neće biti sreće za Srbina dokle ne padnu Ežderska vrata! I dokle ne poviče: 'Stante vuci! Ko je more gradio Skadra na Bojani!? Ko je nevestu svoju zaziđivo, e da bi vile gradnju ostavile' Pa kad stigne odgovor, da zaskoče i uzmu Ežder iz opakijeh ruku! Zbog tijeh Ežderskih vrata poklat će se narodi na polju Ćemovsku. Ljudska krv će kamenje po Ćemovsku valjati! Potučeni neprijatelj povući će se k Onogoštu i tu razdvojit na dvoje. E, da bi bilo junaka pa da u tom razdvajanju Tudeh-guju satru! Bijela vojska ispod Istoka, s perjanicama na čelenkama i pred njome vojvoda Mihajlo, iskrcaće se na Metkoviće i odatle poć će uz Hercegovinu. Na Popovo polje, između dvije gvozdene guje, lutoranska vojska dočekaće bijelu i panuće silna krv, a krvavi potoci provrit niz Popovo polje. U Bosni će najveće poklanje bit kod Banja Luke; a u cjelome svjetu kod Ćesara i Carigrada! Tad će se oka pšenice prodavat po hiljadu dukata, a oka ječma za pesto, glava od mazge za stotinu dukata. Narod u planini Volujaku pronać će pećinu i u njojzi tovar zlata i tovar prosa, i više će se pograbit oko prosa no oko zlata! I, najposle, Bogu Svevišnjemu hvala, u Carigrad, od starina svjetli Konstantin-grad, zasješće na prjestolje car bijelih ljudi i njegova će se rječ slušat u cjelom svjetu, kao glas mudrog. I vladat će do četrdeset godina, onda će ga ubit oni od njegovih, jer svjet oduvek imade bezumnih pasa! O, proklet da je taj što će bit prerušen u crnorizca i što će krv junačku prosut u crkvi Božjoj, jer je njegov naum pakleni! Pa pošto se izdogađa sva ta ratuština, žene će po gorama lelekat, pa de koja kad ugleda panja, zavapiće: 'Eve mi ga muž!' Kad ublizu, a ono panj! Dolazak te ljudske krvštine na polju Ćemovsku doznaće se u ona vremena kad se zemlja golemo strese pod Ćesargradom, pa pod Solunom i na hiljade hiljada u crno zavije. Nekako u ta vremena je i kraj Jedrenu: od strašne gladi će propasti. E, hoće. I bit ovo posle Eždera? Kad se rod srpski dobro izmuči; kad li ga na kolje svi redom nabiju, kad ga popale, kad mu i starost iznapastvuju, kad mu se o vrat okače, kao guje, lažni patrijarsi, kad ispeva sindžirski popevak, a gusala nigde nema: 'Otvorte se grobovi da i mi živi u vas legnemo!' Kad, što rečem, krvavo postrada sve ono što je Hristos na Krstu, tad će se iz sirotoga doma, i od prostog naroda, javiti čovek koji će sve ogrejati ko sunce Gospodnje! Prosipaj cveće narode! Blagosiljajte monasi! A Ti, koji dolaziš, ne okreći lice svoje od Hilandara! Blago otačestvu, jer će se udičiti! Vi koji znate rodoslovlja otvorte ih! Otvorite mnoga -jer će se kod onog turskog ulizice, i najgoreg sluge strasti svoje, kao u satrulom panju, naći žilica i iz nje izbit zelena šibljika! I vi koji znate Knjige starostavne ričite kano lavovi u pustinji: "Evo ga, našli smo Stablo Gospodara svoga! Evo životodarne žilice, u dubokoj crnoj zemlji se čuvala, iz nje je izbila stabljika!"
Obaram glavu svoju, jer ne mogu njegov pogled da izdržim i drhtim: da li sam ja jedini kome upućuje ove reči Stanj Šćekić s Lušca? Dok mi klone glava k stolu vidim kako Mitar Tarabić, kao nekad Dihran na Kufi, prstom pokazuje na redak u Spisu koji moj vid do tada nije uočio:
- Ono što si video u ovoj večeri nad Požeškom dolinom - vazdušni je boj senki budućih ljudi, i senki budućih lada nebeskih, i senki budućih smrti, i senki budućeg života; i sve to čeka da se otelotvori. Moskalj i Talija će se pobiti iznad srpskijeh glava, a nad Požeškom dolinom, i oni će gledati kako se drugi biju. Ako li budu dovoljno mudri govoriće u srcima svojim: Hvala ti Savaote, nek drugi prosipaju krv svoju i seju kosti svoje, jer ispunjasmo sudove blagom za dušmane svoje i šta dobismo? Srbija pade i dođe mala ko beogradski pašaluk i manja bi nego pod Agarenom. Udičiše svoje lopovluke i nesta ljudi iz gore i polja, i zamukoše zvona, i ispuniše se gradovi opakijem gadostima, i zato je rečeno: "Idem, kume, nigde sela nema!"
Želeo sam protumačenje ovih redova; ali kad podigoh lice svoje i potražih Mitra, užasnuh se - ne zato što ga u mojoj blizini nije više bilo, već što pored mene stajaše nepoznat čovek. Beše to čovek u turskim rubinama na sebi. Vrata na mom Bunaru teška su i škripavo se otvaraju, morao bih čuti svakog ko bi ušao unutra.
- Ne boj se, diete, ovoje muabir Ganbija, rodom iz Mostara - kaza starica, s petlovim krilom u sedim kosama do pojasa.
- I ja, rob Božji, Ganbija, imao bih što reći, nisam pred Kara-Mustafom i nemam šta da krijem. Velika je i strašna tajna zvjezda među koje je Svevišnji sakrio sudbine svetskih gradova. Gle! ako bi mi se dalo da počnem; počeo bih odande gde sam stao pre toliko stotina godina: od Ćesargrada bih počeo! Moglo bi proći bez prolivanja ljudske krvi pod njim, al' kurva i čengija, plesačica učiniće više za stranu zla nego časni skup Ćesargrada ne bi li ga mimoišle ratne nedaće! Teško tada svemu što se pod askerskom čizmom nađe! - to izreče onaj čovek u turskim rubinama koje behu čiste i sjajne, reklo bi se da su begovske.
- Na, u to gledam. To su moje inđijele - dodade, i pred mene spusti debelu knjigu. Bila je tolkovana sitnim turskim pismenima. Napregnuh vid i pročitah: Tezkjerek mešahiri Osmanije.
(tur.) Biografije Turskih velikana: O njemu se (proroku Ganbiji) veli ovo: Hasan efendija, muabir, rodom je iz Mostara. Otac mu je bio Alajbegović Omer beg. Bio je profesor slikanja, a docnije javni nastavnik jedne mošeje u Stambolu. Posetio je sveta mesta Meku i Medinu. Prorok Hasan efendija bio je ličnost nepogrešivosti i dobrote; a u svojih četrdeset godina proricanja i tumačenja snova blistav i istinit! Za vreme opsade Beča ćesarskoga (1683. g.) prorokovao je Kara-Mustafi, u ona vremena velikom veziru, da se neće zdrav vratiti odonud našto se Kara Mustafa rasrdio; pa kad je dočuo kako prorok nagovara vojnike da ne idu u rat na ćesara - naredi da ga proteraju iz Jedrena, a u stambolskim podrumima pripremi čengele gvozdene ne bi li Ganbijinu kožu razapeo čim se ovaj pojavi. No, poznato je ko upravlja sudbinom onoga koji zna šta je skriveno u budućnosti. Tako je Ganbija krenuo na zapad Otomanije, gde su granice bile obeležene ognjem i nemirima ili ga je to umrli-sat pozvao u tom pravcu? Može li se ikad shvatiti šta oseća čovek koji zna prirodu i glas dolaska svoje smrti; Te noći je bio tajno skriven u kući koja je držala do zabranjenog učenja hamzevijske sekte; onog Hamze Orlovića, iz okoline Tuzle, poznatog kao osnivača ljutorske sekte. Dakle, bio je kod (negde na obali Save) koji su poznavali svaku svetu knjigu u kojoj je stajalo o čudima pejngabera. Zbog čega je te noći izašao? Šta ga je to pozvalo sve do obale reke? Da lije morala da se ispuni ona narodna: "Sava meda - Ganbijina leđa?" Možda bi lakše čovek mogao naći odgovor na ovo pitanje: šta je dovelo tri pijana janičara, usred noći, na reku? Tu su umlatili Ganbiju; odsekli mu glavu i bacili je u Savu, a trup ostavili na obali. Možda se nikad ne bi saznalo kako je prorok Ganbija završio - zar u njegovom imenu ne stoji da je bio skriveni čovek; Ali, nekoliko noći kasnije, jedan stražar na karauli pored Save (da li je to bio jedan od onih janičara?), u gluvo doba noći ugleda strašan prizor: Bezglavi trup čovečiji tiho je klizio idući po vodi - nosio je glavu u rukama; glava je imala strašne, sjajne i ogromne prodorne oči! Stražar je kriknuo od užasa i pobegao sa stražarskog mesta. Za ceo događaj ubrzo se saznalo, Komandant karaule je naredio da se podigne turbe proroku Ganbiji na obali reke. Gradeći ga; neko je bolno povikao: "Sava meda - Ganbijina leda!"
- To je knjiga Životopisa turskih velikana. Kako u tome vidiš ono što će doći!? - povikah u čudu.
- Sine, sve se nalazi u tebi. Što je bilo, što jeste, i ono što će biti. Dok si pravljen od gline neizmerni um je utiskivao nešto u tebe od onoga što će te razlikovati od svake životinje, biljke ili bilo čega što te okružuje. Da nije tako zar bi čovek bio svestan da se razlikuje od majmuna ili mrava?
Ove me reči postideše. U stvari, postah, posle njih, beskrajno tužan. One su me podsetile na duga noćna podučavanja dobrog Dihrana s Kufe. Zgrabi me misao: poželeo sam (više nego što sam bio ubeđen) da svi ovi, naoko gosti oko mene, nisu to što jesu, već moji sa Kufe - samo su izmenili izgled. Da, to su oni - svi moji sa Kufe! No, nešto je istog trena buknulo u meni. Ne, oni su daleko, daleko preko sinjeg mora u prošlosti, a ti si odmakao na pučini, i sam si, i moraš da plivaš - moraš! Moraš da dokučiš, da dopreš do tog ostrva u daljini (ono je još uvek za tebe malo kao zrno gorušičino) i da saznaš šta ima na njemu.
***
Podigao sam lice i pogledao okolo. Bio sam sam u svom Bunaru. Ovoga puta - bio je to opet onaj stari dobri moj Bunar. Nisu me iznenadila širom otvorena vrata, ugašeno ognjište, jasnoća i blještavost rano jesenje svetlosti - reklo bi se, bila je sjajna kao čelik. Jedino, možda, pitanje koliko sam probdeo sa njima: dan i noć, ili jednu nedelju, možda dve?
Ustao sam i lagano izašao napolje. Tamo me je čekalo iznenađenje. Nedaleko od moje krovinjare, na prvom blagom obronku sedelo je mladano čobanče, držeći dvojnice u rukama. O tome sam već zapisao: niko nikada (sem retkih putnika namernika i sa stražarskih kontumaka) nije bio u mojoj blizini. I gle! sada ovo čobanče. Brže - bolje pohitah k njemu i, kako mu se približavah, videh da je to čobanica. Devojčica, tek devojčurak; vrti onu frulicu u rukama i, bogami, mene ne primećuje ili izgleda da me ne primećuje. Kada joj priđoh, pitanje samo izlete iz mene:
- Kako se zoveš? - Srbica - odgovori ona, kristalno jasnim glasom. Njeni su sigurno siromašni, pomislih, videvši njena tri jagnjeta u paši.
- Muči te frulica? - pitam je, tek da započnem razgovor s ljudskim stvorom u ovoj planinskoj pustoši.
- Da. Nekada sam znala, al' sam zaboravila. - Glas joj je zvonak; smeši se, ali me i dalje ne gleda.
- Polako, mlada si, naučićeš. Ima vremena - odgovaram, tešeći je.
- Nisam. Meni je hiljadu godina - odgovori, i pogleda me plavim očima. Stresoh se - topla jeza prostruja kroza me. Možda sam prečuo njen odgovor, pomislih, i potražih očima ono što čuva. Ona tri jagnjeta.
- Čiji su janjci, mala? - upitah je, tek da me napetost mine, i da ne mislim na dubok plavi izvor u njenim očima.
- Onoga ko ih prebroji.
Ovo mi se svidi; ispade mi kao čikalica. Podigoh kažiprst, a na usnama mi zaigra reč tri. Ali, gle čuda, čitavo stado jagnjadi iskrsnu po padini oko nas!? Tresao sam se, ali to ne beše od straha; bilo je u mojoj jezi nečeg neobjašnjivo umilnog.
- Gde su tvoje kuće? - zamucah.
- Svuda gde ti oko domaša. Od Soluna pa do Korduna, a na jugu sve do sinjeg mora.
- O!, pa ja nikada nisam čuo za tako golemu kuću! - uzviknuh u čudu.
- Kako bi znao za moju kuću, kad ne znaš ono što ti je zapisano a što je tvoje. Pre nego što si izašao da me vidiš - pomišljao si da li ljudima da saopštiš istinu o velikoj gladi na Volujak planini, u onim vremenima kad rat bude sedam pa još dvadeset godina. Malodušnost te zahvatila, i pokolebao si se, al ti se srce ispuni pakošću i strahom pa si pomislio da bi bilo dobro napraviti kuću s tajnim trapovima i u njih sakriti žito za godine gladi i rata. Zar je ta tvoja kuća s dvostrukim zidovima jedino što si naučio od onoga što imaš zabeleženo u svojoj Dvostrukoj Kući Života!? Ličiš na onoga koji je znao i krio, iz vremena kad su ljudi sa zvezdama na čelima dobili rat, a on imao sina jedinca, pa kad je došlo da se ratuje u velikoj ravnici on tek onda pošalje jedinca, kad tamo - a ono sina mu jedinca tresnu oganj posred čela! Ne zaboravi: ko bude znao a krio samo za sebe - teško njemu!
Stvarno, razmišljao sam o tome, o toj kući s tajnim trapovima za žito. Ako će sto dukata koštati glava mazge biće to strašna glad. Ali, istinu govoreći, odmah me je napustila: šta bi drugi rekli? Siguran sam, rekli bi: pusti to, to su samo priče. Godinama, desetinama godina i stotinama, uvek postoje strašne opomene: glad, kuga i rat, oganj i mač. Ko zna kad će to biti? Kao što rekoh i napisah: napustila me brzo takva pomisao, mada sam tada samome sebi ličio na Karakona, mog negdašnjeg demona sumnjala.
Ona kao da je prozrela ovu moju misao:
O tome ćeš saznati kad iznad tebe stanu i poviču: 'Ustanite mrtvi, našim mukama je kraj! Ustanite da vidite ovu širom širinu živih! Sve je opet jedno! 'E, tad ću i ja naučiti u frulu kao nekad.
Bio sam obliven znojem. Onda mi puče pred očima; setio sam se! i lupih se šakom po čelu. Moj Spis! I moj Bunar! Postali su Dvostruka Kuća Života! Postao sam potpun, saznao sam ono što će biti!
Stajao sam i dalje klečavih kolena, zagledan u nju, dok mije po licu pljuštao znoj. Potom sam postao svestan sunčevog zalaska, umorno je zalazilo za brda. Naglo je postajalo hladnije, počeo je da duva vetar. Isprva je bio slab, ali je naprečac postajao sve jači i jači.
- A sad moram da krenem - rekla je, i ustala. Kakva je to lepota bila! Ta devojka zlatnih kosa do peta! Sva u belini, s pojasom optočenim srebrnim pucadima, neopisivo lepog hoda. Imala je vence čudesnog cveća izvezanog po rukavima odeće. I, kunem vam se - za njom su pošla samo tri jagnjeta? U čudu sam gledao unaokolo (bio sam još uvek slep kod očiju), od onolikog stada za njom su pošla samo tri jagnjeta!?
Padala je noć. Sjurih se prema Bunaru. Unutra, drhtavim znojnim prstima udarah kremenom o kremen. Uspeh nekako da zapalim vatru. Plamen zahvati suvot, koja je pucketajući brzo nestajala, kao da samu sebe guta.
Zatim, zapalih lojanicu i bojažljivo počeh da listam Spis s povezom od ovčije kože. Ako pogrešim, pomislih, Spis će se pretvoriti u zmiju. I onda sam gotov u ovoj pustinji. Nema mi spasa! Sav pretrnuh od straha.
Ipak, listao sam i uporno listao listine moga Spisa. Sve ono što sam ovih dana i noći preživeo bilo je tu upisano; stajalo je tu ubeleženo kao rukom Gospodnjom. Sve od Ganbije pa do Požeške doline. Ali, bilo je još toga, osećao sam. Iza svake listine dolazila je sledeća. I ta sledeća je ispisana! Tako sam, listajući strane, pročitao o svemu onome što sam doživeo do tada.
Onda su konačno, pod slabom svetlošću lojanice, pred mojim očima zadrhtala Slova Budućnosti - moje, svačije!
Bilo je to kao izlazak iz nepregledne tame u bljesak i silinu svetlosti, na bezmernu pučinu svih mora koje ljudski um može da zamisli, kao susret sa večnošću! Gubio sam dah, grudi kao da su mi bile okovane mengelima, dok su me zasipali redovi ispisanog.
Bili su obeleženi brojem dvadeset i pet, i bili su naslovljeni: 25. ljudska krv u Trećem Eonu.
Kako se ispuni tri hiljadita po vozdizaniju Gospodnjem - tako se napuni svet opačinama, i lašcima, i sektašima; opijumčarima, i kurvarima - a poslednja belosvetska ludaja, kao žaba Jovanova, načini od sebe važnost i svakoj na usnama poganim beše gnusna reč: "Gospod je izmišljotina!" E, u ta vremena, ko nikad do tada, svet će živeti pod zaštitom dva kiklopa, gorih i većih no što je bio onaj jelinski; pod njihovom zaštitom, sve napola, biće i kraljevi i carevi, svakolike vojvode zemaljske i još svakolika blaga zemaljska. Biće sve strašnijih bolesti, i nereda po gradovima, a najgori bez duše odlučivaće da li će se umirati od gladi. I niko neće znati (iako je mudro Jovanovo Otkrovenje ispisano) da se to svetska bludnica ogleda i njen lik je onaj drugi džin; i sedi ona na zveri sa deset rogova, koja se još nazivlje Stara zmija ili đavo.
I još dublje, vremenitije, za stotinu godina u trećem eonu, one dve zverine naume da satru duh Gospodnji. A to će biti kad na nebesima zasija bradata zvezda (i niko neće iza nje sem odabranih videti anđela koji kažnjava). Tada će Frangistanom silni gradovi po jačini biti na glasu, a frangistanski savet naroda sedeće kod Ženevljanskog jezera. Toliko će biti trvenja i ratova da će granice Frangistana izgledati kao nikad do tada. Naići će vremena prvih, potonjih kraljeva.
2.
Jao, jao meni, evo ga ide! Kudravi crnac pravo iz onog grada kog su, nekada davno, Jelini preorali na obalama tuniškog mora! Gle! a kurve, lupeži i sodomiti varaće, tvrdeći kako su najjači i glavni! Jaoh! Jaoh, kad li pre, kad su do skora čalme' čalmi krv prolivale? Kad li pre, o Gospode, ponovo u Španiji? Jaoh meni, a teško onima koji to dožive - neće se znati cena žita, a kora maslinova guliće se u Sevilji! Teško meni, lada do lade, gle, pred starom francuskom lukom, po kojoj čuvena koračnica dobi ime! Al' zar nikog nema opet da je zapeva, kad pre opuste celi francuski jug?
Šta to bi s vama Poljacima! Zar vi koji od Vijene teraste negda Turke sad staviste crvene čalme! A vi Ugri zar je to vera? kad nema Rima nesta i nje?
3.
Vremena strašna - mlečne kiše, dvoglava deca na telu jednome i čudo od ribe - i sred tog doba Libijac, crni momak iz Freza, s čalmom povrh čela!
Kakvog li čuda, o Bože, zar taj gladni narod što podsmehu služi Ti uze nanovo za bič i kandžiju drskom čoveku u majmunskoj veri!
O, nebeska vodolijo! Prevrtljiva li si i nezadovoljna! Satansko si ti čedo nema šta - jer da nije tako zar bi se kovrdžavo i crno momče rodilo na početku tvoje ere!
I, gle, dok se ovo piše - momčini je dvae'st i pet, a glava mu negde u Fezuu, nad bornom veštinom zagledana, koju mu srce krvnički srče!
Pred Rimom začas, kako ga one knjige uče, na pragu svoje četr'este stiže! A Talijskoj zemlji lanac pakla stiže; glad, oganj i kopito tuđe!
O, jadni Rime - prodaju ti zelenbaći zidine! I otac tvoj sedi (stari lažac oduvek) preko kardinalskih leševa rupu u tvom zidu traži! A nigde jedarca ni sunca da grane!
O, Rime - tvom pastiru ostaje samo mračni lagun! Al' ne tamo, tamo da ne ide! Jer, evo ih, sa svih strana gaze, kroz prokletu vodoliju, vaga, blizanci i Muhamedov mač gladni!
Sicilije nigde, a nad Maltom mrak! Ne smej se ovom čedo pakla, iza sedam mora, i tebe čeka pun mesec i kuga, prevrat i tvrda glad!
Znam dobro tvoj grad gde počast ima zeleni sat i gde je pakleni pečat lomio iz cirkusa izvesni La Vaj! U gradu tom, nad drhtavom zemaljskom niti, sotonske sinagoge majstor!
Tu znaj, bolje neće biti neg u Rimu - samo ti uživaj u crnoj misi bankarskom ološu na čast, al' znaj smehu tvom doći će skori kraj!
Kad nebom ožeže munja; pa kiša, pa val, i s treskom zemlja i sva tvar k'o vazduh postanu tad! Kad se tlo otvori pod tobom o, grade sodomski, pitaću te: ko je Zemlje stvarni gospodar!? (Gospode, daj, pod tvojim okriljem da bude tada moj prah!)
Gledaj u tu silnu vodu, propasti znak, kako ta ženturina tone s lučom u val! I seti se kako si bio mlak pre toliko vekova kad je stari pupak sveta tonuo pod Agarenski val!
Sad si i ti već bivši pupak sveta, a staro ti gnezdo pod vodom je celo - i o njemu, kao o onom atolu starom iz jelinskih knjiga, pisaće mnogi da je negda bilo!
Al' Gospod, u svemu što prebiva ničim ne omeđen, što sve zna i ume i svog vremena svevideće Oko - crnom petku na mesečevom srpu staće za vrat!
Poslaće, Gospod, dvojicu, i s njima islamski kraj! Crvenobradi Aerobarb i još jedan, borbom stečene krune, car - spasiće celu Frangistan!

4.
Pandehaljev Zapis "Ali ću ti kazati što je napisano u Knjizi istinitoj. Nema nikoga da junački radi sa mnom u tom osim Mihaila kneza vašega." (Knjiga proroka Danila, gl. 9, 21.)
Otkriću ti - jer si se otkrio: Ja sam Panjdeha, ja sam Pandža, ja sam Pandeha i Panda, ali ja sam Pandehalj; tako sam se oslobodio svoje poslednje smrtne ljušture: svog imena, te sam sad Sve u Jednom! Tako je moj lik (i moj život) skrit za svako prosto oko. Ostao sam za neprosvetljene potpuno nepoznat. Za sve one koje je đavolja vladavina opljuvala te misle da je ljudski rod, rod od divljih zvjerova! Moje obličije stalo je u promisao Gospodnju: ja sam onaj koji se seća svega, onaj koji zna sve!
Neka se prevrnu Knjige starostavne: biće nađen i viđen, duše mi, u svojoj mladosti u Otoci kod Crnog Jezera ispod Durmitora. Ja i moja dva brata, divovi od ljudi, kako varujemo i bacamo žrebija. Onda ja razbih vražiju trojicu, s moja dva brata, i povratih se krsnoj Trojici koja leži u Svemu. Tako je bilo, tako će ostati.
Ja videh onu noć (trista noći i dana pre nego što je ta prokleta noć pala nad Kalipoljsko Polje), kada je Sulejman, uz dopuštenje promisla Gospodnjeg, zaskočio more i doveo strašnu agarensku palicu, kao kaznu, među rod hrišćanski! I bejah tada slep u očinjem vidu, al' imadoh duhovni vid. I čuh gde mi tri sina oštre mačeve svoje i odmah znadoh, te ih upitah: šta rade? A oni mi reknu:
- Nekakva rđa, što se zove Turci, udarila preko mora, pa idemo da je podavimo. - Nato im ja izreknem o onome kako Misirska baba preskače trap. A oni zatraže od mene da im reknem još o tome, te im uzvratih:
- Pritegnite se vi za ođe, jer će ti Turci leći po svim ovim stranama. - A oni odgovore:
- Pa da skupljamo vojsku?
- Skupljajte, al' će ih nadbiti tek šest koljena iza vas.
- Onda da skupljamo prosa i da napunimo š njime pećine oko Otoke. Valja nama hljeba jesti, nama i sinovima sinova našijeh.
- Evala, da prosom ispunite sve pećine od Skadra do Ugara, neće zavrediti za vas i sinove vaših sinova, i sinove od vaših sinova sinove pa njihovijeh sinova sinove, jer će prokleta agarenska palica kažnjavati sve do ćesara. Kao što vam rekoh, dok ne izađe šest koljena.
- E, ako je tako, onda da odmaramo u hladu ukraj Crnog Jezera! - povikaše moja tri sina, divovi kao i njini stričevi, te legoše s travkama u zubima u duboki hlad pored jezera. Tako je i ostalo s njima: ja sam život na zemlji napustio, a oni su vazdan ostali u hladu jezerskom, jednako se smejući od čega je odjekivao Durmitor.
Ne bejahu moji sinovi gadovi i odrodi kao što behu oni skotovi koji kamenovahu svoje proroke. Tako se proču da znam sve do Onogošta i dalje u Romeje; a neko zapisa na zečetini sve što znam. Ko zapisa, i koliko puta, to ne znam. Znam da znam o tri vremena koja dolaze (posle ovog u kome sam sada), i o onim vremenima koja su bila pre mojih kostiju i mesa mojega.
Evo toga znanja o vremenima. Pazi na koji način prihvataš ovo znanje: jedan koračak (pusta želja da se sve dogodi u ljudskom rodu za tvog života) odvešće te na stranputicu i poginućeš kao zver gorska!
E, da počnem od one Kalipoljske noći; onako kako je počela kazna Gospodnja. Smejahu se jadima našim oni koji su prvi počeli sa izopačenjem i novačanjem vere. I tako posta sve opakiji onaj podsmeh papaka. Al' nije li rečeno: Rini prvi Rim potonji? Padoše poslednja vremena: i uze grozni Agaren Konstantin grad, i uze sve, kao strašni Jovanov skakavac, te dođe val paklenski sve do pod sam Ćesargrad! I nema spasa za pravoslavne, eda se nisu inoverci iskazali kao pomoć sinovima Agarinim? Eda li nisu bili na strani sinova tame? Eda li nisu unijatili? Jal ćeš na kolac, jel ćeš staru veru ostaviti? Eda li se može namesto Sunca noć izabrati? I bi' što bi'.
A ovako stoji o Novom Carigradu: i neće to biti samo stari nad. Ko veruje poverovaće! Evo Onog koje prevladao zemlju u sebi, i svu truležnost tela svojega, i ima Oko, iz duboke smrti prolaznog, koje vidi kako Mihailo uzima na prepad Carigrad! Eda li će biti sveta nad njima da seiri kad ih raseli arapsko pleme; biće to sinovi sinova onih koji su ovde zarili: jaoh, gladi na zapadu, i kuge, i nigde žive duše sve gore do visokih franačkih planina! Gospode, Ti znaš dobro kakvi su vukovi iz crvene pustinje! Ti si ih pustio da budu bič i kazna! Crnoglavi krvopilac, kudrave kose, Rim kad iseli; jao meni, Rime, ko li će te naseliti!? Pa kad stanu gladni gladnog jesti, i niko se neće libiti i svako će priznati: "Jeo sam mesa čovečijeg!" Pa kad alžirski gusari popale grčka ostrvlja, i Maltu, i svu Dalmaciju! I ko će spasiti Taliju mučeništva? Jer oni koji treba da je spasu baciće se na nj kao krvožderi! A šta ćeš učiniti ti zapadni čoveče što držiš o sebi kao o bogu?
I da ti rečem o onome koji je mogao Taliju da spase muka a nije jer je seme sotonino. A kad se u njojzi pojavi, povikaće za nj: "Evo, ide, dolazi nam spasitelj nas! Svečasni i premili, prehvalni! Onaj koji donosi mir Taliji!" A neće znati, kukala im mater, da je došao arapsko pleme da izgori pa da njome ovlada! I prituljeno je čekala, ta zmija, da se izmrcvare svi oko talije: i Ismail, i pape, i jači gradovi njeni, Goti i Franci, Orao i Kokot - da bi on došao kao vuk u jagnjećoj kozi i da bi narod, sit krvi, rata i ognja, zavapio: "O, blažen si ti koji dolaziš daleko preko mora, jer nam donosiš mir!" Teško onima koji u Crvenobradom prepoznaju zmiju, sina sataninog! A biće znalaca Satanailovog među samcima manastirskim i zvezdočatcima koji će znati! I mučite tišinom o zmiji braćo nerođena! Budite veliki kao isihasti, braćo moja koja će te pasti u ovaj život! Pišite mučalnički o dubokoj noći Talijskoj, a u srcima svojim ričite kao lavovi i neka vas slova opominju, kao što kedrovi Livanski bacaju senku: "Evo zapade greha tvojega! Evo dela tvojega zbog okretanja glave od Carigrada! I delo tvoje zove se: smrt, oganj, glad i čuma: četiri su to jahača Jovanova! I uz njih još lažni mesija; onaj za kog stoji u Knjigama starostavnim kao o sinu đavoljem!" I pričuvajte, samci, Knjige svete jer će doći vreme kad će goniti skotovi Knjige koje imaju oči i Duh sveti! I svi će verovati tom trećem sinu sataninom jer će ovaj biti pritvoren u žudnji za mirom Talijskim, a kako je zgrazio polumesec - to će mu svi verovati! I u prvom vratiće On moć Hristovoj crkvi na zapadu, ali za malo, pa će se okrenuti od nje jer je porod aspidin. Jao, onim vremenima, i u njima Hristoljubcima, jer će car nad carevima zemaljskim u Španiji podići hram idolski; sebi i sinovima svojim! Posvuda će nicati kumiri, i crkvu će pljuvati skotološci i jeretici, i goniće poštenog pastira, i svakoj vrlini će se smejati poslednji u rodu ljudskom, i kriće se deca Gospodnja po pećinama kao u prvim vremenima Ribe! Biće to vreme velikih raskola, laži i obećanja gladnima kao zelene trave! A to će biti vreme kad je pečat nad bezdanom razlomljen i aždaha slobodna po svetu! O, bezumnika, dušu ne mogu ispustiti dok se ne iskaje za groznu opačinu, dizanje hrama, sebi posvećenu!
Što li grakćeš crna, zloslutna ptico trećinu celoga dana na kamenoj kuli grada? Al' nikoga nema da zver razume, a zveri će govoriti ljudima: šta da rade u strašnoj suši kad proključa grčko more; pa će opominjati o najezdi Ismailita! U Španiji biće petka, turskog sveca, ko na gori lista; pa će iz nje udariti na Tudehe, lutorane i papke, i na celi zapad. I koju ćeš vojnu zapade isturiti bojak da bije s ljutim Muhamedom? Da li nećeš sodomite, jal kurvu, jal opijumčara? Gole će ti deve izlaziti pred mačeve krvničkome rodu, a majke će sinove kriti pod suknjama. Rime, i svima bankarskim gradovima - teško vašemu sjaju! Krvlju ćete zalivati vaše opačine, a dim i lelek vaš stizaće do neba; i neće biti opa da opoje, ni grobara da sahrani, niti druga da ožali, a zveri zemaljske i ptice nebeske ješće mesa čovečijeg pa će rikati i graktati kad im ono ogadi! I naših gora list, čiji pradedovi dođoše na pečalenje i u Nemčiji ostadoše, daće svežu krv nemačkome srcu, biće to naše seme s novom, lutoranskom verom. Krv će prolivati za slobodu Nemčije dok se iz nje ne izgoni arapsko pleme.
U Poloniji svoj, zemlji Lehiji kako je još nazivlju pravoslavni, i u Ugarskoj svoj crveni turban biće na ceni. A u Francuskoj istaći će se ratom hrabri i vrli muž; sjajan i uzorit čovek, kraljevskoga roda. Evo onoga kome, po časti, car nad carevima, od preko mora, nije ni do kolena! Al' prokleta pozornico! U tvojoj igri senki i lutaka samo jedan može biti miljenik dame u crnom koja vlada nad tobom! Tako i vrli spasitelj Francuske od ismailitske noći, taj mira miriše, tvoritelj obnovljenog spomena časti - mnogostradalni ispade u mračnoj lionskoj luci: noću, u šetnji, izbodoše ga zaverenici, u večnom im mraku duše završile.
Zato sozercavaj Mihailo, care pravoslavni! Dobro znaj s kim imaš posla. Od guje samo gujinski porod imaćeš pred sobom! Poreci me sveta kruno pravoslavna ako nisam u pravu! Ako ne vidiš - onda ćeš čuti - ako ne čuješ - onda ćeš saznati: u prokletoj Galiji jednog sveblaženog i časnog kralja koji steče ime na muškom maču, ubi okot zmijinji, rođeni brat, vukući mu telo po blatu! Čuvaj spomen na tog sveblaženog kralja, a ošini trostrukom kandžijom te svinje u kojima prebiva legion demona! I neka ne zadrhti desnica tvoja!
O, Bože! gadne li i glupe zverladi te - kad bude Lion, tu galsku luku, uhvatila strava pred navalom bezbrojnog naroda iz daljina: hoće li biti mudra čoveka koji ce povikati: "Dolaze u Lion da nas sravne! Jer se u toj luci prosula krv pravednika!" Biće to strašan dan za Galiju: da baciš iglu neće pasti na zemlju od šlemova na ljudskim glavama! A iz daleka kad pogledaš - biće kao da su se izlila sva mora ovoga sveta!
I, gle, šta se pod kapom nebeskom sve rađa!? O, Gospode, užasa! Nakaze dve dvostrukih glava! U Ravenu Talijsku i među lukave Mletke stiže ogromna krava! Teško Rimljankama koje se u Rimu nađu tada, a blago onim ženama koje iz njega umaknu tada! Neman je rođena iz grozne krave i opet je na zapadu užas i zemljin stres! Kraj se približava satrapijama koje drže do lažnog mira, i ljudskog glasa, a u potaji banke i nož. Na nebesima bukti zvezda repata: vidi joj se bradata glava - za jedne strašan je znak, za druge (marvu i slepaće) samo puko bapsko verovanje! O, Gospode! greši li moja duša, zapada li mi um u mrak - kad bi moglo, Gospode, da nevini ne izginu na klanicama sveta! Svi oni koji veruju u Tvoja znamenja! Da ih obiđe grozna smrt, kao što je čuma u misirskom ropstvu zaobišla domove naroda Tvog. Samo oni koji se smeju Tebi i znacima Tvojim; čudima i opomenama oni da budu hrana mačevima, i ognju, i kuga da im se useli u domove njihove i da im se zatre trag! Zar strašno dete neće biti opomena!? Dete-zmija s dva zuba u glavi; bez ruku biće i ješće strašno, a rođen biće u punoj trudnoći, i najaviće grozno derište arapski val!
Evo me, kako se u skazu vraćam, kao jelen po gorju za stadom svojim; o caru nad carevima zemaljskim je skaz ovaj.
Jaoh, strašni Rime kako se ponavljaš sudbinom svojom: čangrizavom gordošću starca il' Božjom promisli svejedno, zar kraj tvoj mora da bude takav?
I pade bludnica u duboko more te se pogasi njeno! I izađe brodovlje cara njenog (od preko debelog mora). A carev doglasnik, njemu bi iza leda, prestolje da uzme. A to bejaše onaj car što će dići kumiraj svoj u Španiji!
Tudeh, Nemčije sve, i Španci bi savez da naprave ratni - al' to će kumirskome caru bosti oči. I sav će se osvajač pretvoriti u rog na onoj zveri s deset rogova. Pa će biti, voljom Gospodnjom, rog koji je dobio oko! I skočiće na Franačku svu i na Špance. Te će biti ljudskog poklanja kao nikad do tada! O, svete, i kada pobedi franačku trojansku krv, ići će diljem po zapadu i nikoga neće biti da ga spreči. A u Španiji poklaće vojsku do dva brata! Evo ga gde jureći pravi veliki ratni savez protiv Galije i Talije - s ostrvlja dalekog dovlači trupe!
U ta vremena retki će nadci retke Knjige otvarati i videće da: mnogi hule na ono što ne znadu, a veruju u ono što je raspadljivo i hrana je crvima; i videće da su mnogi bukači i vikači, na usnama im je gordost, a za dobitak gledaju ko je ko; i videće da je taština rulje veća nego što je vasceli svet; i videće osvajača sveta kako uzima krunu carsku, krunišući se i pritvorno žudeći za mirom talijskim; i videće (oni koji znadu da gledaju) kako se car udvara rulji, kao u ložnici inočama svojim: Uz golemo trublje, roglje i talambase gleda on s visine paradu roblja kojeg odrobljava. Svo je roblje s gadnim žigovima na čelima svojim. Plače li rulja, plače i car, smeje li se rulja, smeje se i car. I videće istoga (retki koji znaju), kome je zver dala krunu, kao cara koji bi da oženi viđenu Nemicu i da time postane evropski sjedinitelj! Jedan nemački obućar sve ovo vide, al' su njegove skrite Knjige u noći crnoj razuma divljeg! Zar još ne bejaše Danilo iz Vitavare judejske, sin Savaonov, prorekao Navukodonosoru, caru vavilonskome, o onom strasnom kipu s golenima i stopalima od pleve i blata? I zar sve nije išlo nagore idući naniže od zlatne glave kipa, koja beše slika moći vavilonskoga cara? O kakvom to novom jedinstvu sveta, u ponoći ovoj, titraju redovi? Car Sunca, onaj kog nazivahu zvezdočatci, hram Suncu treba da digne u Španiji; onda kad nogom svojom stupi na špansko tle i kad nazad, preko mora, baci muslimanske horde.
Skaska o Novom Carigradu
Duša moja, kao najtužniji golub, u gvozdenom kavezu je jer će te biti i mučiti grade moj na Bosforu jošte vek i pola! Jaoh, meni, Konstantinopolje! Još će se memla na tvome sjaju držati kao guba na gubavome! A štale će ostati u tvojim crkvama - i biće mraka u tebi Ismailitskog i Agarjanskog i Persijskog; i bićeš uz pomoć papskih opačina i smrdljive Zmije vremena i pola kad se Misir digne protiv krštenih ljudi i Persije. Okrenuće Gospod lice svoje od tebe grade romejski jer svrzimantije tvoje, i raspopi, i kurvari, i novaci tvoji spram vere pravoslavne, i blagoutrobenija trbušina tvojih - sve to ispuni domove Njegove u tebi te posta kao Agaren i gore! I najposle će Gospod na te pustiti crvene vukove, s crvenim čalmama iz crvene pustinje i mnogi od njih biće s runom jagnjećim! Pustiće Gospod bankarsku ološ da iskiva sektaše da te prekrile i razbiju, kao vrč koji ne služi ničemu - i tebe i vasceli grčki svet! E, ne bi li se povratio tek da se ispuni Njegovo! Gospod će desnicom Svojom podići more; kad mora bude više dva će se mora sklopiti nad Grčkom! A onda će, preko zemlje koja bude virila iz vode, preko nje tutnjati arapsko kopito! Jer ćeš opet poverovati u čudesa gordih ostrvljana, a Njega ostaviti jer si beda duhovna, jer nećeš Duha živoga već uginulu žabu, jer su od tebe napravili misirskog majmuna pa ti se čini da je sve lakše! Toliko ne znaš, o svete pravoslavni! da će se Gospod ražgnjaviti na te i pustiće tri sablje na rod ljudski, a to će biti u ona doba: kad pravednik rekne: "Ima vraga!" - a oni mu odreknu i reknu kako je sumašivšav. Đavo će, nevidljiv u svome zlu, naučiti ljude, a oni će se gorditi da nauče množinu čuda s kojima će se bolje i lakše ubijati; a u pomoć tijem nedelima doći će kuga, kolera i druge boleščine, e ne bi l dovršile nedovršeno! Shvatićeš kasno da Đavo je lukavac stari: sve će učiniti da se Gospoda odrekne ljudskog roda - al će na te stići pomori, pokolji i gladi!
Kad se ispuni drugi vrhar godina, po roždeniju Gospodnjem, što će reći dve hiljadite, tu ublizu negde oko nje, na zemlji će zavladati carstvo đavola, kome će Gospod dati upravu nad svetom. Svi će i od svačega će se praviti oružje; svi će o miru govoriti a mira nigde biti neće! Onda će desna noga sotonina izaći iz namanastira i množina doma Gospodnjih će opusteti i čeda Njegova otići će pod zemlju. Tada će Zmiji i njezinijem šegrtima pokasti Đavo šta je novo učenje i to kako bezbožnik spravlja pakao na zemlji. Za ovim će i drugi - dva će sina satanina izroditi takva čudesa da će biti groblja ljudskoga gde god pogled baciš!
I šta još o toj pustinji da reknem, Gospode? Vijajte peščane oluje: kog vaši vetrovi zakače meso će mu od kostiju odvajati; nit u poljima ploda nit u rekama voda! Da obrnem Gromovnik, pa Lunovnik, pa Koledar, da krenem po Zodijaku (smem, ne smem po toj knjizi gatarskoj!) - hoće l biti Tvoje svetlosti za čeda Tvoja napaćena, za Srblje, o Gospode nad vojskama!? Zar samo stoji izgon i tama u Volhovniku; a u Roždaniku zar se samo rađaju žabe-krastače, i nišči, i kukuvije, i mali, i hromi, i grbavi? I kad li će to sokolov ptić, iz onogoške Veruše, zaskočiti obraćenike, unijate i gamad po Rasciji, Zeti i Travuniji, po zemlji Tvrtkovoj i svuda gde nas ima?
Hoće li se roditi, i kada, u domu neznatnom, a iz satrulog panja od lože kneževske -jedan koji će biti prav, vešt u vojkovanju, i koji će sve o dušmaninu znati?
Ostaje mi samo Vračebnik (Bože prosti one koji su ga pisali i spasi ih ognjevitog mora!), Spis iz Knjige starostavne kojoj je suđeno, iz ruke u ruku, na sedamnaest svešteničkih kolena, i sedam gonjenja, i dva ognja od letećijeh lađa, a od ruke dušmanske nema im broja, i 'iljade 'iljada skotološkog i majmunskog prezrenja i, najposle, da preživi devet svetlih, čistoobraznih vozdizanja!
Drhti glasu moj dok govoriš sinu mome koji ovo zapisuje: jer je moje breme golemo - Zapisu moj koji se nazivljaš Pandehaljev! Knjigo moja dušespasna, zečetinom obvijena, daru moj belom Vilendaru nasred Gore Svete - hoćeš l bela ikad ikom oči otvoriti? Il ćeš bela u svom jadu sagoreti? Al mi nećeš propanuti! Velika je sila Gospodnja! Najpre će ti prepis bosančicom jazijom biti sačinjen; pa od svakog zla skrivena, pod pragove od kuća metana - e da bi se sačuvala za one koji dolaze!
Telesno sam, na zemlji, po sred srede četri stote u drugoj hiljadi godina po Hristu. I piši, nemam još mnogo zemaljskog vremena piši desna ruko sina mojega! Ne drhti, ne posustaj, nek te ne ometa nevid moj; ne govori sine moj kako je prošao još jedan dan i jedna noć i kako trne plamen lojanice - jer je odmoran duh moj, a golema želja za ovim je skazom! Žuri zato škripavo pero u desnici sina moga jer su sabrani svi moji zemljani dani do svog pošljetka, i malo ih je! I znaj - nema lošijeg vremena od onog koji dolazi. Niti je jedan dan, niti noć, niti događaj kraj vremena, jer kraj vremena gde je? Ko to zna? Jedino, s mirom u duši, valja čekati drugi dolazak Gospodnji!
A kad padne Agarenska noć nad Srbljima (na jugu, sve do mora, tušta i tma Arapa!), ondakar će se u znamenje gledati i svaki znamen biće znak, ali čega? I snađi se? Kome je kakvo značenje? I piši sine Pandehaljev: Da se zna, da se zna - šta da se zna? Kakav je znak pre nego što po ovim stranama legne krvavi nemački mač i pre nego što ozvere unijati? Kakav je? A oni kad minu (videće se da su pod znakom krivog krsta bili). Pa kad inoplemenik zavlada, lukav kao sam đavo, kad podoji zelenim mlekom sluginog sluge slugu: pa se najede gladni sluga, ništak u veri, duha mračnoga, te stane vikati: Blizanci! Blizanci! Bratstvenici naši! A Srbljima ti bratstvenici skidaju meso s kostiju! A sluge, za to, dobre pare dobijaju! Kad se brat brata odrekne, a otac sinu stane nogom za vrat i kum kuma na sud izvede! Kad je kod Turčina Srbija bila veća (Srpstanom je nazivljahu), u to doba biće Beogradski pašaluk! E, kakav će biti znak za ta vremena? Perper će se praviti od 'artije i biće ga više nego zdrave vode i skoro da ništa neće vredeti; gladi će biti a drugi će hleb Gospodnji bacati, žitom će, besramnici, stoku raniti, al će njine, za to, žnjeti gladne godine i tako će im biti vraćeno po delima njihovijem! U ta vremena, kada se osili divalj narod i bude sve gore i gore - zaratiće preko našijeh glava Moskalj s Talijom; u gvozdenijem lađama nad Požeškim poljem, padaće iz nji' ljudi sagoreli i mali k'o deca, biće ljudskog mrca sagorelog s nebesa tusta i tma! I počeće, po boju tijeh vazdušnijeh lađa, sila Kruševca - al će počet u mraku! Teško sinovima onijeh koji su zadojeni zelenom mržnjom iz zelenoga mleka: pravu stranu prepoznati neće - niti glasa svoga iz davnine te će stati pred izliveno more! I pucaće na to strasno izliveno more! O, ludaja, Gospode nad vojskama, da l mogu more upucati? I zdrobiće ih to more u kome neće prepoznati glas svojih predaka i preci će u huku val mora preko nj! A retki, koji ga prepoznadu i izbegnu po pećinama, otvoriće Knjige starostavne i videće da je upisana reč mudrog do dvesta godina pre tog rata: "Idem kume, niđe sela nema, samo kamen i zelena trava," I zaplakaće pretužnih srdaca, i poželeće smrti jer će očima svojim gledati: kako ženskinje juri po gori i tu i tamo grli sagorele panjeve i viče: "Moj je!", a ono panj - u ta strasna vremena biće četrdeset devet ženskinja na muško čeljade! A one koje đavo odbi od reči proroka biće hrana pticama nebeskim, i zverima gorskim, i crvima, i mravima po urvinama i zvekarama pustoši zemaljske; pozobljaće ih dani strave do njihovog pošljetka, a kada bude vozdizanije iz mrtvijeh mnogi od njih će ustati crni kao zemlja i najcrnja noć, a drugi sivi kao najsivlje magle. Oni crni - to su plamenjači koji se za života i u svoj smrtni čas dobrovoljno predadoše ognju, odbivši Krst i večnu Pamjat, a oni sivi kojih je bezbroj, kao peska pustinjskog, to su svi oni koji za života svog behu mlaki u veri, članovi Laodikijske crkve na zemlji! Eto ti, pa izabiraj!
A i ono s Kruševcom: počeće kao jedno u tami, a biće na kraju sasvim deseto! Blago onome ko nazre, pod velom vremena, promisao Gospodnju! Svako će propištati kao ljuta guja pod kamenom i biće na mukama kao živ brav na ražnju, i govoriće: "Jaoh, meni, živim pod dvostrukom kapom! Crvena mi je čalma za vratom! Otvori se grobe mili da legnem kraj praha svojih!" Samo će retki videti, oni koji znaju da gledaju, da se to Pravoslavlje ujedinjuje, te će se zdušno moliti sili Gospodnjoj: "A sad, Savaote, pošlji ismailitske legione na one koji se drže majmunskog porekla i na njihovu čizmu, e da bi se On pojavio u srpskome rodu!" Pa, kad se mnogim slepaćima oči otvore, videće: Kako Jagnje skida kožu vuka u kog je bilo prerušeno! Kruševcu, blago sjaju tvome, lepi li te dani očekuju!
I biće što će biti, kao što je bilo ono koje je moralo biti! Da mi je samo da vidim lice onog koji će tvrditi da je od majmuna - zna li on šta će biti stotinama godina posle njegovog majmunskog života? A mudar mu je govorio: "O, Misirski majmune! Zar nije davno rečeno o Misirskoj babi. Toliko će ih biti u Rimu crnih kao crni mravi i bićeš od njih crn grade sunčani da ćeš se u svom jadu zabaviti; utuliće duh živih, a horde će lomačama osvetljavati Italiju, od mora pa do mora s obe strane čizme! Pa će preko Talije dalje - sve idući na sever - a ono što preživi sjediniće se ne bi li dalo otpor Arapu! Biće to vreme mača i jarosti, ognja i kuge; od bola će propištati čeda u majkama! Uslišiće Gospod molbe nerođenih i zgromiće, Gospod, desnicom Svojom seme aspidino - pa će ga baciti u duboke dubine pustinja odakle je izašlo! I biće pogruženih s nadom na usnama i oni će zavapiti: "Ne zamerite vi koji dolazite iza nas, od naših belih pčela biće pčele, jer se jedva održasmo kakav nam je bio jaram gospodara našijeh!" Pavle će se javiti, onaj prvi bio je iz Tarza, a ovaj će biti sa zapadnih strana - na Istoku, s ikone, svetli se njegov lik!
Uzvisićeš se uzvišeniče u najcrnja vremena, u one dane kad svi ljubevići postanu svi mrzevići! Šesnaesticom na samome kraju brojaće ta godina kad stupiš jakom nogom na prestolje, a broj pedeset i sedam biće na kraju one godina kad prestolje i svu vlast napustiš ti! Lažni crnorizac, za koga radi? taj podmukli kučkin sin, u rukavu crne rize prerušen skot krije bodež! Vidim: u onaj prokleti smrtni čas kad car iz hrama Gospodnjeg ishodi - na nj s bodežom sručiće se on! O, care! Četrdeset godina kad se navrši slavne tvoje vladavine, Pobedniče ismailitskih hordi i legiona!, gde god se nađeš, nek te drži oprez pri svakom izlaženju iz doma Gospodnjeg! Vaj! ako ovaj glas, duboko vo vremenija onih koji, kao more, tek će da doteku - znaj, laskavce i svu trbatu uš podalje od sebe drži i znaj, čuvaj se razuma hudog vere!
Za četrdeset godina tvoje vladavine brojaće sva Istorija tvoja znamenje: sav Romejski istok (gde je turčija nekada bila) gle, ponovo u znaku Krsta! Blago onome, u te dane, jer će slušati i gledati izabranika Gospodnjeg!
Pre nego što do slave dođeš, ratne te bure čeka val: Prvo ćeš logoriti u Solunu u kome će velika radost da zavlada, jer ćeš pod njim tući svoju odsudnu zapadnu bitku! Pred ogromnom srećom patnju narod solunski zaboravlja - nikome neće padati na pamet zemljine kore tresak, niti pak ono kad gore dođu tamo gde je nekad bila voda, a dno vodeno postane ćuvik! Terajuć Misirca, Jedrene će gladi dopadnuti. "Evo" - povikaće mnogi, "koji je Carigrad uzeo na prepad i od njega napravio svačiju i ničiju varoš!" - A Meka postaje prestonica Ismailova - i sve dok ne bude tako svetski se mir utvrditi neće. Pre nego žar bitke sa zapadnih premesti se strana, pomazanik Gospodnji, onaj koji jedini je poslušnik, kako veli Danilo, slavnog puta svog života u Bitiniji prvi će ispit imati. U dalekim, vrelim vetrom sprženim predelima, kao u paklu gde kozji rog samo se vidi, tamo gde reka Araks teče s Ismailom krvav desiće se boj. Oko Carigrada kad njegove vojske naprave zaokruženje - Perint i Trapezunt biće strašna mesta krvavoga boja!
U nekoliko dobijenih bojeva, oko Carigrada, bela vojska Istoka polagaće pravo da ude u njega. Kako je Ismail teran iz Evrope, za njim u poteru daće se tudeški car. Tušta i tma je tudeškog oružja leglo oko Carigrada. Okolna brda biće pritisnuta vazdušnim lađama i krilatim topovima. Sila od usidrenog oružja preti da opali na presvetu Sofiju, jer je lutoransko oružje dahom sataninim zadojeno! Kad svu tu silu Turčin vide - ruku mira ponudiće istočnome jarostivom caru: pa će sačiniti ugovor da zajedno udare na Tudeha! Tako i bi - ispašće spas za Carigrad. I svak pošten u srcu svome, a slab u veri, uskliknuće: "Osana!"
Već stotinama godina ovaj ulazak hristijana u Carigrad leži zapisan, a mi prebedni nismo verovali' - pak će uzeti svetogorske listine, vo vremenija onoga, i čitati rađajući kao sove od stida:
" ...I Jastreb istočniji nadača sve. Pak kad se on pojavi i dođe da uzme carstvo, potrčaše ostali narodi te uzeše listine starostavne i upitahu popove: gde je naslednik?" I glas im dođe da je u Vinogradu. Čuvši to, ostala carstva pođoše k njemu i upitaše ga:
"Povježd nam ime tvoje kako zoveš se?"
Naslednik carstva im odgovori: "Az jesm ubogi, ubožajiš Jovan. Nekogda beh gosudar i priđoh da bljudu Vinograd!"
***
Gospode! kakva li će poklanja i topovskog mesa biti kod carske Vijene i bosanske Banja Luke; ništa manja od one kod Carigrada! Na putu od Vijene do Konstantingrada ratni požar vodi preko Hercegovine i Maćedonije; i ugledaće Ovče polje strašnu zmiju kad nalegne na nj! I kraj Jedrenu stići će - kostur čovečiji, kleptavih i gladnih udova biće jedini drug! Na "Ćemovsko polje vojske kad zakrve biće to nazvano bitkom za Ežderska vrata i tom bitkom biće rešena Srbaljska tajna! U tom strašnom boju (koji će rešavati sudbinu mnogih) krvavi potoci orgati će kamenje konju do sedla a jahaču do bedra. Potučeni Tudeh, i svi Lutorani, uzmaći će pred belim perjanicima ka Onogoštu, te će se tu razdvojiti na dvoje. Na Crkvine, mesto u Gackom, proliće se tolika ljudska krv od koje će krvavi potoci snositi šljemove i kabanice u Rasćeliću - a eno je sad gde teče bistra i brza, između Gacka i Nevesinja, i ne do ti Bog da živiš u ta vremena kad bude krvava konjica do sapi! Bela vojska, ispod Istoka, s perjanicama za kapama i pred njom car Mihailo iskrcaće se na Metkoviće pa će odatle poći uz Hercegovinu. Pomazaniče Gospodnji! Znaj, Popovo polje biće mesto boja! Lutoranska vojska dočekaće te između dve gvozdene guje! I videćeš svojim očima: krvavi će potoci provreti niz Popovo! Neka duh tvoj zna za to mesto, jer rat dobija onaj ko zna tačni raspored snaga, onaj kome ova veština nije strana! Evo, na planinu Volujak stiže stara druga rata i krvštine: glad joj je ime; sva je odrpana, kleptavih udova ljudima stari je znak.
A kad na carigradski presto sedne car belih ljudi i kad se njegova reč sasluša u celom svetu eto i mira vascelom ljudskom rodu, blagodeti i veselja. I od tog doba prestaće ratovi! Sve ono što čovek samo poželeti može od Boga zavladaće u obnovljenoj Dušaniji, kao i u preporođenoj Turćiji! Blago tebi Carigrade, Konstantinov grade! Kakva li te lepota čeka! Blago onim nogama koje budu hodile po tebi, i onim očima koje budu gledale sjaj tvojih kubeta, i uhu koje će slušati zvona svete Sofije! Drhtaće zemlja Devojke zbog tvoga Orla - jer kozji loj u tebi mračna će biti senka svih dana prošlih!
I lako ti je sad narode u obnovljenoj Dušaniji živeti i u vremenima kada se združiše narodi u Carigradu svačijem a ničijem; i lasno ti je sada vikati: "Ustanite mrtvi da vidite kako je lep ovaj život!"
Al u ona vremena kad se istrebi narod iz gora i sela; kada nesta vode i kada se opasne boleščine nastaniše na dnu rečnih korita. U ona doba kad se đavo useli u čoveka i ovaj digne ruku na sebe tako što pojede komad mesa živinskog il plod voćkin. E, u ta doba kad opijumčarski perčin zavlada, za žuto dugme će se ubijati misleći da je dukat, a dukata neće biti ni za leka, samo para bela ko krljušt riblja; i gaziće se nogama takva para, a ljude će biti stid da je podignu sa zemlje. Pozivaće živi mrtve da s njima zbore, pa i to neće vredeti jer će ohladiti i zalediti duša čovečija za Bogom. Ublizu toga - nad svetom pada tama tri dana i tri noći. A kada se razdani Srbija će biti manja nego što je ikada bila - i ješće se mesa srpskoga na sve strane jer će mu cena biti nikakva, a brat će brata samo da ima. Udariće takva mrzija u narodu da će od stida ljudskoga zemlja roptati! I da mrtvi ustanu mislili bi da su živi gomila ludih koja do pola dana očajava i ništa nema, a od pola dana peva i slavi čovečije rasulo!
Dojadiće Gospodu molitve sveca srbaljskog, po kome su oni prozvani Savljani; i namestiće Gospod strašne bojeve i krvoliptanja kod Ćesar-grada i Carigrada. I staviće desnica Njegova da bitka za Ežder bude ključ Srbaljskog opstanka i da se to rodi iz krvi ljudske na Ćemovskom polju! Kad padne Ćesar-grad ode Srbalj po poslednju kuću koja je njegova! Videće Srbo ko mu je prijatelj kad mu vojske legnu mesecima u Višegradu i okolo Drine, pa ni tamo pa ni vamo, pa će se, iz toga, uveriti sve Pravoslavno što je promisao Gospodnja. I povikaće mnogi: "Gle!, pre Eždera, i stajanja Višegradskog, rat počešće bogomrsci, a završi se svetlim carevima!"
Utom će se otkriti tajna Kruševca! A kako se zida glavni grad? I na kakvim se rekama postavlja? Da li su glavni putevi preko njega? I je li on prečica k svojim karaulama? A kad Kruševac bude glavni, Trakija i Nemčija biće blizu!
Lep li si Kruševcu i kad nisi prestonica! Ne plač kad ti bude najteže - već kalemi vinovu lozicu svako bure na trista godina! Ne zaboravi ružine kaleme da se kite svati i svečari kad zasije Sunce nama jarko!
U zle dane: iz doma neznatnog, poreklom od starine od onih iz kurvarske i rasipne lože - pred njega kad stane odrpan čudak, ko frulaš s Goča, treba da zna da je to Gospod prvo našo slepca pa mu posle dao za sveca. I kad taj, odrpani s Goča, na svojoj fruli zasvira:
"Šta čekaš sad, kad vodiš vojnu naroda svog, na zmijinji zub dva put stavljenog!? Zar ne vidiš da si živ klan nedoklan; živ dran neodran; živ pečen nedopečen!"
Po golom drinskom brdu, okolo Višegrada, kad bude danima curila kiša - na njegov usklik pred jeznim piskom frule i glasa tog, pogleda iz ogromnih plavih vodnjikavih zenica s crvenim podlivima beonjača kao u kože nestaće odrpanog s Goča kao da je sen!
U tu noć, kraj vatri legiona svog, pričaće o tom s frulom, španj što je il pola ženskog; među prostom vojskom tražeći sebi tumača za reči Gočkog frulaša. Odgovor daće mu jedan iz brdskih kuća, u blizini vojenog položaja njegovog - od dobrih ljudi, ostali Muhamedanac veštinom drevnom (onom koju znadoh s braćom mojom) bacanjem žrebija; jak će to biti protivnik džinova i samo mu slepac neće verovati. Teško nauku njegovom kad mu okovanim umom zakovitla bura: da se zna, a šta da se zna; Neba bejaše, a zemlje ne bejaše, puta bejaše, a sela ne bejaše. Tvrd grad i bez zidina, ukopaj se i čekaj! Nad glavom dušmanina kad se zbije tresak bićeš na valu plemena svog!
I sve ako ti pogodi, taj Turčin što turski ne zna da zbori, hoćeš li poverovati? Te s mirom pustiti prozorljivce i bogoljubce? Il ćeš njima puniti tamnice? Samo da znaš - ima jedan Nazerećenin koji o tebi vodi računa, kod Njega u Njegovoj tamnici svaki je zločinac sa Starom Zmijom, na hiljadu godina! Al' mudrosti makar malo imaj: zar nisi porekla takvog zahvaljujući veri pradedova?
Gospodaru Kruševca! Slično ovom saznanju očekujete znaj kad ti dobri Muhamedanac otkrije veo tajne sa života tvog! Dvojicu u sebi moraš da spojiš: jednog cara u opancima, niz Lim što se spuštao do onih strana, davno pre života pradedova tvojih, i drugog što je mitom oslobađo Otačestvo svoje! Oprez nek te krasi i tanan glas, u ljutoj borbi žustrina medveda i lisičja krasota - ujedinjenje pravoslavnog tvog života je znak, a u čaju od gorskog bilja leži tvoj spas!
***
U napasti očnoj, u njenoj tmini i mraku, svoj jadovni Zapis izgovorih sinu svojemu; a ovaj ispisa Knjigu moju, pod krovom moje kuće ukraj Crnog Jezera, u Otoci - leta 1350- tog po Hristu, meseca Ilinštaka u njegov sedmi dan.
Nek se zna - da će glupost uvek govoriti: to je staro doba, a ovo je novo. Al' to će biti laž u neznanju! Jer celomudreni znaju: da nema staroga i novoga, i da sve hodi prema pošljetku na Trokrsnoj Planini, koju još nazivlju Trojičinom ili Atosom - gde će Gospod spasiti poslednje hrišćane.
A ja, pred Bogom ubogi Pandehalj i rab Njegov, iznova bi pristao na svoj pečalni život - hiljadu godina po padu Konstantinopolja da se opet stvorim; jal kao pero u pisarevoj ruci i da kapljem srcem svojim i jednako da pišem. Da pišem.
I neka me neko (onaj ko ovo pročita) pomene u molitvama svojim. On mene, a drugi će njega.
Zduhe Svetla i Zduhe Tame
S treskom se vrata otvoriše na mome Bunaru. Pogledah, a ono: nasred neba bejaše užareni mesec, oblaci se valjahu preko njega, a modra nebesa, tamna kao čivit, izbijahu tu i tamo ispod tmastih valova oblačine. Potom mi se ukaza prilika na pragu krovinjare; beše strašna u svom izgledu, no nešto me snažno održa u uverenju kako njena blizina nosi toplinu i da je moja Tajna, u prisustvu tog bića, pred razrešenjem. Bio je ogrnut belom janjetinom sjajnom i blještavom kao da je od srebra; sjaktavom kao da je bila zasuta prahom božjim sa zvezda, i beše duge bele kose do pojasa, i zenice mu behu bele kao mleko - i ja shvatih da je ova prilika slepa, a potom ugledah u njegovoj šaci pisarski kalem, te pomislih: Ovo je zasigurno Pandehalj, a drugi ko bi?
- Niđe nećeš hodit, a hodićeš. Ništa nećeš videt, a videćeš - reče mi taj, za kog bejah siguran da je Pandehalj.
- Kako? - promucah.
- Ti si i ključ i katanac! Otključaj!
I stvarno, šta to čitah do malopre svojim očima? I bi još preda mnom što ne pročitah (ili ne stigoh ili ne vidoh?), ali redovi tog ispisa titrahu i behu nekako magleni pred mojim pogledom.
- Zašto mi se ne da da vidim!? - uzviknuh bolno.
- Videćeš i to. Dok ne otključaš samo si primišlju u dva vremena. Kol'ko imaš ključa tol'ko ćeš steći vremena. Onome ko svoje nebo nosi na tri prsta on i otključava ovakve Tajne - kaza mi starac svetlog lika.
U tom ti se času, onaj starac pomeri s vrata i tri nakaze uletoše unutra. Behu veličine, ne veće od mačaka i imahu ljudske glave i po jednu ruku čovečiju; i svo troje behu hromi, u jednog drvena noga po kojoj plazahu crvi golemi, gliste i svakojaka lepljiva gamad, i nakaze imahu mala crna krilca sparušena kao da su ošurena i puna gnoja, a behu psoglavi, ali i mačijih glava i ptičijih, i ispuštahu iz usnih šupljina krike slične ljudskim glasovima, ali je to isto tako naličilo na pištanje i šištanje gmazova, štektanju lisice i kričanju ptica. Obletahu oko me i ja očas bih u goloj vodi, dok jedna od nakaza ne dograbi dlakavom šapom i sasušenom ljudskom rukom, ne većom od dečije, moju bošču sa stola i izvadi ogledalo koje dobih još na Kufi. Zatim čuh glas starca svetloga lika:
- Ne boj se, sine. To su anđeli srpskog zla. Ali u večnosti vrgnuti pod Savinu palicu. I koji su kao ljudi, kao vukovi i kao ptice. Al' su ovi najgori i najcrnji, zato su tak'i. Zduhe zla i mraka, glasnici Ada, ćopavog boga koji se sveti Srbima zato što ih je Sava priveo Hristu. U ovaj čas ja ih vodim, pošto si na srpskoj zemlji ukraj reke koja se zove Drina, izvadiše tvoje romejsko ogledalo da vidiš ono što se nazivlje dobom oko druge vrhar godine po rođenju Gospodnjem!
To izrekavši: nestade onoga starca, svetlog lika, za kog držah da je Pandehalj, ali isto tako i onih strašnih nakaza. Ja se nadnesoh nad staklenom površinom ogledala - al' u njemu ne beše lika moga!
***
Videh nešto kao svetlu kutiju u kojoj je trepereo prizor ispunjen ljudima i predelima i u mah se setih sokoćala.
"Povodanj velika pa krv, sve će se ovo zbiti do konca ovoga leta" - kaza nekakva starina iz ogledala, okružena ovcama, negde u nekoj planini. Potom ugledah (u onoj svetloj kutiji) čoveka zavaljenog u stolicu, među množinom crnogaćih ljudi u velikoj dvorani, dok je napolju svitalo. Čovek koji je sedeo zavaljen u stolici upadao je u oči jer je vrteo lančić u jednoj ruci i bilo je očigledno, mada mnogi to nisu primećivali, da je tim gestom pretio i ucenjivao drugog čoveka koji je bio izdignut iza anvona ili govornice. Zagledavši se malo bolje videh da je to razgovor gluvih i da tu niko nikoga ne sluša; ljudi behu umorni i pospani, a san su razbijali tako što su listali bele listine pred sobom. Onda pogledah bolje onog s lančićem te spazih da taj čovek ima dopola ljudsku glavu a od pola zmijsku i kako se oblizuje tankim račvastim jezikom, dok mu na licu lebdi isceren gadan osmeh; bilo je nečega na tom njegovom licu što me je neodoljivo podsećalo na Gonzaga, tog poslanika pakla kod nas u Kufi. Potom je odnekud (a da niko od one množine ljudi nije ni primetio) iskrsnula devojka sva od kamena, oko čela krunata i s upaljenim lučem u ruci. Prišavši onom čoveku-zmiji ote mu lančić iz ruke, rekavši:
"Kod nas svaki šegrt zna, da kad jedna karika popusti za to je kriv slab, a slab je otkriven" - reče, pa izađe iz one dvorane ne dodirnuvši veliki crveni sag. A onaj stade da se smanjuje u stolici kao da se topio u njoj, sve crnji i manji.
"Teofile!" - dopre mi glas do uha. "Ovaj će dobiti rakonju!" Učini mi se da je to glas iz dubokih daljina Šaena Der Hranda, ali je to isto tako mogao biti i eho glasova Sava i Đermaka, Miloša i Mitra ili glas Pandehaljev?
***
Romejsko ogledalo stamni se kao noć, ali je glas dopirao iz njega: "Pustinožitelj i kao zatvorenik sam, mučilo u Srbiji mučilnici jer, ko god stigne u njoj se pita: tati i lupeži; hajduci i kesaroši za vid njezin šetaju po njezinijem vinogradima i beru ih ko stigne, i otimlje je kom se ushte, i niko nikom ne polaže računa za ta dela ruku svojih i to poganstvo tako traje godinama! I nema ko nije nasrnuo na dobra njena kao pacov na lešinu! Vidim ga, lažan mu mir na usnama, niko je i ništa od nikoga i ničega. Upriličio se kao beli golub mira, a zmija je opaka, od rase je banatskog prevrtača i nema Agara i Tatara koji bi se nosio s njime u otimlju tuđeg! Sedi u prečanskom bircuzu, žestoko piće s Ostrvlja curi mu niz nos, jednu od tri Srbije pravi, tri masne i lojave karte iz rukava vadi dok mu mađarski cigani na ogromno, svinjsko uvo sviraju tri puta bi srpska creva da obmota oko motovila za svoja tri Tamna Vilajeta; za Ugre i Papke, i za sluge njegove da što više bude mesta! Al' će šljamuru pijanu prvo familija ispljuvati pa narod, jer su sveti izmolili Gospoda i Gospod je poslao srpskog lavića na nj da ga izjede, al' sve lagano savijaće se kao trsika i ondakar će umirati lagašno!"
I opet zasija ogledalo preda mnom i ja videh kako množina naroda iznosi kovčeg a kovčeg blješti kao biser; i sav taj narod s tijem kovčegom ide u ophod oko razrušene crkve s đekojim zidom, i zdekojom ikonom, i zdekojim likom svetitelja iskopanih očiju, unakaženog lika - al' se iz te razrušene crkve čuje silan bruj nebeske muzike toliko divotne i moćne da su to mogli biti samo glasovi anđela: Ovo su poklana srpska novorođenčad iznad jama od krvavih Papkara!" - čuh glas odnekud. Potom ugledah kako sjakti sjajem iz one ruševne crkve; i gde koji od onog naroda prilazi onome ruševnom zidu i pruža ruke grejući se, jer rekao bih po onoj tami i vetru i noći okolo onoga naroda da je studen i dažd, te da je ledena pustoš pritisla onaj rod: "A ovo je krv nerođenih, iskopanih kamama iz utroba srpskih majki i vapi pred Gospodom za svoj rasuti rod i traži opomenu za zle koji ih prebrojavaju čineći ruglo od njihove žrtve! Sad greje ta nerođena krv svoj samotan i opkoljen narod, u ime Svete Trojice, a kad se izlije pred prestolje Gospodnje zatrubiće četvrti anđeo!" - dopade onaj isti glas do mene. I ukaza mi se jama u nepreglednoj kamenoj pustoši; i iz te jame izbi stub svetlosti bele kao mleko i ukaza se lik žene sjajan kao sunce, a odnekud dotrčaše deca, i pokloni se ona nejač divnom liku ženinom. Ne potraja dugo taj divotni prizor, za dekik il' dva, iz one kamene pustoši izroniše nekakve mračne kukuvije, i nakupi ih se množina tamnih senki koje otvoriše trgovine oko one jame: od cekina tri, od dinara sto; kese im s talirima vidim, al' im lica ne sagledah: "A ovo su jamari, i kurvini kesaroši, čeda aspidina koja ne spoznaše Majku sve poklane dece! I sada trgovinu prave oko nje!"
Potom nesta prizora iz onog kamenjara i utihnu onaj glas - a ja, u svom romejskom ogledalu s Kufe, nanovo ugledah prizor oko one mučene crkovne rujine, a onaj glas me i ovog puta ne ostavi na miru i čuh gde mi reče: "Razrušena crkva, to je pobijeni i poklani narod od dušmana čije poglavice nose toga čiji vrhovi prkose nebesima kao čeljust zmijinja i na njima stoji broj a taj broj je broj Velike Zveri i jeste šestotina šezdeset i šest! A kovčeg sija kao biser jer je u njemu netruležno telo svetiteljevo koje, dok bi na zemlji, izdrža svojom vrlinom nalet vražijeg Agara i ode u Večnost!"
Na moju polzu ushte Sila i ja u ovom prizoru Blagoloznog i Blagopodatljivog videh dela smutnoeg i nestroenijeg vremena: U noći mračnoj, rastrojstva punoj, pojac je crveni pop, sred pustog sela zdravicu drži Srbiji što nikad nije bila manja! A sve pisa neznatni dijak Teofil kraj drhtavog voštanog plama. Odavno zemljom ne hode Stric i Sinovac, a od drugog Strica sinovac, što Krstiteljevo ime nosi, jedini nad kad u Srbiji duhovna vlada glad! On, lika svetlog, s monaštvom koliko prstiju pet i s narodom u Srbiji večni dom monahu Tadiji gradi!
"A sad ćeš videt kako se prizivlje Ismailit i daj sveti Bože, da budu na zemlji, tu gde si ti sada, zajedan ljudski život i dva, daj Bože!"
Prepoznadoh glas, al' mu lika ne videh u mom ogledalu - bio je to Pandehaljev glas. I, stvarno, ugledah manastir visoko u planini, visoko gore nebu pod oblacima beše njegovo kube i potom se pojaviše aramejska slova na vratima njegove priprate, i ja pročitah: "Ovo je Ostroški manastir čudotvorca Vasilija. Jeo je u istini kao Jovan u pustinji. Sveti za života, živ i u smrti telesnoj!" Utom se stazom ka manastiru pojaviše mračne spodobije. Nemahu lica do grdnih rana do rane, a kroz rane behu im provučeni tanki metalni špicevi!? A zenice njihove behu sjajne od zla pune besa vražijeg i ispuštahu glasove huka kao da su sam đavo iz misirskih pustinja! Pa ušavš u manastirsku portu naopako svezaše ovna i uhvatiše se u kolo oko mučene životinje, pa je najposle stadoše buraziti dugim noževima dok je nesrećna marva roptala krvlju, a ispod njihovijeh zelenih anterija proviriše čupavi volujski repovi a oni jednako hukaše i arlaukaše. I u tom se stamni; i nasta takva tmica svuda oko belog manastira i udari takav dažd od koga se navuče golema i grdna oblačina. Potom ona tmica, kao da dobi noge, kao da je živa voda stade da nasrće na manastir, al' se belina manastira ne da! I tako jedan čas i dva, i više - onda izbi krv iz zemlje oko manastirskog praga i krete u manastir! Al' s vrata manastirskijeh udari plav oganj kao nebesa te sažeže onu krv! I ja videh: nekakvu silnu brdesiju, sve planinu do planine, i reke nekolike, i nebesa - i sve to bi zeleno kao jed, i još zelenije! A u daljini, na tim silnijem zelenijem rubovima videh tuštu i tmu crnijeh čalmi; izranjahu i izranjahu i nemade kraja ni početka!
"Doći će do pod sami Ostrog, ali Ostrog neće pasti." - Kad pogledah, a tamo, iz romejskog ogledala gledaju u mene Sev i Đermak i još jedan beo kao ovca i ja shvatih: behu to Miloš i Mitar i sa njima Pandehalj.
"Evo nas" - prozbori Miloš. "Mi znamo sva vremena srbaljska. Doći će opet, a ti gledaj kad ti je dato! U njemu ćeš sagledati najgore bez kog nema najboljeg!" to izrekavši, nesta sve trojice.

***
Stresoh se od umora. Vatra na ognjištu buše utrnula. Ustadoh te raspretoh žar navukavši cepilo na nj. Iz pepela izvadih nekoliko pečenih krompira. Ostalo mi je još koliko u šaku. Čudo nema nikog da naiđe s kontumaka? pomislih. Ostao sam bez hrane, a Seva i Đermaka nema da dođu po mene? Toliki dani i nedelje u samoći, krajnje je vreme da se neko, bilo ko, pojavi ovde, kod mene u Bunaru. Od telesnog umora dolazi snoviđenje - mene senke samo posećuju u ovoj pustoši, pomislih i pogled mi pade na drvenu rezu koja je mirovala položena u zaklopu vrata. I, u tom trenu začuh kako neko udari snažno s druge strane.
- Ko je? - viknuh, i istog momenta shvatih da sam grdno pogrešio. Nikom se ne odazivaj, dok mu telo ne vidiš, znala je često da ponavlja Sirarpa Melikijan, noću posle harise kada su se, najčešće, događala tiha tajanstvena lupkanja u zidovima naše kuće na Kufi. Sve je govorilo, u meni, da nipošto ne otvaram vrata, ali me je nekakva čudna i bezrazložna ljubopitljivost prosto vukla ka njima. Zaklop škripnu, reza se podiže i ja se nađoh na pragu svog Bunara.
Napolju beše osvetak, ali je to isto mogao biti i suton; beše studeno i magla se cedila u pramenju niz crne i gole grane obližnje bukve. Unaokolo po retkom, pocrnelom žbunju beznadno su visili satruli ostaci lišća prekriveni belinom inja. Bilo je mračno, ali ne toliko da ne primetih nešto što za mojih retkih izlazaka nikada do tada nisam video u blizini svoje krovinjare. U onoj pomrčini nazreh nekakve zidanice!? Zakoračih korak dva i pažljivo se zagledah: nije bilo sumnje, dobro sam video, bile su to zidanice ne veće od ove moje čatmare!? Međutim, istog trena bio sam svestan da samo vidim krovove tih potleuša; privikavši oko na slabu vidljivost, ugledah okolo tih čatmara zidove od naređanog kamena!? Odakle ovde ove kuće ograđene zidovima, tolike dane i mesece sam ovde i nikada ih nisam video? Još uvek nisam verovao svojim očima - krenuo sam u pravcu tih visokih kamenih ograda. Stao sam kao ukopan posle nekoliko koraka. Tanki minaret, kao rog, štrčao je u tamno bezvidelno nebo! Obuzela me je beskrajna tuga i samoća - nemoguće! pomislih da me je neko, zajedno s mojim Bunarom, preneo negde na istok, u neku mračnu i tamnu ismailitsku provinciju, u nekakav agarenski Tamni Vilajet? Taj koji je to učinio (a da ja nisam primetio) mora da je moćan, toliko moćan kao sam đavo! Taj me nije pitao da li pristajem, niti sam pak osetio da sam preseljen pod senku minareta!? Bio sam osuđen da posmatram mračni rog kao čudo izniklo za jednu noć pred svojim očima! Ipak, bunio se razum u meni, mora da su vlasnici ovih krovinjara ovaj pusti kraj naselili, a da ja to nisam primetio? Ali, kako? Kada? U koje doba? Izvor je tu u blizini i ja, idući po vodi, morao bih spaziti ovaj prizor koji sada gledam i u koji nikako da poverujem! Utom se pomeriše nekakve prilike u dnu onih kamenih ograda? Upreh pogledom i spazih nekoliko sitnih dečijih glavica koje su me posmatrale (barem mi se u prvi mah tako činilo) radoznalo. Spazih da su im sitna izgladnela tela bila ogrnuta dronjcima, a lica bleda i prljava. Deca su čučala u gomili drhteći od studi. Od iznenađenja nisam mogao da se pomerim s mesta; gledali smo se tako ćuteći - ja i ta deca. To je trajalo sve do onog momenta kada osetih njihovo prisustvo svuda oko sebe - izlazili su čučeći iza onog retkog žbunja, usjaktalih sitnih zenica kao u glodara; bio je to sjaj zenica pun mržnje i straha kao u gladne, ranjene zveri. Od te siline koja je izbijala iz njihovih malih, sitnih očiju - ustuknuh u strahu. Išli su lagano prema meni ispomažući se rukama, nekolicina ih se pridizala; bilo ih je bosih dok su im dronjci lepršali oko mršavih i malih tela. Brzo se okretoh i žurno krenuh nazad k Bunaru. Osećao sam: ako mi prepreče put - gotov sam! Na pragu Bunara odahnuh punim plućima, osećao sam zadovoljstvo uspevši da umaknem tim malim, gadnim stvorenjima. Osvrnuh se iza sebe u mrak: ništa nisam video!? Kakav đavolji privid, prošaptah sebi u bradu, mora da je Karakon tu negde, u blizini! Ali, tog istog trena sasvim jasno zazvoni Šaenov glas u mojim ušima: "Zar se Spis ostavlja sam!" Ščepa me očaj, izašavši zaboravio sam da zatvorim vrata! Kroz odškrinuta vrata nazirao se slab odsjaj s ognjišta, gurnuh ih i uđoh unutra. Kakvo olakšanje! Spis je ležao na stolu netaknut, tamo gde sam ga i ostavio; lojanica je čkiljila slabom svetlošću, a u staklu romejskog ogledala videla se prašnjava, puna paučine tavanica mog Bunara, moga mesta za Rađanje u Dan. Nije li vreme da legnem? pomislih setivši se prizora kojeg sam doživeo izašavši napolje. No, tog trenutka začuh udarac o vrata. Pretrnuh. Potom se, jedan za drugim, udarci umnožiše sručivši se o njih!
- Kamenuju kuću. Tako počinju sva svoja zla.
Hladan znoj mi kliznu niz kičmu. Još neko je bio pored mene u Bunaru, neko kog nisam primetio ušavši unutra? Lagano, ovlaš, pogledah preko ramena. U samom uglu, u tamnoj senci ognjišta, sedela je žena mladih godina. Bila je šćućurena s bradom na kolenima i rukama kojim je obgrlila noge!? Halmerija! htedoh da viknem od sreće, no, istog trena postadoh svestan da to nije Halmerija-riba, već žena koju sam negde video? Srbica!? Pa to je ona čobanica koju pređe videh s ona tri jagnjeta koja se, u prebrojavanju, umnožavaju i ima ih kao stado!? Samo, šta je to s njom, razmišljah tresući se od iznenađenja. Ona njezina nekadašnja lepa bela haljina u kojoj sam je video, sada je bila razdrta, a venčići cveća pokidani, po lepim belim rukama videli su se, krvlju podliveni, tragovi uboja, a kosa joj beše sva u neredu, potkraćena i ne onako duga, sjajna i lepa kao nekada!
- Srbice - jedva izustih - ti li si?
- Da - kaza jedva čujno, zenica pretužnih i plavih kao nebesa iznad Kufe, a dubokih kao mora kojima sam doplovio dovde. Zbog onog tračka tuge koju spazih u njenom smešku zahvati me huk besa, stala je da kulja nekakva sila, s krvlju, odozdo, kao iz zemlje, prema mozgu - sav sam goreo; glas mi se gubio još u grlu, bes me je zaslepeo, vid mi je zasula koprena od koje sam se preznojavao, mucao sam reči čiji smisao ni sam nisam shvatao!
- Polako, Teofilo, polako. Zmije su to i vrani gavrani. Krv i zemlja. Prvo isturaju decu. Treba videti da li tu ludost s decom rade što ne znaju, usled gladi i nemaštine, il što misle da će ih to najmanje stajati? A ti ne diraj u dečiju krv! Ko u to dirne gubi pravo na postojanje! Deca su kao anđeli! - reče Srbica, s onim pretužnim smeškom na usnama. Nisam mogao da izdržim taj njen smešak; nisam mogao da ga gledam.
- Ko? Ko su oni? - prokrkljalo je iz moga grla pitanje.
- Divlji, nepoznat narod. Pokušali su da me napastvuju. Kuća u kojoj živim okružena je smradom njihovih ruku koji se diže do nebesa - kaza zvonkim glasom, ali joj je i dalje iz zenica izbijala tuga. Okretao sam se izbezumljeno oko sebe, tražeći nešto, komad drveta, bilo šta s čime bih izašao pred tu gamad.
- Ne! - uzviknu ona. - Mene će spasti onaj koji tek treba da dođe! Kamen na kamenu od njih neće ostati a oni koji ostanu, u ona doba, klaće nevin porod, onoga naroda zbog grehova predaka njegovih, za ove opačine divljeg naroda u kojima ih bodre da mi zlo čine i na dušu staju. E, onda posle Talijskih ratova i za obale Jadrana, posle pomračenja od silnog muslimanskog brodovlja kad se opet bude videla plavet morska - e, tada ću ti biti najlepša, onda kad se budem ogledala na Otrantskoj kapiji! Pitaću ih tada, ako ih bude bilo, behu li romejske vere kad bi Raban od semana Krojinog i njegova Pilota oba? Ko bi ono između Drača i Valone, je l to beše Karlo Topija? e i za njegovu crkvu koju podiže za prah svoj Sin Din, što se zove, pa ako joj temelja ne bude sabiću ih žive na sedam kolena pod zemlju da ih nađu! Za Danj i Sat tvrde oko Skadra Arbanasa Ko je Zakarije i za znak na njegovom grobu da mi ga pokažu, jer je bio Nazarećaninov, išten fe i plak, pa ako ga ne poznadu sažešću im Malesiju lojavu da sagori do temelja: jer su zaboravili Androniku, Ljubu Đorđa Kastriota i njegova sina Dona, i Niketu Topiju i svoje pređe Himare i njihov Znak, koji je tu bio pre Mehmeda Osvajača! Za Ivana Kastriota, unuka bojara Branila od Janjine, i za njegove povelje Hilandaru i za to ću ih priupitati, pa ako li ih ne poznadu neka se živi zakopaju u one crkvine što su od crkava napravili, neka živi uđu u one gomile gde je prah i kost hrišćanska i koje im sada čobani raskopavaju! Za Berat u kome je negda bilo svetilo zografsko, pa za Minin Kostur i za beli Skadar na Bojani ko li ga zida i čiji je bio glavni grad - a zbog njega ću zaratiti! Kad im je krv svetinja, a stalno je nevinu prosiplju; pitaću ih čija nana crnu vunu prede? A to će biti onda kad se izlije Pravoslavno more! Oganj, od kog će spavati vojske, kad na Tuzi spustim, pitaću ih za dom Š Mili između Tuzi i Dečića, gde mu se trag ne zna, a groblja lepo uređena u kom papak za leš svoj brine, zbog toga ću sve do Fisona da grejem i žežem! Zar Ona, na čiji pomen Imena, drhte legioni zla i trese se Ad - da u pustom mestu, "Ćaf Kiša što se zove na putu za Hote, pusta i puna zverova da bude!?
Zar za koze i čobane Špija Kraljić da vam služi kao zaklon od dažda i studi? Ah, Hoti, Hoti -premeriću vas žarnijem verigama, a duše vam neće viđet Š Milijevog kantara, sedamdeset i sedam dana pustiću oganj sve od reke Maće, podno Lješa, pa sve na sever do Onogošta, goreće cela Malesija a Tuzima će biti ponajžešće kad ognjem stupim na Ćemovsko polje; sedamdeset i sedam dana biće više mrca nego stenja i kamenja, jer ste Hoti, na tom mestu, sedamdeset i sedmi narod po redu, a kad kaznih onaj stari narod, koji bi pre vas i koji me drža, a što ne bi vas? Kad vam pustim, iz pustinja, Ismaila crnog lika usred dana kao usred noći; u gladni dan kad vam dođe, dan dug kao gladna godina, crni Ismail iz Misira kad vam reče da ne stoji u vas dobro učenje lažnoga proroka - u taj dan, jezika ognjenog, jedina hrana biće ljudsko meso; pola vas na ražanj, a na pola pod ismailsko oružje kao askeri u poklanje po talijskim gradovima - sve do u onaj dan kad ćeš i ti biti hrana mačevima alemandijskim i galskim; i onoj crvenoj bradi iz zemlje preko mora i s Ostrvlja znanog! Ah! ah! Musakije moje! I Kastrioti, i Dukađinci, i Topije! Čeda moja pravoslavna domove mi dizahu, a Hoti ih ne sačuvahu! Oni čija je desnica vazda muževna bila, a oko orlovo, pa Agar nikako da zaskoči preko mora; ah, vi koji ste saborni na krv i jezik a ne u pravoslavnom i romejskom arnautluku, vi koji ste zaboravili barjak moj kojeg su nosili Leka i Pavle Dukađinci, već ste postali obraćenici, kao sva ona gamad od Balšića i Crnojevića, koje sveta potraga onog sa Cetinja ne izbi. I za to ću doći kao kazna Božja, privući ću vam se kao lupež da vas priupitam gde je moja pravoslavna Škumba i celi Elbasan? Doći ću kao strašni bič vaše nove vere (teško onome koji ne bude hteo iz čašće Mrzosti moje!), a vi to nećete ni primetiti, prićete mi - i bićete pojedeni! A ono što ostane baciće Pravoslavno more u duboko sinje more, ispod vas, da bude hrana ribama i svakojakijem akrepima u dubinama vodenim!
Bio sam van sebe od bola, dok je ona to pričala glasom strašne i potmule opomene - što me je nekako, u isto vreme s plašnjom, smirivalo i gonilo da podignem lice svoje k njoj. Ali, kakvo me je samo, strašno i lepo u isto vreme, iznenađenje očekivalo u prizoru koji se ukaza preda mnom!? Svog opasanog ognjem ugledah mladića! Sam beše sjajan kao vatra okružen vatrom - a sjaj njegov beše vatra njegovih modrih i zelenih haljina! A onaj drugi jezik plameni leteše oko njega sličan velikom sjajnome pojasu, koji se zamotava i odmotava oko tela njegovog. Leteše taj jezik plameni oko njega ništa ne upalivši po mojoj čatmari i dođe mi do lica i ja osetih milje i radost bezmernu i - tu se zaplakah. Poskočiv sa stolice od radosti tresao sam se kao prut.
- Tvoje Rođenje u Dan, gde je? - zapita me ona sila, za koju držah da se izlučila iz Srbice. - Da li zaboravljaš - nastavi - zbog čega si ovde? Prelest gladi te je uplašio te si izašao, postaješ isti kao mnogi koji zbog utrobe svoje zaboravljaju ko su? A oni, napolju u tami, nadiru i otimlju od moje sirotice koja je sama u svetu. Ali se gorko varaju, blago onima koji su sami mene radi i od kojih su digli ruke knezovi ovoga sveta, jer je štit i uzdanica nevoljnih i samih Gospod sve do pošljetka!
Otreh suze s lica, sedajući lagano na stolicu. Od ovih reči gubio sam snagu; obarale su me, bile su sama istina i više od nje.
- Dato ti je, ali ti to vidiš kao obično ogledalo, a to je izvor tvoje vere. Duša Istočna crkve! Krv svetih! Onaj ko savlada njene dubine taj zna, on je spašen! Sam postaje ključ za Patnju kroz sva vremena koja tek čekaju ljudski rod!
Trgoh se, u uglu pored ognjišta - kakva svetlost!? Sad je to bila nesaglediva belina devojke!? I beše belo jagnje u njenim krilima, da ne može biti belje, i ono držaše ribu među svojim prednjim nogama! Setih se solunskog krčmara i njegove ribe, jela njegovog posle korenja, kada mi je gladnom dao - i zaplakah od nekog neobjašnjivog bola.
- Ova hrana je tebi potrebna - kaza mi ona presvetla devojka za koju bih ubeđen da je Srbica - od koje kad uzmeš nikada nećeš biti gladan, jer tvoja glad nije telesna, a ova hrana je takva da se ne troši i sama je kao Večnost! Evo hrane za tebe jer je tvoje putovanje po silnijem vodama, na jedrenjaku bez senke, bilo putovanje do vere, a ona se nalazi u mestu koje se nazivlje Rađanje u Dan. A kad se najedeš bićeš ključ i njime otključaj i steći ćeš Dan!
I ona devojka, koja se zvala Srbica, stavi preda me onu ribu, a riba beše u sudu i sud beše toliko sjajan da moja krovinjara zasija silinom blistavog dana! Štrpnuh malo te hrane i osetih silinu bezmernog ushićenja; al' u isti čas i stid ogroman i težak kao zemlja: setio sam se svih svojih gladi, svih bednih i bezrazložnih zavisti i sumnja, svih strahova, bednih i nikakvih želja zbog kojih sam se uvijao kao crv! Bilo me je sramota pred Srbicom i ja oborih glavu; a pogled mi odluta na Spis koji ležaše otvoren kraj onoga suda s ribom. I gle! redovi u Spisu behu toliko jasni, a slova im blistava i sjajna kao da su sunčeva srča; i videh još u njemu, ali ona behu kao vodeni žigovi, ljubičaste konture novih slova koja kao da su izbijala na stranicama Spisa, za koje sam bio ubeđen da su prazne!? Kao da mi je neko ugurao misao u lobanju: mora da je ispisivač ovih ljubičastih redova Hormuzd Risam, pisar i znalac tajnog ljubičastog divita. Tragove ovome treba pojačati. A ono prelepo stvorenje divotne beline, primakavši se mome ramenu, dahom utuli slabi plamičak lojanice koja je dogorevala, rekavši mi:
- Kada se rađa Sunce, lampe se gase.
Prilježno pristupih pisanju: i zaškripa mi perce na kalemu po ljubičastim linijama Hormuzda Risama, znalca tajnog pisma za ona vremena kad svako bude vladao pismenima, a pismeni budu retki kao zrno bisera - o tome razmišljah i o Suncu i lampi, negde sam o tome čuo, neko je pričao: gde li to beše? Na kom romejskom tlu? A kad htedoh da upitam devojku za ljubičastu tajnu Spisa, skrivenu vodenim žigom, nje više ne beše u mome Bunaru. Odmah primetih da je ogledalo nestalo bez traga sa stola. I ja pomislih: san, privid i opsena - sve to odbacuje probuđeni čovek kao suvišnu i staru odeću sa sebe. I upisah još i ovo:
Gle! noćas il' u zoru, u nekoji dan i čas dode mi Sila svetla kao angel i reče mi, i pokaza mi - neka je zbog toga blažen čas mog saznanja ko zna kada, u mestu ko zna kom.
Ljudska krv u Trećem Eonu (II)
Kako sam stavljao vrh pera na površinu Spisa izvirala je tanušna ljubičasta linija i - ja pisah i pisah, sve jednako idući perom za tim tragom, pitavši se: ko li posiplje taj trag? čije li je to delo kojemu slova utvrđujem da budu vidljiva ljudskome oku? Ko je on - znam li ja bedan i propadljiv? Kakvom li je to silom utvrđen kad li preko jednog jedinog, slabašnog traga, vremena tolika prevrće? Kad od danas već pravi sutra
I odvede me taj trag tanušne ljubičaste svetlosti, ispred mog pera, u one dane, duboko napred u vremena, u prostranstva ina za koja tek da sam čuo (mnogi mi behu neznana, tajnovita i neverovatna; kao ona prostranstva u kojima življaše ljudi sa znacima na čelima, koji verovaše u svoj razum crvljiv i propadljiv jer i sami behu propadljivi ili, pak, carevi u onim prostorima u koima zidahu svoje mnogobožačke piramide ili prostori u kojima će sodomiti živeti kao muž i žena ili prostori ispunjeni opačinama Žene koja, kao u Jovanovom Otkrivenju, prizivlje narode na silne gadosti!), i pročitavši videh careve svetske (koji do tada nikada ne behu, ali koji kao da behu), i njihove narode i vojske, i gradove njihove silne kako se dižu i padaju u prah kao da nikada nisu ni bili, koje prekriljuju vode nadošlih mora i pale oni s čalmama i gvozdenim vilicama; videh gladi i silne pomore, ogromnu vodu videh danima što će liti jer četrdeset leta nije pala ni kap! I, ispisujući za tragom, videh: gde jedni drugima vraćaju zagađene reke menjajući njihove tokove i, gde zbog silne suše, ispresecaše zemljin šar kanalima kao da su u Misiru a ne u Evropi! Viđeh kako nestaju silne šume; kako sravnjuju gore i bregove ne bi li došli do zdravih njiva, a plodovi zemaljski bivaju sve ređi i crnji jer ih ljudi zasipaju opakim prahom od čega sve što rodi biva otrovno, a onaj ko se najede takvoga ploda umire u strašnim mukama - i u jednom retku, dok čitah i pisah, iskoči glas te zavika kao gladan i žedan u pustinji: "Post! Onaj ko ga drži biće spašen!" - I videh one koji jedu retke planinske trave kao meso, izbegav iz gradova od gnusnih starkelja kojih je po gradovima evropskim kao žutih mrava i na dan hoda se ide e, ne bi li se videlo zdravo dete! Jer su svi veliki gradovi u smradu i nova kuga besni u njima, a sa ogromnih zidanica udaraju odžaci u nebesa i tako prkose Bogu živome u sva vremena do pošljetka! evala! i On njima uzvraća: prepušta ih njihovome zmijskom razumu znanja i vaskolike hude vere pa kad hoćeš, eto ti ga na i nek ti bude po meri čovekovoj! smeju se angeli Gospodnji i svetli obleću miran narod po planinama, koji ne drži do politike, niti ima kesaroša bankarskih, niti obrtnika i prodavaca, trgovaca i prevaranata ili, pak, znanja ljudskog od kog bi se, najposle, stradavalo! A zduhe tame, koji jesu đavoli, obletahu duše onih gadnih starkelja po gradovima zemaljskim, te ovi, iz nekakvih svetlih kutija, žvalaviše o sreći ljudskoga roda, kome treba da bude bolje a s njima behu zli i mrki naučenjaci koji razna čuda pred narodom izvodiše jer, kako je rečeno, to im je dano preko velike Stare Zmije, koja je sam đavo! Dok je tekao taj svetski život pod knezovima - po vascelim gradovima rađahu se deca sa zmijskim i žabljim glavama i beše sijamskih blizanaca, u dve glave samo jedno oko, a u rodilištu Saske, tamo gde su rudari crveni u licu i u kosi, novorođenče jedno zakmeča do pola svinjče a od pola čovek! I videh gde svi viču: "Čistog vazduha! Vazduha!" - a niko ništa ne čini da tako bude, već sve veće opačine čine nad gorama i vodama! I najposle (videh) ljudski rod toliko se izopači: uze rod ljudski na zapadnim stranama Pavla Novoga, rođenog negde na jugu Galije, i ubi ga, zajedno padoše otac i sin ispred pećine gde se behu sklonili od potera besnih. Ni to zlodelnicima ne bi dosta, već zađoše po planinama te stadoše da ubijaju onaj mirni narod, koji ne hte da bude njihovo roblje po onijem zidanicama s golemim čunkovima za bednu platu. Na to se ražgnjevi Gospod nad vojskama i posla daždove pa vreli vetar i opet daždove sa studom - i bi usred leta sneg! Tako zavlada strašna glad - "Gde ste sada, vi koji sve znate da znanjem vašim spasete rod!?", vikahu pravednici po ulicama tijeh gradova u vreme strašne gladi, a besni poslahu na nj oboružane čelikom i ognjem i ubijahu nevine u Hristu, i bi progona na hrišćane kao nekad u starih Jelina i po Rimu! Bež'te! Bež'te, hrišćani u mračne dubine dubokih podruma ogromnih zidanica! po grobištima i po grobnicama, s mrtvom koskom delite dan i noć! a vi, koji ste tajni hrišćani, čuvajte se i najrođenijih da vas ne prokažu zlijem i smradnim i svinjskim besovima, jer su zli dusi naselili sve živo po smrdljivim gradovima sveta! U ta vremena biće u bankarskih knezova velika moć a oni će imati obrazinu od meda i mleka a ispod nje biće to guja opaka: jednom rukom potpisivaće smrtne presude nevinih, a drugom će na obrt da suče svoj račvasti jezik! Biće bolje - jadni narode, dok te reči zboriš - ono je sve oko tebe gore, svakim danom udisaćeš smrt; ko li cara u Galiji, i širom Flandrije, pomene živom će mu vaditi oči i peći jezik vrelim gvožđem, čin taj radiće oni koji sebe nazivlju slobodarima gamad li jedna da je nema veće, opšte pravo njihovo postaje sve veće i veće! Dok u gradskim većima (okrugli stolovi opakih čičusa!) budu vodili, u Švajcarskoj Cipeli i širom Evrope, glavnu reč: nestaće države, vera u Hrista pašće u senku vražije katedrale; a gradska opština biće gvozdena, jedina vlast ko nekada u Jelina, u njoj blud će biti vrlina dok će krasota ljudsku na obešenjačku penjati klupu! U ta vremena: progovoriće zveri i živina glasom čovečijim, biće to Znak velike Opomene, al će besni ognjenu kokoš proglasiti za boga, znak kokoši na vrh tog kumirskog doma postaviće! Sve će besni uraditi: vešce i veštice će prizvati ne bi li gladno vreme oterali s praga, al će komad hleba izaći na ćesarski dukat a pogača na deset! U Mlecima, kao nekada, dužd i veće gladnih staraca nov, a tajni, zakon će da izglasa: za najmanji prekršaj (a i onaj kad otimača u pljački uhvate) smrt će osuđenom ognjem u čelo, telo se mrtvo ne zakopava već noću, po mraku i gladi, sudije ga tajno dele u prvoj prostoriji, do stratišta kletog, pir i gozbu prave za sebe i povlašćene slobodare stare, a po koji komad pečenoga ljudskog mesa, sa stola pašće, goloj kurvi i pederu mladom!
Dokle će takvi dani teći? Glad je sve žešća po gradovima frangistanskim, galskim i papskim; u Rim samo što nije banuo, predvođen Ismailom, Arnaut ljuti. Gle, iz zemlje daleke, od preko tri sinja mora, kosjanjćim gradu jednom francuskom pomoć u hrani stiže: k'o onaj Jelin, nekada pred Trojom, u drvenom konju: druzi s Ostrvlja u burad, s duplim dnom, a odozgo hranom i vinom jedna mala četa je skrita - grad francuski mirno spava i ne sumnja u luku što bakljom sija, al' ko je to stalno kvario da bi na kraju popravljao? u noći skrita četa kolje stražu grada i nova sila sred osvojenog grada: Nova vremena, novi ratovi, a pomori stari; zar od stare gladi veća i nova može da postane glad?
Godine lete: od starih naroda Frangistana tri moćne zemlje su nestale, dok u Taliji svaki grad sanja slavu i moć veću od samog Rima; staru slavu u nova doba stiče Venecija trgovinom! Al' samo za čas, šta je godina koliko vek ljudski za večnost? pa ćeš ogoliti i obositi Talijo, u zlu ćeš se svome zabaviti, čekaj samo da dođe do paklene bitke nad Požeškim poljem, pilot mrtav ko plamteća baklja kad stane da pada; za duše mrtve, veliko pravoslavno kremansko srce, davno je već molitvu izgovorilo Trojici Svetoj i...
***
Mlečanin Gonzago! Sad mi je jasna njegova želja da poseduje ovaj Spis! Ali, šta bi on s njime (pod uslovom da se Spis, u njegovim rukama, ne bi pretvorio u zmiju), šta bi izmenio? Kao i čovek, tako i narodi poseduju sudbinu; da li se njoj može izbeći? Slobodu stičemo od Gospoda rođenjem i u svim vremenima ljudske istorije, koji su ubeleženi do posljetka, opredeljujemo se za dobro il' zlo? U ljudskoj slobodi čovek izabira, il' odbacuje svoj Spis! Šta bi Gonzago, sin ada, sa Spisom iz Kremne, osim da bude nemi posmatrač onoga što će biti?
***
moja suva kost će od suvu kost da klepne u večnom stanu od ilovače jer, večnu Istinu i mrtav ću znati: pred Gospodom izađe Vavilon i On Ga zgazi petom kao škorpiju strovalivši ga u more; il' mu šalje kopile generalsko, od majke negda carske inoče, lepe žene za zabavu poreklom iz crne Afrike al' iz zemlje preko mora - nosi li kudravi crnjo teret kopilanstva, dokaz hoće li svojoj askerskoj veštini ili je jedan gnusni krvopilac? Vuče li ga Duša ovog sveta na koncu ko lutka, samo on to ne zna? Seli Rim crnokosi vojnik i svoje dovodi u sunčan rimski stan! Na vodi Tibru vide se nova lica i starih četvrti sjaj, kakav tužan gordima Bog daje kraj. Tek sada vidim da će na svakom kantaru Kremanski opanak biti najjači! Rim prije - Rim pošlje! Atos il' bezverski logos? Zna se, diko, ko je jači!

2. Bitke za Balkan
I videh i pročitah, iz Spisa izbi ljubičasti trag: sa Srbijom stvar je ista, od Hrista odstupiv, s bankarom i njegovim kapitalom pod skutima mašta, ako već nije potur, jal bezbožnik, rad bi Švabu da služi za lovu - jedan ud (ceo srpski sever) samo što ne proda Ugru kuljavi čova za turu pića - na jugu pak, gde je sveta srpska zemlja, sa Šare dahće ker i gvozden sindžir arnautski spreman: tu Srbalj, što tako se samo kaže, za komad zemlje i kuću od zove milijarde dobija love! Na tuđem jeziku ugovor za prodanu dedovinu skiva, svoj već i ne zna, nije ga ni briga! ruševna, oko njega, crkva je njegova, a papak, i crna legija sva, zadovoljno ruke trlja već misli, i tvrdi, da zna: srpska su creva sva prodana! Jedna pak, debela prečanska svinja, samozvani sudac u sudu hajdučkom, od Boga kao da bolje istoriju zna, grokće na sav glas: nikada neće srpska biti Vojvodina! Al' promis'o Gospodnja, Bogu i retkima u veri znana, u okršaj srpskog lavića, s huljama mračnim i lupežima, sprema: problem rimskoj kuriji biće veliki kad se istina o mrtvoj deci iz drugog rata konačno pred sudom sveta zatraži! (Ah, ah, Gospode! Ne zaboravi Srbe u Srbiji, od Soluna do Korduna, koji drže Trojicu Svetu! Zbog njih da lavića okrilatiš - s Krstom pod čalmom najteže je biti k'o onaj Sokolović, s porte, što spase Pećku Patrijaršiju!) Lavić kad okrilati i dobije krila videće da oro arnaucki gavran je strvinar suri - odmah leka treba da nađe tog krpelja opasne boljke (od opijuma puna mu je lopovska kesa) sa tela srpskog treba da skine: lajmnsku bolest i lopove skupa u oganj treba da vrgne! Od Srba srp iskovati mora lako, u tri dela, tri jake vojske (srpska oficirska čast) za ono doba kad Istru Ismail sprži tog istog osvajača treba mleti sred hercegovačkog kazana! Politika dobija mene, kurva svetska prevrće međe, Srbu, Rusu i Prusu rat ne gine; narod je večan i vera u Hrista, deca mala (u ta doba) neka u krstastim gorama budu skrita, a hrana (pre tog rata) po pećinama nek bude skrivana!
A ti, kod Višegradskog i srpskog fronta! kad dođe to strašno ratno vreme; pitaj se: Šta to mrski zapadni čova? i zbog čega reži sva bezbožnička škola? Odbrusi gadovima: Propuštam! Sklanjam se s Drinskoga fronta, niti ću ići u Crmnicu na Boline! Hoću pomoć u svemu da se srpskom rodu da inače, s Ismailom nema srpskog okršaja jer, prošla su ta vremena kad je Srbalj gino za vašu stvar! Znaj, oni bi da na Drini rampa pada! U prvom trenu, ako od njih pomoći nema, narod s četama u gore krstaste i zbegove spremaj jer - njima se i onako već zlo sprema: krivonogi Hungar i Poljak, što veći je Papa od Rima, čalmu na glavu svoju stavlja u Islam skoro sav de preći! Dok ljuti i crni Arapin sav zapad, do Ostrvlja, pali; nek i oni vide malo - barem dok im ne stigne car kao Sunce iz mnogobožačkoga hrama i onaj s crvenom bradom - šta znači kopito dina i meseca znak! Finansi! Dosta smo vaša bili brana! Priča o raju k'o ima para od đavola kušnja iz pustinje stara - gde je moj narod (pitanje je pravo) i gde je njegova, za žrtvu, plata!? Jedan pašaluk, kao za turskog zemana, vaši su nam, na Balkanu, ljubimci napravili - pa evo (tako im reci tada ti!) neka vas, kod Višegrada i na Bolini, Arnaut i obraćenik brani!
Srbo, vojničino jaka, ti iz ive od satrulog kneževskog panja - ova knjiga (žuta i stara, a možda i gnana) kad se nađe u tvojim rukama, primi je k srcu (pa i onda ako bude puna promašaja jer, samo Gospod zna koliko Srbiju čeka ratova do kraja ljudskog vremena?), jer pero što je pisa gonjeno beše bolom i patnjom svoga roda a oči desnice, što percem pisa, gledahu Srbiju što nikad ne beše manja! Zna on njenu vrednost pravu: zrnce, tek dva, da osoli Domentijana i Teodosija!
***
Velikih, svetskih poklanja dani se bliže - ni daleko ni blizu biće tek tamo posle dvehiljadite.
I pusti Gospod nad vojskama, nad svim vidivim i nevidivim, skakavce Jovanove iz pustinje: s gvozdenim vilicama i gvozdenim krilima i vatrom od rilica i glavama od tuča da kolju, dave i žare vaskoliki svet i da budu Njegova plata za sva sagrešenija ovoga sveta! A skakavac drugi ona gamad prava, vreli će ga vetar iz Afrike naduvat u severnu Taliju, gde on padne uhvatiće sve ljude strava - odatle, vetrom, zeleno more, pre islamskog lava, na jug Francuske pada; tamo će stoku i ljude pasti kad ne bude ni jedne liske ni zelene travke nit u gori grane! Od dva zelena mora koje će pre u Frangistan stići? o tome piše u Jovanovom Otkrovenju.
Biće to strašan lav, Arslanom će ga muhamedanci zvati, sa svojim ismailitskim hordama nagrnuće iz pustinja svih; s istoka od Haldeje, iz misirskih i sirijskih, pa sve odonud od Antiohijskog mora! Biće on veliki znalac vražjeg mora (a to su događaji svetskih politika) i biću strašni znači na nebesima pre nego se pojavi taj muslimanski car: "tri dana i tri noći bez sunca Gospodnjeg čovek će biti, pa na nebesima dva sunca jedno do drugog, iz mora na obalu talijsku strašna neman će stići u vreme gladi - biće to riba sa ljudskom glavom! Šta će pre, a šta će posle?, teško je to reći, Bog sveti zna! Kad dode vreme tačno muslimanskih upada, jedini Arslan imaće znak za to: srpska nesloga krasiće Jevropu svu, kralji i cari kao vuci gladni otimaće se o talijsko tlo - sve što je, kroz vremena dotadanja, jezuitska kurija stekla ognjem i mačem krvavo će (u vreme Arslana) platiti za to. Danima liće kiša; puna mora, s druge strane čizme i oba Jadrana, muslimanskog brodovlja i od toga prizora jevropske luke užas hvata, gvozdeni oganj lizaće zemlju: Španiju, Galiju i Alemandiju stupa muslimanska noga! Ko je taj prokleti Arslan, pitaće se mnogi? Po Hadžiri, vele knjige inđijele stare, biće to, negda oko samog kraja 19. veka muslimanskog kalendara - onog veka, Otkrovenje kaže, u kom se jevropski čovek pokloni đavolu!
U ta doba, kad nagrne voda i muslimanski brod do broda - šta čeka Srblje? Da l će biti nevidljivim lancem okovan, misleći da je slobodan? Da l će ga voditi oni koji mu od zakona teške sindžire kuju i, kao platu, od srpskog dušmana jagnjetinu na ražnju obrću i u svome mrtvom bratu, pijanim očima, traže izdajnicu? Jal će, možda, držeći kafansku pevaljku za onu stvar, dok drugom rukom iz alova arnauckog loče splačinu - o slobodi, u senci kaptola, svojoj braći da zbori?
Srblju, znaj! ovde je svakoj priči kraj - sloboda i slava tvoja doće kad Ežder padne i Turska stupi u rat! Do tada je lukavo i mudro Ture uglavnom ćutalo (do pred sami Treći rat), ko da više, mereć kantarom, bilo je njegovo geslo. Gvozdenom Prusu, bez jedne ruke, mrdo je i nije uš'o u rat - u drugom je, kad je đavolji krivi krst iz švapske vodio rat, mudro prespav'o. Za Treći ga strasni Arslan neće pitati - sve muslimane goniće u borbeni stroj, tako će osiono Ture, zbog zemlje trakijske, krenuti u novi balkanski boj.
Srbiji odahnite, bez obzira koliko po vas zla bila vremena: ulazak Turske u rat za vas će biti povoljan znak! U gore krstate poteci; u planine se sklanjaj - kum kumu veli: "Idem, kume, ni'de sela nema!" Počeće tamo pod Rumijom, na obalama Skadarskog jezera i u Malisoru! Za nešto il posle, gvozdene 'tice Moskalja snažnog odleteše, preko Požeškog polja, na Rim!
Vrhove Prokletija, zajedno s Plavom, hej Srbo!, čvrsto drži! Rumiju, pobrđe sve do Rabana, na Paštrovića pripazi međe jer i s mora Mujo može da udari! Pripazi, mrtve straže nek straže, bitka za Ežder kreće; pitanje tvoje hude sudbine u još lošiji čas razrešenju svom primiće se, zato veseo i hrabar budi, iako je oko tebe sve sami zao glas: preko Tresibabe horde islama nadiru; od Alpa do Jadrana sve gori, a ko još ima s vojskom snage taj je blizi Travuniji i Crnoj Gori!
Od reke Vojuše, vode po imenu Vojislava Zetskog, il sa zapadnih obala Jadrana, Agaren je strašan skakač iz visa po mrkloj noći ili po danu iz čeličnih ptica po zemljinom šaru sleće gde god stigne - čas je na Fisonu čas je sred germanskih brda Nemcima za vratom! Ovi od Vojuše, idući sve Valonskom dolinom i uz arnautsko more svojom strašnom pustinjskom nogom skakavac stupa; s njima tajna skakavca biva otkrivena: na leđima mala im se gvozdena krila brzo vrte u krug, po dvesta lakata s brda na brdo sleću eto ih za jedan dekik na 'rišćanski kućni prag! Karteč je njihov žestok po šesnaest đuladi odjednom baci, a ostrogušu strašnu ta vojna neman nosi: kundaka nema, niti vrata, niti bilo kog drvenog dela, niti joj se pak oroza vidi niti nišana, jedino iz nje oganj dugi splazi kao vatrena guja! Al' i Srbo, nečeg malo goreg a nečeg i boljeg, ovakvog istog oružja ima - o svakome boju ovog strašnog opšteg rata samo sveti Gospod zna!
Ka Lješu i Skadru, Ulcinju i Baru muslimansko se more izliva. Srblju, iz luka svojih nikako im u susret bojevni ne kreći, jer to nikako valjati neće! Kad klin u Mirditima nisi napravio na vreme: ispod Skadra do Lješa, Bojanom i Drinom, s Mirditskih brda i s Kunele - danima si ih držati mog'o, pod ognjem, na tuđem terenu, dok bi Ismail iza leda imao more. S visova si ih mog'o danima u morskoj ravni tući; umesto toga pustio si ih da ti priđu, s Arnautom prevrtljivim savez si sklopio, tad kušaj pelen i žuč: ovaj će ih propustiti s druge strane Skadra, uz Drim s one strane, na pola toka uske reke Cjevne i niz nju izbiće Ismail ljuti te pasti to silno peščano more u redu, s ognjem do ognja u ruci, u ravan Tuzi, na mesto koje se zove Ćemovsko polje! Uh, ala ćeš goreti sva Malesijo!
Onogoštu, časni srpski grade!, svi Vasojevići, i vi iz Pipera i Kuča - kad se čalma sruči na Ćemovsko polje, sklonite nejač što dalje od grada; visoko u lance, bežte u brda i pećine! Tako mi Boga živoga, ovo neka vam bude poslednja opomena: dalje, što dalje od Onogošta, Gornjepoljskog Vira i Moštanice - posle Ćemovskog i Bolina to će biti mesta besnih okršaja, strašne gladi i muke tvrde! Arab, muhamedanac crni, svu će proždreti svinjsku mast, a ondakar zbog goleme gladi: biće lov na ljude! Srblji, pamtite!, svuda u beg, decu sklanjajte! Al' nikako, nipošto pravoslavni!, da se neko od vas sa zbegom na vrh Durmitora nađe! Lov iznad Crnog jezera svakog će snaći, lovljen će biti ko se tada tamo pred vucima, s čalmom, nađe! Nikako u planinu Vojnik, ni u Volujak! Niti na Belasici da se nađe! Ah, Gospode! Koliko dece! Gospode, Čitav roj! Za duše njihove, o Bože sveti!, hiljadu oka voska i hiljade brašna dao bih! Neka sam proklet na večnost ako bih pogled'o, tada, tovar blaga! Ah, vi narode na Volujaku, ako je to neka uteha, u ta vremena groznog zbegovanja, u pećini jednoj naćete tovar žita i tovar blaga, na blago se niko okrenuti neće, grabiće se oko tovara s prosom! I, za malo, biće te siti, a potom će vas vuci s čalmom stići! I svi će te biti pojedeni! Gospode, kakav to - u zbegu narod nesrećni - vodi šljam bezverski!? Kroz tamu onog vremena koje tek treba da dode, nazirem: iz bezbožničke je škole taj ćelavi učo il' je to crveni pop neke nove vere? Taj koji im vodi zbeg, sija mu se ćela, gadnoga je mladeža pod aljinom, k'o slepi miš mu je na leđima ocrtan, al' ima još belega odavde mu ih ne vidim! Možda je Potur? Neće l' on (il' njegovi) dojaviti gde sa zbegom, k'o u roju, ima ljudskog mesa? Gospode, silo nemerljiva! Tebi hvala, i svima Svetima - ko se nađe u planini Sitnici, i Dedu, i Kukunu, i Sominu - gle, čuda! Taj će biti spašen!
Pesak je ispod trave Ćemovskoga polja, krvlju će se ispuniti onih što su preko Himare, primorjem došli i onih što ih ispod Podgorice čekahu u rovu - od panute krvi orgaće krvavi potoci kamenje u Skadar i sve do mora. Suvot pod čizmom ovčijom Muslimanu biće velika prednost jer će kiša liti danima; u Crmnici, na Bolinama, do boja će Srblji doći, a steći će pobedu i ropstvo u vodi! Ni makac iz silnoga blata: Morača, Zeta, Crnojevića Rjeka i Skadarsko jezero - sve se to vodeno diglo kao da je smak sveta! U Grudama, i kod Hota, Plavnica malo mesto tako se zove, dalje Srbo od nje, samo joj ime kaže, strašna je voda koja će biti tog ratnog proleća. Na pravdi Boga, a zbog te silne vode od koje ne možeš braći na Ćemovskom u pomoć, bićeš Srbo izdajnikom prozvan. Zar da te izdajnikom prozovu oni koji su ojkali zeleni kadar, lažnog kralja i mrtvu kost iz Duklje da je s Karantana? Na Bolinama si dobio, Srbo, zato sad hitaj obronkom Lovćena, levom obalom Zete, ka Onogoštu potkovicu da postaviš, iz njegove kotline iziđi i pre njih na visove oko ovoga grada moraš stići, nemoj da te u Zetskoj dolini Muja zaokruži! Odmah po ovome boju na Ćemovsku brda Piperska i Belopavlića, a dobrim delom Lješansku i Katunsku nahiju, proždraće plameno more i poslednja travka biće crna; u silnom ognju jednako pucketa suva grana i ljudska kost. Posle bitke na Ćemovskom polju izaće na Cetinje strašna i smradna vojska, vonj na loj i ždraka osećaće se sve do mora; na nogama će imati čizmu od ovčije kože gvožđem potkovanu i stajaće gore ravnih četrdeset sahata, jal dana, jal nedelja? I poće posljen da više nikad ne dođe do skončanja, kao što nije dolazilo od sozdanija ovoga Božjeg sveta. Koliko će ova vojska biti pogana u to vreme kazaće izvori, mnogi će vodom utihnuti kao kad na mešinu udariš čep!
Savaote, šta li je to!? Prelazi li ognjeno more, iz mora preko Lovćena, i pada li sve do Čeva? Dim i oganj ništa se ne vidi! Razdvaja li se to Ismail na dvoje? Ode li to Moračom, jedan deo šejtanske horde, na Kolašin? Od Kolašina pa sve do Sandžaka pusto je sve da ne može biti pustošnije: zbog gladi lika se guli ispod kore; u Kolašin povratiće se osvajač gnusni odbijen s visova Tare - Agaren ljuti ješće tuđe i svoje još tople i pale u boju! Dve čalme, u dve zastave i boje, poklaće se u Kolašinu oko zobnice s prosom! Poklanje među njima biće žestoko ah, Srblju, da si nešto s vojskom bliži sav bi Alah završio u Kolašinu!
Kod Onogošta kako će teći bitka? Idući Rastovcu, ni blizu ni daleko sa severa i sa zapada oko Onogošta potkovicu treba napraviti. Srblju, izaberite kod Vira Gornjepoljskog dobre zasede i na visove ognjene topove izvuc'te, jer će tu do najkrvavijeg boja sa štitom u Hercegovini doći! Odbačen nazad štit će biti; pa će odatle na zapad ka Moštanici ostupati i tu će se s vama u krvave kosti pohvatati pa ćeš ga Srbo i odatle gnati, a potom će ismailiti, mračna šiitska sekta, uz Rudine pusto opustelo pod gorom Nenadom dočekati Srblje. O, da li će biti mudrih među voždima srpske vojske da, dok još traje na Moštanici boj, noću tajno nešto Srba ukopaju podno Nenada!? Kad stane da prašti krečnjak ljuti pod gvozdenim kolima Agarena dimom i ognjem da ih sruče sa krševitog stenja - tad će ćelavi Mujo bežati ka Drveniku i Trebinju! E, da l' će biti nekog da joj i taj put zatvori ka Trebinju? Da l' će se neko, Bože, naći da na starim kartama pročita taj ostup njihov ka Trebinju? Oj, vrhovi Pustog Lisca, blago onom ko te bude držao on je Gornje poljski krvavi kazan dobio i sjaj njegovog oružja zaseniće svet! Potučeni neprijatelj na Viru Gornje poljskom ostupaće uz Dugu ka Gackom - na Crkvinama, u Gackom, ljuto će zavojštiti sa Srbljima da će krvavi potoci snositi konje i mrtve jahače u Rašćelicu koja, evo sada, jedva da je potok i jedva curi vodom kroz Gatačko polje.
***
Duboko je, duboko - da l' se vidi dobro? Tolika poklanja, noć od dima i baruta; okolo svuda, tamo gde je nekada bila palata il odmornica kakvog bezbožničkog boljara, međ brdima samo ogoretina viri k'o gluva i tavna pećina zjapi i retki iksan, dok kraj nje prolazi, krsteći se obilazi to mesto otimačinom sazdano, muslimanskim kresivom sravnjeno, sad tužno i nemo zbori kako vreme zemaljskoj hajdučiji prolazi. Besni besne pritišću, živih duša svuda po svetu sve je manje, kršteni po Jevropi nikako u red bojni da stanu, golemih muka dopašće zemlja s ostrvlja dalekih, jer je Nemac sve jači! Ismail se širi svuda po svetu, njegov gvozden jaram će da žari, a olovnu palicu njegovu cela će Jevropa popasti. Da l' zbog verske nesloge il' zbog gladi?, možda opijum više neće tako lako stizati (a to je u prvome naletu snažilo islamske horde!) iz Afiun Karakisara, Kutahije i Konije? Islamom će se po bojištima veliki strah da širi - Moskov neshvatljivo oružje sprema: biljmezi njegovi đulad kad opale dim se diže do nebesa, tad u magli nepreglednoj san zavlada nad svakom živom dušom! Turčin bi, s Moskovom, tajno ugovor da sklopi iza leda crvenoj, pustinjskoj čalmi - čudom Gospodnjim, Nemčija se sva iz praha diže, Germani nanovo postaju snažni jer ih balkanska krv hrani. Nekada davno Srblji s poturima skupa, Turci i Arnauti za korom crnog hleba došli su sve do Majne; potomci tih koji u Frangistanu ostaše hrabri ratnici postaše, čelika i ognja arapskog se ne boje, goniće, ta nova nemačka snaga, s krvave Odre i Majne kuljavog Arapa horde, al' će svoju nutrinu mladu ostavit podno Konstantinopolja kad sestru cara pravoslavnih oženi veliki vezir sa Porte i Turska, sem Anadolije, Hrista primi: Kapadokija, Kilikija i Cezareja cela koja su sve nekada bile Romeja. Krilati topovi kad podno Carigradu legnu u ognju - luteran će shvatiti brzo, u strašnom poklanju ljudi, da oltar istočnih crkava gleda na istok. Car pravoslavnih, okrunjen novom lepotom, sešće na carigradski presto i vladaće do godine one što će se (na svome kraju) čitati kao pedeset i sedma!
Kako je do toga došlo da beli car međ pravoslavne dođe? Dugo je svoju plamenu reč i oružje slala slovenska bezbožnička škola prostoru Islama od mora do mora, sve od Inda do Sredozemlja - sve tako, do onih godina kad su stale o vlast crljeni da se kolju: žutoliki na bele, a ovi pak na kosooke i žute, pa svi skupa, ponekad, na one tamnoga lika iz Tundre obrva spojenih! Svetog Vladimira Nevskog, Palamu il' Kapadokijske Svete Oce ko pomene, ma ijednom rečju, odmah omastit će omču il' će mu glava biti na kocu. Al' ni hor anđela Gospodnjih ne leti skrštenih ruku, Sveti Arhanđeli napajaju mirom svetu Rusku zemlju - sve će biti bliži i bliži toj pijanoj, jednoj i amalskoj izbi; taman kad očajnik pomisli: Gospode, sve je izgubljeno, tad spašeno sve će biti! Dečak jedan, plavih kosa kao raž, s komadom tvrdog hleba u promrzloj šaci, zagledan mutnim okom u moskovsku zimnju noć, kraj svog oca na samrtnom odru, obvijen prnjom dečarac bledi. Žižak brhće, u šaci mu zadnji komad hleba, u hladnoj izbi ni jedne iverke nema. Gde ću sada?, pita se dečak koji sanja školu vojne veštine da upiše; izuzetnog je znanja, ali šta mu to vredi: samo kao oficir sve imaš, al' sve je nasledno - polkovnik može biti samo polkovnikov sin! A on je, taj gladni i smrzli dečak, starog pijanca i bednog radnika sin. Dok otac, krompirušom jetre rasute, u samrtnom hropcu malščika svoga preklinje i moli: "Sine, moj sine, sveću mi za pokoj duše pripali! Majčicu Svetu ispod uzglavlja iznesi!" - Dečak, zbog kog je otac svoju veru u Hrista krio, s gnevom pakla u gladnim zenicama svojim komad hleba u mračni ćošak baca; i drobi tek parče voštanice za smrtni čas ko zna od kada čuvane, potom pod noge baca malu i svetu ikonicu Majke Kazanjske - i urla, al' još uvek ne vidi, na mrtvog oca kao gladna zver. Očas, za tren, u oca njegova dubokih dubina mirni i strašni sjaj cakli se u zenicama, tek kao bljesak s dalekih zvezda sjaj. Trza se pred tim prizorom gladni dečak, kao da neko drugi leži tu pred njim?, kako samo moj mrtav otac gleda?, možda je živ?, pitao se dečak. Stade da traži ikonu koju je s besom pod noge bacio, al' ikone nigde!? Sat i dva, te cele bogovetne noći, sve do hladnoga jutra - nigde je naći neće, kao da je u zemlju propala, ta Bogorodica Kazanjska! Gde li se samo dela? - pitaće se dečak u čudu. I da li može tek tako da nestane komad obojenog drveta? pitaće se on, koji nije znao da je tom potragom već obeležen, al' je bilo vreme u kom je znao kepulje špicobrade triipo lakta listina naizust! Da sabere, pomnoži i deli, bez divita i hartije, moći će taj dečak brojeva veliki niz da svlada žmurećki! Ujutro k'o sibirsko iz izbe izlazi, u dom svoj, u radničko naselje nikada se više povratiti neće; u potragu za voljenom školom daće se, gladan danima po Moskvi posrtaće, ali se u svoju izbu nikad vratiti neće. San da savlada askerskim zanatom Jurij Asprahin ispuniće brzo. Sa Asprahinom kad bude drugov'o po boljarskim palatama Podmoskovlja; njih dvojica smerni kao golubovi a lukavi k'o zmije sred tako mladih a već starih hulja. Božja pravda i tu je stigla: Gore visoko, iznad glave njih dvojice, tri luča da upališ čoveka nećeš naći, od Jude Juda, zar nešto drugo može da bude?, sve su to sinovi koji ruskog čoveka kvare: droga, pare i karijera porađaju samo kurve i opijumčare! Dok iznad glava njihovih bude treštala muzika u ludom narkomanskom huku i ljudskog žamora jeka - Mihajlo, duboko dole, biće beli monah! Kraj tajnog oltara, na dnu jedne boljarske palate, čate Sveto slovo i molitve duge, tek što to nisu, dva generala, dva tajna monaha i u Hristu brata. Jednoga, za časak, u molitvi dugoj, sen mrtvog oca iz izbe će gledat, al'o, Gospode!, kakva je to izba koja sjakti k'o oganj sunčani sred Božjeg neba!? Upre pogled bolje u dno male skrite kapelice, onaj nekadašnji iz izbe dečak, u tom časku vide da je tek sada našao ono što je nekad, kraj mrtvoga oca, tražio! Na ikoni Svetoj, i u liku Lazara Srpskoga, ukaza se njemu Majčica Kazanjska! Majka Božja, najsjajnijeg sjaja, od drveta mala Sveta ikonica Kazanjska ga Majka gleda sa oltara: "Budi" - progovori, sjajnija od sunca, "onaj što će Tajnu otkriti kod Rusa!" a kad to izreče nesta onog sjaja, pojavi se u vrhu oltara ona mala, iz hladne izbe, Sveta ikonica!? Ogromni Asprahin, koji je ovu reč svetu čuo, na kolena svoja se sruči pred Mihajlom: "Baćuška! Na tebe je Sila izlila znak, vreme je da uspraviš ruskoga čoveka!"
I, gle Božjega čuda! S tatarskijem znakom sred bledoga čela; jagnje jedno navuklo je kožu vuka: Mihajlo, Asprahin sa još deset druga! Treći! Treći Rim, a to niko ne zna! Pijana tatarska čizma, krivonogi Mongol, papučoljubac Ukrajinac pounijaćeni: svi od kože vuka misle da je njihov saplemenik ljuti kurjak! I oni sa leva i oni s desna - Hristos Gospod je iznad ovog metežnoga sveta; baš onako kako reče, pre dvesta dvadeset i šest leta, Sveti Tadija monah u Srbalja!
Od tada za Rusiju novo vreme stupa, a stari sjaj iznova se vraća! Vaj, sa Atosa još je živo!, hučaće grobari njegovi sa hudih zapadnijeh strana - kad nanovo ugledaju njegov Romejski sjaj. Jovana Kronštatskog učiće slobodno Vizantija sva i ostatak krštenoga sveta! Zazvoniće zvona na vasceloj Istočnoj crkvi, hor anđela zabrujaće glasom: Iz ničega Istočnjak se vozdigao!
Ko će biti Asprahin? O tome tek treba da sazna cela Vaseljena - komandor biće on svih ruskih letećijeh lađa u boju zasvetli Carigrad! Belorus biće svojim rođenjem, taj rođeni što tek treba voljom Gospodnjom da se pojavi -jak kao Samson, ogroman k'o kuća, maljav će biti od glave do peta kao da je sibirska mečka, a oni će, koji budu osetili njegovoga ognja, nazvati ga: Asprahin Mečka. U ono, tek kod vidaca, sazrelo vreme: kada sretne Mićka baćušku, u razredu starijem vojne škole biće. Rašće kao sedmo, a prvo muško, dete u domu Asprahinovih, generalske kuće još tamo od šestog kolena bezbožničke slave. Otac Asprahinov biće general, član saveta koji prima na školovanje oficire mlade. Šta stvarno oseća i radi i šta je u duši Jurij Asprahina to niko znati neće, čak ni otac ni mati, sve dok za to ne dode pravo vreme. Mlade, buduće svoje drug'e, Jurij će upisati k'o od šale na stari krvavi zanat preko zakletve i džeferdara, poznatog kao ruski rulet! U palatu Asprahinovih ko sme da posumnja javno?, da ima odaju tajnu, kao katakombu u starih Latina, gde se pred malim, blještavim oltarom, ispod jednog kandilceta zlatnog, molitva Hristu po svu noć čita? Za takvim delom tajnim, a Bogougodnim staće Asprahin da žudi kad se zareda ustupak za ustupkom Rimu da se izdašno nudi - a Rim će, za uzvrat, po Rusiji da unijati. Provera Asprahinova, tih golobradih dečaka, pred Božjim oltarom biće strašna i teška: sveden biće svaki kandidat dole i kad oltar ugleda biće mu rečeno: da ništa nema od njegove vojne škole! Uslugu jedinu Asprahin će da nudi: s džeferdarom, olovom u čelo barem u nečemu da bude oficirski čin! Onaj ko ovo odbije, u nadi očajnoj da će nekako uspeti (izdajom ovoga što je video) sa upisom, staće pogledom grozničavim vrata da traži, al' se kod Mečke jedino izdajom smrt upisuje glatko!, i toga trena: Asprahin će hitro i lako kičmu da mu slomi! Ako li, pak, kandidat džeferdar bledom čelu prinese bliže i da opali ne bi li se spas'o zemaljskih muka "Stoj," promumlaće Asprahin, zgrabivši ga rukom, "baćuška, mili, ti si Hrista Spasitelja veran vojnik!" - Tako će se (il' nekako na sličan način) i s Mihajlom zbiti! Ali šta smo mi, samo senka senke, odraz jedan mali - kažu vrle inđijele stare: ovo će se zbiti kad islam navali! Ti koji ćeš tek da dođeš, zajedno s Mihajlom (možda ćeš nositi baš takvo ime Jurij Asprahin?), znaj: moraćeš raditi tako u vremenu kad dan ne zna šta smišlja noć. Ova te knjiga izdati neće: za ovakvu priču vele da je luda u Hristu; kad ti budeš u ovome životu u kom sam ja sada - Ruža iz Kremne biće odavno svela, prastarih njenih latica mrtvi sjaj - al' ako budeš znao da je pomirišeš: Kruševac srpski (jedan gradac čio), prestolje sred Balkana steći će svetski glas!
***
Šta se beli podno Metkovića? Jal je galeb, jal je jedro belo? Da je galeb davno bi leteo? jer je more svuda zatrovano. Da je jedro primaklo se ne bi jer su Jadran zaposeli vuci! Nit je galeb, niti jedro belo - već je vojska bela sa Istoka i pred njome vojvoda Mihajlo; na njemu je belo odelo, a na glavi sjajna perjanica: svako pero ljutu tajnu nosi od Araksa i kod Carigrada pa sve tamo do Larise grada - odakle je care gnao Turke, ljute Turke i crne štite - pa je care zatvorio Otrant. Sad će Alah dopanuti muka; creva će mu care povezati kod Bileća a u 'Ercegovini. Pređe nešto, nego na Bileće, biće Nevesinje: poklanja će biti tol'ko grdnog da će snosit' konje i junake u tri mutne i krvave Save - i celoj će zemlji granut sunce, celoj zemlji i 'Ercegovini; takav bojak a velika slava, nema više Turak u Savijana! Sem u Bosni dobrih starih ljudi, sedih brada velikih mudraca! Mudre Kife biće svima znane, sede glave a velike slave: Kifino će selo proslaviti: Jevropi će tajnu mudrosti dati; to će biti pre il' posle Kruševca - hvala caru na Popovom Polju što je silom, gvožđem i čelikom, udario međ' dvema gujama silnu vojsku od Ćesara-grada! Banja Luko i ti si krvava, kao tamo što je kod Ćesara, Ćesar-grada i kod Carigrada! To su tajne iz carevih pera, iz njegove zlaćan-perjanice; svaka tajna tovar blaga vredi - al' će caru biti najmilija ona tajna na Otrant-kapiji: Car prizivlja Vladu Ukrajinca: Čedo moje, poslanice Vlado, imam muku već nedelju dana; nedelj' dana i nedeljak noći - ne mogu ti, bolan, na počinak. Preko dana mene more glasi; strašni glasi 'vako lepog mora, a noću je vilje i kovilje meni mornom spopadaju oči: Jedne su ti u kolu viore i pevaju pravoslavne pesme i ne zna se koj' je od koje lepša. U drugom su tužni vilenjaci, kolo viju al' glasa nemaju i nogama udaraju strašno, ja to shvatam da im je teško al' im ništa pomoći ne mogu. Treće kolo guje i akrepi, u snu ih je strašno pogledati, sazdani su od paklene mržnje hoće mene živa progutati. A kad Vlado, beli danak svane, kad svi slave lepu Igumencu, Igumencu na Krfskom zalivu na me' skoče glasovi iz mora; divni glasi, Bože me oprosti, k'o da stižu iz Danilovska ili tamo iz Kijevske lavre!
Plače Vlado, suza suzu stiže, 'vako njemu mlađan odgovara: Care svetli, naša uzdanico, veličkog sam znanja sakupio; veliko je al' je propadljivo, već ti traži sa Dona tog starca, sedog starca Ilju generala. Njegovo je znanje u zaumlju; divno znanje u Trojici Svetoj! Bog mu dao, a on je sačuv'o: u pustinji vodu nalazio, Persiju je triput pokrstio; noću ide a vidi k'o danju, mis'o čita k'o da je živ čovek, u Misiru spasavao Kopte i na Strumi sam je pobedio silnu vojsku do dva turska cara! On će tebi protumačit snove i izlečit tvoju besanicu, bićeš vedar kao da si dete! Kada Ilju caru privedoše; u Ilje je brada do kolena svaka vlas joj teška litra srebra. Stari Ilja saslušao cara, mrsi bradu 'vako progovara: Svetli care, ovako je bilo: Ima tamo do dvesta godina u tom moru, u plavoj grobnici, tu su silni popanuli Srblji i sada te voda blagosilja, plavo more i njihove duše, kao što su nekad Nikolaja, car Nikolu na sred morske pusti'. Mole tebe da im vratiš more, njihovo je od Zadra do Skadra, more vratiš a Srbe im spasiš! Vile, care, sve lepše od lepše, to su duše pravoslavne dece poklane su i pobijene, o njima se nije smelo zborit - videvš' tebe od radosti lete pa te zovu na grobove njine; kosti su im ispunili jame pa kad dođeš d' izdaš liturđiju - svetu službu na hiljade jama! A za drugo vele da je mrtvo - ne mogu ga glasno zapevati, nevidljivim lancem okovani, Svetom Savi i svima Svetima jer im dušman masnu omču steže kao Tatar po krštenom svetu, zato su ti care, vilenjaci - zato im je i mrtvo i gluvo! Treće ti je kolo zlikovačko; igraju ga mlađani Pijevci, iz vražjeg grada Vatikana, sve zlikovac do zlikovca surog, jamari su to i obraćenici! Al' će im glava završiti, u planini, u lagunu crnom, mračnoj rupi pod Molblan-planinom. I njima će dohakati Turci! To je tvoja, svetli care, tajna - baš na mestu kraj Otran'skih vrata!
Pusti suzu prvi međ Rusima, pod bradom mu zaigrao dušnik, udari se šakom po kolenu, pak povika care i' sveg glasa: Ah, moj brate, Ilja generale, šta čekamo na Otrant kapiji, podignimo jedra i brodovlje pa mi 'aj'mo Srbima u pomoć!
Kako reče - carsku slavu steče!
Tad mu veli Ilja generale: Slušaj vamo, svetli gospodaru, tam' će Švabo Turku pripomoći, ti ne odbi ruku jednu snažnu, ruku snažnu 'Vrancuskoga cara! Lako ćeš ga, bolan, prepoznati, u njega je skroz crvena brada, riđa brada sija kao sunce, ona ti je dobrim nadahnuta - Srbima će nahraniti narod, a u Stocu stanu stanovati: u Metković brodovljem će doći, baš će biti gde i ti sad ideš!
Ovakvijem zborom zborovaše do dve zduhe od trista godina, na vrh gore, u planin' Siljnicu, ukraj grada beloga Bileća!
Prva zduha, Stanj Šćekić iz Lušca - pišti bolan, silna mu je muka: Niđe niko ništa ne vetuje; niti u Boga nit u đavola! Od banaka sočiniše crkve pa se mole Zlatnome teletu! A vera im u buđelar stala! Bojana će poteći krvava; ćupriju će začepiti mrci, silni mrci konji i junaci, leš do leša nikako u more! To će zbiti pod Ćemovskim poljem! A kome ću, crnak, ovo reći?, kome reći, kome na san doći?, postala su deca dimopije, počela su deca da rađaju, a krmače telad prase: pola prase a pola je tele! U Srbalja nema poglavice, veru gazi ko im i de stigne!
Odgovara Stanju druga zduha stara, zduha stara Lješo od Krajine: muč, ne luduj, stari pobratime, slava naša utihnuti neće! Kako ćemo bolan nagovorit ovu čeljad pod našijem nogom, kako ćemo bolan opametit da nikuda i niđe ne idu, s ovog mesta, iz gore Siljnice, da krepati od žega nećedu, vode ima u svakoj pećini, svakoj drugoj ako ne i prvoj, potrebno je samo da kopaju, okopaju i do vode dođu! Ako l' pođe nji' trin'estoro, svi od žeđe na hladni studenac, u Čepel'cu a u Bileću - nji' će jadne Turci rastrzati, to će biti, Rusi neće stići, a kad stignu, izbeći će Turci ka Koritu - tu će svetlo zasijat oružje i do boja strašnoga će doći: ništa nema bez bele konjice; kod Crkvice, i kod male crkve, Turadiji udariće s leđa, vamo s leđa a tamo sa boka! Cele zbeg'e spašće ruska vojska, cele zbegove u planin' Sominu! Blago nom ko ovo preživi - devetom će ostati Srbinu!
Poslednje Slovo Pisarevo
Ovde (izađe zadnji ljubičasti redak pred moj im očima) završiće se vreme na Romejskom satu - ko ima veru poverovaće u njega, a ko je nema: zemlja u zemlju ide! I - tihnu ljubičasti Izvor pred mojim očima. Dobio sam ključ, pomislih kako sam saznao budućnost! Bilo je to sve o ljudskoj krvi u Trećem Eonu. Zaklopih Spis s povezom od ovčije kože.
Na ognjištu je tinjala vatra, ali je meni bilo toplo. Osetio sam nenadnu sreću i poželeh da je s nekim podelim. Otvorih lagano teška vrata, šarke zaškripaše. Napolju, ispred moje krovinjare, pogledah u nebeski svod. Bila je jesenja noć i ogromni rojevi zvezda, činilo mi se, samo mene posmatrahu. Nisko, i tako blizu zemlje sijao je mesec. Sve oko mene sijalo je glatkom, blistavom svetlošću; sve se kupalo u njoj. Topli val ushićenja stezao mi je grudi, a misao: kako su sve ovo znali Kumbaradži, Rozefira, Farhi, Bazoli i Pandehalj - natera mi suze na oči. Bože, pomislih, pa oni su sve spoznali! Bili su Sve u Jednom! Oni su pobedili patnju! Da sam ih, kojim slučajem, video na smrtnom odru, video bih kako umire smrt! Želja, neutoljiva kao najžešća strast, zahvatila me je do kostiju: poželeo sam da se nađem na Ćemovskom polju! Ali, zašto - pitah se u isto vreme. Tako, da sednem, odgovarao sam samome sebi u ovoj zvezdanoj noći, i da posmatram ono što sam spoznao u Romejskom satu, ali glas koji dopre odnekud, trže me iz misli:
- Srce bi se tvoje iskidalo gledajući toliku ljudsku krv.
Okrenuh se. Iza mene je stajao Mitar Tarabić. Imao je neugasiv sjaj u zenicama; pod svetlošću zvezda i meseca uočavao sam svaku crtu njegovog lica, kao da je imao samo to: lice i oči.
- Ubila bi te ta silna ljudska patnja - nastavi on. I, šta bi s tim budućim videlom? Sve je u tebi. Ti veruješ, ti znaš, a to je dovoljno. Kao što si ti saznao, tako treba i drugi da spoznaju. Tek onda nema smrti. Žalac njen bio bi pobeđen. Ako blagost Hristova nije bila dovoljna, onda ne bi ni to. Rekli bi: gatalica, snovidak; svet i onako tumara do Kraja Vremena. - A nad Požeškim poljem? To sam video - promucah. - To si video saznavajući, a video si jer si obožen - to izreče, pa ga nestade.
Naslonih čelo na dovratak. Patnja mora da ima smisla, pomislih, inače bi bilo strašno. Zaista, zapitah se, zašto bi trebalo da budem na Bolinama il' na Ćemovskom polju? Nenadano osetih tugu koja je nadimala na me' odnekud: bilo mi je žao Merkadića; svih onih Merkadića koje će samleti smrtna patnja, svih onih za koje je smrt kraj svega! Mogao sam biti, ovoga trenutka, najbesmislenija žrtva, najjadnije topovsko meso nekog đavolskog rata; isto tako, taš ovoga trena, mogao sam umreti - ali, ostao bih čovek koji je prevladao patnju, onaj koji zna šta će biti, neko čija žrtva ne bi bila zaludna! Stekao sam ključ kojim ću uvek moći da otključam smisao svake tajne! Samo, to? Da, to je bilo dovoljno.
***
Ko progovori protiv ove Ruže neka za večnost ode u mrak, a dok ga ljudsko oko gleda neka se polako topi sve dok ne dođe tanak kao suvarak! I neka mu se otvore rane na leđima od ležanja, jer su to rane zavisti i mržnje. Neka mu bude kao Ariju đakonu Aleksandrijske crkve pre hiljadu i šest stotina godina u Konstantinopolju gde je došao da širi jeres protiv nepopravljivih Nikejaca, neka zajedno s njegovim crevima izađe, kao i tom prokletom jeretiku, sve iz njegove utrobe i ode u zemlju u koju veruje!
To ispisah ja, Mesrop Teofilo Kumbaradži čovek kome je otkrivena tajna u Srcu Ruže iz Kremne - i koji to ispisa za riznicu u svom mračnom Haldejskom Bunaru, tankim perom u pomrčini i samoći, desnicom siroticom, svojom srećnom rukom!
I da se zna, nek se zna, priča ova beše o jednoj Ruži koja je ispunila Sve!
I više ničega nema.