Odakle isčupa taj citat.
Ja sam od početka bivstovanja na ovom forumu bio na strani evolucije. Ako te ne mrzi prelistaj 500 stranica one druge teme, pa ćeš naći.

I što me stalno guraš u neku grupu vernika. Ja nisam niti religiozan ni ateista. Nekad sam bio i jedno i drugo. Rođen sam i rastao u ateističkom okruženju. Tako da sam  dugo (negde do dvadesete) verovao u taj koncept.
Kasnije na faksu dođem u dodir sa religijom, i otkrijem jednu potpuno drugu krajnost. Bio sam neko vreme zagrejan, ali nakon dve-tri godine uvideo sam jednostranost, zatvorenost i druge slabosti religije koje su me  odbile od nje.
Sada kad sve to pogledam sa distance vidim da i ako sam menjao uverenja, nisam menjao sebe. I kao ateista i kao vernik bio sam jednako tvrdoglav, jednostran, zatucan i fanatičan.

Danas se trudim da budem drugačiji, da ostanem otvoren za sve, mada mi to uvek ne polazi za rukom.
Što se mog verovanja tiče, sada ne verujem u nijedan statični koncept. Sam gradim neku sliku koja polako dobija oblik, ali siguran sam da je nikad neću završiti do kraja.     

Sve sta nadju sa zemlje je malo neobicno, ali cinjenica da je tu. Govori dovoljno.

super tema

Da li arheologija podržava Bibliju?                                                               Arheologija nam ne može dokazati da je Biblija Božija pisana reč. Međutim, arheologija može (a to i čini) da potvrdi istorijsku preciznost Biblije. Arheolozi su redovno otkrivali imena zvaničnika u vladi, kraljeva, gradova, i praznika koji se pominju u Bibliji – ponekada kada istoričari nisu mislili da su takvi ljudi ili mesta uopšte postojali. Na primer, Evanđelje po Jovanu govori o Isusu koji je iscelio hromog čoveka pored bazena Betezda. Tekst čak opisuje pet tremova (prolaza) koji su vodili do bazena. Učenjaci nisu smatrali da je bazen postojao, sve dok ga arheolozi nisu pronašli dvanaest metara ispod zemlje, zajedno sa svih pet tremova.7

Biblija ima ogromnu količinu istorijskih detalja, tako da još uvek nije sve što se u njoj pominje pronađeno kroz arheologiju. Ipak, ni jedan arheološki pronalazak se nije kosio sa Biblijskim zapisima.8

Nasuprot tome, novinar Li Strobl (Lee Strobel) daje komentar na Knjigu Mormona: „Arheologija u više navrata nije uspevala da podrži njene tvrdnje o događajima koji su se navodno dogodili nekada davno u Americi. Sećam se da sam pisao Institutu Smitsonian, kako bih se raspitao da li postoji bilo kakav dokaz koji bi podržao tvrdnje mormonstva, da bi mi potpuno jasno bilo rečeno da njihovi arheolozi ne vide nikakvu direktnu vezu između arheologije novog sveta i glavne teme njihove knjige. Arheolozi nikada nisu uspeli da pronađu gradove, osobe, imena, niti mesta koja se pominju u Knjizi Mormona.9

Mnoga drevna mesta koja pominje Luka, u knjizi Dela Apostolskih u Novom Zavetu, bila su pronađena kroz arheologiju. „ Luka, sve ukupno, pominje trideset i dve zemlje, pedeset i četiri grada i devet ostrva bez greške.“10

Arheologija je takođe pobila mnoge neosnovane teorije o Bibliji. Na primer, teorija koja se još uvek uči na nekim fakultetima danas tvrdi da Mojsije nije mogao da napiše Petoknjižje (prvih pet knjiga u Bibliji), zato što pisanje još uvek nije bilo izmišljeno u njegovo vreme. Onda su arheolozi pronašli Crnu Ploču. „Na njoj su bile klinaste oznake i sastojala se od detaljnih zakona Hamurabija. Da li je to bilo posle Mojsija? Ne! To je bilo pre Mojsija; i ne samo to, već je bilo i pre Avraama (2000 p.n.e.) To je prethodilo Mojsijevim spisima barem tri veka.“11

Još jedan veći arheološki pronalazak potvrđuje rano pismo pri otkriću Ebla ploča u severnoj Siriji 1974. Smatra se da ovih 14.000 glinenih ploča potiče iz 2300. god. p.n.e., stotine godina pre Avraama.12 Te ploče opisuju lokalnu kulturu na slične načine kao što je zabeleženo u Postanku od 12 do 50 poglavlja.

Arheologija dosledno potvrđuje istorijsku tačnost Biblije.

 KAMEN IZ ROZETE                                   Tokom maja 1798. godine Napoleon je, krećući u svoj čuveni egipatski pohod,
nagomilao u tulonskoj luci sto dvadeset osam brodova i trideset osam hiljada veterana
koji su učestvovali u italijanskoj kampanji.
Planovi vezani za ovu ekspediciju nisu se ograničili jedino na osvajanje Egipta.
Napoleon je nameravao da svojom malom, ali u borbama prekaljenom armijom, krene
u Indiju, osvoji je i na taj način podrije osnove britanske svetske moći.
Osim osvajanja Egipta i Indije Napoleon je sebi odredio još jedan zadatak, korisniji za
čovečanstvo od njegovih ratnih planova. Pohod u Egipat trebalo je da bude početak
sistematskih naučnih istraživanja istorije te zemlje. Napoleon je stoga sa sobom poveo
mnoštvo naučnika i umetnika: astronoma, geometara, hemičara, minerologa,
orijentalista, tehničara, slikara, crtača pa čak i pesnika snabdevši ih potrebnom
opremom.
Za vreme boravka u Egiptu »naučna komisija« još nije vršila arheološka iskopavanja,
pošto je na zemljinoj površini bilo toliko spomenika, da je bilo potrebno nekoliko
godina za njihovo registrovanje. Naučnici su vršili merenja ruševina, opisivanjem
spomenika, pravili su njihove modele i otiske u gipsu i glini. Takoñe su prikupili
ogromnu zbirku primeraka egipatske umetnosti: kipove, reljefe, čak i sarkofage koje su
uprkos Nelsonovoj blokadi uspelli da prebace u Pariz.
U avgustu 1799. godine inžinjerijski odred je tokom radova u tvrñavi Rašid, nekoliko
kilometara udaljenoj od arapskog mesta Rozete na obali Nila, iskopao iz zemlje veliku
ploču od crnog poliranog bazalita. Ploča je bila pokrivena natpisima u tri stupca.
Pokazalo se da je natpis bio dvojezički. Dva prva stupca sadržala su tekst na
egipatskom jeziku, zapisan starim hijeroglofskim pismom i novijim, uprošćenim
demotskim pismom, dok je treći stubac bio na grčkom jeziku.                                                                 edan od generala, helenist po struci, sa lakoćom je pročitao tekst i uverio se da sadrži
svečanu poslanicu egipatskih sveštenika upućenu 196. godine pre n.e. faraonu
Ptolomeju V Epifanu, prilikom njegovog krunisanja.
U Egiptu je zajedno sa nestankom poslednjih sveštenika oko 391. godine izašla iz
upotrebe i teška umetnost čitanja hijeroglifa. Od tada su tokom 1500 godina bezbrojni
natpisi na hramovima, grobnicama, na spomen-pločama, mrtvačkim kovčezima,
sarkofazima, kipovima i obeliscima postali samo skup mrtvih znakova. 
Meñutim, bilo je nezamislivo voñenje bilo kakvih naučnih istraživanja bez dešifrovanja
hijeroglifa. Zato je u prvoj fazi istraživanja celokupna pažnja naučnika bila usmerena
na »kamen iz Rozete«, jer se činilo da je zahvaljujući dvojezičnosti natpis sadržavao
ključ za čitav problem. Zasad su ipak svi pokušaji donosili gotovo sama razočarenja.
Na kraju je izražena sumnja da li će bilo ko ikada uspeti da izvrši to delo.
U vreme kad su se o hijeroglofima vodili žestoki sporovi, inspektor Žan Batist Furije u
Grenoblu je pronašao dečaka Žana Fransoa Šampoliona. 
Dečak je u trinaestoj godini govorio: latinski, grčki i jevrejski, da bi nakon samo
nekoliko godina naučio i arapski, sirijski, haldejski, starokineski, sanskrit i koptski. 
Šampolion se u Parizu posvetio učenju istočnih jezika, u želji da upozna mentalitet i
psihologiju naroda Istoka, te da se na taj način približi načinu mišljenja starih Egipćana.
Verovao je da će tim napornim putem doći do ključa za dešifrovanje hijeroglifa.
Šampolion je nakon 23 godine napornog rada objavio rezultate svog izučavanja: prevod
hijeroglifskog teksta sa Rozetskog kamena, gramatiku i rečnik egipatskih hijeroglifa.
Šampolion je zaključio da je egipatsko pismo složeno, ono je: slikovito, simbolično, i
fonetsko - u istoj fazi, u istom tekstu i istoj reči. Uskoro je egiptologija uvedena u sva
veća sveučilišta Evrope.
Veliki značaj Rozetskoga kamena nije u njegovom sadržaju, već u mogućnosti
dešifrovanja hijeroglifa, što je dalo ključ za velika bogatstva egipatske kulture.
Zahvaljujući genijalnom Šampolionovom otkriću, danas stručnjaci mogu pročitati
svaki hijeroglifski zapis.

NINEVIJA (GRAD OD TRI DANA HODA)                                           Svim ljubiteljima arheologije dobro je poznato ime slavne metropole drevne
Mesopotamije Ninive, kao i čitateljima Biblije i istorije starog Istoka. Samo ime potiče
od hetitskog naziva Ninuva, što je izvedeno od sumerskog imena Nina, imena
mesopotamske božice Ištar.
Prvi zapise o gradu Ninivi u Svetom pismu nalazimo u 1. Moj. 10, 11.12. gde se
spominje samo stvaranje grada. Inače grad je smešten na istočnoj obali reke Tigris,
tamo gde se pritoka Kosr uliva u Tigris, nasuprot današnjem gradu Mosulu, 350
kilometara severoistočno od Bagdada, prestonice današnjeg Iraka.
Dok je Asirski narod bio mali narod i pod tuñem upravom, ni Ninevija nije igrala neku
značajnu ulogu. Meñutim kako se narod brojčano povećavao i sam grad se povećavao.
Tako da prvu carsku palatu u pravom smisli reči podigao je u Nineviji Salmanasar I
(1274-1244). Asurbanipal   II (884-859) takoñe pravi svoju palatu, a naročito je
monumentalna Senahirimova (705-681) palata. Esarhadon je uz sve to dodao i svoju, i
tako da su se sve nalazile na terenu današnjeg brda Kujunñik.
Ubrzo posle propasti Vavilonske kule, Ninevija se razvijala tokom vekova i postala
»grad vrlo veliki tri dana hoda«(Jona 3,3). Sam grad je bio središte sveta. Iz njega su
dolazili upravitelji i namesnici koji su vladali velikim kraljevstvom koje se prostiralo
od zelenih obala Sredozemnog mora na zapadu do velikih pustara Persije i Arabije na
istoku, i od Crnog mora na severu do Etiopije na jugu. To je bilo vreme kad je posetitelj
ovog moćnog grada mogao čuti kako »pucaju bičevi, i točkovi prašte, i konji topoću, i
kola skakuću« (Naum 3,2). 
Za vreme tog materijalnog napretka Ninevija je bila središte zločina i bezboštva. Biblija
kaže za nju: »teško gradu krvničkom, vas je pun laži i otimanja.« (Naum 3,1.) Meñutim,
uprkos bezboštvu, Ninevija nije bila sasvim utonula u zlo. Onaj koji vidi sve sinove
ljudske i svašta dragoceno vidi mu oko, video je u tom gradu mnoge ljude koji bi, kad
bi im se pružila prilika da upoznaju živoga Boga, ostavili svoj rñavi put i počeli da Mu
služe. Tako Jahve šalje Jonu, koji se prvo odupire, ali posle jednog lošeg iskustva kojeg
je doživeo i iz kojeg ga Bog izbavlja Jona prihvata posao koji mu Gospod nudi da ide i
propoveda ovom gradu. Biblijski izveštaj govori da je u tom gradu živelo više od
120.000 ljudi (Jona 4,11), koji vest o pokajunju prihvataju i bivaju poslušni Bogu. Sve
ovo se  odigralo negde oko 790 godine pre Hrista kad je na prestolu Ninevije bio Adad
Nirari III (810-782). Meñutim ova poslušnost nije dugo trajala. Proročanstvo koje je
dao prorok Naum 3;7: »Ko te god vidi, bežaće od tebe, i govoriće: opuste
Niniva...«izgledalo je nepojmljivo da se to ikad može ispuniti. Niniva je sravnjena sa
zemljom. Miñani i Vavilonci su, udruženim snagama, godine 612 pre Hrista uništili
ovaj grad. Oko dve stotine godina po razorenju Ninive, grčki vojskovoña Ksenofon je
posle bitke kod Kunakse putovao sa 10.000 vojnika uz reku Tigris prema domovini.
Ugledavši ostatke nekadašnje Ninive, hteo je da dozna koji je to veliki grad nekada bio.
Već tada je ime tog grada bilo zaboravljeno. Tadašnji stanovnici kazali su Ksenofonu
da je to nekad bio miñanski grad Mespila. Skoro da se ne može poverovati da je ime
Niniva posle samo dve stotina godina bilo tako potpuno zaboravljeno. Kad su, u devetnaestom veku, otpočela iskopavanja u Asiriji, u početku pod
rikovodstvom novog francuskog konzularnog agenta Pol Emil Bota (Paul Emile Botta),
a kasnije   Ostin Henri Lajard (Austen Henry Layard) i Rasam (Rassam) započeli
iskopavanja u Asiriji, niko nije znao gde se nalazi stara Niniva. Bota, koji je iskopao i
raskrčio dvor asirskog cara Sargona u Korsabadu, verovao je da je time pronašao
Ninivu, i dao svom arheološkom izveštaju naslov »Spomenici Ninive« (Monuments de
Ninive). Takoñe je i Lejard, iskopavši biblijski grad Halah (1. Mojsijeva 10,11), bio
uveren da je reč o grañevinama grada Ninive, pa je stoga svojim otkrićima, koje je
obuhvatala više tomova, nazvao »Niniva i njeni ostatci« (Ninevh and its remains). Tek
pošto su uspeli da dešifruju klinasto pismo, naučnici su ustanovili da se Niniva nalazila
pored današnjeg Mosula. Ruševine stare Ninive obeležene su sa dva brežuljka
Kujunñik (što bi značilo stado ovaca) i Nebi-Junus (koje ima značenje selo proroka
Jone). Ovi brežuljci prekrivaju mesto na kome su se nalazile palate i hramovi Ninive.
Iskopavajući Kujunñik arheolozi su pronašli razne dragocene predmet, meñu kojima i
preko 20.000 glinenih pločica ispisanih klinastim pismom.to je bila čuvena biblioteka
asirskog kralja Asurbanipala, koji je bio vrlo ponosan što je jedan od nekolicine
pismenih monarha iz prošlosti. Blago Asurbanipalove biblioteke sačinjavaju: himne,
pisma, molitve popisi bogova i hramova, raznovrsni istoriski tekstovi -pokazalo se
neprocenjivim za bolje upoznavanje tog vremena. Ti dokumenti otkrili su da su ljudi
koji su živeli u Mesopotamiji dobro poznavali - zapravo u istom oblik- istoriju o Potopu
kako ga beleži Biblija. U pronañenim dokumentma ima zapisa i o biblijskim ličnostima
poput Ahava i Jezekije, te imena kraljeva poput Sargona i Sinahirim, koji su bili dobro
poznati zapisivačima Staroga Zaveta. Zanimljivo je da te kraljeve većina drugih izvora
skoro i ne spominje. Tako su oni iznenada izašli na svetlost dana.
Danas posetilac može videti samo ogoleli brežuljak Kujunñik i selo Nebi-Junus, i
nekadašnje zidove stare Ninive, dugih 12 kilometara. Ostatak starog grada- nekadašnje
stambene četvrti Ninive- pokriven je njivama. 
Niniva predstavlja još jednu potvrdu od niz arheoloških iskopina, da su pouzdana
biblijska proročanstva.

Ajd' malo prelistaj temu. 

CRNI OBELISK CARA SALMANASARA III                                                  Ovaj obelisk spada u retke spomenike koji potiču iz perioda vladanja Asirskog carstva
(933-612), a koji su sačuvani sve do danas. Samo Asirsko carstvo je od velikog značaja
za proučavanje istorije drevnih naroda, čak se i nekoliko asirskih vladara spominju u
Bibliji. Poseban značaj Asirije je u tome što je ona potisnula Izrailjsko carstvo.  
Postojbina Asirije je na Gornjem Tigrisu odakle se proširila na severozapad kao i uzduž
reke Tigris. Asirci su bili pravi majstori za rezanje kamena, a i sama Asirija je kamenita
zemlja, tako da su mnogi spomenici načinjeni od kamena, pa i sam Crni obelisk. Sam
Salmanasar III (858-824) sin Asurnasirpala II, bio je jedan od vladara koji su položili
temelje veličini i moći Asirske imperije. Bio je veoma hrabar i sposoban ratnik, tako da
je za 35 godina svoje vladavine izvršio čak 32 vojna pohoda.
Godine 841. Asirija je porazila Siriju i Feničane i primorala ih na plaćanje danka. Što
se Asirija sve više širila postojala je sve veća i veća opasnost za Izrailj, sve dok Izrailj    nije postao provincija Asirije. U to vreme u Izrailju je vladao Juj (841-814) koji je
pokrenuo veliku reformu, istrebio je sve one koji su obožavali Vala. Izveštaj o caru Juju
nalazimo zapisan u 2. Carevima 9 i 10 poglavlje.
Kad je Salmanasar III zauzeo Siriju, Juj je odlučio da je bolje da se pokori Salmanasaru
III i postane njegov vazal nego da mu se suprotstavi kao neprijatelj.  
U stara vremena postojao je običaj vladara pobednika da podižu kamene stubove ili
obeliske koje su postavljali na vidljivom mestu i na taj način proslavljali pobedu. I sam
Salmanasar III nije bio izuzetak. Nakon mnogih uspeha podigao je Crni obelisk kojeg je
postavio na veliki trg u Hakahu (1.Mojsijeva 10,11.12.), nedaleko od svoje palate.
Sam obelisk je visok 195 cm i na njemu se nalazi pet reljefa. Reljefi prikazuju pokorene
vladare okolnih zemalja kako donose danak Salmanasaru III. Poraženi vladari prikazani
su u smanjenim dimenzijama, dok je Salmanasar III veći od ostalih. Objašnjenja i
komentari zapisani su iznad, pored i ispod reljefa u 210 redova teksta pisanih klinastim
pismom.  
Za biblijsku arheologiju posebno je značajan drugi reljef koji prikazuje cara Juja (koji
na sebi ima kaput bez rukava, što predstavlja da je on ili zarobljenik ili vazal) u pratnji
svojih slugu koji nose skupocene metale i danak. Ovo potvrñuje i sam Salmanasar III
na Crnom obelisku:
»Primio sam od Juja srebro, zlato, zlatni bokal, zlatnu vazu s oštrim dnom, zlatne čaše
za vodu, zlatne kantice, zlatni novčić, palicu za kralja...«ANET 281.
Ovaj obelisk otkrio je pionir asirske arheologije Ostin Henri Lajard (Austen Henry
Layard) 1846.godine.
Kao i mnogi drugi i ovaj »spomenik« biblijske arheologije je otkriven sasvim slučajno.
Naime, Lajard je imao nameru da istraži brežuljak Tel Nimrud u blizini Tigrisa. Trećeg
dana iskopavanja on pronalazi ostatke jedne palate.  
Iskopali su rov dubine dvadeset metara, ali nije bilo značajnijih pronalazaka.
Razočarani, odustali su od istraživanja. U tom trenutku jedan radnik pronalazi u pesku
»neki kamen«. Ispostavlja se da je to Crni obelisk. Shvativši njegovu veliku vrednost
Lajard ga uz pratnju šalje za London u Britanski muzej gde se nalazi do današnjeg dana.
Značaj Crnog obeliska za Stari Zavet je veoma velik, jer na njemu pronalazimo prvi
vanbiblijski izveštaj o postojanju nekog izrailjskog vladara, u ovom slučaju Juja kao i
njegov slikoviti prikaz.

Bilo je ovaknih likova i pre. Dodju na forum, iseru kilometarske tekstove, ne odgovaraju ni na jedan post, tj ne ukljucuju se u diskusiju. Pre ili kasnije budu izbaceni sa istih.

Sasvim pristojno.
Ne objasnise onih 13 slojeva piramide u Koeningu.

nije ko Ra Materijal, ali velim sasvim pristojno...