Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 22. Okt 2020, 02:21:52
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Matija Beckovic  (Pročitano 149248 puta)
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16341
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Chrome 8.0.552.224
mob
Nokia 
Ослобођење

Предратни робијаш
Помало песник
Познати министар полиције,
Наречени Слободан
Кренуо је да обиђе тамнице,
Па и ону у којој је
Сам бивао тамничен,
Што се некад црнела
У Царској улици
А сада белела
На Тргу Републике

Ишао је са свитом
Од ћелије до ћелије,
Од самице до самице.
Питао ко је ко,
Зашто је забрављен,
Откад је ућелијен,
Колико је усамничен.

У једној од сужњара,
Један од сужњева.
Упитан за име
Казао се
Сима,
Презиме
Пандуровић.

(Пандуровић
А засужњен)

Јеси ли ти онај песник:
Јесам!
Рече узник.

А откад си овдјена?
Од ослобођења!
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16341
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1
mob
Nokia 
Поп и распоп

Добро поп

Нек буде поп

Немам ништа против попова

Али шта ће му брада

Ајде и брада

Браду носи свака протува

Али чему мантија

Добро и мантија

Ето му је

Срећно је раздро

И мантије су у слободној продаји

И други носе и браде и мантије

Али мора ли и он

Ако носе други

То је посебно питање

 

Добро нека му и браде и мантије

Немам ништа против

Ни брада ни мантија

Ако другима не сметају

Не сметају ни мени

Али шта ће му крст

Ако је поп

Па нека му и крста

Крст носи сваки олош

Али што само крст

Шта би фалило крсту

Да му дода какву значку

Да не буде сам

У реду и крст

Го као прст

Али што онолики

Ајде и онолики

И још и онолики

Онолике носи мафијаши

Што већи мафијаш већи крст

Али што га носи преко мантије

Зар и њему крсту

Није комотније и сигурније

Испод ње

Па да их Бог види

 

Кад сам прешао преко свега

Прећи ћу и преко крста

Али да се не крсти

И тог крштења је преко главе

Ако је броја

Нека се и крсти

Ко му брани

Али што са три прста

Као да је мало с једним

Па нек се крсти и с три прста

И по три пута

Боље то него да обија трафике

Немам ништа против крштења

Али што само десном

А никад левом

Бар понекад

Па нека и десном

Али што у цркви

Кад може код куће

Да се крсти слободно

И десном и левом

А најбоље у себи

И с три и с два и с једним

Где га нико не види

И Бог га весели

 

Нек се и крсти

Нико никога не приморава

Али ко сам хоће

Нек се крсти колико хоће

Његова ствар

Али што верује

Па и да верује

Немам ништа против вере

Али што верује у Бога

Као да нема у кога другог

Добро и у Бога

Али не у онога једнога јединога

Кога нема

А не у толике друге

Којих има

У које свак паметан верује

Више него он у Бога

 

Да се разумемо

Не знам јесам ли јасан

Да не буде неспоразума

Свуд има поштених и напредних људи

Па и међу поповима

А поштен и напредан поп

Није поп него распоп

Распоп је поп нашег времена

За попа се учи

А распоп се рађа

Једном у сто година

Распоп је више од попа

И невера од вере

И нецрква од цркве

И некрст од крста

Сама реч ти каже

И распоп носи браду и мантију

Али је раскрстио с вером

Верници од њега крију да верују

У цркву не улази

Не хвата се за ту кваку

И крсти се како хоће

Како му је најмилије

Како бисмо напредовали

И били народ мимо народ

И црква мимо цркве

И вера мимо вере

Да нема попа мимо попа

И над попом распопа

(из рукописа)

http://www.nspm.rs/hronika/matija-beckovic-pop-i-raspop.html
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Zodijak
Pol
Poruke 2
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 12.0
Možeš li napisat tekst pesme Kaža o kaži?
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 8.0.1

Крушка
 
Време је да испричам
Како смо брали крушку
Крушку батињачу
Што је расла уз сами пут
И рађала као воћке на путу.
 
Рађала је али није родила
Нити смо јој дали да роди
Нити је кад  донела плода
Камоли дочекала бербу
Камењем смо стуцали заметак
Друге бербе није ни било.
 
Долазећи са било које стране
Нисмо ни подизали главу
Да видимо има ли која
Већ издалека прикупљали џебану
Па са свих растојања
С руке и неруке
Нишанећи и осумице
Засипали кршима
И стављали под гомилу.
 
По кори и листу
Била је то крушка браница
А по плоду дивљака
Која се помамила међу нама
За својим родом
И кренула да буде трн
Тако јој се и име затурило
А замлаћена и обезграњена
Швргава и одрпана
Задивљана и тучом изјаловљена
Прозвана је батињача.
 
Чворуге којима се осипала
Звали смо крушке
Да бисмо их разликовали од камења
Кантарских јаја и калупа за опанке.
 
И камен кад роди
Расте и зри
А крушка се урастала
Све тврђа и спеченија
Што је била старија
Да се на њој није заустављала ни оса
Кувана би се укрутила и спрчила
А у ватри горела као кврга.
 
Са њом си могао наоштрити секиру
Или извадити зуб
Могао си је насадити на држалицу
И с њом крцати орахе
Могао си на њој окрпити чарапе
Ставити је у уста печеном крмету
Обеситио чивију
Или носити на узици као бомбу
Само није ваљала за јело
Сем оно отучено
И дробеж који остане на камену.
 
Као да су приковане
Падале су једино погођене
Друкчије се нису могле отрести
Зато смо обарали једну по једну
И прогонили до последње.
 
Једно време су летели заједно
Крушка и камен
Да их је било тешко разликовати
А кад би се раздвојили
Као да замећу трагове
Нисмо знали шта пре да тражимо
Крушку или камен
А ваљало је стићи пре птица и мрава
Који су чекали у заседи.
 
С камена бисмо посркали дробеж
С крушке одгризали зелену рану
А остатак отуцали натенански
И у томе постајали прави мајстори.
 
Дешавало се да је нађемо здраву
А тек кад је огулимо и отурпијамо
По њој се као на одраном јањету
Покажу жигови и модрице
Од удараца које нисмо знали.
 
Избубецана би се издобрила
Зарудела и заискрила
А у смекнутом угрувку
Омодреном и очивитаном
Под танком опном
Као под плавим плихом
Златно месо се претапало у крв
Од које на свету и нема ништа слађе.
 
Тек каменована
Спустила би се на земљу
И зрело размишљала
А када би видела свога Бога
И пропиштала мајчино млеко
Дивљина би се у њој поколебала
И отпустила мирис
По коме смо назревали
Каква би то крушка била
Да није заклицала овде
Где уз воћке има више млатаца него грана
Где се камен баца само на родно дрво
Где је све уназађено и унесрећено
Где ништа не цвета
Сем ако не цвета ноћу
И ништа не рађа
У миру и спокојству
А камоли зрело
Мајци пада у крило
Већ све земља затрави
Недорасло и недозрело.
 
Временом смо се сродили
Да се није ни знало
Ко је у чијој кожи
Ни ко је коме у грлу
Ни ко кога носи на души
Ни ко је пао с крушке
Ни са које
Шта се збивало са крушком
А шта са нама
Бар с мојим родом
Који не умире природном смрћу
Споро сазревамо
Рађамо се до смрти
У младости спремни на свашто
А како старимо
Бивамо бољи људи
На којима су једино ране живе
Али оне унутра
Рана и није рана
Ако не начини другу
Која се споља не види
И ником не показује
А испаћени и изотуцани
Наличемо на крушку
Згрувану и училелу
Отрулу и изболовану
Чији лик остаје на мокроме камену
Као на Вероникином рупцу.
 
И крушка и пут и моја кућа
Нестали су под гомилом камења
Над којом је искрсло питање
Налик на крушку грдосију
Јесмо ли ломили небо
И каменовали звезде
Или отресали крушке
Из небеских недара
Док не остане само једна
Која се више пела
Што је више обарана
Да увек сија
А никад не опада
Осим увис
У грло земље
У амбис
У нама."

 

IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 8.0.1

Лелек мене

Боже драги, немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!

Никад није било једне главе
Да је могла јаче заманути,
Нит ће икад биши љуцке душе
Да ће моћи дубље заумити,
Покренути велику посијеч,
Себе и свој народ изустити
И ту ријеч да може покрити
Одржати и окријепити!

Само челник има шта да каже,
Онда када све тек треба рећи,
Српокрилим, првим ријечима,
Прволиком невином првином,
На наречју љепшем од живота,
На коме је Господ свијет стваро.
Док немаше другога језика
На коме је то боље речено!

Шта ће ново ако имаш старо
Прије себе и нас написано,
Које ти је свак напамет знао,
Па се можеш придружит прецима
Исте пјесме истим ријечима
И сузама на истим мјестима!
Коме треба каква друга књига
Тај и није из овог народа!

Ко је једно а сада је друго
Нико не зна шта ли ће још бити
И своје је мртве погубио!
Куд с Његошем послије Његоша?
Да онако није загрмио
Могли бисмо муцат испочетка!


И нијесмо амо убјежали
Да живимо ни да останемо.
Није нама гроб земље — имање.
Толико смо с обуће отрли.
Нијесу нам грсти прље — њиве
Ђе не може родити ни ручка.
Толико смо о врату носили
Да на своје мртве усипамо.
Толико смо под нокте имали
Кад у овај утек ускочисмо
Уским путем с великим бременом
Да својијем језиком зборимо!

Није нама тор репова — живо,
Нити кото качамака — жито,
Сламка сламе и струк траве — пића,
Конак дрва — дрвљаник и гора,
А навиљак држгоре — мрчава!
Камен у дом — начин и мобиље,
Дивокоза — мал, рогато благо,
Кош — житница, крошња — окутњица,
Капа зрна — фрут, род и година!

Није за нас бољиглава — цвијет,
Суза воде — извор, цурак — поток,
Подланица — поље, плеће — вјера,
Стега — закон, гудуре — слобода,
Права рука — највећа вјештина,
А оружје — пчеле и камење!
Прамен магле — небо, пут — стопаник,
Двије сабље — војска и род народ,
А педесет крша — отаџбина!

А камоли да је пут — путеви,
Вјера — вјере, а народ — народи,
Вода — воде, а цвијет — цвијеће!
Све је у њој једно и једито,
Једнопоно, цијелац, унина,
Препунано смоле и натоке.
Ту множине никад није било!

Нијесу нам њедра шљива — воће,
Низ јагода, ћуба с трешње — стима,
У Котор их на комад продаје.
Ни постеља — обојак на уво
Прије но те гранама покрију.
Нит је наше јело — цркавица,
Дивљи шипак за славу начињеш.
Ђеца једу о глади зидове,
Млади камен и квасне литице.
Наша мука ваља за причешћа.
Нити су нам међаши — границе,
Чију сваку стопу с једне стопе
Дужим прутом можеш одбранити.
Шта ће међе када нема земље
Но дубимо да нас више стане
И сандуке усправно спуштамо!

Нијесу нам катуни — градови,
Ни шанчеви — куле и дворови,
Ни мишаре и мегаре — куће!
Нијесмо се за ово рађали,
Ни живјели, нити умирали,
Ни гинули да би сачували
Што нам нико не би ни узео!

Како ли су људи двобојаши
На пушнице спали поземљуше?
Откуд витез да виси о гори
Ђе се росом са лишћа умива,
А кошуљу на мравињак држи
Да се тако од вашију брани?
Људурина у скит без прозора?

Горостасник у потлеушицу?
Гороломник у трулој утврди
Ђе му киша пада у кашику?
Поглавари у дубирозима
У малени бивак ко лобања
Да би сваки мого упртити!

Какви су то кућићи без кућа,
Дивногорци, племићи, властела
Што још није куће начињела
А није им ни једна довољна!

Богатство је наше неђе друго
И чека нас кад се поврнемо.
Мјесто ствари — носимо утвари.
Што имамо — то нам је за пута.
Ође ће се рађамо и мремо
Ту смо само од данас до сјутра
Ево пешес стотина година
Вазда спремни да се поврнемо!

Турчин оде окле је и дошо
Па на својој земљи сада клања.
Њин Падиша мртав кући дође,
А наш Царе из гроба не уста.
Не одосмо намо ни онамо,
Полумјесец више нас остаде.
Крст на Небу никад не изгрија.
Остадосмо у збјег без Турака.
Пећине нам постадоше куће.

Сад је наша домовина свуда,
А коме је свуда — он је нема.
Шта ли може бити жалосније
Од изгнаног војника и краља?
Ђенерал је сличан посилноме,
Ко је који само они знају.
У њихова права и чинове
Једино се они разумију.
Само они којим наређују
Знају шта се одиграло с њима.
А што дуже живе изагнани
Све су гори и неприроднији
И све их је теже објаснити.

Бродоломник на пусту острву
С навикама прије бродолома.
Са оружјем из оних времена,
С чиновима поражених војни
Са потпором срушених престола,
Са заплећем несталих држава
И правима из бивших закона.
Под заклетвом Цару кога нема.
С траговима велике несреће
Која их је овамо довела.
С захтјевима, ставом и надама
Као да се ништа није збило.
Ту чекају на обнову Царства
И заузму пријашње столице.
Ко царевић у просјачке рите
Што упорно тврди да је царев,
А сви му се смију и спрдају.
Што се више љути и заклиње
Све му мање и теже вјерују.
Тога двора више ниђе нема,
Неки кажу — није га ни било,
А сви знају да га неће бити.
Сваки други крај је погинуо!
Он једини за то није чуо!

Вријеме је понајдубља вода.
Најгоре се онај утопио
Ко у његов котловар потоне.
Вртивода та кога насвоји
Задовијек неће изронити.
Кад изрони — грдан га израња
Вас га свијет прстом показује,
Ко пепео минулих времена,
Као слику некадашњих људи,
Ко остатке несталих свјетова,
Ко привиде и живе мртваце.
Црногорце таман ко да ваде
Са дна давно потонула брода.
Још у Црној Гори и некако
Ван ње, ниђе овакве племиће
Нити ико памти, нит признаје!

Још се крију по земуницама
Одметници, остаци те војске,
И без вођа и без свештеника
И без циља и без противника,
На вријеме не обрћу главе!

Пребјеглице то су под оружјем,
Лакосани ко сви одметници,
Живе на стрек, вазда обувени,
Мру стојећи, добро потпасани,
Ко у збјег се облаче и хране!

Недирнути и неопозиви,
Неоспорни, неупоредиви,
На свијету од другог свијета,
Утонули у своје свјетове,
Нит што чују нити разумију,
Што постоји за њих не постоји!

Посвећени, љути, задивљали,
А докони, строги и свечани.
Утврђују вјеру и врлине,
Окрепљују снагу и памћење.
Само стрепе да не побораве
Зашто су се овамо обрели.
Ко то сметне – име промијени,
А с именом каприц и светиње!

Зло – зло није кад није највеће,
Нит је велик од ког има већи.
За нјавеће зло и једино су
И потребни највећи јунаци.
Највеће смо зло ми измислили
Да имамо кога побиједит.
Опјевали битке и јунаке
Да бисмо се на њих угледали
И гинули за те свете слике
Чувајући да се не погасе!

Ђе су свеци вође сем на Небу
И у овом мушкоме постригу?
Који владар иде земљом ноћу
Сем Светога Петра Цетињскога
Који мртав још дере опанке
И у ћивот пржину уноси?
Коме паства прилаже чарапе,
А осам га Владика пресвлачи?
Је ли који владар икад иђе
Са клетвама земљом управљао,
Да му сваку Господ услишују,
А Небо му не прима гријеха!

Ђе је друго свака кућа – братство,
Није братство – него династија,
Нит су браћа – него засебници,
Нит је кућа – него испосница
Ђе још чоек живи изнад себе!

Није ово земља него Небо,
Ђе је земља произнад облака?
Сем ако је најпрва на земљи,
Да је земља а да је без земље!

Није небо но обуцак неба,
Колико смо из ропства истргли.
Нема неба које је чистије,
Само да је још и земља таква!

Шта је Ловћен до Гора Отаца
С које наше Небо отпочиње?
На коју се сви по једном пењу,
А Цариград по ведрини види.
Шта Цетиње него свети престо
Ђе кандило неутјешно цапти
На костима цијела народа?
Шта је Острог но олтар те цркве
Ђе највећи видар црногорски
И Острошки Чудотворац служи?
Шта Косово но жртвена порта
Ђе је сваки од нас погинуо
Давно прије не што се родио!

Откако су у велике горе
И велики људи ускочили,
Надмећу се људи и планине
Ко ће прије Небо дотикнути!

Уске горе суве и високе
Ђе се мора играт дупло коло,
Пети једно другом на рамена,
Мјеста има само у висину!

Неботици онда постадоше
Кад су горе саме наставиле.
Зато такве лавре нико нема,
Зато нас је мука раздвојити!

Отуда се тако наличемо
Као да су прво дошли људи,
Па су уз њих литице порасле,
Зато их је греота дирати!

Јер ако је Ловћен – ловити,
Од катуна – Катунска нахија,
Од ријеке Цетине – Цетиње,
А Биљарда – соба за билијар,
О Жабљаку – да не говоримо…

Чему онда велики постови,
Виши образ, сретњикање рана,
И дар суза и огањ подвига,
И култ носа и псовање с коца
И несрећа испред свих времена?!

Племе моје над свим племенима
Ђе је вјера с историјом једно.
Нема вјере да је природнија
Ни са мање приче и молитве.

Не молиш се него захваљујеш,
Господ ти је све сам даровао.
Не можеш му ни то одужити,
А камоли да још нешто иштеш.
Шта ти треба – зна боље од тебе,
Онај кога подсјећат не мораш.

Црна Гора – име манастира.
Црногорци то су црнорисци
Што манастир служе црногорски.
Подвижници чисте љуцке вјере
Из пркоса љуцкога рођене.

Чрногорац – чин је и титула
Некадашње Душанове свите.
Преткосовски витез, чоек с двора,
И по томе колико их има
То је много за име народа!

Нема тако озбиљна народа
Који нема ђеце ни ђетињства.
Шта ће ђеца у војнички табор,
Ко би ђеци део левор за пас?

Ту је испод части – потрчати,
Недостојно чоека – сагнут се,
Није љуцки – радоват се чему,
Мож се само јаду насмијати.
Не ваља се ни сјеђети грдно,
А ко сједи – ту никад чоека!

Залогаје ко бира – несој је,
К се водом поспе – поливаћ је,
Коме мрва испане – зијев је,
Ко то не зна – зијев од зијева!

Најгори је ђак – тако и чоек,
Свака брига сем опште – бач трице,
И све друге жеље – шака јада,
Ко друкчије мисли – купи труње!

Сваки мисли Душан је ил Милош,
Бан ли, Деспот, Сердар или Жупан.
Због великих брига које брине
Свакоме се чини велики је!

Доста их је – са главе на главу,
С дима на дим – има их довољно,
Чувенијех – нико нема више,
Напољу су – вазда у већини,
Појединце – не мож избројати
Но заједно испадне их мало!

Висине су на којима живе
Ко почасни положај схватили.
Горња земља – њина ј етитула,
С тога трона са свијетом зборе.

Још умије сваки побројити
Црногорце и мртве и живе.
Откад – докад који је живио
И каква је који коме својта!

Кад их питаш: Колико вас има?
Наљуте се или кажу: Доста!
Колико је нестало: Мнозина,
А код куће остала: Достина!
У шуму су одбјегли: Масовно.
Погинулим: Нема ниђе броја,
Нико није главе износио!
Заробљен је: Више него један,
А издао: Ко је жив остао!
Мучили их: Ко Нико Никога!
Живјели су Некад: Као икад!
То је било све: Онда па Онда!

Кад смо прву чалму угледали
Од тога се још у сну трзамо.
Други људи, други Бог и раса,
Све на њима друго и друкчије,
Друге слике прије не гледане!
Тада смо се сјајно испољили
Себе и свој простор доказали,
Кад је био вакат и прилика,
Када друго није било исто!
Како сада да се докажемо
И на себе да се надодамо?
Тако би се једино спасили,
Ако би се икад било живо!

Све смо лакше с њима разумјели,
Нијесмо се никад двоумили,
А имали и кривца и наду.
Главица је наша останула,
А чука је што су освојили.
Камо среће да су останули,
Што нијесмо не би никад били
Туцибраћа и оцокољићи,
Што не може – не би никад могло,
Та истина већа је од других!

Пет векова трајала је битка
Започета на пољу Косову.
Најпотоњи косовски јунаци
У Црној су Гори изгинули.
Косовски је јунак задњи био
Вукалица Шуњов из Роваца.
Последња је косовска вечера
У Крушевцу црногорском била.
Косовска је битка завршена
Тринаесте – заузећем Скадра.
Све је општом смрћу освећено.
Најприје је само Вук издао,
Најпослије једини он није.
Један никад не може издати!

Какво нам је име и судбина
Ако Царства никад није било?
Ко смо онда и зашто смо ође?
Што кукамо ако смо одовле?
Носимо ли црно око главе
Или око мозга деравију?
Зар нијесмо са овог свијета
А ни за то немамо доказа.
Које ли је име те болести
С којом овај народ претрајава?
Зар смо тако на смрт занемогли
Да истину знати не можемо?
Ил можемо али нам не треба,
Истина је најгора утјеха,
Стога смо се с њоме посвадали,
Зато смо се од ње удаљили!

Зар је свети завјет због кога смо
Пет вјекова на ватру ложени,
Мијешали зубе и мозгове,
Пекли душу, прси истављали,
Тик и трзај, мимика, гримаса,
Сан, грозница, зграна из дјетињства
Или неког другога живота,
Предавана са оца на сина,
Да се од ње оздравит не може?

IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 8.0.1

- наставак -

За једног су питали: Шта му је?
Веле: Ништа, он је Црногорац!
Судбо ниска духа високога,
Шта ли мисле да су а шта раде!

Страшно ли је гинути за пораз,
Горд на оно због чега умиреш,
За побједу правде а не људи!
Ко не гине онда кад не мора
Сада туђу повјесницу учи.
Да се није бој ни један био
Било би нас више, али кога?
И било би боље, али коме?

Задужбино и крстионице
Међу Римом и међ Цариградом
Ђе подивља калем правовјерни!
Сад се тице изнад тебе боје
Да камене не шкљоцну вилице
Проклетије да их не изију!

Моја црна и све црња Горо,
Нема већег несмисла и жртве
Него твоје – за завјет залудњи.
Страшно ли је што те више нема,
А страшније што и сад постојиш.

Тешко оном који је открио
Сву биједу твоју и суштину
И постао већи Црногорац.
А још теже оном ко се надо
Да се нешто друго може бити,
Кад ничега другога и нема!

Од када си на живот пристала,
Себе и свој подвиг надживјела,
Живот ти је највећи душманин,
Нада нема љућег противника!

За добро си слаба, инокосна,
Али за зло најмоћнијим равна.
Ни највеће земље и народи
Злу нијесу више приложили!

Све је некад са Богом почело
И због Бога и с помоћу Божјом.
Све је било у Божјим рукама.
Небо нико није промашио.
Свршило се да ни Бога нема,
А једино Небо не постоји.

Наши преци Бога су виђали,
А ко данас прича да га виђа,
Не виђа га – но су му причали.
Ко вјерује да га је видио
Сувишан је па таман и да је.
Залуд би га више и гледао
Кад сам себи чоек не вјерује.
Тужна ли су ђеца бивше славе
Причају нам туђе доживљаје!

Руски Царе и његово Царство
Свједоци су да смо постојали.
Сви ерови, дерови, перови
Шта су према Великоме Књазу?

Шћепан Мали лажицаре руски
Ђе је дошо но у Чрну Гору?
Откад смо га чекали и звали,
Подизали чашу за Русију,
Више него Бога помињали!
Кад се тамо не иселисмо,
Свима су нам племство признавали!
Дође лажни кад не мога прави,
Ми га као правог дочекасмо!
Зар је прави који не долази?
Ова земља није била лажна,
За Цара је доста Црна Гора!
Вас је свијет она привлачила,
Јер је нешто шћела без Ичега!

Сузо моја све си запамтила,
Па сад живиш од оног што памтиш.
Докле памтиш дотле и постојиш.
Не живи се са таквим памћењем.
Нит се може промијенит игда
Ко не може изумити ништа.
Прави ће ти крај онда наићи
Кад све примиш, схватиш и опростиш
И старе се исправе неправде
Под некијем новим тиранима!

Умрла је стара Црна Гора
И без ње се муче Црногорци,
А никако да и они помру.
Помријеће, но ће прије тога
Себе и њу обрукати.

Да је снове своје послушала
И нестала са својим свијетом
Пуна снаге и вјере док бјеше,
Не би сада била мртво слово,
Престигнута мисо, бивша нада,
Страна ријеч и лажно острво,
А ми мудре луде света вјере,
Но изворник бистри и жив камен.

Родио се задњи Црногорац,
С два имена – а сад без имена,
Малог раста, од страха напредан,
Брке брије, иде у цивилу
Да свак не зна ко је и окле је!
Најсрећнији када му се каже:
,,Ко би реко да је Црногорац!’’

За њега су криве Црногорке
Што нијесу престале рађати!
Остале су саме у брдима,
Безродице, чаје, бездомице,
Оглувљеле и ослијепљеле,
Душа им је одавно у рају!

Испразни се и сан и истина.
Сваког можеш водити доктору.
Преселити све на једно место
И смјестити све у исту кућу.

Ненавикли да буду слободни.
Неспособни да буду докони.
Срећни само с оним што немају
И не знају смисао богатства.

Тако оста заборављен стражар
Који чува оно чега нема.
А од свега над чиме је бдио
Једино је он преостануо.

Поражен је ко признаје пораз
Зато нико нас не побиједи.
Нестаћемо непобијеђени
Са временом само завађени.

Сад живимо од тог – ђе живимо,
Од тога смо подвиг начињели!
Није било ђе смо – но зашто смо,
А од ђе смо – завјет начињесмо!

Ако немаш зашто умријети
Нијеси се требао рађати.
Ако не знаш што си се родио
И за праву смрт си закаснио.
Циљ љуцкога живота је нешто
Због чега ћеш живот презирати.
Ком је живот највиша светиња
И све оно због чега се живи,
Све то није достојно живота,
Због тога се не мораш рађати!

А ко год се роди без разлога
Без разлога мора и мријети.
Свак се ође с разлогом рађао,
Знао шта ће с животом и смрћу.
Једино је то достојно људи!
Тад се добро знало и памтило
С којијем смо позвањем створени.
Није било ове пуцибруке
Ни толико сувишна народа,
Који не зна ни шта ће на земљи,
Ни ко га је ни зашто створио.
Рађају се и жале да умру,
А не знају ни што су живјели!

Шта ће људи толики на земљи?
Идеја је љуцка понижена!
Свака вјера тако ће пропасти.
Сваки смисо ту ће пострадати.

Велике је тајне вазда знало
Мало људи – и док их је мало
Онда сваки мора бити прави.
Кад су прави – доста их је мало.

Шта ће овај божји гамиз људи
Као нека нова врста муве?
Чему служе слијепи народи?
Скоро ће их и запрашивати!

Шта ће ствари толике свијету?
Ту се љуцка вјера загубила.
Зар нијесмо сваком доказали
Да се може живјети без свега?

Све би трање требало саждити,
Сваку џиџу, маму, беспослицу,
Која љуцку разоружа душу,
Док се опет вјера не помоли!
Тешко оној земљи и народу
Ђе је више хљеба него вјере.
С мало хљеба и са доста вјере
Чоек може чоек постанути.

Шта је било љепше од пустиње?
Близу ли је Богу и истини,
Пуна ли је снова и звијезда,
А ничега осим људи нема!

Нема ништа боље од камена,
Природније, чвршће, потпуније,
На шта би се мого ослонити,
У што би се могао заклети.
Вазда ти је камен на истоме
Ни назатка ни напретка нема.
Творац би га позно да га види!
Са каменом немаш бољоглаве,
Од њега се застиђети нећеш.
Од прије је живота на земљи
И с највише права на њој стоји.
Најприје ће камен у рај ући
Ни у што се умијешо није.

Чим су чоек и камен заједно
Нека вјера мора се родити.
Кад насамо нађеш се с каменом
И прислониш чело на камење
Лако би се мого скаменити.
Нема ништа за чим би жалио
До камења ко се уздигао!
Два камена кад узмеш у руке
Са њима је најлакше проклети.
Само оно што се скаменило
Претећи ће од свега на земљи
И никада пропанути неће!

Једино је Бог напредовао
Од пустиње до Духа Светога!
Нас у своме мраку оставио
Недостојне његове мудрости.
Крварину да му подносимо,
Гладно коље хранимо главама,
На побјеник и на превратиште,
Поклониште и побијалиште.
Сва поклања, плиме и помуте
Нама више срећу не доносе,
Нити милост на ово просиште.
Ми Вишњега достић не можемо.
Докопо се Неба и Ведрине,
Што старији – све до краја даљи!
Ми до смрти – све мање година!
Завађа нас Небо – Бог не мири!

Залуду смо у крст увођени.
Доспјели смо себи иза леђа
И без вјере опет умиремо.
Нестанак ће бити ко настанак.
Будућност је остатак прошлости
И биће је докле прошлост траје!

Још су само саране остале
Од онијех славнијех времена.
На жалбама може се зазрети
Присјен оног сјаја и љепоте.
Под барјаком и капом с облистом
Још понеко пред мртве излази.
У читуљи све су нам новости,
Ту излазе слике црногорске.
Требало би имена давати
Оног дана када чоек умре,
Свак би имо какво заслужује!

Од потреса камење пострада,
Од смрзлине и дрво нацикну,
Раснова се језик и вријеме,
Вјечност прође, измаче судбина,
Извукосмо најкраћу сламчицу,
Свако срце показа пуклине,
Сваког можеш бројат у тројицу!
Никада нас није више било,
А да ниђе ни једнога нема.
Наш је уклин: не зво се именом!

Ни клетве нам нијесу остале:
Жњео трње изнад клупка змија,
На гроб Божји Патрика те клео,
Анатењак сабљом те заклао
И стријелом модром промодрио,
Па ни један крста не дочеко! –
А од тога ниђе ништа нема!
Шта сироте сабље и стријеле?
Сабља једном мане па те нема,
А ова је сабља довијечна!

Ми за ово немамо ријечи!
Колико је вијек коракнуо
И времена на вријеме пало,
Толико нам мозак изостаје!
Па о лову – као о Косову,
О досади – као о Голготи,
А на жалби портира и жбира
Помиње се мишца Милошева,
Троши наше најмилије име!

Нико није није оно што је био.
Најгоре су прошли Црногорци.
Црногорци — само Црногорци,
А с том струком више посла нема.
Поносни су јер су Црногорци
То се рађа, не зарађује се!
Доста им је што су Црногорци
То се чува, а не постаје се!

Све што бива шта је при ономе
Што је некад бивало и било?
Што је било ко да није било,
Камо среће да није ни било!

Нити има новога живота,
Нит се може завршити стари.
Нити може постат нити престат,
Ни да буде нити да не буде,
Она не зна ни ко је ни шта је,
Постоји ли ил је вјеровање?

Срећни сине од несрећне мајке,
На несрећи општој ко се срећи,
На раскућу ко кућу окући,
Никада му неће бити срећна,
Да је срећна била би чија је!

Ко пристане да је роб и слуга
Никад добра слуга неће бити.
Свако ће јој неку ману наћи.
Кад се лиши вјере сиротиња,
Одрекла се онога што има
И постала пука сиротиња!
Онда јој се лако одрећ свега
И за мале паре све продати.
Од свега јој само преостане
Нешто мало подуже цријево
Од голците глади издужено!

Да је неко други ко ми што смо
Ко би му се од нас слађе смијо?
Ко ли би га више презирао?
Ко би боље то од нас умио?
Замислити себе не можемо
Као оне с којим се спрдамо,
А више им но себи сличемо!
Да је ико што и ми чинио
Само ми му не би опростили!
Боже, да смо иоткога јачи
Били би му највиши крвници!

Прво бјеху људи и јунаци,
Па синови људи и јунака,
Па унуци
И бијеле челе,
Па све даље
И даље
И горе
Од негдање славе и јунака!

Бјеше храбра,
Слободе иштућа,
Непокорна,
Витешка
Па Черна,
На крају је постанула црна,
А црна је јер је саждевена!

Црна црна црна
Гора гора
Црна гора
Све црња и гора
Док постаде црна, Црна Гора!

Црна Гора —
Да нема куд црња,
Црна Гора —
Да не може гора!

Да нас не би, свијет не би знао
Да постоје горди конобари,
Подворници с хајдучким брцима,
Подајници с чонтом међу очи,
Превјерице с коротним капама,
Преливоде с дигнутим главама,
Подрепнице усавардачене,
Поносници постељоиздавци,
Планинштаци смрштени ласкавци,
Подложници гласни јапајајци,
Поткожници с крупнијем грлима,
Празнозбори немаништеници,
Крбурани с глатким ријечима,
Придворице које подмигују,
Испршени кицоши што просе,
Обретници и покајаници,
Једноумци и задуженици,
Букалице тморе ћаскалице,
Набурена космата цуњала,
Издајници у народној ношњи,
Нејакима не дају преда се,
Пред јакима са главом пода се,
Мрдочели припузни подљуди,
Кезизуба небраћа, одљуди,
Уз гусле ће молбу поднијети,
Двострук оро ко чочек играти,
Ђецу вјешат а власт поштивати,
Молећи се Богу дволичити,
Лелечући нешто шићарити!

Сва је наша прича допричана.
Никаквога продужетка нема.
Нит се може нов почетак наћи,
Нит је ваља препричат друкчије.

Задовијек са њом је свршено.
Преци за нас немају завјета.
Њихово се домислит не може.
Са нама је њима угашено.

Они су нам одиста очеви
Ми нијесмо њихови синови,
Постали смо као луда ђеца
Свак нам може бит отац и вођа.

Да нас има —
Као што нас нема,
Да можемо —
Ко што не можемо,
Да хоћемо —
Као што нећемо,
Да све није —
Онако како је,
Да је дао Бог —
Као што није,
Па да јесмо —
Као што нијесмо,
И да није било —
Као што је —
И да оће бити —
Ко што неће,
Тако би се наново родили,
Име и црн образ осветлали!

IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16341
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 7.0.1
mob
Nokia 
Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића


Како сам
Никако

Обруках се ко нико мој

Сви моји одоше у Хаг
А мене оставише сама
... У селу са женама

И кад год се спомене Хаг
А спомињу га чешће но Тита
Оне ме испод ока погледују

Чујеш ли ђе су ти другови
А ђе си ти омрчениче

Смејуље ми се из очију
Мисле да их не видим

Што те не апсе
Ако си невин
Што ти не суде
Ако си Србин

Што не одеш добровољно
Ако си петља
Што се не убијеш
Ко ти брани

Ђе си био
Кад те нема
Ни у заједничком злочиачком подухвату

Свакога неко прошпија
За тридес сребрњака
И то на одложено
Само тебе заобиђоше
Куку браћо

Суде у одсуству
Апсе и насумично
Али ти си себе склонио
Да им се не омакне
Ни чакљом да те закаче
Леле људи

Мислио сам да ћу ја тамо бити
Ако буде ико
А испаде да само мене нема
Збогом срећо

До скоро сам се надао
Да ће се сажалити
Док још има времена
И на крају ме склептати
И испоручити
Макар грешком
Да ћу отићи на небо
Авионом преко Хага

Ваљда заслужујем
Да ме уброје барем у Србе

Да ме бар вежу

И везана сликају
Имао бих успомену
И ту слику увеличао
И урамио
И сину оставио

Али остах
И без слике
И без рама
И без успомене

Сина имам
А не требам му

Испадох нула
Нула округла
Него и нула је нешто
Не нешто него нешто повеличко

А ја сам испод нуле
Нула прекрижена
Ни дана на робији
У овом ропству
Цио вијек проведох на слободи

Венем за Хагом
И иностраним искуством

Оћу и ја тамо
Да видим мало свијета
С ону страну браве
Да се сретнем с образом
И браћом по оружју
Из покојне отаџбине
Па ђе они ту и ја
Док нас мотика не раздвоји
Свак је невин

Док се не докаже да је Србин

Све бих дао
Да се дочепам Шевенингена
И крова над главом
Да шкљоцне за мном
Једна од оних петнаест славних брава
Макар она нечујна
Па тај час да цркнем

Да се и ја упишем међу људе
Да и мене неко упита
Је ли ми све потаман
Имам ли каквих замјерки
На смјештај и услове
Као да је ико мој имао боље
Да се и ја једном пожалим на храну
Као да ми је ико икад икакву приносио

Али и да ме пуште у затвор
Да се некако прокрадем
И уплекам иза решетака
И измољкам да ме осуде
Не вјерујем да би ме одрапили
Више од десет петнаест година
Двадес у врх главе
И да још коју искамчим
Због непоштовања суда
Куд ћу кад изађем
Занемарен и изневажен
Горе него да ме ослободе

Моји парњаци
Добијају по сто година
По сто педесет година
Срећнији и доживотну робију
Ако се не жале
Не једну него по три четири
Умиру државном смрћу
Враћају се у чамовим доламама
Данас злочинци сјутра свеци

А ја у оволикој безљудици
Живим на леденоме упрету
Окинутог образа
Ферсана носа
Спарушеног срца
Смежуране душе
И подмотаног репа
На смрзнутом пепелу
Прибирам опрње уза се

Никуд не излазим
Нит имам ђе
А и да имам не бих излазио
Да ме ко види
И одмах помисли
Да ме не би гледао
Да сам ишта ваљао
А да је икакве штете
Не бих се главе наносио.


Извор: ВИДОВДАН
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost

....volim Republiku Srpsku.....

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3093
mob
Nokia 
Hehe cvrsto sam odlucio da procitam sve od Matije sad citam nesto... Odlican pjesnik. Pravi ynana yogi. Yogi intelektualne spoznaje. Onako ynana yogi razmislja u meditaciji...cekam misljenja raznih burekdzija.
IP sačuvana
social share
Edit by chelavi1: Potpis uklonjen zbog duzine!
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 3 4
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 22. Okt 2020, 02:21:52
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.091 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.