nekako se najviše slažem sa icemanom (nije pravilno napisano, znam ,ali nema veze sad...  )

i ja ne mislim da treba "dupetom zatvarati vrata za sobom"
i nije tu u pitanju koristoljublje, jednostavno, nekad ti je neko odgovarao, i za druženje, i za čavrljanje, i za ozbiljne stvari.
naišao je period da ti taj čovek više ne odgovara. pa šta sad?
treba li potpuno prekinuti komunikaciju, baciti svo to dotadašnje druženje u vodu? baciti jedan deo života u vodu?
ja ne mislim da treba.
treba uvek bitii otvoren, kako za nove ljude i poznanstva, tako i za stare i "bivše" prijatelje.
kao što reče iceman, nikad ne znaš za šta će ti neko trebati.
osstavi odškrinuta vrata....
i ne zameraj ti njima za to što oni tebi zameraju za nejavljanje.
budi veća od njih... 

neka prijateljstva traju vechno a neka ne.

ako mi je muka da se vidim sa nekim definitivno ga necu smatrati prijateljem   
ima ljudi sa kojima se trenutno,tj poslednjih godina vidjam nekad cheshce nekad redje,ne vidimo se i po par meseci ali to ne ostavlja traga na nashem prijateljstvu,samo nastavimo gde smo stali.
A te prekorne poglede i prebacivanja...to je klinachki i sebichno.

ako mi se ne da da se sa nekim vidim, ne mogu da izdvojim prostora i vremena za njega... def. ga necu smatrati prijateljem
a odrzavanje kontakta se mnoogo razlikuje od prijateljstva... 

ima dosta studija na tu temu, koliko covek tokom zivota upozna ljudi, sa koliko njih se sprijatelji, sa koliko ih se razidje...
 

Pravi prijatelji su oni sa kojima si u redovnom kontaktu i sa kojima ti prija druzhenje. Kad nema takmichenja, kome je veci, ili kad su devojke u pitanju, chiji je dechko lepshi, koja je lepshe obuchena, koja je obrazovanija ...

Ukratko, kad nema parade sujete.

Pravi prijatelji su ti oni koji ti ne prigovaraju zbog tih sitnih odvajanja..
Jednostavno, u jednom momentu ti prija intenzivno druzenje sa nekim, pa sve to prelazi u neku rutinu pa sve to smanjis...odaljis se na neko vreme da se zazelis i onda sve tako u krug.
Moji su prijatelji po celom svetu.Ne vidjam ih cesto, ali zato smo u kontaktu svaki dan i jednostavno imam osecaj da su tu, pored mene.Ne nedostaju mi.
Cudno smo vezani doduse..u stanju smo da preletimo pola sveta jedni zbog drugih.
Njih sam upoznala sasvim slucajno, na internetu pre nekih 10 godina i ispostavilo se da su mnogo vredniji od nekim ljudi koje sam u tom momentu smatrala prijateljima.

Drugova i drugarica imam..sve mu to dodje kao neka faza..retka predju u prijateljstva a vecina ostaje samo kurtoazno javljanje na ulici..To je kao sa vezama-probas, vidis da ne ide i onda se lepo rastanete.
Nikad ne bih mogla da prihvatim kao prijatelja nekog ko mi zvoca sto mu se ne javljam..ako ti vec toliko nedostajem, izvoli zovi..

 

DA i ja dodam nesto.
Kad se zene posvadjaju, urade to uglavnom zbog muskarca.
Da bi muskarac i zena postali iskreni drugari i ptijatrlji, moraju prvo biti ljubavnici.

  jel?
Ja imam iskrene muske prijatelje sa kojima nikad nisam bila u vezi bilo kakve vrste i savrsheno dobro funkcionishemo 

Malo ne razumem ove termine "druzili smo se, bili prijatelji, ne zovem ih, sto se oni ljute"?
Kakvo je to prijateljstvo ako ti ne zelis da ih vidis? Mozda je stvarno bilo koristoljublje zbog necega?
Mozda su ti bile dobre jer nisi imala nikog za letovanje, za kafu na faksu...
Sad si nasla decka, druge ljude, oni te smaraju?
Mozda si ipak jedna od tih osoba koja koristi ljude...
Samo pitaj sebe, da je obrnuta situacija, sta bi mislila o toj osobi, i samo ce ti se kasti.

Uh, koliko vas je. Ajmo po redu   

Takva je većina mojih odnosa, ali uglavnom s poznanicima, dakle osobama koje mi prohujaju kroz život, uz koje me vezao studij, posao ili pokoji izlazak.
S prijateljima također imam periode zatišja, ali se osjeti bliskost pri svakom kontaktu.

I ja slično mislim 
Jedino me kopka ovo "izneveri"
Ne može te netko iznevjeriti ako mu ne "dopustiš"

Pa, iskreno mislim da je poštenije napraviti rez nego čuvati osobu u rezervi. Pogotovo u slučaju kada je toj osobi bitno da držite kontinuitet.
No ako je osoba slična tebi (tj. nije joj kontakt u određenom periodu toliko važan) onda se to pitanje "zatvaranja vrata" uopće ne poteže. Jednostavno koračate svojim stazama i veselite se kad god se sretnete.

Glede "zamjeranja" - možda si u pravu. ne bi im trebala zamjerati. Ali teško je trenutno

Evo, ti bi bio moj idealan prijatelj. Ali ne razmišljaju svi isto kao mi. I to je ok. Razlike su ok.  Ali - kako ih u potpunosti prihvatiti? 

Bit ću iskrena - iz dana u dan vidim da u mom slučaju ima sve manje prijateljstva (s moje strane).
I uvjerena sam da je to upravo zbog tog pritiska kojeg osjećam.
Udaljila sam se i prije toga, ali to je bio takav period u kojem smo se sve tri međusobno razletjele.
Sada se njih dvije opet druže, a ja sam nekako ostala "vani".
Nije mi bio problem. Do sad.

Ma mislim da tema nije o tome, ali hvala na mišljenju 

I s tobom se slažem 

Eh, nije istina 
Iako - s većinom muških prijatelja sam se imala priliku "zbližiti" Naravno, nakon što smo se sprijateljili.
Ako preživite takvu scenu - e onda je prijateljstvo stvarno jako.

Možda je i bilo
Iako, sumnjam, budući da mi one nisu jedine prijateljice. Petkom sam birala s kim ću izaći, i one su bile prvi izbor, jer mi je jednostavno bilo zabavno s njima.
U jednom su me periodu (prije dvije godine) počele zanimati nove stvari, svjetlosnim miljama daleko od onoga što smo nas 3 radile. Recimo i da sam se promijenila kao osoba. Odjednom sam kod njih naišla na zid. Nije da one nisu htjele razgovarati i shvatiti - jesu, ali jednostavno je to bila kao komunikacija između Zemljana i Marsovca.

Problem je što one nisu mogle prihvatiti moju promjenu, smatrale su da glumatam i da je to samo prolazna faza. Nisu me mogle uklopiti u nikakve njima poznate obrasce pa su si olakšavale tumačenje moje promjene na različite druge načine. Naprimjer, trenutno su uvjerene da sam ih ostavila zbog toga što sam u vezi. Ali istina je takva da ja svog dečka viđam dvaput tjedno, ostatak vremena radim ili ga provodim s obitelji, te ostalim kolegama i prijateljima s kojima se ne osjećam ugušeno.

U neku ih ruku shvaćam. Nekim osobama nije lako kada odjednom prestanu prepoznavati svog prijatelja. Ali ono sam ja htjela da shvate jest to da ta promjena nema veze s njima, što sam im i pokušala objasniti. Kažem pokušala, jer nisam naišla na razumjevanje, samo na njihova vlastita tumačenja moje promjene. Osjećala sam se neshvaćeno, pa sam se polako počela udaljavati, misleći kako ćemo se ionako susresti ponovno, bez ljutnje, ako je to zaista pravo prijateljstvo. No, nekako sve manje sumnjam da će se to dogoditi. Puno je tu nezaraslih rana, nerazumjevanja, netolerancije i goooomila rupa.

Ponekad mislim da se nisam dovoljno trudila budući da mi je teško izraziti se do kraja kada sam suočena s nekim napadom. One sjede, otvorenih očiju, sipaju rečenice a ja ne znam što bi i kako rekla. I uopće mi je bedasto ulaziti u tolike analize...

I da, da ti odgovorim - mene je nekoliko prijatelja "privremeno napustilo". Nisam zamjerila gotovo niti jednom. Prvi put kad mi se to dogodilo bila sam malo ljuta, no uskoro sam to prihvatila kao činjenično stanje. Nisam tu osobu niti mrzila niti joj zamjerala. 2-3 godine je to trajalo.
Sada ponovono provodimo vrijeme zajedno. Vratila se, i ja sam ju prigrlila 

Ok, ti si onda tolerantnija osoba od vecine koju znam.
Ali, iskreno, cim imas takva razmisljanja o njima i takvo misljenje, batali. Ne zvuci mi da ih bas smatras prijateljima, vec nekom obavezom koje ne mozes da se resis. Bolje to preseci nego da se i ti i one osecate lose i da neko nekom prebacuje. Na kraju cete se medjusobno i zamrzeti, posle toliko netrpeljivosti.