Lefkada :: Turizam ~ Putovanja ~ Avanture

Lefkada – jeftino, a privlačno

Skoro svaka taverna sa zapadne strane ostrva je pravi pravcati vidikovac, sa koga možete pratiti kako rumeno sunce polako zaranja u more dok se gostite grčkim specijalitetima i ispijate "mitos". I po cenama se za Lefkadu može reći da je netipična; za dvadeset i nešto evra kompletna porodična večera!

Piše: Slobodan Ogrizović

Transfer Krf-Lefkada

Posle skoro dve nedelje na Krfu, krenusmo nazad na kopno, čvrsto rešeni da iskoristimo u Grčkoj svaki raspoloživi dan trajanja njihove vize. Tako nam je sledeća destinacija bila ostrvo Lefkada, stotinjak kilometara udaljena od Igumenice. Preko Lefkade smo, inače, projurili prethodne godine kada smo išli na Kefaloniju, i ono što smo videli za tih 14 sati boravka bilo je dovoljno da nas zaintrigira da se ove godine vratimo na još koji dan.

Do Lefkade se može doći magistralnim putem od Igumenice do Preveze i zatim do Lefkade; a podjednako je zanimljivo da se prođe i putem uz morsku obalu (mada baš i ne vidite more sve vreme) kroz Sivotu i Pargu, novootkrivenu destinaciju srpskih turista. Malo posle Parge uključujete se na već pomenuti put ka Prevezi.

Sivota je poznata po tome što se tu obično smeštaju turisti iz Srbije koji pođu kolima na Krf, a uhvati ih štrajk lučkih i brodskih radnika. Ovu anegdotsku konstataciju navodim jer sam sa dve strane čuo baš takvu priču, s tim što je jedna od pre četiri, a druga od pre više od deset godina. Mestašce je slatko na prvi pogled, a kažu da okolo ima dosta privlačnih uvala.

Uskoro stižete i do Parge, za koju bi svakako trebalo da odvojite malo vremena. Kuće načičkane na brdu, u svim mogućim bojama, sa slatkom obalom i molom, džinovskim sidrom, ostrvcetom preko puta i kojekakvim drugim detaljima, izgledaju apsolutno čarobno.

Za malo više od pola sata stižete do Preveze, u koju ne morate da uđete kolima ako baš nećete, i zatim, umesto da vozilom obilazite skroz oko zaliva Amvrakikos, vi elegantno prođete tunelom ispod mora, na najužem delu zaliva, što je vrlo interesantan doživljaj. Naravno, stranice tunela nisu providne, niti oko kola plivaju ajkule kao u nekom džinovskom akvarijumu, ali dobro... To zadovoljstvo se, inače, plaća 3 evra.

Još malo vožnje i stižete do Lefkade.

Lefkada

Iako definitivno ostrvo, ona je preko zemljanih sprudova i jednim (pokretnim) mostom povezana sa kopnom, tako da ne morate razmišljati o trajektima i redovima vožnje. Lefkada, još jedno od Jonskih ostrva, po mnogo čemu je potpuna suprotnost Krfu, a prilično različita i od rodbine sa juga - Kefalonije i Zakintosa. Tu mislim, pre svega, na pomenutu kopnenu vezu do ostrva, na relativno skromnu naseljenost i nerazvijen turizam, kraće prisustvo Venecijanaca na ostrvu i, nažalost, veće siromaštvo. Glavni putevi prolaze uglavnom daleko od plaža, pa ste ponekad primorani da se spuštate puteljcima od nekoliko kilometara da biste se dokopali ležaljki i mora. Najpoznatije plaže (Katizma i Porto Kaciki) se nalaze na zapadnoj strani ostrva, uglavnom su šljunkovite, pravo nalazište belih oblutaka i kamenčića zanimljivih boja i oblika, a već posle šest-sedam koraka od obale more je duboko više od dva metra. Nema plićaka! Strašno! Na Katizmi morate i da pripazite da vam neki paraglajder ne padne na ležaljku. Sa druge strane, i pored prethodne oduševljenosti Krfom, pejzaži i boje Lefkade su naprosto neverovatni. Nijanse zelenog, plavog, tirkiznog, modrog prelivaju se jedna u drugu, dok vaše oči uživaju u ovom prazničnom vatrometu prirode Lefkade.

Ostrvo je tokom prošlog veka pretrpelo dva katastrofalna zemljotresa, i za razliku od Zakintosa, gde su sve ruševine raščišćene i zatim sve ponovo izgrađeno, ovde su ostaci zgrada (obično prizemlja i temelji) nadograđeni čime je ko stigao - drvetom, malterom, metalnim i plastičnim tablama... Čista ušteda. Tako u gradu Lefkadi, a ni na ostrvu, nećete videti nešto što liči na staru arhitekturu Krfa, niti na uređene, studiozno isprojektovane nove gradove Kefalonije i Zakintosa. Ali zato ima toliko drugog.

Od mosta kojim prelazite Lefkada kanal, skretanjem ulevo se za dva minuta ulazi u centar grada. Sa desne strane tog kratkog puta, bolje reći još jednog mosta, nalazi se velika laguna, duboka jedva pola metra i zbog toga idealno mesto za uzgajanje riba. Postoji i okolni put od nekoliko kilometara, uskim kopnenim rukavcem, pored plaže Girapetra, ili Jira, gde možete videti nekoliko vetrenjača - dok ih je nekada, pre dva veka, bilo čitavo tuce. I sve su imale ruska imena - Orlov, Mecikof, Moskovič... što dokazuje prisustvo braće Rusa i na ovom ostrvu.

Osvajači Lefkade, izgleda, nisu mnogo marili za samo ostrvo - važno im je bilo da zauzmu i brane kopneni prilaz i kanal. Zato je, odmah pored pomenutog mosta, još u srednjem veku podignuta tvrđava Santa Maura; dograđivana, rušena, paljena, ponovo podizana... što je, izgleda, opšte mesto o svim gradovima, tvrđavama i crkvama na ovim (a i našim) prostorima. Danas tvrđava služi umetničkoj svrsi - ovde se u avgustu odigrava Festival govora i muzike.

Da Lefkada nije ostrvo, verovatno bi bila planinski masiv. Cela zapadna strana se sastoji od niza malih planinskih vrhova, visokih od oko 500 do više 700 metara. Najviši vrh Lefkade, na Elati planinama, zove se Stavrotas, od svojih 1182 metra.

Putevi su solidni, negde su baš uski, a o krivinama i da ne pričamo. Ako ne volite vožnju kolima i ako vam smetaju krivudavi putevi, ne preporučujem boravak na Lefkadi. Ali nije sve tako crno; možete se zanimati istočnom obalom ostrva i ignorisati pojedine deonice za koje vam je još sa auto-karte jasno koliko vrludaju.

Tako se do plaže Porto Kaciki vozite prilično dugo lokalnim puteljcima, u nekim delovima dovoljno širokim da se mimoiđu kola i motocikl. Ali, vozite se kroz masline, čemprese, nema nervoznih vozača niti se koristi sirena. Skoro svaki restorančić (taverna) sa zapadne strane ostrva je pravi pravcati vidikovac, sa koga možete pratiti kako rumeno sunce polako zaranja u more dok se gostite grčkim specijalitetima i ispijate "mitos" (grčko pivo). I po cenama se za Lefkadu može reći da je netipična; za dvadeset i nešto evra kompletna porodična večera! A na kraju može da se dogodi i da vas gazda taverne (u selu Atani) časti lokalnim specijalitetom - pavlakom sa medom.

Porto Kaciki je prava "in" plaža. Neki je svrstavaju među najlepše grčke plaže, sa čim mogu da se složim ako ni zbog čega drugog, a ono zbog smelih poteza prirode. Tirkizno more, plaža koja izgleda kao kombinacija Mirtosa sa Kefalonije i poznate Shipwreck (brodolom) plaže na Zakintosu. Čini vam se kao da je neko odlomio pola brda dok se preostali deo strmo uzdiže iznad plaže. Odakle god da fotografišete ovu plažu, dobićete neverovatne fotografije. Sa parkinga možete stepenicama uklesanim u stenu preći na jednu drugu, veliku stenu, više malecko poluostrvo - sa kojeg možete slikati plažu u njenoj punoj lepoti. Do Porto Kacikija smo svratili kasno popodne, oko 6 sati. Čak i tada je parking bio skoro pun, a na plaži dosta kupača. Preko dana, zbog gužve, kola morate da ostavite još negde na prilaznom putu i da se peške spustite do plaže, neku stotinu metara ili više.

Pošto je ovo zapadna strana ostrva, okrenuta ka otvorenom moru, možete očekivati da se kupate u talasima, a oni su tog dana bili prilično veliki, skoro neprijatni. Ali zato, kad hoćete da izađete iz vode, samo se prepustite talasu da vas izbaci na plažu.

A sada nekoliko reči i o smeštaju. Na Lefkadu smo pošli (potpuno) u sopstvenoj režiji, da ne kažem avanturistički. Imali smo samo iskustvo od prošle godine kada smo lako našli prenoćište u samom mestu Lefkada, glavnom gradu ostrva. Sada smo jedino imali zapisan naziv nekih apartmana iznad plaže Katizma (imejl priprema iz Beograda), te smo se odmah zaputili na tu stranu. Usput smo stali u Lefkadi, gde ovoga puta nismo uspeli da nađemo smeštaj (istina, tražili smo samo u centralnom delu grada), a u samoj Katizmi (koja je više plaža, a manje mesto) nismo imali uspeha u nekoliko hotelčića i apartmanskih kompleksa. Tako smo došli do lokalnog šankera iz kafića Libre, koji nas je (srećom) brže-bolje, vozeći motor ispred nas, sproveo do apartmana svoje bakice u selu Kalamici (Kalamitsi), penjući se na nekih 500 metara nadmorske visine, a zatim još puteljkom kroz selo sve do poslednje kuće na vrhu tog brda. Pogled odozgo je bio predivan, a standardno opremljen trokrevetni apartman (frižider koji zaledi sve što je unutra; televizor sa pet grčkih kanala, i klima) koštao je 40 evra na dan, što je omogućilo da potrošimo koji evro više na druge stvari.

Bakica je pričala samo grčki, a mi razne druge jezike njoj nepoznate, tako da je sve ostalo na "Kalimera, evharisto, kalinihta..." i "Milao ligo elinika" (malkice govorim grčki). Ta rečenica uvek izazove oduševljenje kod grčkih sagovornika, jedino što onda Grci počnu da vam se obraćaju kao da ste direktan potomak Perikla. Kako je pomenuti puteljak kroz seoce bio vrlo vrlo uzan, redovno se dešavalo da, kao najgori turisti, uveče nateramo nekoliko bakica i dekica da ustanu, pomere svoje drvene stolice dok mi prođemo, i onda ponovo zauzmu svoju omiljenu poziciju. Istina, mahnemo mi njima i oni nama, kažemo "signomi (izvinite)" i "kalispera (dobro veče)", ali ko zna kakve su kletve upućivali dosadnim srpskim turistima koji remete mir tradicionalnog grčkog seoceta.

Sad malo o ozbiljnijim stvarima. Dakle, Lefkada se teško povratila od zemljotresa, pa se i dan danas u istoimenom gradiću mogu videti crkvice napuklih zidova, kao i brojne zgrade sa betonskom - kamenom osnovom, prizemljem i obično montažnim prvim i drugim spratom. Bez obzira na to, ovo mesto ima svoj šmek, svoju dušu i uživanje je prošetati se glavnom ulicom i merkati radnjice i restorančiće koji su svuda oko vas. Lokalna poslastičarnica ima čime da se podiči - kugle sladoleda su zaista džinovske, ali je zato sladoled veoma ukusan. Eto, i posle svih mogućih specijaliteta u hotelu na Krfu, i gurmanskih večera u restoranima-vidikovcima po Lefkadi, giros s nogu u toj centralnoj ulici Lefkade bio je pravi praznik.

Kada iz Lefkade pođete ka zapadnoj strani ostrva, ubrzo ćete početi da se penjete padinama brdašceta Vouno i naići ćete na manastir Feneromeni, smešten na izuzetno lepom mestu, sa pogledom na Lefkadu i dolinu u kojoj se ovaj grad nalazi.

Ne bi trebalo da je preveliki zalogaj za bilo kojeg vozača da u jednom danu napravi krug oko Lefkade, malo proviri na plaže i u neka od mesta, i da se odluči gde će narednih dana provoditi najviše vremena. Tako smo i mi iz Kalamicija, gde smo bili smešteni, krenuli putem ka Hortati, planinskom mestašcetu, a zatim se kroz Agios Petros sjurili ka zalivu Vasiliki. Na levoj strani zaliva nalazi se mesto Ponti, a na desnoj Vasiliki. U sredini je plaža, peščana, duga skoro 2 kilometra, gde ćete se napešačiti dok dođete do dublje vode. Ovo je i omiljeno surfersko mesto jer prepodne pirka maestral za početnike, a popodne se razduva dovoljno da profi surferi budu srećni. Vasiliki je, inače, i značajna luka Lefkade, odakle postoji i trajektna veza ka Kefaloniji (mesto Fiskardo), što je najkraća trajektna veza između ova dva ostrva, a i najbrži način da stignete na Kefaloniju.

Inače, iz Hortate se drugi put odvaja do već pomenute plaže Porto Kaciki (par kilometara pre nje je još jedna od primamljivih plaža - Egremni (Egkremnoi)), a odatle put još koji kilometar nastavlja do najjužnijeg dela Lefkade, rta Lefkatas. To su bele stene, hridi, čija se jedna strana uzdiže 60 metara iznad talasa Jonskog mora, a druga strana se lagano, pod uglom od, recimo, tridesetak stepeni spušta u more. Nekad davno, 1200 godina pre Hrista, ovde su prinošene ljudske žrtve da bi se umilostivili bogovi i Duh oluje. Nekih 800 godina kasnije, za žrtve su birani okoreli kriminalci, koji su, opet, mogli da koriste "pomoć prijatelja" - pre nego što su ih bacali, vezivali su oko njih perje i žive ptice što je, ipak, ublažavalo bolni kontakt sa morskim talasima. Podno hridi su čekali brodići da bi preživelima pružili prvu pomoć, a od tog trenutka ovi zločinci bi bivali pomilovani, abolirani, ili kako se to već onda zvalo. To su verovatno i prvi tragovi nastanka paraglajdinga u Evropi?

Po legendi, sa ovog rta prva je skočila boginja Afrodita, zbog neprežaljene ljubavi, Adonisa. Od šestog veka naše ere skok ljubavnika postala je raširena tradicija, sudeći po tome koliko je često pominjana u pesmama starih pesnika. I čuvena pesnikinja Safo (koju su nazivali "desetom muzom") je taj motiv koristila u svojim pesmama, pa je na kraju i sama ovako skončala, barem legenda tako tvrdi. Na samoj hridi stoji svetionik, ne da bi nesrećni ljubavnici mogli da skaču i noću, već zbog frekventnog morskog saobraćaja u ovom delu Grčke.

Pošto smo obradili ovaj pravac, vraćamo se ponovo u Vasiliki. Prateći table za Lefkadu, idete veoma dobrim putevima opet malo u brda, prolazite kroz Marantohori, a zatim vrlo brzo nailazite na skretanje ka Sivoti (ali ne onoj preko puta Krfa, naravno). Ova Sivota je takođe ljupko primorsko mestašce, skriveno u dubokom zalivu, koji je više fjord nego zaliv, sa svih strana okružen šumom i zelenilom. Za ovo mesto kažu da je raj za vlasnike jahtica i jedrilica, a ako kroče na obalu, imaće nekoliko (po vodičima najboljih) ribljih taverni na Lefkadi na raspolaganju. Ako ignorišete ovo skretanje, sledeća raskrsnica vas dovodi u dilemu - dalje ka Lefkadi ili u Mikros Gyalos, plažu mesta Poros, smeštenu u zalivu Rouda. Plažica, mnogo manja od svih do sada pomenutih, u sličnom zelenom okruženju kao i Sivota.

Vrativši se na glavni put, uskoro nailazite na malu vinariju, gde će vas domaćini ljubazno dočekati, provesti kroz fabričicu, mali muzej sa starim spravama za spremanje vina ali i maslinovog ulja, ispričati o lokalnom vinu koje se uglavnom isporuči i popije u samoj Grčkoj (a ove godine popiće se 2-3 litra i u Srbiji) i dati vam da degustirate 3-4 vrste vina koje se ovde prave. Vino je lepo, ali umesto enoloških ocena, konstatujmo da sve to više liči na kupovinu suvenira kojim ćete počastiti društvo kad se vratite kući.

Ubrzo se nailazi na zaliv Vlihu (Vlychou), ne naročito atraktivan - u jednom delu izgleda kao močvara, a put vas ubrzo uvodi u mesto Nidri, još jedno veoma živu tačku Lefkade, verovatno drugo mesto po veličini na ostrvu, odakle plovi trajekt za Kefaloniju i Itaku, kao i sijaset turističkih brodića do nekoliko ostrva iz arhipelaga Lefkade koja se nalaze tačno preko puta Nidrija (Sparti, Maduri, Skorpios i najveće Meganisi). Skorpios je ostrvo u privatnom vlasništvu porodice Onazis, neverovatno šumovito i zabranjeno za turiste i nezvane goste. Kako kažu "Lefkađani", osećanja domorodaca prema Onazisima su vrlo ambivalentna. S jedne strane, oni već dugo obezbeđuju hleb (novac) i posao za Nidri; mnogi stanovnici Nidrija su radili i rade na Skorpiosu. Ali - u svojoj želji da zaštite mir i privatnost svog ostrvceta, ova porodica je svoj uticaj koristila za gušenje razvoja turizma u ovom području tokom niza proteklih godina. Kažu da je region Nidrija progledao tek posle smrti Aristotela Onazisa. Dok jednom ne smrkne...

Meganisi, što znači "veliko ostrvo", ima neobičan izgled; na njemu postoje tri naselja, a u Vatiju (Vathy) i Spartohoriju pristaju i brodovi. Turistička atrakcija Meganisija je pećina Papanikoli(s) ili kako je još zovu Daimonas. Posle kapitulacije Grčke 1941. ovde se skrivala podmornica Papanikolis i koristila je ovu pećinu kao bazu za svoje podvodne operacije protiv mrskih agresora. Danas se ovde među turistima verovatno mogu pronaći deca i unuci tih istih nemačkih i italijanskih mornara, koji ovde dolaze vođeni drugim porivima. Uzgred, zavisno od smelosti kapetana turističkih brodića, plovila ulaze u pećinu ili doplove do samog ulaza u nju, pa za iste pare možete imati dijametralno suprotan doživljaj. A zavisno od vaše smelosti, možete da gunđate ili da uskočite u more i otplivate u pećinu.

Iz Nidrija možete skrenuti ka kontinentalnom delu Lefkade, proći kroz Rahi i uskoro doći do pravog pravcatog vodopada... Uz još malo vožnje i pentranja, možete doći i do Vafkerija, na nekih 500 metara visine, i baciti pogled na Nidri i okolinu iz ove, ptičje perspektive.

Od Nidrija se vrlo brzo, prolazeći kroz nekoliko mesta na obali, stiže do grada Lefkade, čime ste napravili ceo krug oko ostrva.

Da ne zaboravim, iz "našeg" mesta Kalamici, odvaja se put ka istoimenoj seoskoj plaži. Posle 3-4 kilometra krivudanja i spuštanja nizbrdo, stižete do plaže, sa malim parkingom, jednim restoranom-prikolicom, i slatkom plažom, bolje reći nekoliko slatkih plaža međusobno odvojenih velikim stenama. Podloga - šljunak, opet bez pravog plićaka, talasi... ponavljam se.

Umesto zaključka, par rečenica: ipak je ovo bio samo trodnevni boravak od koga je najveći deo vremena posvećen sunčanju i kupanju. Za neki drugi dolazak, ostalo bi da se prođe po centralnim delovima Lefkade, pa makar to značilo još pentranja i još desetinu okuka.

Na Lefkadi ćete, takođe, naći još puno manastira koje nisam pomenuo, ali verovatno je snažan vizuelni i duhovni utisak sa Meteora tokom putovanja ka Krfu doprineo da nam obilazak manastira ne bude primaran na ovom delu letovanja. Takođe, u manastire treba ulaziti ili kako treba ili ne ulaziti uopšte. Pa tako, kada se vozate kolima okolo naokolo po ostrvu, po suncu, u kupaćim, puni soli i peska, ulazak u manastir stvarno ne izgleda kao dobra ideja.

Dakle, i za Lefkadu treba najmanje sedam do deset dana, da se sve vidi bez žurbe, da se iskupate i odmorite. Ostrvo jeste veoma lepo, pravi festival prirode, ali pored Krfa, Kefalonije i Zakintosa... ne bih se mnogo dvoumio. Ali možda će jednom neko drugi, prebirajući po tastaturi i pišući svoj elektronski putopis, konstatovati upravo suprotno?

Povratak, Kalamici - Lefkada - Beograd

Povratak sa Lefkade ne zaslužuje više od nekoliko rečenica. Jedina razlika od one pričice o dolasku je što sada iz Preveze idete direktno za Janjinu, a odatle, zna se... Osim velike gužve u centru Janjine (idite obilaznicom) i jedne duže kolone kamiona na pravcu ka Greveni, sve ostalo je bilo savršeno. I temperatura nije bila previsoka, sve dok nije krenulo spuštanje ka Solunu, ka dolini koja se nalazi negde između Tesalije i Makedonije (deo Grčke), gde se mogao osetiti onaj divni topli vetrić kako ćarlija na četrdesetak stepeni, onaj neponovljivi osećaj koji su i svi Beograđani mogli da dožive u svom sopstvenom gradu krajem jula.

Granice, fri šopovi, pumpe, saobraćajna policija i slično... Večerasmo u motelu "Predejane", ispred kojeg su se te večeri ponosno vijorile dve srpske zastave u fronclama (rekoše nam da ih je vetar pocepao pre neki dan). Motel je renoviran i lepši nego prošle godine, hrana nije skupa (otprilike kao na Lefkadi), ali baš je to sa zastavama bila ružna slika... Naročito kad dođete iz Grčke, gde ćete videti na hiljade njihovih zastava, ali nijednu pocepanu.

Od Lefkade do Beograda smo stigli za jedan dan, bez nekog posebnog napora ili problema. Procenite sami svoje mogućnosti i sposobnosti - neko ima klimu u kolima, nekom nije problem da vozi brzo i poplaća sve kazne (ako ga baš zaustave), u nekoj porodici voze i muž i žena (možda i deca, ali ako već imaju vozačku, onda sigurno ne putuju sa roditeljima), neko vozi noću, neko kreće u cik zore; dakle pronađite svoj tempo, ne junačite se, radi se o više od 1100 kilometara, iako barem polovinu čine auto-putevi.

I za kraj, da se ipak vidi da sam bio raspoloženiji kada sam polazio na more nego po povratku u Beograd, završiću sa još jednom primedbom: iz kojeg god pravca dolazite u Beograd, naići ćete na nove, velike plave table sa maskotom (vrapčićem) na kojoj ponosno piše "BELGRADE" - jedino i samo to - "BELGRADE"? Mislim, stvarno...

Izvor: B92