"...Prelistao sam silne knjige nadajuci se da ce Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajuci onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveci Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao cak na drugu obalu Cekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim...
Srecom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem..."
"...I na poslednjoj ploci nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzicara, i dami još jednom zamere što sam onako uvlakacki pevao Titu, u martu sedamdeset i osme...
Cujem da kolege nisu?
Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo.
Ali necu dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum...
Savest mi je, znaci, cista?
O, koješta. Naravno da nije...
Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa "Triput sam video Tita", to je tek nezamisliva ljiga...
I ja sam video Tita maršala...
Legendu tu... Slobodotvorca...
Coveka tog... Druga i borca...
Tada sam ja video Tita drugi put...
Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci i ja sam bio spreman da napišem i "Triput sam video feldmaršala Geringa", samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojcicu i njenu lepu mamu."
"...Momak koji mi je preprecio put kad sam se uvredeno uputio niz hol, ucinio je to gipkošcu koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskociti nego obici, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskociti ni obici, a opet se kretao macje meko, i pricao bibliotekarski tiho...
- Ðorde? Nemoj nas razocarati... Prevalili smo dug put da te vidimo...
Nosio je ridu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateci njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi cutke klimnuli glavama...
- Mi smo rudari iz Labina... Puno te slušamo... Ti si Naš, to znaš?
O, sveca mu...
Pišuci pesme uvek sam gledao u nebo, cickao stihove sa oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na ledima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladackog, žalili za nesretnim Stevom Cenejcem i cekali da Protina Kci promakne lavirintom hodnika, rasipajuci latice krina kao dijamante za sobom..."
"... Slavio se moj dvadeseti rodendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj precutni ispracaj u Svet Velikih. Rodendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta...
Znate l' pricu o Vasi Ladackom? I ja sam je tek onomad cuo...
Niko nije vrisnuo.
Zažmurio sam, misleci da cu tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se zacas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari...
Cak i oni slicni njemu...Kada razmisle o svemu...
Kažu da je bio...Cudna sorta...
Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu culi kako sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato,
štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao cija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama ocekivali...
Izgleda da su ipak tajno verovali u mene...
Ali, eto...
Nisu baš umeli da pokažu...
-Bože, Jovice...ja i ne znam da ovaj naš Ðoliško tako lepo peva?..."
"... - Hm, da... Gitara je raštimovana... Sad je poplava tih molskih pesmica Baš smo jednu istu ovakvu radili za festival... Neda, Miljenko i Dario... Iz Rijeke...
Culi ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst... Konfuzno je... Taj španski ritam opterecuje refren... Ko ševi onu crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele moga tate...
- Molim?
- Ovu crnu što peva s tobom... Je l' to ti peglaš?
I pre i posle toga Producent i ja smo bili "na vi", to je bio jedini slucaj da mi se obratio sa "ti", ali po mom pogledu je u momentu zakljucio da sa mnom moraš biti jako "na ti" da bi mi postavio takvo pitanje...
- Dobro... Harmonski je, znaci potpuno predvidivo... Šablon, obican... Ali nije samo to... Melodija je monotona... Ucinili biste sebi medvedu uslugu da to snimite... Bolje se držite pisanja tekstova... To vam sasvim dobro ide...
Ne secam se ni da li sam se zahvalio coveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se, inace "Oprosti mi Catherine", i bandoglavo sam ucinio sebi medvedu uslugu, snimivši je nešto kasnije...".

Djordje Balasevic - Dodir Svile