Trajno osećanje krivice

Razgovor koji je 1987. godine vodio Leo Žile za časopis "De Tijd" (sa holandskog prevela Jelica Novaković) prenet je iz knjige "Gorki talog iskustva" (BIGZ, SKZ, Narodna knjiga, 1990) koju je priredila Mirjana Miočinović. Povodom obeležavanja 70-godišnjice piščevog rođenja, danas u 19 časova se otvara izložba "Danilo Kiš 1935 - 1989", u galeriji Biblioteke grada Beograda.

Šta je najteža greška koju može da počini pisac?
- Da piše o nečemu što ne dodiruje njegovu najdublju suštinu. Ideja je pomalo romantična, ali pravi tekst je onaj tekst koji pisac piše zato što mora da ga napiše. To se i oseti u tekstu. Ispoljava li se kroz tekst suština tvog bića ili je to tekst spretnog čoveka koji je mnogo čitao i pisao? U tome je razlika između dobrog i lošeg pisca...... Pravi tekst je proizašao ne iz tehničke spretnosti već iz neke nužnosti i osetljivosti koje su nagnale pisca da piše.

Da li dobar pisac ume da izbriše svoje sopstveno ja?
- Sa takvom poetikom se, naravno, ne može mnogo pisati. Pišeš malo, jer pišeš samo o onim privilegovanim trenucima koje smatraš dostojnim beleženja. A takvi trenuci su retki. Uz to moraš i da prevaziđeš odbojnost prema pisanju. Piskaranje na veliko nije moj žanr.

Jednom prilikom ste rekli da možete pisati samo o onome što vam je opsesija.
- O kakvoj je opsesiji reč? Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima, gulazima, tada sam postao opsednut tom temom. Iz te opsesije nastala je Grobnica za Borisa Davidoviča. A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu Erosa i Tanatosa. Ta opsesija je pre svega prisutna u mojoj poslednjoj knjizi Enciklopedija mrtvih.

Da li vam je onda uspelo da se oslobodite opsesije kroz pisanje?
- Sve što napišem, za mene u velikoj meri predstavlja psihološko oslobađanje. Posle nemam više ni najmanju želju da se vratim na tu temu, ni u svojim knjigama ni u razgovoru sa drugim ljudima. Uvek sam imao problema da započnem sa pisanjem: jer oslobođen jedne opsesije morao sam da nađem novu opsesiju da bih mogao da pišem. Otud često razmak od po četiri-pet godina između mojih knjiga.

Šta se dešava sa piscem između dve knjige?
- Pati. Pati zato što ne piše. U neprijatnom, prisilnom je iščekivanju. U potrazi je za formom koja mu može pomoći da se reši svoje opsesije. To je patnja onog ko nemoćno čeka u nadi da će ga neko ili nešto osloboditi. Uz to se još oseća krivim što više nije pisac. Ja sam, inače, posle svake svoje knjige pomislio: ovo je poslednja, više ih neće biti.

U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. Priča se završava ovako: u fiktivnoj enciklopediji koju lista i koja do u najmanje detalje opisuje život njenog oca, na poslednjoj stranici članka spominje se cvetni motiv koji je njen otac slikao u poslednjoj fazi svog života. "Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu?
Da je Đ. M. počeo da slika u času kad se u njemu pojavio simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.
Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi moga oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama."

Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se, naravno, sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.

Ali, zašto "kazna"?
- Zato što sam izigravao tvorca, zato što sam konkurisao Bogu. Mada nisam mističar, verujem da ovakve stvari ne možeš pisati a da ne budeš kažnjen. Uplašio sam se kad sam shvatio da sam već bolovao od raka u trenutku kad sam pisao tu novelu, baš kao i otac naratorke. Kao da sam kroz pisanje izbacio zloslutno predosećanje. Radi se zapravo o osećanju koje sam već duže imao, možda zapravo oduvek: neka vrsta životnog osećanja. Kada se smejem, što mi se neretko dešava, uplašim se da će slediti kazna, da će mi se plakati. Ako dobro živim, kao poslednjih meseci, pa čak i godina pred operaciju, osećam se na neki način krivim.

Osećanje krivice preživelog?
- Možda. S druge strane, ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro da sam hteo reči: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru sam rekao da se bukvalno osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.

A može li čovek sam sebe kazniti?
- Da, ali da toga nije svestan! Ne samo kao pisac, već uopšte, kao čovek. Pitam se, naime, nije li već i samo pisanje neka vrsta kazne. Pre svega ako kao ja tako ozbiljno shvataš pisanje. Možda je pisanje kazna zato što te odvraća od života kao takvog. Takav pristup književnosti čini nepravdu životu, na taj način se lišavaš života. To te posle skupo košta. To je sve.
Priredila: Tatjana Čanak