Srđan Valjarević, kultni beogradski pisac, autor hit romana "Komo"
Počeo sam kao mašinbravar
Posle povratka iz Nemačke, gde sam radio i kao moler, završio sam srednju dizajnersku, ali nikad se time nisam bavio. Onda sam bio autolimar, pa dugo radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tu na Zvezdari. Pet godina sam konobarisao na Korčuli

"Fudbal"... Da je Srđana Valjarevića, pisca čija se dela "Komo", "Dnevnik druge zime" i "Zimski dnevnik" poslednjih meseci ne skidaju sa vrha liste najtraženijih knjiga u Srbiji, pre samo nekoliko godina neko upitao šta je njegovo "drugo ja ", odgovor bi verovatno, bio baš to. Dani u kojima je, još kao klinac, trčao za loptom u FK "Radnički" su već daleka prošlost, a posle bolesti koja ga je naterala da način života drastično promeni, fudbal više ne igra ni rekreativno.

- Ne mogu da igram, pa ga i ne igram - u nekoliko reči nam Valjarević objašnjava svoj odnos prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Desetak minuta pošto je na zakazani sastanak ispred Narodnog pozorišta stigao sa začuđujućih "nula" minuta zakašnjenja i potom stoički izdržao nalet inspiracije našeg fotoreportera, već je udobno zavaljen u svom omiljenom beogradskom kafiću i spreman za razgovor. I odmah na početku zatičemo se u "nebranom grožđu". Srđan Valjarević, naime, nastoji da nas pošto-poto ubedi u to da, osim pisanja, poslednjih godina baš i nema nekih preokupacija koje bi mogle biti zanimljive za našu priču.

- U poslednje dve, dve i po godine, živim miran život. Ne izlazim mnogo, nisam nešto preterano društven, a ni porodično aktivan. Tempo mi je nekada bio brži, bavio sam se raznim stvarima, stalno bio napolju. A onda sam rešio da se bavim samo pisanjem. Mada i sad sedim kod kuće samo kad imam posla - u kući radim i spavam... I to je dosta. Prosto, u jednom trenutku sam se razboleo, probudio se u bolnici i rešio da promenim način života. Da se bavim samo pisanjem i sve je posle toga išlo ka tom cilju. I, sve što mi se od tada desilo je bilo dobro... Očito je da sam taj tip, moralo je nešto da me opali... A sad, kad ne pišem, trudim se da svaki trenutak lepog vremena provodim napolju, jer volim da šetam. Kad sam kod kuće, uglavnom slušam muziku. Ima tu nekoliko muzičara koje slušam ceo život, pa i dan-danas. To su Stramer, Pol Veler, Morison... Mada, nađe se i ponešto novo, što mi se svidi. Jednostavno, to mi prija - da slušam muziku i ne gledam televiziju. Stvar navike - priča Srđan, ali se brzo ispravlja.

- U stvari, gledam, ali samo kad je na programu neki fudbal ili dobar film... I novine zato kupujem petkom, zbog televizijskog programa - da vidim kad su utakmice. Petak je, ujedno, jedini dan kad kupujem novine - dodaje, dok se bacamo na pretresanje raznih zanimanja kojima se bavio pre nego što je najzad ponosno mogao da kaže: "Pisac sam i živim od toga".

Jedino što je nezgodno u situaciji kad se baviš samo pisanjem, priznaje Valjarević, jeste to što ti je na raspolaganju sve vreme ovog sveta.

- Onda moraš da uvedeš neki red i samodisciplinu, jer teško je raditi kad te niko ne tera, kad imaš samo neki svoj lični razlog da pišeš. A moraš, jer ili si u tome non-stop ili nisi. Dobro je što nemam radno vreme, pa nekad sednem i napišem tri rečenice, a nekad deset strana... Bitno je da sam zadovoljan. I zasad, za ovih poslednjih godinu-dve, zadovoljan sam time što sam uradio. Ono pre toga i ne računam - priča Valjarević.

A kratkim uvidom u "nespisateljski" deo biografije, zaista se uveravamo u to da je Srđan u životu radio svašta - od mašinbravara do konobara.
- Završio sam mašinbravarski zanat, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Kad sam se vratio iz Nemačke, završio sam srednju dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam bio autolimar, pa dugo radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tu na Zvezdari... Pet godina sam bio konobar na Korčuli, pa sam radio u jednoj kopirnici građevinskih planova... Mislim da je to sve. Baveći se svim tim poslovima, paralelno sam i pisao, sve do 1994. godine, kad je osnovan dnevni list Danas. Onda sam rešio da ostavim sve te poslove i radim za njih. I tako je bilo do 2001. godine, kad sam jednostavno prestao da pišem. U stvari, nije da baš ništa nisam pisao, ali ništa nisam objavio. Ne znam, desilo se. I nije da sam nešto ponosan na taj deo biografije, ali je se ni ne stidim. Prosto, radio sam ono što sam morao i što sam u tom trenutku mogao - priča Valjarević.

A, kako mu se desilo da prestane, kaže, tako je nekako i počeo ponovo da piše.
- Dogodio se taj momenat u kom ti se smuče svi ti poslovi i onda rešiš šta je to što voliš i probaš da živiš od toga. S tom namerom sam i počeo ponovo da pišem. I, trenutno nekako ide, knjige se dobro prodaju, stižu nagrade... Voleo bih da tako ostane, a da li će, ne znam. Moj životni san je upravo to - da radim posao koji volim i da živim od njega. Drugih snova nemam-zaključuje Srđan.
Za roman "Dnevnik druge zime" Valjarević je dobio nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope... Ipak, tvrdi da ga nagrade nisu promenile.
- Nagrade su mi značile samo u smislu da su mi olakšale život, što svakako nije mala stvar, ali nisu ništa bitno promenile u mom životu, odnosu prema pisanju... Eto, i ta stipendija Rokfelerove fondacije i boravak u Belađu, u vili na jezeru Komo 1998. godine bio je takav. Utisci su mi se sad složili i oni su u knjizi, a tada mi je sve delovalo bajkovito. Nisam konkurisao za tu stipendiju, niti sam je očekivao, samo je jednog dana, jednostavno, stigao poziv. Onda iz neke garsonjere na Crvenom krstu dolaziš avionom u Milano, preko Ciriha, na aerodromu te dočeka limuzina i odvede te na to brdo. Na prvi pogled mi je sve to delovalo kao neki sanatorijum, a posle sam napraviš da to ne bude sanatorijum i trudiš se da uživaš. Odeš iz tadašnjeg života, koji je bio teži nego sad i jedino što možeš je da uživaš koliko možeš. I to sam, na kraju krajeva, posle i zapisao u romanu "Komo". Svi ostali gosti, koji su stigli iz nekih sređenijih zemalja, mada i nije teško naći zemlju sređeniju od Srbije, tamo su radili, pisali, ali ja nisam mogao - priča jedan od ovogodišnjih kandidata za Ninovu nagradu.

Mišljenje o Srbiji i Beogradu od tada nije preterano promenio. Smatra da ništa "tu ne ide dovoljno brzo na bolje" - život je ovde još težak.
- Prosto, ideš za poslom i to nema baš mnogo veze samo sa mojom profesijom. Prosto, živiš tamo gde možeš da radiš. Ja nemam neku posebnu želju da idem negde drugde, ali da mogu da živim od pisanja na srpskom u Švedskoj, verovatno bih živeo u Švedskoj. Prosto, da živim mirnije i sređenije, što je ovde teško - zaključuje Srđan.

A. Klarić-Žak Foto: A. Jovanović

Izvor: Glas Javnosti