Konstrukcija

Mini je bila zabavna, Mini je bila vesela i vedra, Mini je bila seksi. Mini je odlazila da roni u Crvenom Moru, Mini je pilotirala, Mini je isla na Severni Pol, Mini je pucala iz revolvera. Sve je to mogla Mini. Danas Mini sedi ispred mene, nosi “retro-look” haljinu, i retro cipele sa visokim potepticama. Ja otvaram flasu sampanjca, spetljan sam malo, odvijam one zice, zapusac samo sto nije izleteo, ali se ne desava nista. Impotentno suti flasa sampanjca. A Mini je postavila nestrpljivo usta u taj oblik, spremna da nacini taj zvuk, to “uuh” koje svaka dobra devojka treba da proizvede kada neko otvara flasu sampanjca. Tesko joj je, nije prijatno tako dugo drzati otvorena usta…. Najzad. “Pam!” Zapusac iskace. Skoro automatskii i Mini proizvodi svoj dugo zadrzavani zvuk “uuuuh”. Sad smo mirni, nista dalje ne moze da se dogodi. Usta joj zjape, svu onu vinsku penu bi Mini da primi u sebe. Mini poidize casu, Mini zna da se ponasa u svecnim i otmenim prilikama, Mini voli “networking”. To znaci ici na sajam, ili na neki sastanak mladih i kreativnih ljudi koji se okupljaju oko standova velikih firmi. Mogu i izlozbe ili prikazi knjiga, sve to dolazi u obzir. Uglavnom tamo gde ljudi razmenjuju podsetnice. Na svakoj podsetnici pise uloga, cime se ko bavi i slicno, a neki imaju veoma sarmantne umetnicki odradjene i uradjene podsetnice, takvi ljudi odmah privuku paznju, i onda postoji sansa da se ljudi kasnije upoznaju i razviju korisne kontakte. Tako se i desilo da mi pre nekoliko dana Mini zatrazi potsetnicu. Posto nisam imao nista bolje, na praznom listicu papira sam napisao svoj telefon i ime i pruzio joj ga. Po zanimanju sam emocionalni iluzionista, i to sam joj napisao. Mora biti da ju je moja potsetnica odusevila, pa me je vec posle nekoliko dana pozvala. Dakle telefon je jednostavno zazvonio, bila je veoma otvorena, rekla je da se bavi marketingom u jednoj agenciji, da voli sport, narocito snowboarding i ostale zimske sportove i sve uzbudljive stvari. Rekla je i da ju je moje zanimanje istinski zaitrigiralo. Stavila mi je do znanja da ima decka. Naravno, stabilna i relativno duga veza, vec nekoliko meseci se zabavljaju, ali ona je slobodna i otvorena za nove ideje i htela bi da izadjemo i porazgovaramo o novim idejama. Naravno, odmah sam odbio. Rekao sam joj da sam zauzet poslom i da me pozove ponovo za koju nedelju. Hteo sam da je otkacim, nadajuci se da se vise nece javiti. Jednostavno o likovima kao sto je Mini znao sam sve: znatizeljne, nacitane, emancipovane ili religiozne, uvek u potrazi za novim uzbudjenjima i jos boljim prilikama. Dakle, taman kada sam pomislio da sam je otkacio, javila se ponovo i zakazala termin. Rekla je da pati od emocionalnih iluzija i da joj je u tom smislu potreban savet odnosno “potpuna sinteza emocionalnih iluzija”. (taj termin je verovatno procitala na sajtu nase firme). Prihavtio sam, zakazao termin u agendu, upisao adresu i pokusao da se setim ko je Mini i da u pamcenju prizovem lik klijentkinje, ali bez uspeha. Tako je proteklo jos nekoliko nedelja i slucaj Mini M. za mene nije znacio nista vise od pomisli na jos nekoliko dosadnih sati.

Ispostavilo se da Mini i njen decko stanuju u otmenom kraju grada. Ispred njihovih prozora behu zasadjene stabljike bambusa, s obzirom na to ko su i kakvi su moji klijenti, izgledalo je da je Minina kuca prilicno ukusno i nenametljivo uredjena. Pretpostavio sam da Minin decko poseduje odredjena znanja u Zen budizmu i kabali, ali nisam bio potpuno siguran.

Otvorio mi je lik u dzemperu i udobim i skupim “eco” cipleama. To je bio Minin decko. Ona je stajala iza njega sa uobicajenim “ja sam prijatna i zabavna” osemhom. Neverovatn, koliko su licili jedno na drugo, skoro iste visine, bledi, crnokosi, isturenog cela. “Kao blizanci” pomislio sam…. Uveli su me u sobu, seo sam na udobnu i funkcionalnu fotelju. Mini je me pretstavila koa “poznanika sa berze mladih talenata” (mada je evidentno nisam mlad). Sela je pogledom fiksirajuci neobicni kaktus na masivnom dvrenom stolu.

I tako, decko se zvao Miki je pricao je nasiroko o svom poslu “menadzera rzizika” kod jedne poznate finansijske institucije. Bio je veoma otvoren, cak izuzetno, pricao je kako radi na specijalnom odeljenju, pod zemlkom, opsluzuje mainframe kompjuter preko koga idu velike kreditne transakcije. Svi sistemi su duplirani, sve je osigurano “Niko ne zeli da nasa dvadesetcetvorocasovna ekonomija stane i za tren”. Napomenuo mi je kako poslovati danas zapravo znaci “pojesti ili biti pojeden” (to have lunch or to be lunch), tako se zapravo izrazio. Veseo je momak bio takj Miki, bio mi je poznat odnekud, ispostavilo se da se u slobodno vreme bavi planinarenjem, ronjenjem, da voli brza kola, da ga zanima istrazivanje svemira, da vezba borilacke vestine, da meditira, da cita i jos mnogo toga sto nisam ni zapamtio. Sve je on to stigao velikom brzinom da mi isprica sa nekim zarom u ocima, mozda je hteo samo da me fascinira…. Na kraju je rekao da mora da vezba, uz dravom delu je zdrav duh, i tako…

Zapalio sam ona omamljujuca drvca. Ona sada lezi na podu. Rekao sam joj da se izuje. Hladno joj je, dobacujem joj pokrivac. Znoji se, estrogen pordire kroz dezodorans. Dise veoma ubrzano. Paljenje drvaca naravno ima samo simbolicki znacaj, kao pucanj za trkace, kao zeleno svetlo na semaforu. Znak da treba da se krene, da je Izlazak dozvoljen. Pruzio sam ruku Mini. “Ko si ti?” pitao sam. “Ko si ti?”. “Ja sam Tvoja Mini, nevaljala devojcica (nasty girl, tako je rekla).

- Gde zivis Mini?
- Ja zivim u jazbini?
- Kakva je tvoja jazbina?
- Moja jazbina je mala i prljava i ja sa njome nisam uopste zadovoljna.
- sta ti je jos premalo? (Pogledao sam ogromnu sobu)
- Pantalone su mi male, ugojila sam se. Plata mi je mala. Treba mi jos. Hocu i na Karibe da putujem vise puta. Sve je nedovoljno veliko, sve je prekratko i premalo.
- Kakva je tvoja jazbina iznutra?
- Moja jazbina iznutra lici na rupu. Ja zivim u rupi?
- Ko jos zivi u rupi?
- Moj decko Miki, i on zivi u rupi. I drugi ljudi zive po rupama. Svi ljudi koje znam zive po rupama.
- sta oni rade?
- Oni zive po rupama. Sakupljaju stvari i plase se da pomole nos.
- Da li se i ti plasis?
- I ja se plasim

Dao sam joj ruku. Disala je ubrzano. “Znaci, svi zive po rupama i kriju se.” Cudna slika. cudna asocijacija - glodari. Nekada, ljudi su ziveli u plemenima, postojala je totemska zivotinja, ona sa kojom su se svi identifikovali, ona koju su sanjali, ona kojoj su postavljali pitanja… Obicno bi to bila neka velika i mocna zivotinja, medved, vuk, leopard ili krokodil…

- Uzmi me, rekla je Mini iznenada. Podigla je nogu, stopaloje okrenuto prema meni. Kao da zeli da mi pokaze nozne prste.
- Ti znas da nisam zato ovde. Zbog emocionalne konstrukcije. Sem toga tvoj decko je u drugoj sobi.
- Stopalo se spustilo… Mini nastavlja o decku. On ne postoji, ne zanima me. Hocu nesto bolje. Razocarala sam se u njega.
- Da li se brzo razocaras. O, da. Brzo se napalimi brzo se razocaram. Stvari me interesuju kratko, posle me ne interesuju vise. Hocu sve da probam.
- Kako mislis sve da probas?
- Lepo, idem, izaberem, probam. Ako mi se ne svidja bacim. Htela bih sada i tebe da pojedem.

Njihovo je da zele, moeje je da im ne dopustim. Bilo kakva intimnost usporila bi me, onemogucila mi da radim, sazalio bih se. To sebi ne smem da dozvolim. Odluciio sam da nastavim sa slikama. Miki iznenada ulazi u sobu, mora biti da je prisluskivao. U svakom slucju, jako je nervozan, brada mu drhti kao studentu koji je pao ispit. “Miki, opusti se”, kazem, niko nije savrsen, “gledaj cime se bavimo, tvoja devojcica se malo ovlazila”. Nervzono seda na pod, ne moze da veruje. Strah od autoriteta u njemu daje mu ideju da sam deo Masine, Kapitalizma, Partije, Oca. Bilo cega cemu se rado klanja.

- Mini, nastavi moje recenice:
- Dobro.
- Tigar ulazi u sumu
- Da li se suma pise sa velikim slovom
- Da
- Tigar nailazi na vevericu
- Tigar pozdere vevericu
- I onda
- Tigar se uopste nije zasitio. Veverice vise na krvavim kukama u sumi
- Mini, koga jos ima u sumi?
- U sumi nema nikoga, na drvecu vise mrtve veverice, mrtve ptice. Sve su mrtve, ali ne smrde, one mirisu. I sve su lepo upakovane.
- Mini volis li pakovanja?
- Da. Volim pakovanja, sjajna pakovanja, recimo od sladoleda. Pozelim da ih lepim pozidovima.
- Mini, ima li jazbina u sumi?
- Ima. Tesko ih jeprimetiti, ali ih ima. Sve su prazne. U njima nikoga nema.

Ovo nas naravno nikuda ne vodi. Ona zaobilazi oko centra. Odlucijem se na frontalni napad. Pocinjem da se koncentrisem na disanje, disem ubrzano. I sve brze. Drzim njenu ruku, a sa dlana mi se sliva znoj. Pocinjem da se tresem. Vidimo se u ne-prostoru….

Strah nema oblik. Strah je stanje duha. Postojanje znaci, osecaj prostora, osecaj zauzimanja mesta u prostoru. To je biljkama i zivotinjama dovoljno, ljudi imaju jos i ideologiju.

Kazem “telo”, ona kaze “mrtvo”
Kazem “oblik”, ona kaze “kocka”
Urlam “suma”, ona se smeje: paket.
sapcem, “vetar”, ona vristi “restoran”

Umoran sam, ne znam vise put i ne uspeva mi da budem saman. Crni vijugavi put razvija se u beskraj ispred mene. Plasim se crbih sluzavih zaba, alione suprijatelji. Plasim se bodljikavog praseta, nismo se videli milion godina, ali ono je dobrocudno.

“Ko je ukrao san.” “Ko je ukrao san”, pitam sumu. Tek sada mi je jasno, sa drveca vise uplakane mrtve veverice i sve imaju cenu i etiketu. U sumi nema pitica i zvukova, samo ja. Saginjem se, truli list ispod moje ruke nacinjen je od najlona, veoma vesta krivotvorina, sa fraktalnom teksturom. Logo proizvodjaca je jedva vidljiv. Disanje je ubrzano, moje disanje. Neki zvuk, neko trajanje, neka anomalija privlaci mi paznju. Dvoje dece, ne, dva glodara, ona ima jebenu masnicu u kosi, podseca me na onu spisateljicu i naucnicu sto se bavila politikom, taj tip, sa jasno izrazenim ciljem pred sobom. On, gladak ko beba, pacov sa ciljem. I njega znam, ili mu je to bio otac, pobio je celo selo, zpaalio sve ljude, posle je poludeo u zatvoru. Ili je otac bio samoubica, ne secam se vise. Bojim se. Bojim se. Nadmen je, rado bi unistio svet. Sakrio sam se iza stabla. Vestacka sluz koju luci dvo je nafta, smrdi, a njih dvoje, skakucu koroz sumicu…..

Malo bi se toga moglo reci o “ne-prostoru”. U “ne prostoru” se ne postoji, tamo nicega nema. Samo ideje. Izvrnuta slika platonove pecine. Samo ideje, simboli i strahovi. Prizori se oblikuju po uzoru na slike iz nocnih mora. Svet ideja za koje zivimo, za koji ubijamo i koljemo ne postoji. Nema vaznost. Mislim da je vaznost samo sada. Ubogi sam majstor treceg stepena… Nista nema u meni. Koza mi je hladna, sve vidim odozdo, neobicNo sam gibak. Uzivam u tom telu. Ja sam, jasno je nekakav gmizavac. Zmija. Ja sam zmija. Debela i troma, najedena zmija. Moji zeludacni sokovi sporo vare. U ovoj sumi je izuzetno mracno i nema nikoga. Sa drveca povremeno nesto zablista. Vidim, sjajne oblike. Nema zrikavaca. Postoji jedan, nepogresivi cilj kojemu tezim i kojemu gamizem. Trulo lisce je meko i prijatno…. U jazbinama zive pacovi, debeli, masni, sebicni i uplaseni pacovi. Pacovi koji zgrcu i vuku u svoje jazbine. Pacovi koji se mnoze, i ujedaju i trce i trkaju se bez osecaja ili milosti. Ja sam zmija. Gamizem ka jednoj od jazbina. Iznutra dopire cika i vriska. Dva mala pacova, Mini i Miki. Uhvatili su babu, vesticu, dobru vesticu. Sve vestice su dobre, vestice se dajumuskarcima, sve dobre zene su vestice jer su cedne i moralne i umesto da razmisljaju o kurcu, razmisljaju o kuhinjama. Mini je vezala babu i udara je zilom. Vestica ima koren, vestica je deo zemlje, ciste zemlje. Priziva biljke i nebo, ta uplakana starica. A oni tuku, a Miki, raskopcao je pantalone, digao mu se, ogroman ud za tako malog misa. Hoce da siluje, huce da prodire kroz bolno mesa. A Mini, jako se uzbudila, znoj joj curi ispod masnice….

Jasno je, ja sam Zmija. Ja sam Zmija. Velik zmija. Dok lenjo klizim u jazbinu, znam da im izlaza nema. Cekam krikove, cekam da me opaze. Jezikom dozivljavam enzime od kojih sus satsvljeni feromoni, od kojih su sastavljeninjihovi telesni vonjevi. Debelo telo dva pacova, muzjaki zenka vrste “polovni covek”. Onda krik, kao operska pevacica opterecena estetikom koju siluju odjednom dva pijana lucka radnika. Vrisak. Otrov se luci iz mojih zuba. Jedn, dva, tri, IspuPtam napaljenu misicu, zli mis me posmatra, on je avijaticar, on je pisac, on je pukovnik, on je pokojnik, on je bio u kosmosu, on poznaje sefa policije, on zivi ukusi iz americkog predgradja, on je postao kralj. Jebe mi se. Zubi rade, jedan, dva, tri. Smrt.

Ja sam saman. samani se u principu bave ciscenjem. U meni nema morala ni samilosti. U meni nema nicega, jer ja sam pun i prazna kao priroda, nemilosrdan sam kao sunce i leden kao dno okeana. Kada policija dodje, naici ce na dva modra tela. Obdukcija ce utvrditi da su umrli usled ujeda zmije. Ova cinjenica uzbudice lokalne biologei izazvati seriju pisama i clanaka u loikalnim novinama.
Nikada me nece pronaci. Jer mene nema. Oni koji me traze i nalaze uvek su privuceni neobicnim izgledom moje vizitkarte. Uvek ih upozorim da me ne zovu, uvek im pruzim sansu. Ako su uporni, posetim olupine njihovih bivsih zivota. Na kraju svi nauce da sebe ne shvataju ozbiljno, na duzi rok smo svi mrtvi, a sve oko mene, mislim na sve pa to je samo jedna emocionalna konstrukcija.
MC