- KAD bih mo­gao da vra­tim mla­dost, opet bih bio že­le­zni­čar. Po­no­vo bih te­rao mog "ći­ru" za Be­o­grad, Uži­ce, Aran­đe­lo­vac i Va­lje­vo - pri­ča nam No­vak Mi­lo­va­no­vić, že­le­zni­čar iz se­la Će­li­je, ko­ji je sko­ro vek pro­veo po­red laj­ko­vač­ke pru­ge - pr­vo kao še­grt, a za­tim kao lo­žač i ma­ši­no­vo­đa na "par­nja­či".
Maj­stor No­ca, ka­ko su ga zva­li, u že­le­znič­ku slu­žbu pri­stu­pio je sa 12 go­di­ne, dav­ne 1926. Vo­zio je par­nu lo­ko­mo­ti­vu sve do 1969. go­di­ne ka­da su se i on i "ći­ra" za­jed­no po­vu­kli sa laj­ko­vač­ke pru­ge. Zbog be­ne­fi­ci­ra­nog rad­nog sta­ža imao je 44 go­di­ne slu­žbe, pa oti­šao u pen­zi­ju sa 56 go­di­na. I, ka­ko je ne­dav­no pro­sla­vio 92. ro­đen­dan, si­gur­no je da ima naj­du­ži pen­zi­o­ner­ski staž u isto­ri­ji že­le­zni­ce.
- Po­čeo sam kao še­grt u lo­ži­o­ni­ci, a, kad sam iz­u­čio za­nat, pre­šao sam u La­za­re­vac. Tu sam bio bra­var i lo­žač. Kad se za­ra­ti­lo 1941. go­di­ne po­stao sam ma­ši­no­vo­đa - go­vo­ri No­vak Mi­lo­va­no­vić. Pre­vo­zio sam i par­ti­za­ne i čet­ni­ke. Ko za­u­zme se­lo, nje­gov je i "ći­ra". Imao sam sre­će, ni­sam na­stra­dao.
- Vo­zio sam i put­nič­ke i te­ret­ne vo­zo­ve, a mo­ja par­nja­ča je sti­za­la od Laj­kov­ca do Be­o­gra­da za sat i 40 mi­nu­ta. Do ta­mo i na­zad tre­ba­lo je uto­va­ri­ti od tri i po do če­ti­ri to­ne uglja, bi­lo je to mno­go lo­pa­ta - pri­se­ća se No­vak. - Da te, 1969. go­di­ne ni­su sklo­ni­li "ći­ru" sa pru­ge, si­gur­no bih ra­dio još ko­ju go­di­nu. Pi­ta­li su me da li že­lim da se do­ško­lu­jem za no­ve vo­zo­ve. Ta­da sam već ste­kao uslov za pen­zi­ju. Re­šio sam: od­la­zim i ja kad i mo­ja par­nja­ča. Pen­zi­o­ner­ski da­ni. Već 37 go­di­na No­vak Mi­lo­va­no­vić ga­ji pa­ra­dajz, pa­sulj, pa­pri­ke i luk, a ima i pi­li­će. Po­sled­nju de­ce­ni­ju, ot­ka­ko mu je umr­la su­pru­ga, ži­vi sam. Ali, ima tro­je de­ce, od njih če­tvo­ro unu­ka i šest pra­u­nu­ka, pa je ku­ća de­ke No­va­ka ret­ko kad pra­zna.
U mo­ru aneg­do­ta ko­ji­ma je No­vak obe­le­žio ži­vot, jed­na mu se do­go­di­la pro­šle go­di­ne. Ni­je mu sti­gla pen­zi­ja, a ka­da je oti­šao da vi­di za­što ka­sni, u pen­zi­o­nom su mu re­kli da je - umro. On­da je mo­rao da im na uvid do­ne­se lič­nu kar­tu i ne­ka­ko do­ka­zao da je još živ.

NE­SRE­ĆE I SA­MO­U­BI­STVA
MA­ŠI­NO­VO­ĐA No­vak Mi­lo­va­no­vić ka­že da ga je za ži­vo­ta pra­ti­la sre­ća. Još pam­ti udes kod Kri­ve re­ke ka­da su se su­da­ri­le dve vuč­ne lo­ko­mo­ti­ve. Ta­da su po­gi­nu­la tro­ji­ca nje­go­vih ko­le­ga, ma­ši­no­vo­đa i dva lo­ža­ča. On je iz­vu­kao ži­vu gla­vu.
- Ma, bi­lo je tu sve­ga i sva­če­ga. Ne­ko­li­ko lju­di sam i pre­ga­zio. Re­ši­li da baš na ši­na­ma odu­zmu se­bi ži­vot. Jed­nom mi se pod voz ba­ci­la že­na baš iz na­šeg se­la. Zva­la se Kar­la. Ta­man sam pri­sti­zao u sta­ni­cu, kad je sko­či­la pod lo­ko­mo­ti­vu - se­ća se sta­ri ma­ši­no­vo­đa.


Izvor: Novosti