Pismo majke poginulog heroja Gorana Ostojića
Stidi se, državo!

Ima pisama koja stižu predsedniku Srbije, i predsednicima Vlade i Skupštine Srbije, koja ne zaslužuju odgovor. Ali, isto tako ima i pisama na koja se mora odgovoriti - ako uopšte postoje država, Vlada i Skupština. I kad odgovor ipak ne stigne ni sa jedne od ovih adresa, onda... Ostaje stid? Potrošen! Sve: država, Vlada, Skupština... svi mi smo potrošeni. Nemi stojimo dok ministar Slobodan Lalović ukucava poslednji ekser u sanduk u kojem se sahranjuje zdrav razum.

Na prostoru ne većem od paklice cigareta odštampana je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ 20. aprila ove godine „Uredba o prestanku važenja određenih uredbi u oblasti boračko-invalidske zaštite“, čiji sadržaj nije mnogo razumljiviji od naslova.

U vatri pakla

Prevedeno na jezik stvarnog života: država ukida dopunsku porodičnu invalidninu, neće više isplaćivati novac članovima porodica poginulih u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

„Kad si mi sina uzela i bacila na granicu, u vatru pakla, da te grudima čuva od belosvetskih protuva, znala si da je to njegova patriotska dužnost. Zato, valjda, i imaš vojsku. Sad ne znaš šta je tvoja dužnost i obaveza kad si mi ga u sanduku vratila kao heroja koji je krvlju zapečatio zakletvu tebi datu. I ne znaš da preuzmeš njegove prirodne dužnosti za zbrinjavanje starosti njegove majke u osmoj deceniji života i njegove porodice. Koji je to deo onoga što si joj uzela?“, napisala je na početku svog pisma najvišim zvaničnicima Srbije Jovanka Ostojić iz Rekovca.

Goran Ostojić, njen sin, poginuo je na granici sa Albanijom 28. jula 1998. godine. Bio je načelnik štaba čuvene 63. padobranske brigade; posle pogibije, unapređen u potpukovnika. Nosilac je ordena za hrabrost. Jovanka je, kao majka palog borca, dobijala prvo 1.300 dinara mesečno, pa je ta suma povećavana u skladu sa... troškovima života i tako to... do 4.900 dinara prošlog meseca. Dok joj iz Opštinske uprave u Rekovcu nije stiglo rešenje o ukidanju, s napomenom da „žalba ne odlaže izvršenje“, i rokom žalbe Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike od 15 dana.

„Uzmite se u pamet“

Umesto žalbe, napisala je pismo čiji smo početak citirali. A na kraju, ovo: „To nije moja osnovna egzistencija, ali jeste moralna, i moja i vaša, ministre Laloviću, ministri, vlado, predsednici Tadiću i Koštunice i svi koji ste personifikacija države.“

Negde između, na dve strane gusto ispisane rukom (pošta je uredno evidentirala: poštarina 41,50 dinara, težina 28 grama) i rečenice: „Uzmite se u pamet pre nego bacite konopac o vrat ojađenima i unesrećenima. Zar mi je malo moja doživotna tuga i neprebol? Sad još i naknadni nož u leđa. Nezahvalnost. I to od koga? I zašto? Nepriznavanje, nevrednovanje, nepoštovanje žrtvovanja rodoljuba...“

Tri ulice u Rekovcu nose imena poginulih na Kosovu: Ulica Gorana Ostojića, Ulica Gorana Trifunovića Šeleta i Ulica Slađana Lukića.

Rešenje o ukidanju prava na dopunsku invalidninu njihovim porodicama poslao je i potpisao Zoran Damnjanović, načelnik Opštinske uprave.

„Sve sam njih poznavao, i bilo mi je veoma neprijatno. Pozvali smo ih u opštinu i objasnili im da je reč o vladinoj uredbi koju mi po automatizmu moramo da sprovodimo. Lično, ne mislim da je uredba u redu, ali moramo da je sprovodimo.“

Bez odgovora

Rekovčani, kaže, čuvaju sećanje na svoje sugrađane. U Preveštu, rekovačkom selu odakle je Goran Trifunović, svake godine se održava memorijalni fudbalski turnir; u Jagodini je jedna osnovna škola nazvana po Goranu Ostojiću, a svakog maja priređuje se memorijalna svečanost. Suprugu Slađana Lukića (prva dvojica bili su pripadnici VJ, on je bio policajac) njegove kolege zaposlile su u MUP. Ovo je, kaže, „došlo odozgo“.

Ili, da još jednom citiramo Jovanku Ostojić: „Ja tebi život, ti meni... uredbu. I misliš da je to u redu.“, napisala je ispod naslova „Bravo, državo!“

Odozgo, ni predsednik države, ni predsednici Vlade i Skupštine, ni ministar Slobodan Lalović, nisu se javili da kažu da ne misle tako.

Gore, ozbiljno se razmatra predlog zakona - uredbe su za obične ljude - da poslanici, ako sastave dva mandata, stiču pravo na punu penziju...

Stid je definitivno potrošen.



Izvor: Blic \ Momčilo Petrović

Odgovor „Blica“ Lalovićevom pomoćniku
Nije problem u gospođi Ostojić

U juče objavljenom pismu dr Božidara Simatkovića, pomoćnika ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, za koje Ministarstvo tvrdi da je „demanti navoda“ iznetih u tekstu „Stidi se, državo“, ne osporava se ni jedna činjenica izneta u pomenutom tekstu. Naprotiv - potvrđuje se da je Jovanki Ostojić, majci na Kosovu poginulog potpukovnika Gorana Ostojića, načelnika štaba 63. padobranske brigade VJ, ukinuto pravo na dopunsku porodičnu invalidninu.


Gospođa Ostojić, čije je otvoreno pismo predsedniku Srbije Tadiću, premijeru Koštunici, predsedniku Skupštine Markoviću i ministru Laloviću i bilo povod za tekst na koji Lalovićev pomoćnik reaguje, napisala je da je takav postupak prema porodicama poginulih boraca sraman.

Mi u „Blicu“ složili smo se u toj oceni sa njom.

I još je gospođa Ostojić, učiteljica u penziji, napisala da ta, sada ukinuta joj, primanja ne predstavljaju osnov njene egzistencije, ali da ona protestuje jer smatra da je reč o postupku neprihvatljivom sa stanovišta morala.

Pomoćnik ministra o moralu - iako je jedino o tome bila reč u tekstu - ništa nije napisao. Takođe, ni o uredbi Vlade kojom su ukinute dopunske porodične invalidnine porodicama svih koji su poginuli u ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu.

Samo u Rekovcu, na primer, bez nje su ostali članovi još dve porodice, maloletni sin i supruga policajca Slađana Lukića i roditelji vojnika Gorana Trifunovića.

Očigledno, nije problem u majci Gorana Ostojića. Osim, možda, zato što se usudila da se pobuni...




Izvor: Blic \ M. Petrović

ma ja to nita ne razumijem,četnicima iz 2 svj.rata izglasali penzije a ovim ljudima ništa,to ne vodi nikuda.po meni su ovi zaslužniji jer se bar zna puna istina o ljudima,a četnik si mogao bit ako izadješ iz šume i dovedeš dva "svjedoka".