Kako je prazno kada se ispuni san

Bio sam cetvrti razred gimnazije kada se u komsiluk doselila Sandra. Boga mi nisam ni razmisljao niti verovao o ljubavi na prvi pogled ali kada je Milos hteo da nas upozna rekosmo i ja i Sandra u glas da se mi vec poznajemo "sto godina". I nekako slucajno Sandra dodje bas u moj razred... Bila je prava lepotica, svi su se okretali za njom, a ja nekakav propali pokusaj hipika nisam imao ni hrabrosti da pomislim nesto da imam sa njom, ali ipak sam je potajno gledao i mastao da je uhvatim za rame, naglo okrenem prema sebi i poljubim. Nije bilo kraja mojoj sreci kada se kao slucajno nadjemo na cosku i zajedno odemo do skole, mada sam sakriven cekao pola sata izvirujuci kada ce da se pojavi na kapiji. Na klupi sam ispisivao njeno ime i pokusavao bez pokusaja da napisem neku pesmu... Jednog dana iznenada, onako spontano zagrlila me je i pokazivala nesto u svesci iz fizike, mada sam ja toliko otkacio da nisam nista ni cuo ni video jer sam se skroz skoncetrisao na njenu ruku koja je blago dodirivala moj vrat... Posle sam u glavi okrenuo sto mogucih raspleta te situacije i potajno pravio put do prvog poljubca.
Znam da je bio petak i da sam bio jako tuzan jer preko vikenda necu videti Sandru, Onako popisan isao sam prema kuci kada sam osetio neciju ruku na ramenu. Sandra me je gledala onim krupnim zelenim ocima i saljivo me upita necu li valjda da idem kuci bez nje... Znam da je od komsije Vujice Orah te godine rodio kao nikad do tada, stadosmo ispod oraha neznam ni sam zasto, rekoh joj neku glupost kada me Sandra naglo privuce prema sebi, zgrli iz sve snage priblizi svoje usne mojima i poljubi dugo, dugo cini mi se da je poljubac trajao celu vecnost...
Pogledala me je , neznam zasto ali mi se ucinilo da su joj oci pune suza i otrcala je u pravcu svoje kuce... Ja sam se osecao nekako prazno, nemogu daopisem taj osecaj, ali eto dve nedelje mastam o jednom poljubcu a on dodje i sta sad... O cemu cu sada da mastam, izgubio sam moj mali problem broj jedan...
Mnoge su godine od tada prosle. Setajuci ulicom slucajno ugledah osobu koja mi se cinila jako poznatom. Gledala me je krupnim zelenim ocima u kojima prepoznah Sandru moju ljubav iz cetrtog razreda... Pricala mi je da daje doktorat u susednom gradu, pricala je o neuspelom braku i o tome kako je nesretna ovako sama na hiljadu kilometara daleko od Vozdovca... Evo opet vec nedelju dana mastam o tome da je poljubim...
[-o<