Ranko Simović - VREME I POTOM, pesme - „Matica srpska“, 1973.


I


* * *

Može li ptica kojoj gnezdo vijem
i pesmi da je od oluje skrijem
da je odnese u svoja nebesa
kao da je od letećeg mesa?

Pa da tu pesmu zamišljam u plavom
nebu ko oreol nad ptičijom glavom
ili kao prsten na sunčevom zraku
koji ostaje i svetli u mraku?

Ili do pesme nšpta ne dopire,
niko je ne želi, sve joj se opire,
i samo u času zaludne praznine
nad njom nasilje čitaoci čine?

II POZIV


POZIV

Paučina zidova i moje zenice mrežne
s potkom svetlosti i rešetkom strave
u očnim dupljama gde u žiže žežne
pada trun pepela iz prizemlja jave.

Bez oslonca na čisti zrak lebdi u uglu pauk.
Krici kratkih trajanja padaju na beli svod.
U moju mutnu glavu ne dopire zvuk
niti ostavlja šum stešnjenih misli hod.

Pod slepim dodirom ruku koje se klate
uzmiču vidici ove sobe bez poda
i pauci već lete. Zovem ih da se vrate
i prinesu mi dno dubokog kristalnog broda.

U plavom ništavilu, bez oslonca, sred pene
ključale svetlosti u visinama sveta
moja je prošlost postala teža od mene
i s paucima u glavi mi se šeta.

SAN I JAVA

Nada mnom se ruši trošno zdanje jave.
Pre praha i trunja, ostataka strave
mrke mi ptice lete oko glave.

Vremena bi bilo da se do sna kroči,
da me zakloni ili bar podboči
dok traje svet koga vide oči.

Da li tako da izbegnem breme
tog raspadanja u koje se vreme
uselilo kao zaraženo seme?

Ili u dovratak između dve sobe
da stanem i čekam da sa strane obe
padaju svetlosti dok me ne zarobe?

I da ne činim ništa već što duže
da zakivam dane u oku ko ruže,
jer snom i javom istoj smrti služe.

SVETLA PTICA

Kasni svetla ptica koju čekam da se
u mome pogledu odmori i spase
od noći koja je guši i za krila
lepi joj crne marame od tila.

Ostala je negde u predelu uma,
nad ponorom sveta i dimom prašuma,
možda zamorena i potpuno sama
u nevremenu vetrova i tama.

I sada se bori kao da će moći
da prenese svetlost u predele noći
ko slamku u kljunu i od nje u zraku
da napravi gaezdo svetleće u mraku.

Da li će zbog meie doći iz beskraja,
pa da oslepim od njenoga sjaja,
i da samo ona, kada se sve smrači,
ostane da mi lepotu tumači?

Kosu tamnih snova dugo češlja veče.
Reka vremena po životu teče.
Moja ptica kasni, il ni pošla nije.
A možda je nema, već u nadi mi je?

MALA NOĆNA MUZIKA

Kad se noći suše ko vlažne marame,
prostrte preko prozora i sveta,
u oči kaplju slane suze tame
i lepe kapke da pogled ne cveta.

Izvan dodira zemlja ne postoji.
Svila mraka u praznini šušti.
Vreme, ako živi, da li noćas stoji
ili nevidljivo i bešumno pljušti?

Opao je mesec, dogorele zvezde.
U vasioni pusta nada ječi.
Moji slepi vranci preko polja jezde.
Umorno im srce ko praporac zveči.

Kaplje smola tmine, spira me i topi
u praznine, da postanu gušće.
Kad se takav nevid iznad mene sklopi
više i ne znam gde je moje ušće.

PRATILAC

Senka bi htela
da te dosegne,
da te umota
u svoje ništa.

Dok se krećeš
obilazi te
odanija
nekome suncu.

Onda raste
i propinje se.
Oko nogu
mrsi ti mreže.

Kad se dokopa
tvoje visine
sva se istopi
od pogleda.

SUSRET

Reč po reč,
a imali smo neke ciljeve
idući prema vrhu.

S vrha se klupče žara
motalo u podnožje.

Odsjaj nam pomogao
da se raspoznajemo.

Reč do reči,
korak do koraka.

Dok se uspesmo,
vatrene kugle nesta.

Zaboravismo
zbog čega smo se peli.

Ostaše samo
reči preko reči.

ODŠKRINUTA VRATA

Vrata se odškrinula, svi su se ponadali.
Zavesa vazduha prozirno viori.
Sa strane, niz stubove, dani su opadali
kao jesenje lišće kad u plamenu gori.

Niko ne ulazi, a zev hrani oko.
Vazduh od čekanja počinje da se trese.
Praznina traje i drži pogled visoko,
a sa njega kaplju ledene rese.

Niko se nije javio iz šupljine.
Varke su ostale jedina prava nada.
Pogled je padao sve niže iz visine
i još dublje u blagom luku pada.

III MERAČ VREMENA


SEME

Pesmo, senko jutarnjeg dima,
kako je najlepše sići pepelu:
s ružom u srcu ili na čelu,
u punoj svetlosti dok nas još prima?

Mati, oče, zaboravljeno vreme,
trajanje zaustavljeno, vetar minute veje,
kako se prošlost u budućnost seje,
kad gori život gde mu ostaje seme?

Po pustinjama i van te stvarnosti
ptice, značke dubokih visina,
pesmom poje uši vašeg sina,
a kljunom raznose tragove svetlosti.

SVETLOST TRULIH PANJEVA

Vidim te dok se ogledaš
u ogledalu trulih panjeva i žutog lišća
pozadi kuće sa koje se malter osipa
krunjen vetrom što iščezava povrh stabala.

Kosu podešavaš prema šupljini hrasga
u kojoj se legu ptičija jaja i zmije,
stavljaš ukras od trulog voća punog mrava
i čelo sasvim nisko vezuješ maramom magle.

Lice prepoznaješ u baricama donekle mutnim,
boju očiju po boji neba u dubini,
suze kao zvezde u prostorima sumračnim
koje padaju gubeći svetli trag.

Vidim te u šipražju kroz noć dok tražiš put,
odlazeći s mesta gde smo te ostavili,
s jednim uvelim cvetom koji gnječšp rukama
čije latice padaju da te po njima tražimo.