VOJA RADOVANOVIC:

MARA

Kada bi me neki stranac upitao: ''Cedo, sta bi obavezno trebalo videti u Beogradu? Sta je to sto vas izdvaja u odnosu na druge evropske prestonice?'', bez puno razmisljanja bih mu preporucio demonstracije. Svaka cast i Kalemegdanu, i Skadarliji, pa ako cemo objektivno i gradskom prevozu. cto se kaze ima tu sta da se vidi i da se dozivi, pa i pomirise, ali demonstracije su bar za mene nesto neprevazidjeno. I ako se slazete sa mnom da dusu nekog grada cine njegovi gradjani nema boljeg mesta od demonstracija gde cete tu dusu videti i upoznati. Doduse, nama ih stalno, nisu redovne, sto bi mozda tog znatizeljnog stranca pomalo razocaralo, ali nam se periodicno desavaju tako da postoje velike sanse da ih i sam jednom dozivi. Jer, ko bar jednom nije bio u Beogradu na demonstracijama taj kao da nije ni ziveo. I sam sam bio na nekoliko. Eto, slucajno se setih onih gradjanskih protesta iz 96/97 kada se umalo ne ozenih. sto se kaze, nije mi se dalo. Ali nije mi zao. A to se desilo sasvim slucajno, nisam se ni nadao. Ja u stvari nisam ni posao na demonstracije vec sam imao sto bi danasnji klinci rekli, sudar. Ima tu jedan iz komsiluka sto se ozenio preko agencije za bracno posredovanje pa sam se ponadao da bih i ja mozda mogao da resim svoj problem na slican nacim. Nisam hteo da dajem pare nikakvim agencijama, nego sam pocnem da listam novine i trazim oglase licne prirode. I tako sam secam se naisao na oglas sledece sadrzine : '' Zivot je lepsi u dvoje.Ti ponesi kobasicu i jaja, a ja cu doneti ribu.Sifra : Dorucak na travi.'' Priznacete i sami sasvim obican oglas, tako reci nista narocito. Ali meni se tu nesto svidelo, ne umem vam reci sta, nesto mi je u tom oglasu odmah privuklo paznju. Pomislio sam, kako sa malo reci covek moze puno toga da kaze. I jos sam pomislio da to mora da je neka ozbiljna osoba, zena koja drzi do svojih principa, koja ne skace iz veze u vezu, zena domacica.Vidi se da su joj hrana i domaca kuhinja na prvom mestu. Takva mi treba pomislio sam i odmah joj odgovorio na sifru. I tako smo se mi dopisivali, pa Boga mi jedno dve nedelje sigurno. Vidim ja iz ove zajebancije rodice se ozbiljna veza. I da skratim pricu, negde pri kraju te druge nedelje naseg dopisivanja, predlozi ona da se nadjemo negde u gradu. U pismo ubacila i svoju sliku, doduse iz mladjih dana radi opsteg utiska, i napisala mesto i vreme tog naseg prvog sastanka. Posle se ispostavilo i poslednjeg. Vidim ja da je dosao dan '' D '' i sta da se radi. Sto se mora nije tesko, kaze nas narod.
Spremim se ja lepo taj dan, istusiram se, obucem svecano odelo ( ovo sto ga cuvam samo za sahrane ), lepo se i najedem. Za slucaj da trazi da odemo u restoran imam alibi. Hvala ne mogu, malo pre sam jeo. Ustvari bio sam tih dana, a mogu slobodno reci i godina nesto slab sa novcem, kao uostalom i cela drzava. Pre polaska pogledam vesti. Kazu da ce biti lep dan i mole sve dobronamerne gradjane da bez preke potrebe ne idu u grad, jer policija ima obavestenje da ce sacica slucajnih prolaznika pokusati da blokira saobracaj zbog '' navodne kradje na izborima''. Svaka cast i slucajnim prolaznicima, i policiji, a i spikerki, ali moja potreba jeste bila preka. Uostalom mene politika i ne interesuje, jer mi je deda na samrti rekao jos i ovo : '' Dedino unuce, dedina snago. Upamti jos i ovo. Nikako se ne bavi politikom i ne spavaj sa zenama starijim od 30 godina. '' Sad sta je time hteo da kaze pojma nemam, samo ja se toga pridrzavam i dan danas. I tako ja krenem na taj randevu sa tom Marom. To sam zaboravio da kazem, zvala se Mara. To sam dobro upamtio zbog one pesme : '' Bolna lezi omladinka Mara, svoju staru majku nagovara, skuvaj jednu gorcu bez secera....'' i t d , ko ce se svega setiti, davno je to bilo. Ili bese :
- Bolna Mara druga Tita moli,
da on njenom draganu dozvoli, bla,bla,bla,
da njen dragan polozaj napusti,
jer ce Mara dusu da ispusti, bla,bla,bla,
ako Mari u postelju dodje,
nju ce brzo ta bolest da prodje !
Ma ko ce se svega setiti jer je masta naseg narodnog pripovedaca neogranicena ali po tome se secam da se zvala Mara. I krenem ja tog dana u grad a tamo sve suprotno od onoga sto je ona spikerka govorila.( I nju sam video sa kisobranom.) Niti je bio lep dan, udari neka sitna kisica, niti je bila sacica slucajnih prolaznika. Na ulicama je bilo, ja bar tako mislim, sve zivo sto je stanovalo u Beogradu. Izasli i babe, i dede, i unuci. Citavi razredi sa sve razrednim staresinama. Radnici, lekari, umetnici. Zamislite samo taj haos. Jedan pored mene prodje u ronilackom odelu, drugi vozi skije, a treci prodje sa gas maskom. Secam se da sam pomislio '' ovde nesto debelo smrdi '' . Jedan postavio tezgu sa jajima. '' Posto jaja ? '' – pitam ja onako iz zajebancije, kad ovaj sasvim ozbiljno kaze : ''Dzabe burazeru, ako znas kako da ih upotrebis ! ''. ''Kako da ne znam,'' – odusevih se ja kad cuh da su dzabe – '' Daj jedno trideset komada.'' Mislio sam da se obezbedim za ceo mesec, ali ovaj sto deli kaze da svako dobija samo po deset.''Je li to Posteno? – pita i namiguje mi. '' Posteno. '' – odgovorih ja a u sebi se mislim daj sta das ni deset nije lose. A i Mara je u sifri napisala da ponesem kobasicu i jaja. Znaci pola posla sam vec obavio, samo jos da kupim kobasicu. Zapakova mi onaj ona jaja u neki fisek. Poce narod da se gura oko mene kad cu da se jaja dele dzabe, a ja se jedva nekako iscupah iz te guzve. Eto kakav smo mi narod. Cim je nesto dzabe mi navalimo. Da su pistaljke delili dzabe i njih bi uzimali.I idem ti ja tako prema Terazijama, mesto sastanka je bilo u jednoj obliznjoj ulici, a pored mene prolaze sve neki cudni ljudi. Ispred Ateljea 212 stoji klovn i prica sa jednim nasim politicarem. Cujem da ovaj ubedjuje klovna da na sledecim izborima treba da glasa za njega. Neki prolaze pored mene i udaraju u serpe, drugi duvaju u pistaljke, a jedan u ludackoj kosulji ko zna odakle se stvorio, dere se na sav glas : ''Sankcije nam nista ne mogu !!!'' Bio je deda u pravu. Politika je opasna po zdravlje. Stigoh nekako i do Terazija. Tu jedan vice okupljenom narodu da je policija uz narod i da ne nasedaju provokacijama. U da, na policiju sam potpuno zaboravio. Cini mi se da je njih bilo vise nego naroda. Ko zna zasto je to dobro, secam se da sam pomislio, jer neko sigurno brine i o nama, obicnim gradjanima, da nam se nesto neprijatno ne desi. I kazem stigoh do Terazija, a na ''Albaniji'' veliki sat pokazuje da ima nesto manje od sata do mog sastanka sa Marom. Tu padoh u nedoumicu. sta da radim. Kako da prekratim vreme. Da li da slusam nekog od ovih govornika sto su se nacickali na svakom cosku ili da svratim u '' Ruski car '' i tamo drmnem jedno dva-tri picenceta da prekratim vreme. I mozda ce vama izgledati cudno, mozda bi ste se vi drugacije odlucili ali ja se odlucim za '' Ruskog cara '', a i logicno je.Rusi su nasa braca. Unutra guzva neopisiva. Drustvo sarenoliko kao i na ulici. Letimicno bacim pogled po sali. Sve zauzeto. Za jednim stolom cetiri kozaka u uniformama sa sve sabljama, ljuste vodku. Za drugim stolom jedan nas poznati glumac, takodje pijan, recituje Disa. Jedni mu tapsu, drugi zvizde. Za trecim, zena se poradja. Cujem od okupljenog naroda da su hitnu pomoc zvali jos pre sat vremena ali da od guzve ne mogu da stignu. Zena okupljene tesi da joj ovo nije prvi put , i da se vec jednom porodila u vozu. Odnekud se svori i baba –sera, i rece okupljenima da naprave mesta jer vec ima iskustva u tim stvarima. Juce je jednoj pomogla da se porodi u VC – u. Konobar stoji sa carsavom u jednoj ruci, da po potrebi zakloni sam cin poradjanja od znatizeljnih pogleda, a u drugoj drzi noz.. Njega je baba – sera zaduzila da presece pupcanu vrpcu. Kazem jedna sasvim neverovatna slika kao uostalom i ceo taj dan. Osvrnem se oko sebe vidim ostali gledaju neka svoja posla, zadubljeni u neke svoje price. Pomislio sam da se mozda snima film. Medjutim nigde ni kamera, ni ostale scenografije. Dim stipa za oci, a od dima se skoro nista i ne vidi. Ipak sam uspeo da pronadjem jedno prazno mesto pored sanka te narucih pice, a onda i ja zapalih cigaru i tako se stopih sa okolinom. Dok sam drmnuo jedno pet – sest vinjacica vreme proleti. Vidim da treba da se krece, a nesto me poteralo, valjda od pica, pa skoknem i do V C – a.Kad sam se vratio, dok sam placao konobaru neko me potapsa po ramenu. Okrenem se i zinem od cuda. Ispred mene stoji covek i kaze mi : '' Kupite moje karanfile.'' Smeo bih da se zakunem da je to bio jedan nas poznati glumac.'' Vidim da volite karanfile, '' – nastavlja on – '' evo dacu vam ceo buket za 100 dinara. '' i pruzi mi buket. Ja onako osamucen i u soku uzeh karanfile i pruzih mu pare, a on mi dobaci dok sam isao ka vratima : '' Mamica ce se puno radovati sto sam prodao sve karanfile!'' Jedva sam cekao da izadjem na cist vazduh ali me na ulici saceka jedna starija gospodja i dade mi zastavicu Demokratske stranke. Setih se ja sta mi je deda govorio ali nisam imao srca da je odbijem. '' Koliko kosta ?'' – upitah , ali ona rece da je to dzabe i ja se jos jednom iznenadih jer sam negde cuo da kod babe nema dzabe. A onda sam nekako spontano rekao '' Posteno '' na sta mi ona samo namignu i nastavi dalje da deli. Ja stavih onu zastavicu u levi dzep, u desnom su bila jaja, karanfile pod misku, i kretoh ka onoj ulicici gde sam trebao da se nadjem sa Marom. Kad tamo guzva neopisiva. Ispred mene neki drze transparente, vicu : ''Lopovi, lopovi !!!''. Jedan podigao lutku sa likom jednog politicara sa sve robijaskim odelom. I zatvorski broj mu napisao. Na sredini ulice kordon policije razdvaja ove gde sam ja sa nekim drugim ljudima, koji su se takodje spontano okupili, ali iz cele Srbije. Sedma sila, sve nasi i strani novinari, stoje sa strane i sve snimaju. Oni sto su dosli iz cele Srbije klicu valjda ovome sto je u robijaskom odelu : ''Bla, bla, mi te volimo, bla, bla, ti si nama i otac i majka, bla, bla...'' Da ne poverujes. Sve stariji, ozbiljan svet. Hajde otac, ali majka, kako bre?
Ja se nekako probih do kordona, hteo bih nekako da prodjem ako mogu, ne bi li nasao Maru. Pridje mi neki novinar pa me pita : '' A zasto ste vi ovde? ''. Vidim ukljucio kameru, snima. '' Trazim Maru. '' – rekoh. '' Mislite Miru ? Mnogi misle da je ona sve ovo zakuvala, a da se on vec pomirio sa izbornim rezultatom.'' – nastavi novinar. '' Ma pusti me covece, kakva Mira, trazim Maru.'' – odbrusih mu i podjoh dalje.
- Ne moze dalje! – rece mi policajac ispred mene – sta je ovo, neka provokacija !? – pita i gleda mi u slic.
- Jao izvinite, malo pre sam bio u W C – u, izgleda da sam zaboravio... – unezverih se ja kad videh da sam zaboravio da zakopcam slic. A onaj novinar sve snima. Uperio kameru ka mom slicu i snima li snima. Boze, pomislih, sta li ce da komentarisu uz ovaj snimak.
- Evo, evo sad cu ja, samo mi pridrzite karanfile. – zbunjeno rekoh i pruzih cvece policajcu. Tada sevnuse blicevi sa svih strana. Prolomi se i aplauz. Ovi iza mene povikase: ''Nasa je policija, nasa je policija !!!''. Ucini mi se da se i policajac nasmesi ali se brzo uozbilji. Ja zakopcah slic i uzeh nazad karanfile a onda spazih iza policajcevih ledja Maru. Spazi i ona mene, i taman htede nesto da mi kaze, kad neke devojke oko mene zagalamise: ''Cedo ozeni me, Cedo ozeni me !!!'' Ja se osvrcem, gledam, nijednu ne poznajem. A Mara mi dobacuje preko policajcevih ledja :
- Jesi li ti Ceda ?
- Jesam – odgovaram – a jesi li ti Mara?
- Jesam, a koje su ti ove sto traze da ih ozenis?
- Pojma nemam, prvi put ih vidim u zivotu.'' A ove i dalje vicu : ''Cedo ozeni me, Cedo ozeni me !!!''
- Pa kad ih toliko imas, sta hoces od mene? – nastavlja Mara.
- Nisu to moje zene, ej zene kazite joj da niste sa mnom! – povicem ja na one zene a jedna me zagrli i poljubi u obraz pa ce meni :
- Kako nismo? Sad smo svi mi zajedno!
A ostali prihvatise : '' Zajedno, Zajedno !!!''
U to mi se neko Romce prikaci za nogu i razdra se : ''Ovo je moj tata !!! '' Onaj novinar odmah okrete kameru i poce da snima dete. Tu se ono Romce i zaplaka i jos jace mi stegnu nogu.
- Ja nikoga nemam – prozbori kroz plac – hajde ti budi moj tata!
- Slusaj mali – puce nesto u meni – vidis onu lutku u robijaskom odelu, e to ti je i otac i majka.Bar tako kazu.A ti sto snimas, ako ti je ovaj mali toliko zanimljiv, evo dajem ga tebi pa mu ti budi otac! – i uhvatih malo Romce pa ga zakacih za snimateljevu nogu, koju ovaj odmah snazno obuhvati.
- Znaci imas i sina!? – dobaci Mara.
- Prvi put ga vidim !
- Ti si zao, pokvaren i prevarant! – poce Mara da me vredja.
- A ti nisi kao na slici koju si poslala! – ne izdrzah ni ja.
- Pa ti si u Demokratskoj stranci!? – ugleda onu zastavicu sto mi je virila iz dzepa. – Pa ti si strani placenik, ti si izdajica ove zemlje. Zbog takvih kao sto si ti, su nam i uveli sankcije.
- Ko izdajnik, jel ja ? – probudi se onaj vinjak u meni. – Zar meni da kazes da sam izdajnik!?
- Ti nego ko!!! – i dalje je siktala Mara. – Ti hoces da nas porobe, da budemo robovi.Sve ja zna.Sve sam videla na televiziji. Hoces da drugi gospodare nama. Ali dok nam je on...- i pruzi ruke u pravcu nekog sto je govorio na bini iza njenih ledja – dok nam je on, mi smo slobodni. Ne moramo nista da imamo, on nam je sve.
- Gospodjo, je li ovo vas muz ? – upita je onaj policajac.
- Kakav muz, bitanga i strani placenik. Eto ko je on. Hteo je da me prevari, mladu i neiskusnu. Ima zenu i dete. Bitanga. Ali, znam ja, sve ja znam, ja gledam televiziju. Dzaba vi lupate u lonce, ja svako vece gledam Dnevnik!!!
- Znaci mogu da ga bijem? – upita policajac.
- Druze, ako to uradis, dacu ti za dzabe. Mara casti. – i tu mu nesto sapnu na uvo. Policajac razvuce osmeh od uva do uva i rece joj : - To mi jos nijedna nije radila.
- Cekaj malo, - pobunih se ja – zasto da bijes? Ja sam ovde sa sinom. Zar dete da udaris? - i ja opet uzeh malog Roma od snimatelja i zakacih ga za nogu.
- Odbi! – strogo odgovori policajac. – Sta da se radi, takav je posao. Ni ja ga ne volim ali zato uzivam dok bijem.
- Znaci ipak ti je sin ? – nastavi Mara – Svi vi demokrate cim postane gusto sve priznajete. Pravi si smrad !
- Ja smrad. E tako me jos niko nije uvredio. Ja smrad, a ti sto si ovom ovde obecala da ces da ga castis, ti si postena. E sad ces da vidis ko je smrad kamenjarko jedna!!! – provali iz mene neki bes, a obicno sam mek ko bakin kolac. I ja uzeh jedno od onih jaja iz desnog dzepa i bacih je na Maru. U tom trenutku onaj govornik se razdra : '' Volim i ja vlast!!!'' Mara kao da je dozivela orgazam ciknu : '' Tooooooo !!! '' i jaje zavrsi na policajcevom celu. Onaj snimatelj prvo uperi kameru na mene, pa na policajca, pa na Maru, pa opet na mene. Osta nejasno da li je Mara viknula : '' Toooo!!! '' zato sto sam pogodio policajca, zato sto sam nju promasio ili zbog govornika. Tek to i nije toliko vazno, samo znam da i oni oko mene pocese da bacaju jaja na policiju, i one iza policije koji su tapsali govorniku, koji jos jednom ponovi : '' Volim i ja vlast !''. Ako je prvo jaje zavrsilo na policajcevom celu, za drugo se moze reci, jaje na oko. Maru pogodih tek iz treceg puta. Okupasmo policiju sa jajima dok si reko keks. Posle tog pocetnog soka, policija povadi palice i znam da sam pomislio: '' Sad smo ga najebali ''. Oni sto su bili iza policije krenuse sa transparentima i slikama voljenog im govornika, na nas sto smo stajali ispred policije. Ali i ovi oko mene se ne zbunise, pa krenuse na njih i policiju sa stranackim zastavama i takodje transparentima , samo razlicite sadrzine od onih prvih. Ja nisam imao pojma da to moze i tako da se upotrebi. Nasta pravi krkljanac. Onaj sa lutkom udari u transparent sa slikom istog lika. Ispade da isti covek tuce sam sebe. Onaj policajac zamahnu da me udari ali sam uspeo da mu podmetnem jednog cicicu sa transparentom : ''Jezdo vrati mi pare ''. Cica dobi preko ledja umesto mene. Ja sam polako poceo da se povlacim sa sve Romcetom na nozi ali uporni policajac pokusa da me jos jednom zakaci palicom. Ko zna sta mu je Mara sapnula. Ovaj put mu podmetoh onog snimatelja. Bio je to brutalan napad na sedmu silu. Ode kamera u paramparcad. Uspeo sam nekako da boljno polje prepustim mladjima i hrabrijima, a ja sa sve mojim sinom na nozi pravac Slavija. Na Slaviji opet sretoh prodavca karanfila koji je jednoj nasoj poznatoj glumici objasnjavao : ''Sta ste navalili lud, pa lud. Sta mi znamo kakav je to covek !''
U tramvaju sam imao srece. Naidje kontrola i ja Rromce zakacih kontroloru za nogu, pa tako ziv i zdrav nekako stigoh kuci.
Kad sam ukljucio TV , o onoj tuci ni reci. Samo snimak onog govornika sto stalno ponavlja ''Volim i ja vlast ''. Mislim se a ko je ne voli. To su to vece i naredne cele nedelje pustali barem nekih sto puta na svim televizijama. Istorijska recenica, nema sta. Zato sam je i upamtio. Ali zato su novine objavile ono sto nije bilo na televiziji. Zato i kazem da sam bio u novinama i da ih redovno citam. Na naslovnoj strani jednih novina moja slika kako policajcu dajem karanfile a iznad naslov velikim slovima : ''POLICIJA JE UZ NAROD''. Svasta, sta sve te novine nece da pisu. Procitao sam i da se izvestac BBC – a zalio kako mu je policija unistila kameru gde je imao zapis o nesrecnoj ljubavi dvoje mladih, koji su se nalazili na dve suprotne strane, u taborima ljutih politickih protivnika. Topla ljudska prica, pricao je novinarima taj dopisnik BBC – a, taj dirljivi susret dvoje mladih ljudi razdvojenih policijskim kordonom, a onda se kao u najboljim holivudskim filmovima odnekud pojavio i sin, pa su mladi u jednom trenutku shvatili, da je zivot iznad politike i da treba da budu zajedno sa svojim sinom. Ali zli policajac, isto kao u holivudskom filmu, odbija da mladu zenu pusti do svog dragana, i da zagrli svog sina, koga je usput taj isti snimatelj privio uz svoju nogu, dok je trajalo ubedjivanje sa policajcem. On cak sta vise nudi mladoj zeni nepristojnu ponudu da mu nesto uradi, ako hoce da je pusti. Na to iznervirani mladic otkopcava slic, sto je kako tvrdi i kamera zabelezila, i pita policajca da li bi mozda to isto policajac njemu uradio, a onda vadi jaje i pogadja policajca u celo. Tada nastaje opsta tuca policije i demonstranata. Kordon je probijen, a mladi su se konacno spojili, i zajedno sa svojim sinom napustili mesto dogadjaja. Isti taj izvestac tvrdi da je sve to snimio, ali da mu je policija u akciji koju je preduzela protiv demonstranata unistila ceo materijal. Zato najavljuje tuzbu protiv Beogradske policije. Jos smatra da ima pricu za Pulicerovu nagradu, sa kojom bi resio neke svoje licne probleme, pa moli ucesnike ovog dogadjaja da mu se jave. I poziva ih da sa njim odu u Englesku i ceo dogadjaj snime u nekom njihovom studiju, kako bi istina o nama stigla u svet. E ljudi moji, kad sam sve ovo procitao, prvi put u zivotu mi je bilo milo sto policija bije. Posteno !!!

( Iz monodrame ''Kako sam ostao nezenja'',
izdavac ''Knjizevna akademija, 2004.)