Da ljubav prenosis,
da ljubav prenosis,
zašto krio si?
Dzabe sam jutros,
ja oprala case iz koje pio si
hiljadu bacila sa dve hiljade krila
na mene je već sletelo.

Imuna na ljubav
ja nikad nisam bila
na mene si je preneo
a, ti, a, ti...

Prljavo, prljavo,
igrao si na kvarnost
a, ja mislila, s tobom ću lako
procicu samo tako,
prljavo, prljavo,rekla sam ti ne
znao si da kada popijem malo,
pristajem na sve.

Da ljubav prenosis,
da ljubav prenosis
nisam znala ja
dzabe sam jutros s
ja poljupce tvoje sa sebe skidala
hiljadu bacila sa dve hiljade krila
na mene je već sletelo.

Imuna na ljubav
ja nikad nisam bila
na mene si je preneo
a, ti, a, ti...

Prljavo, prljavo,
igrao si na kvarno
a, ja mislila, s tobom ću lako
procicu samo tako,
prljavo, prljavo,rekla sam ti ne
znao si da kada popijem malo,
pristajem na sve.

Ti i ja ljubavi
zatvoreni smo u vakumu sopstvenih snova
u kojem se svakoga dana u isto vreme
po otkucaju internog Big Bena
iznova stvara scenografija
za uloge koje treba da odigramo..

Ti si baš ono što treba da budeš
i ja sam najglavniji glumac u ulozi dodeljenog života..

Samo.. negde na pola puta
u međuprostorima nasumičnih slučajnosti
u matrici slučajnih redosleda događaja
sasvim sasvim slučajno..
da se to skoro graniči sa namerom...
..ja... sam zaboravio svoj tekst.

jebiga..
Dešava se.

I evo, sad se lažem više nego što zapravo varam tebe.
Tebe koju jedino volim i koju nikad ne bi prevario.
I sad izmišljam kaleidoskop reči, bilo šta...
sve reči ovog sveta..
prevrćem po bunjištima slova
gledam u beskrajne redove
i kopam, kopam zaboravljeni tekst
po svim završenim i nezavršenim mapama..
čak i u najmanjim nagoveštajima srca..

Eto zašto i kako nastaju pesme.
Ne mogu da se setim teksta.

Beskonačna pšenica talasa...
Poput pijanih ruku grle me
u očnim dupljama mastilo crnih
vrana, maze mi vrat.
Nije greota biti lud.
Jedno strašilo u polju
plaši strašilo koje za to služi.
Toliko o životu.
Toliko o lepoti.
Najgori su oni oblaci
u koje se cedi neko
sumorno jutro kao što je ovo..
Od njihove tmine nemoguće je
izmisliti bilo kakav oblik
nactrati bilo kakav pojam
za koji se treba uhvatiti..
Mutno nebo para haotična kiša
a sanjivi grumeni zemlje
mrve se pod crnim noktima..
Dosta sam više odlagao čas.
Čitav život kukavica..
čitaje život - kukavica.
I dok žilet para bledo meso
a podočnjačka krv uz svoje oticanje
bude odnosila svaki
okvir zabeleženog sećanja
ostaće samo tišina
da pokrije zamnom beli sneg..
umorna misao.. bez osećaja
bez potrebe za objašnjavanjem
usnama priljubljenim za daljine..
Sve na ovom svetu dolazi i prolazi
i ja, slabašan, od zemlje napravljen
u zemlju ću se vratiti
da budem hrana crvima
i oda uzaluldnostima..
u večnom ciklusu kruženja
aleksandar u crva, crv u ptici
ptica na nebu, nebom pod oblake
kiša pod oblakom..
od kiše - Aleksandar..
u grobu..
Idelano zemljište
za transformaciju lepote
jer uvek ostaje nada..
da ćeš možda jedino onako mrtav
biti odlično đubrište
gde mogu da procvetaju neki
makovi divni crveni.

Ljubi me.. ljubavi, ljubi
u nemuštim sobama razmazanog srca
u tragu karmina u ogledalu izljubljenom
u koži zaparanoj sedefnim noktima
u šavu čarape očima iskidanom
u odjeku pokreta češljanja kose
u palmolive aktivu, nivei arktik
u reklami za lenor , henkel proizvodima
zatim za neku banku („kad će plata?”)
(i pesnici viču „sestro sestro”!!)
ljubi me u drugom dnevniku
u palačinkama sa eurokremom i plazmom
u zasedanju skupštine za
jedinstveni stav prema kosovu
u browseru, programima za chat
ljubi me u filmu na televiziji
u sudovima neopranim
u sutrašnjem poslu
ljubi me u seminarima
u sms porukama
i nedovršenoj knjizi..
ljubi me u indijskim štapićima
u svetlosti bandera
otkucaju sata
sitnim pahuljama..
između dve stanice ljubi me..

Znaš, to stvarno nije više lepo...

Razumem kad mi dubiš nad glavom i uglavnom poštujem kad se pojaviš tu iznad mog ramena savršeno svesna da te niko ne vidi sem mene..
Uvek sam se ophodio prema tebi, utvaro, kao prema bratu ili sestri.. nikom nisam pričao da postojiš, da me proganjaš.. prećutno sam se saglasio sa sopstvenom ravnodušnošću kao nemuštim sporazumom kojeg imamo.. bez ijedne izgovorene reči ti si me pratila oduvek, i progonila neumorno o užasna aveti..
Noćima sam slušao sve tvoje korake, škripanja po zidu, i ubrzano disanje.. bio primoran da gledam kako se stvari pomeraju po sobi.. svaki put kada bi se negde pod jastukom neka vrata zatvorila ispod mojih kapaka osetio bih vibracije koje bi trajale dugo.. poput večnosti padanja u najdublje virove.. koliko i sam strah kada sam prvi put spoznao da me progoniš.
Ipak, ja poštovao sam sve tvoje želje i sve tvoje hirove...

Pa zašto onda i ti mene ne ostaviš dok pišem pesme?

Nazad, nazad u svet senki odakle dolaziš!

Beware, beware forces of the Dark... Go Back!
You shall not pass!!

Gledaš me čudno, u neverici.
Kakve su sad ovo gluposti?
Ti pišeš pesme?
A šta sad ovo predstavlja?
Ništa ti nije jasno
a baš se trudiš...

Ništa draga moja, ok je,
zaboravi..
To ja samo živim kad lagano istegneš vrat
dok nezgrapno držiš miša..
To se samo moje usne napune sokovima
a u meni vrišti iskonska glad
dok posmatram horizont žile kucavice..

Ja sam odvratni matori vampir
i užasno mrzim svoju zgrušanu suvu kožu
i jedini trenutak kada se osećam da sam živ
je baš taj u kome se ti pitaš
šta je pisac hteo da kaže..
u čak i meni glupim pesmama
na koje sam osuđen kao na sredstvo
za pribavljanje utoljivanja istinske gladi..
dok bespomučno zaranjem
svoje oštre zube u tvoje mlado meso.
i pijem.. dok se ne pomešaju
moj nepostojieći odraz u ogledalu..
sa tvojom izmaglicom nesvestice.

Gledaš me u čudu, s nevericom.
Mrštiš se.
Pa šta me sad ovo teraš da pročitam?
Ti pišeš pesme?
A šta sad ovo predstavlja?
Ništa ti nije jasno
a baš se trudiš...

Ma.. ok je, draga moja..
Ništa se ne mora na silu.
To.. samo.. ja živim kad spontano,
mazno i lagano istegneš vrat
dok nesigurnim pokretima
vrtiš točkić miša..
To samo na tren plasnu oči
hiljadugodišnjom srebrnom iskrom
i u meni zavrišti iskonska glad
merena tahometrom otkucaja
tvoje žile kucavice..

Možda si već slutila ali..
Ja sam matori, odvratni vampir
zgrušane suve kože i kandži poput slepog miša..
i jedini trenutak kada se zaista osećam živim
je baš taj u kome se pitaš..
„Šta je pisac hteo da kaže..?”
u čak i meni nerazumljivim pesmama
na koje sam osuđen kao na sredstvo
za utoljivanje istinske gladi..
dok hrskavo zaranjem svoje oštre zube
u tvoje mlado i belo meso..
u gusto i slano..
i pijem.. sve dok se ne pomeša
moj nepostojeći odraz u ogledalu..
sa laganom nesvesticom tvojih strasti.