zanima me kakav je pogled religije na izvrsenje samoubistva

Negativan.

Život je najveći Božji dar i nitko ga nema pravo oduzeti sam sebi. Samoubojice nemaju pravo na crkveni pokop, niti da ih se pokopa na kršćanskom groblju.

Pa buduci da je svako ubistvo greh, tako i samoubistvo spada pod tu kategoriju.

Samoubistvo je neoprostiv,nepokajni greh.

Pogotovo ako se ubijes...

Koliko godina?

U nekim prošlim vremenima Pravoslavna crkva je sahranjivala samoubice van mesnog groblja, bez opela. Vremena su se promenila i ovaj običaj se više ne poštuje.

Crkva ima svoje mišljenje o porastu stope suicida. Za "Ilustrovanu Politiku" o ovoj temi govori otac Raša, sveštenik Svetonikolske crkve u Nišu.

– Kad je reč o samoubistvu, to nije fenomen. To je najteži greh koji čovek može da učini prema samom sebi, prema Bogu, prema svojim precima i potomcima. Kad čovek padne u to očajanje, kad izgubi autoritet pred samim sobom, kako to crkva zove padne u ninije, diže ruku na samoga sebe.

Dizanje ruke na sebe je nepoštovanje božje volje, nepoštovanje životodavca i zato se to smatra teškim grehom. Čovek ubijanjem svog zemaljskog života ne ubija i duhovni život, ne može da ubije svoje biće. Time ne rešava problem nego samo zemaljski problem rešava privremeno, a upada u veći pakao nego što sam na zemlji stvori. Ne odlazi tamo gde su njegovi mili i dragi, nego odlazi u mesto otpadništva.

– Glavni razlog za ovoliko samoubistava je što je čovek oslabio i postao ateista. Čak i ako veruje, to nije duboka vera. Ako čovek nema živu veru, sklon je sujeverju, veruje u mađiju, bioenergiju, zapise, podzemne vode... I ne znam šta sve trgovci ovoga sveta mogu da ponude čoveku kao zamenu za veru. Onda čovek izgubi taj unutrašnji mir i spokojstvo, unutrašnje bogatstvo. Ima mnogo onih koji dižu ruku na sebe zbog pripadanja nekoj sekti. Pogotovo ove istočnjačke sekte koje od čoveka zahtevaju da kad na njega dođe red presudi sebi – kaže otac Raša.

Čin ispovesti postoji u Pravoslavnoj crkvi. Potencijalni samoubica je potišten i traži nekoga kome će da ispriča ono što ga muči. Da li ispovesti može nekoga da odvrati od najgoreg!

– Kroz ispovest i kajanje čovek rasterećuje sebe. Kad sveštenik to čuje, olakšava čoveka i razrešava ga greha, a čovek od Boga dobija blagodat da može da se kaje. Čovek zna da je zgrešio, pao i uz pomoć božju ustaje. Ispovest i kajanje pomažu nam da pobedimo zlo u sebi. Čovek to sam ne može koliko god da se trudi, pada u očajanje, sve se dublje upliće i diže ruku na sebe. Ko dođe na takve misli, nek se obrati bilo kom svešteniku ili kaluđeru u svom mestu i siguran sam da će naći odgovor.

Samoubistvo jeste kukavican i sraman cin bas kao i ubistvo. I ne moze se tu mnogo sta pozivati na crkvu. Poznato je sta je crkva u proslosti radila i gde bi ovaj svet danas bio da se postcrkveno doba nije modernizvalo. Ne moze se preko svakog ubistva gledati na teski greh. Neuropsihijatrisjiki slucajevi i slucajevi teskih bolesti i situacija su izuzeci i tu crkva apsolutno nema sta da kaze o moralu. Neuropshijitrijski slucajevi nisu uvek krivi za takvo stanje u koje su dospeli pa ako nakon toga izvrse samoubostvo to i nije greh uslovno receno. I zasto takvi slucajevi bivaju izuzeti od crkve? Ako je neko tesko bolestan i trpi uzasne bolove pa opet izvrsi samoubistvo da se resi muka jer zna da se ne moze izleciti. Sada govorimo samo sa aspekta crkve. Naravno da ce bliznjima tih nesretnika biti zao. Ali crkva i takve izostavlja. I sve ostalo. Dolazi vreme kada ce se pokazati da je crkva u 21 veku kocnica ka ljudskom napretku.

Dobro,ali coveka je zanimalo stanoviste religije na samoubistvo.

u Zrenjaninu je u Novembru mesecu izvrseno 5 samoubistava .... uzas ....