BRUSNICA [Vaccinium vitis idaea, Vaccinium macrocarpa]   

engleski naziv: CRANBERRY

Opis biljke:
Brusnice spadaju u bobičasto voće koje, kao i borovnice, poticu iz Severne Amerike. To je tvrda i crvena bobica koja zahvaljujući većoj količini vitamina C u svom sastavu ima kiselkasti ukus. Brusnicu su koristili u davnim vremenima starosedeoci Amerike kao lek za mnoga stanja, izmedju ostalog i za upalu mokraćnih puteva.
U poslednje vreme, veoma je popularan sok od brusnica. Osim toga, ovaj se dragoceni plod može koristiti u svežem obliku, može se čuvati smrzavanjem ili sušenjem, a sa njim se mogu pripremati i različite sosovi i ukusna jela. Brusnice su, nutricionistički gledano, posebni plodovi bogati različitim zaštitnim materijama, uz klasične vitamine i minerale i druge hranjljive sastojke (vitamin A, vitamin C, kalijum i biljna vlakna). U njima su okriveni brojni bioflavonoidi (npr. quercetin) koji imaju snažno antioksidativno delovanje, čime smanjuju rizik oboljevanja od različitih karcinoma (posebno se spominju rak dojke i rak debelog creva). U laboratorijskim eksperimentima na životinjama, brusnice su svojim bioflavonoidima ne samo sprečavale rast ćelija raka, već i njihovo metastaziranje. Antioksidansi osim toga pomažu i pri prevenciji odredjenih faktora koji podstiču nastanak kardiovaskularne bolesti. Hipuricna kiselina, koja se takodje nalazi u brusnicama, predstavlja prirodni antibiotik, tako da se brusnicama pridodaju ne samo antibakterijska, već i antifungalna (protiv gljivica) svojstva. Antocianini i proantocianidi iz brusnica, osim antikancerogenog delovanja, pomažu i pri obnovi ćelija koje su odgovorne za vid. Brusnice uz sve to, deluju i na snižavanje glukoze u krvi, što je jako korisno za dijabetičare.
Najvažnija stanja kod kojih se preporučuje svakodnevna upotreba tih izuzetnih plodova jeste u svakom slučaju upala mokraćnih puteva, budući da flavonoidi iz brusnica imaju posebno antibakterijsko delovanje baš u tom delu tela, zahvaljujući posebnim receptorima kojima se one vežu. Istraživanja su pokazala da sastojci iz brusnica uništavaju i Helicobacter pylori, koji je u najvećem slučaju uzročnik čira na želudcu. Osim toga, brusnice uništavaju i bakterije koje su naseljene u ustima i koje inače vremenom dovode do raznih bolesti zuba i desni.    
izvor: www.herbateka.com

BUNDEVA [Cucurbita pepo L.]   

narodni naziv:
bundeva, bela bundeva, belokorka, dulek, ludaja, bela tikva,buca, tikva, budimka, bela ludaja, dudanja, bundevka, zuta tikva

engleski naziv: PUMPKIN

Opis biljke:
Bundeva je jednogodišnja zeljasta biljka, poznata u kulturama svih toplijih zemalja sveta.
Nauka je dokazala niz korisnih sastojaka i u pulpi i u semenu. Seme se koristi za ublažavanje tegoba uvećane prostate i pozitivni efekti su dokazani. Uzgaja se ne samo zbog jestivog ploda koji moze biti težak i preko 10 kilograma, već i zbog semenki od kojih se pravi lako varljivo ulje. To su jednogodišnje biljke sa šupljim, po nekoliko metara dugim vrežama. List im je širok, na dugačkim peteljkama. Imaju izrazito žut cvet. Krupnim okruglim plodovima hrani se stoka. Cvetanje počinje u junui traje do mrazeva. Glavnu. Bundeva sadrži u sebi masnog ulja, pektina, belančevina, sećera, karotina, manganove soli, vitamina C,fosforne kiseline, fitosterina i salicilne kiseline. Žućkasto ili narandžasto meso bundeve sadrži niz dragocenih i lekovitih sastojaka. Pored manjih količina belančevina, ugljenih hidrata i masti, tu je niz vitamina (karotina ili provitamina A, C i vitamina B grupe - B1, B2, B3, B6, folne kiseline i drugih), kao i mineralnih sastojaka (kalijuma, fosfora, kalcijuma, gvožda). A tu su i oligo i mikroelementi, pektini, celuloza i druga biljna vlakna. Što se tiče energetske vrednosti, ona nije visoka: u 100 grama ploda ima samo oko 30 kalorija, tj. 126 kJ.

Seme bundeve, koje se takodje često koristi i u ishrani i u narodnoj medicini, ima oko dvadeset puta veću kalorijsku vrednost od ploda, pošto sadrži više belančevina, ugljenih hidrata i masti. Ali, i tu se nalaze vitamini B1, B2 i niacin, zatim minerali (najviše ima fosfora i gvožda), kao i niz drugih zaštitnih i lekovitih sastojaka, od celuloze i pektina do fitosterina, fitina, salicilne kiseline i drugog.

Bundeva se može jesti pečena ili kuvana i spada u zdravu i lekovitu hranu. Svakodnevna kura, koju čine svež sok, kuvano ili pečeno bundevino meso, pokazalo se dobro u lečenju psorijaze. Koštice od bundeve, oguljene ili pečene odlično su sredstvo protiv crevnih parazita. I pored izuzetnih svojstava bundeva je slabo zastupljena u domaćem jelovniku sto je prava šteta.

Lekovito delovanje:
U narodnoj medicini se plod bundeve preporučuje kao diuretik, za izbacivanje suvišne vode iz organizma, naročito kod ljudi obolelih od reume, gihta, zapaljenja bubrega ili bešike. Smatra se i da je odlična dijetalna hrana za gojazne osobe, dijabetičare (ako se tokom pripreme ne zasladjuje), kao i osobe sa oboljenjima želudca i tankog creva ili one koji pate od krvavih proliva. Svima se preporučuje kuvana i pečena bundeva ili sveže ocedjen sok. U novije vreme otkriveno je da bundeva dobro čini i obolelima od psorijaze. Seme bundeve je, takodje, lekovito i najčešće se preporučuje kao efikasno i neškodljivo sredstvo protiv decjih glista i pantljičare. Mogu ga uzimati i deca od dve-tri godine, trudnice, dojilje i stariji, kao i oni sa bolesnom jetrom. Seme bundeve olakšava tegobe obolelih od prostate koji treba da ga jedu svakodnevno. Posebno je pogodno seme bundeve golice, koje se kupuje u bio-radnjama i onim sa zdravom hranom. Ovo seme ne treba ljuštiti. A kada se ljušti seme obične bundeve, treba paziti da se pri tom ne ukloni i ona tanka, sivo zelenkasta pokožica na semenu, pošto se u njoj nalazi najviše lekovitih sastojaka. U svetu se proizvode i neki lekovi za prostatu koji sadrže seme bundeve. Obolelima od psorijaze preporučuje se da u sezoni kada ima bundeve jedu pečenu ili kuvanu svakog dana, a mogu i da cede sok.

Za lečenje rana, opekotina ili ispucale kože narodna medicina preporučuje mazanje uljem od semena bundeve (može se kupiti u prodavnicama zdrave hrane).

Obolelima od zapaljenja bubrega ili bešike savetuje se da svakodnevno jedu po jedan obrok koji se sastoji od dinstane bundeve sa malo paradajza i seckanog crnog luka i koji je začinjen kašikom dve pavlake, ali bez soli.

Za ublažavanje bolova od proširenih vena dobro je da se sveže strugana bundeva stavi kao obloga na obolela mesta i drži što duže.

Osim što daju dobro i ukusno ulje, semenke od bundeve veoma su lekovite i upotrebljavaju se za isterivanje pantljičare, olakšavaju mokrenje i pomazu kod uvećane prostate.
Ako sami spremate semenke brzo ih posle pranja osušite i ostavite na hladnom i suvom mestu.
Deci se daje 150-200 grama sveže očišćenih semenki istucanih i pomešanih sa medom odjednom, a odrasli uzimaju ujutru na prazan stomak 400 grama semenki. Posle pola sata treba popiti jednu kašiku ricinusovog ulja as crnom kafom. Ništa drugo se ne jede. Ko ne moze da izdrzi neka uzme narendanu šargarepu.

Bundeva skida bradavice. Pažljivo uzeti prašnike iz sredine cveta bundeve, malo zgnječiti i time trljati dvaput dnevno bradavicu. Ponavljati dok bradavica ne otpadne.    
izvor: www.herbateka.com

CELER [apium graveolens]   

narodni naziv:
cereviz, pitomi celer, celon, selen, selin, zelena

Opis biljke:
Celer je dvogodišnja zeljasta biljka s mesnatim i vretenastim korenom koji ponekad može biti i gomoljast. Stabljika mu je razgranata i doseže visinu od 40 do 80 cm. Tamno zeleni i sjajni listovi su veliki i perasto razdeljeni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. Kuglasti plod je rebrast. Nekada se verovalo da celer pospešuje polnu moč. Danas se zna da pospešuje uspešnu razmenu materija. Bogat je limonenom, eterskim i masnim uljem. U korenu ima eterskog ulja, šećera, apina, asparagina, tirozina, kolina, alosorbusena, pentosana i masti. Slatkasti odebljali koren celera najčešće se koristi za spravljanje salate, variva ili kao začin za supe i čorbe. Peteljke i listovi koji imaju jak aromatičan miris, takodje sluze kao začin. Biljka zadržava specifičan miris i nakon sušenja. Divlji celer zbog jakog i neugodnog mirisa, malo se koristi.

Stanište:
Celer raste kao divlja i kulturna biljka koja se uzgaja u povrtnjacima. Kao divlja raste na obalnom području i na vlažnim područjima gotovo cele Evrope, a nalazi se i na drugim kontinentima. Kaže se da je divlji celer otrovan te ga zato ne upotrebljavamo u lečenju lekovitim biljem. Za vrtni ili pitomi celer kaže se da je veoma značajna lekovita biljka.

Lekoviti deo biljke:
Za lek se koristi koren vrtnog celera S

Lekovito delovanje:
Za lečenje astme, katara pluća, promuklosti, bolesti nerava, mokraćnih puteva, bubrega, gihta, reume, poboljšanja apetita, otklanjanja probavnih smetnji, jačanje želuca, celer se koristi u lečenju vodene bolesti, reumatskih bolesti, gihta (uloga) i preterane gojaznosti, hroničnog katara pluća, grčeva u grudnom košu, nadutosti, slabosti želuca, smanjenja apetita i bolesti koje su prouzrokovane nedostatkom osnovnih materija potrebnih organizmu. Isto tako, celer poboljšava krv i cirkulaciju krvi.    
izvor: www.herbateka.com

CESTOSLAVICA [Veronica officinalis]   

narodni naziv:
šumska maljava verenica, verunika, dupčac, evropski čaj, ljudska vernost, propinjača, ranilist, stravna trava, trava od ušljame

engleski naziv: Common Speedwell Gypsy weed Speedwell Veronica

Opis biljke:
Cestoslavica je trajna zeljasta dlakava biljka, visoka 10—35 cm. Listovi su obratno jajasti, naspramni, sedeći (ili skoro), dlakavi, pepeljastozeleni i po obodu nazubljeni osim na bazi. Cvetovi su plavi (redje beli sa ružičastim žilicama) i udruženi u grozdaste cvasti. Cveta od maja do jula. Korenom puzi u zemlji i iz njega koso, delimično poleglo izbija stablo.Kada su Rimljani zaposeli sever Evrope i tamo otkrili cestoslavicu, nazvali su je „lekom sveta". Njene lekovite moći su se tako brzo proslavile, da su ušle i u poslovicu. Kad bi Rimljanin hteo da oda priznanje i pohvali neku značajnu ličnost, rekao bi za nju da ima „toliko dobrih osobina, kao cenjena trava veronika". Njen cvet, koji se koristi kao lek, ima latice koje opadaju i na najmanji dodir. Nemci su duhovito nazvali ovaj cvet „muška vernost" (Mannentreu). Cestoslavica je izvanredno sredstvo za čišćenje krvi, a samim tim leči i kožne bolesti. Pomešana sa svežim koprivinim vršcima, u stanju je da izleči čak i hronični egzem. Delotvorna je kod staračkog svraba, tu joj skoro nema premca.

Stanište:
Raste po vlažnim mestima i šumama do 1.000 m nadmorske visine. Gorkog je ukusa i pomalo oporog.

Lekoviti deo biljke:
Upotrebljava se biljka u cvetu (Veronicae herba). Sadrži tanina, nepoznat alkaloid, nekoliko heterozida , saponozid, gorke materije, manitola, voska, organskih kiselina, etarskog ulja i šećera.

Lekovito delovanje:
Cestolavica je narodni lek za lečenje raznih bolesti. Potpomaže i olakšava varenje i rad creva, a sprečava i proliv. Za umne radnike prava je blagodet ako pred spavanje popiju šolju čaja od ovog cveta. On jača memoriju i pomaže protiv vrtoglavice, deluje umirujuće. Otklanja i pojave „blokade memorije". Kad se pomeša sa celerovim korenom, deluje protiv nervne slabosti i odlično je sredstvo protiv depresije. Njeno polje delovanja se prostire i na reumatske bolesti, gde je vrlo efikasna, leči i pesak u bešici, kao i žuticu. Svež sok takodje leči egzeme, a tinktura deluje protiv kostobolje. Zbog svih navedenih osobina, svako bi trebalo da napravi čajnu kuru jednom godišnje. Ona deluje kao preventiva protiv začepljenja krvnih sudova i daje telu elastičnost.    
izvor: www.herbateka.com

CIKORIJA [Cichorium intybus]   

narodni naziv:
vodopija, višnjev regrad, vodoplav, golica, gologuza, divlja lo cika, želtenica, žučanica, jandrešica, kažiput, konjska trava, modrica, plavo cvet, plavulja, podrožnik, radić, sunčevo cveće, cigura

engleski naziv: Chicory

Opis biljke:
Vodopija, konjogriz ili divlji radić je višegodišnja zeljasta biljka, visoka 1,5 m. Ima trajni, valjkasti i vretenasti koren koji je spolja žuckasto-bele boje, a iznutra bele boje. Stabljika je uspravna, kruta, uglasta, u gornjem delu razgranata. Stabljika i listovi su pokriveni kratkim dlakama. Listovi su duguljasti do lancetasti, suženi u dršku, duboko režnjevito testerasto usečeni. Cela biljka, pogotovo mlada ima mlečnog soka.Listovi su grubo nazubljeni i podsećaju na maslačak. U pazuhu listova ili na vrhu grana razvijaju se pojedinačno po celoj biljci cvetne glavice svetloplave boje. Cvetovi su svetloplavi, vrlo lepi i upadljivi, sakupljeni iz glavice koje izbijaju pojedinačno na stabljici ili na granama. Cveta obilno preko celog leta. Raste svuda kao korov, najviše pored staza i puteva, po pašnjacima i livadama, po obodima šuma i drugde.

Stanište:
Negde se gaji radi korena od koga se spravlja surogat kafe (cigura). Negde se zapuštena mesta izjutra plave od iscvetale vodopije. Cela biljka je gorka i vrlo čvrsta tako da se teško kida i čupa. Vadi se u jesen, očisti od zemlje i nadzemnih delova, iseći po dužini, nanizati na konac i sušiti u hladu na promajnom mestu. Zbog dugog korena dobro podnosi sušu. Razmnožava se semenom. nalazi se svuda u prirodi. Može se naći na pustim zemljištima, uz rubove puteva, na livadama posebno na sušnim zemljištima. Uzgaja se i kao kultuma biljka.

Lekoviti deo biljke:
Lekovit je koren, koji je valjkasto-vretenast, čvrst, spolja tamne boje, a iznutra beo. Koren (Cichorii radix) se kopa u jesen kad je najdeblji i ima najviše lekovitih sastojaka i inulina (rezervna hrana). Redje se koristi nadzemna biljka brana u cvetu .

Lekovito delovanje:
Za lek koriste se koren, cvetovi i listovi. Od druge polovine marta do kraja maja kopa se koren, a listovi i cvetovi za vreme cvatnje. Lekovito delovanje: konjogriz ili divlji radić čisti i jača želudac, poboljšava probavu, odvaja prekomernu žuč, čisti jetru, bubrege i slezinu, leči žuticu i anemiju. Više se koristi u narodnoj nego u naučnoj medicini kao neotrovna gorka droga za lečenje organa za varenje, pre svega, za pojacavanje apetita, za jačanje želuca, bolje varenje hrane, za obilnije lučenje mokraće i žuči i dr. "Frankova cigura", dodatak kafi i "sirotinjska ili ratna kafa" je ispržen i samleven koren oplemenjene vodopije sa krupnim mesnatim korenom bogatim inulinom. Pošto je inulin polisaharid koji hidrolizom daje samo levulozu (fruktozu ili voćni šećer), razumljivo je zašto kod nas u narodnoj medicini ciguru koriste dijabetičari. Ovo je sasvim opravdano, jer sve biljke iz familije glavocika (Compositae), a njih ima vrlo mnogo, umesto skroba kao rezervnu hranu imaju inulin. Prema tome, osobe obolele od šećerne bolesti mogu koristiti sve biljke iz te porodice kao dijetalnu hranu.    
izvor: www.herbateka.com

CIMET [Cinnamomum Zeylanicum]   

narodni naziv:
kaulin, cimit

engleski naziv: CINNAMON

Opis biljke:

Nalazište :
Uspeva u tropskoj Aziji ( Cejlon, Shri Lanka) ,Indiji i Indoneziji. Kod nas samo kora ili u obliku praška. Spominje se 2800 godina p.n.e. U prošlosti je cimet bio skup kao zlato.Postoje stotine vrsta i podvrsta cimetove biljke. Kao začin, koriste se dve vrste: cejlonski i cimet kasija, poznat kao kina-cimet, koji potiče iz Burme. U Evropi se upotrebljavaju oba začina. Cejlonski cimet stiže u prodavnice u štapićima i ima nežniju i prijatniju aromu, a ukus mu je ljuto oštar, slatko-peckav, ni opor ni sluzav. Sadrži 1,5 do 4 procenta etericnih ulja. Najbolje vrste kina-cimeta mirišu oštrije, a ukus im je peckavo ljut i sladak dok je hemijski sastav kao kod cejlonskog cimeta. Cimet se dva do tri puta godišnje seče sa svakog stabla, zatim se preko noći umotava u kokosove asure i pušta da fermentira, nakon toga se guli spoljna kora, odstrani i srednja, a upotrebljava se samo nežna, unutrašnja. Deset takvih tankih kora uvijaju se jedna u drugu pa se suše prvo u senci a zatim na suncu. Pri tome on dobija svoju žućkasto-smedju boju. Cejlonski cimet je znatno deblje kore i samo se jedanput uvija u štapic. U prodavnice stiže uglavnom u komadićima od 3-10 cm ,

Za lek se upotrebljava samo kora, a ostali delovi kao začini. Plodovi se ne jedu, iz njih se istiskuje vosak za mirisljave sveće. Iz listova koji se stavljaju u jela kao začin ( slično lovoru), istiskuje se ulje od kojeg se pravi cimetova voda i tinktura. To ulje jako žari, pa i samo jedna kap izaziva upalu ako padne na kožu. Ako se kapi ulja prevuku šećerom dobija se tzv. "cimetov konfekt" ili "sanalet", koji se koristi za jačanje želuca. Spoljnja kora drveta nema lekovitih svojstava. Koristan je samo njen unutrasnji, svetlo ružicasto-smedji deo. Ako je kora na jeziku gorka, onda to nije cimet, nego neka druga kora. Zbog tanina se primenjuje i kao lek protiv proliva.

Dejstvo
Cimet je aromatik, korigens, hemostatik, stomahik, nervinum, adstrigens i dezinficijens probavnih organa. Punokrvni i lako uzbudljivi ljudi ga ne podnose. Cimet jača srce i želudac, oživljuje živce i osvežava krv, pomaže kod slabe probave, stvaranja previše kiseline i sluzi u želucu, kod grčevitog povraćanja, krvavih proliva, krvarenja iz materice, te kod prejake i preduge menstruacije ili posle porodjaja, stimulise mokrenje i deluje protiv gihta.    
izvor: www.herbateka.com

CRVOTOČINA [lycopodium clavatum]   

narodni naziv:
lisičjak, lisičji rep, prečica, plavun, zmijina mahovina

Opis biljke:
crvotočina je trajna zimzelena biljka. Slična je mahovini i ima 1 do 2 rnetra dugačku puzeću stabljiku što je račvasto razgranjena i pokrivena gustim i sitnim, na vrhu zašiljenim listićima. Na strani koja je okrenuta prema zemlji razvijaju se brojni nežni i sitni korenčići. Crvotočina ne cveta jer je papratnjaca. Iz poleglih ogranaka izbijaju i razvijaju se guste nakupine koje na vrhu nose po dva plodna klasa, kao vilice. Truske čine sitni svetložuti prah što prianja uz predmete, pliva po površini vode pri čemu se ne moči. Taj prah je bez ukusa i mirisa, a u vatri lako izgara.Leti donosi grozdove na sporama, koje narod zove mekinje ili veštičje brašno. Dovoljno je da se samo dodirne cvet i već je izleteo oblak cvetnog praha, koji je homeopatsko sredstvo za izranatu kožu.

Stanište:
crvotočina raste po celoj Evropi u crnogoricnim šumama i na neplodnom tlu.

Lekoviti deo biljke:
Za lečenje se upotrebljava seme crvotočine, odnosno spore, što se naziva još i brašno crvotočine. Koristi se, takodje, i cela biljka. Inače, ova trava sadrži radijum, a u mnogim zemljama spada u strogo zašticene biljke, te se sme nabavljati isključivo u apotekama. Pomaže obolelima od reume, od kostobolje, čak i kada se več pokažu promene na zglobovima.

Lekovito delovanje:
Brašno« (truske ili spore) crvotočine upotrebljava se posipanjem obolelih delova kože, posebno u bolesnika koji su prinudjeni da dugo vremena leže u krevetu. »Brašno« crvotočine koristi se kod bolesti mokraćne cevi i mehura. Budući da »brašno« crvotočine pospešuje izlučivanje mokraćne kiseline, koristi se u lečenju uloga (gihta) i reumatičnih bolesti. Čitava biljka primenjuje se u lečenju bolesti mokraćnih i polnih organa, kod peska u bubregu i grčevitih bubrežnih napada, te u lečenju skrufuloze i rahitisa. Preporučuje se kod hemoroida (šuljeva) i hroničnih proliva. Ipak, mora se vrlo pažljivo dozirati, jer može da izazove grčeve. Nezamenljiva je kod svih oboljenja prostate, protiv peska u bubregu i bolova u njima. Zapaženo je njeno dejstvo kod upale jetre, pa čak i kod malignih promena na ovom organu. Vrlo brzo vraća snagu bolesniku. Leci i bešiku, naročito kada je mokrenje jako otežano. Kesicu trave treba položiti na mesto gde je grč, na bubrege ili oko bešike, i grč nestaje. Rane od ležanja (dekubitis) treba posuti prahom, i one vrlo brzo nestaju, čak i kod najtežih bolesnika. U nekim apotekama se može naći pod nazivom likopodiumspora.    
izvor: www.herbateka.com

CVEKLA [beta vulgaris]   

narodni naziv:
crljena blitva, cveka, cvekla,cikla, crvena repa

engleski naziv: BEET

Opis biljke:
Iz osnovne biljke, čija je pradomovina obala Sredozemnog mora, proizašle su mnoge kulturne sorte repe. Iz početnog tankog korena, stolećnim uzgajanjem dobijen je gomoljasti podzemni deo biljke. Iznutra je crvene do krvavo crvene boje, a stabljika i listovi su kod većine sorti crveno nahukani.Poreklom je sa obale Sredozemlja.
Ova dvogodisnja biljka vretenastog korena crvene boje i tamno zelenog lišća spada u red najkorisnijih i najlekovitijih povrtarskih kultura. Koristi se čitava biljka, upotrebljava se preko cele godine, bogata je vitaminima i mineralima, lako se vari, moze se uzimati bez ograničenja i opasnosti od štetnih posledica. Pored izuzetnog bogatstva belančevinama, mastima i ugljenim hidratima, cvekla sadrzi gotovo sve mineralne sastojke: kalcijum, kalijum, natrijum, fosfor, magnezijum, gvoždje, fluor, mangan, bakar, jod, sumpor, litijum, stroncijum, brom.Značajno je i prisustvo vitamina B1, B2, C , kao i vitamina B12, izuzetno retkog u namirnicama biljnog porekla a tako važnog za vegetarijance. Zahvaljujući prisustvu antocijana, koji daje toplu crvenu boju soku od cvekle, a utiče i na obnavljanje krvi, ova blagotvorna biljka deluje i antikancerogeno. Izuzetni su zdravstveni efekti cvekle u slučajevima demineralizacije kostiju i zuba: prisustvo joda čini je dragocenom u borbi protiv arterioskleroze i usporavanja procesa starenja. Osnov višestruke lekovitosti ove biljke čine ipak betanin i betain, jer podstiču razmenu materija, regulišu krvni pritisak, smanjuju holesterol,održavaju krvne sudove, podstiću rad jetre.

Stanište:
Uzgaja se u povrtnjacima.

Lekoviti deo biljke:
Lekoviti deo biljke: za lek se upotrebljava podzemni deo biljke. Bere se u jesen. Pohranjuju se u umereno tople prostorije. Ako se čuva na odgovarajući način, cvekla se može sačuvati do idućeg leta.

Lekovito delovanje:
Osnovno delovanje cvekle je u suzbijanju tumora i lečenju leukemije. Zatim, u lečenju malarije, akutnih fibroznih bolesti i gripa u početnom stadiju. Osim toga, koristi se za regulisanje krvnog pritiska, osobito kod bolesnika s niskim ; povoljno utiče na nerve i rad mozga. Za sve vrste lečenja koristi se sveže cedjeni sok iz cvekle, a iz 1 kg cvekle može se dobiti 700 do 750 g soka. Cvekla je, takodje korisna u lećenju malokrvnosti, posebno kod dece i mladih osoba, a pospešuje rad želuca, creva i zuči.    
izvor: www.herbateka.com

ČUVARKUĆA [sempervivum tectorum]   

narodni naziv:
cmilic, divlje smilje, gromovna trava, pazikuća, uhovnik, uvara

engleski naziv: Houseleek

Opis biljke:
Čuvarkuća je trajna biljka s debelom lisnom rozetom. Iz sredine se razvija cvetna, liskama pokrivena stabljika visine od 10 do 30 cm. U lažnom šticu poredani su cvetići zvezdastog oblika, svetlo crvene boje, a kod nekih podvrsta, crveno-ljubičaste ili žute boje. Listovi su rozetasti u redu pri vrhu crveni, sočni, debeli i mesnati. Raste na stenama, na krovovima kuča. Čuvarkuća čuva kuću od groma, veštica i bolesti. Kao lek koristi se svež list i iz njega iscedjen sok. Dobro ga je ponekad pojesti zdravlja radi. Narodna poslovica kaže da je čuvarkuća bolja na kući nego dva psa pred kućom. Čuvarkuća sadrži: jabučnu i mravlju kiselinu, soli, vosak, sluz, šećer, gumu i mineralne sastojke.

Stanište:
Raste po krovovima, stenama, zidovima. Biljke su veoma skromne i nemaju gotovo nikakvih zahteva.

Lekoviti deo biljke:
Za lek se skupljaju listovi, Ieti, za vreme cvatnja. hemijski sastav: tanin, sluz, smola, kalcijev malat, masno ulje, mravlja i jabučna kiselina. Upotrebljava se sok iscedjen iz celelog svezeg lista.

Lekovito delovanje:
Sveže iscedjeni sok iz listova čuvarkuće koristi se u lečenju nervne rastrojenosti, padavice, nemimih snova i straha u male dece. Sveže zdrobljeni listovi ili cisti sok koriste se kao sredstvo koje hladi i steže, zatim, protiv čireva, rana, opekotina; za bolna mesta nastala gihtom te za lečenje »kurjih očiju« i uklanjanje sunčevih pega. Sveži sok koristi se u lečenju nagluvosti, osobito one koja je izazvana čvrstim žutim sekretom (jer ga sok čuvarkuće rastvara), čireva zeludca, herpesa, hemoroida i glista. Sok se upotrebljava protiv opekotina. U novije vreme upotrebljava se sok od sveze biljke protiv zapaljenja zuba i upala grla.    
izvor: www.herbateka.com

ČIČAK [arctium lappa]   

narodni naziv:
čičak zeleni, gorki lepuh, konjski čičak, lepušina, podlanica, repuh, veliki čičak, veliki lepuh

engleski naziv: Burdock

Opis biljke:
Čičak je dvogodišnja biljka koja ima dugačak i sivosmedji i vretenasti koren. U prvoj godini pojavljuju se veliki prizemni listovi s peteljkama i nepravilnog srcolikog oblika. U drugoj godini izraste uspravna razgranata stabljika visine od 1 do 1 1/2 metar. Listovi su sve manji idući prema vrhu stabljike. Cveta u glavicama s grimizno crvenim cevastim, gusto zbijenim cvetićima, što imaju kukice pomoću kojih lako prianjaju za odeću.

Stanište:
Raste uz puteve, na livadama i neobradjenom zemljištu.

Lekoviti deo biljke:
Za lek se upotrebljavaju koren, listovi i seme. Dvogodišnje korenje sakuplja se u proleće i jesen, listovi dok su još mladi, a seme kad sazre.

Lekovito delovanje:
Koren čička deluje protiv otrovno, pospešuje izlučivanje mokraće i znoja te čisti krv. Isto tako koristi se u lečenju veneričnih bolesti, svih vrsta cireva, skrofula, gihta (uloga), zastarelih reumatskih bolesti, vodene bolesti i trovanja živom. Čaj od mladog lišća koristi se u lečenju katara želuca i nadutosti, a dobro je sredstvo i protiv raznih osipa, čireva, gnojnih rana i ranica u ustima. Seme čička koristi se za sve bolesti za koje se koristi i koren i listovi, s time što seme jače deluje. Seme čička koristi se za pravljenje čičkova ulja koje je jako dobar lek protiv peruti i ispadanja kose. Koren, listovi i seme čička nakon godinu dana gube svoje lekovito delovanje. Takodje, koren i list koriste se i kod upale i čireva želuca, koriste se kod pospešivanja znojenja, kod varenja, pomažu u ublažavanju reume, kožnog ekcema, lišaja, osipa, gnojnih rana i skorbuta. Suv koren stucan u prah i pomešan sa jestivim ( maslina ) uljem, leci gnojne rane kada se njime namažu. Prah od suvog korena pomešan sa zečjim lojem izvlači strana tela iz rane. U slučaju poremećaja živca lica ( Nervus facialis ), kada se usta iskrive, zdrobi se svež koren i lišće sa donjim delom stabljike čička i privije na zdravu stranu. Kod gnojnih procesa usne šupljine grglja se a čirevi i rane se ispiraju , a osip po koži oblaže oblogom od čičkovog lišća, koja ima osobinu da hladi. U vinu skuvano lišće čička leči od mokraćnih kamenaca. Oni nestaju i kada se uzima sitno izrezan čičkov koren ( ili prah ) od suvog korena, pomešano sa medom. Kada se koža glave dobro opere čajem od čičkovog korena, a svaki drugi dan namaže čičkovim uljem, stimuliše rast kose, ako je koren zdrav.    
izvor: www.herbateka.com