Bitka na Neretvi je bitka gde su vođene krupne vojne operacije početkom 1943. godine na teritoriji NDH i Bosne i Hercegovine u cilju uništenja Narodnooslobodilačkog pokreta.

Nakon savezničkog iskrcavanja u Severnoj Africi, područje Jugoslavije počelo je da ima glavni strateški značaj za završetak ratnih operacija protiv fašističke Nemačke. Da bi sprečili eventualno iskrcavanje anglo-američkih vojnika na Jadranu, Nemačka Vrhovna Komanda je krajem 1942. godine izradila plan za uništenje partizanskih snaga na prostoru Bosne i Hercegovine, plan "Weiss". Operativni plan "Weiss" je bio zamišljen kao plan koji bi se izvodio u tri etape.

"Weiss I" je bio prvi deo operacijskog plana s ciljem uništenja partizanske slobodne teritorije sa sedištem u Bihaću.

"Weiss II" je bio nastavak plana "Weiss I" i imao je cilj opkoljavanje i uništenje glavnine NOVJ u dolini Neretve.

"Weiss III" je bio plan kojim se nameravalo razoružavanje i uništenje svih četničkih snaga u Bosni i Hercegovini.

Četvrta neprijateljska ofanziva, ili Bitka na Neretvi je vođena od 20. januara do 31. marta 1943. godine. Najteže borbe su vođene u drugoj fazi plana "Weiss", u dolini same Neretve od 9-31 marta. Sa stanovišta NOVJ-a, Bitka na Neretvi je imala 3 etape: proboj neprijateljskog fronta kod Gornjeg Vakufa, forsiranje Neretve kod Jablanice i uništenje četničkih snaga na levoj obali Neretve, a zatim proboj prema Sandžaku i Crnoj Gori.

Poslednja faza Bitke na Neretvi bila je etapa najvećeg sukoba u građanskom ratu između partizana i četnika. Najteže borbe vodile su se oko Glavatičeva, Nevesinja, koji je naizmenično osam puta padao iz ruke u ruku i Kalinovika.

Osim što se glavnina operativnih jedinica imala probijati, sa sobom je nosila 4.000 ranjenika . Zato se Bitka na Neretvi negde pominje i kao "Bitka za ranjenike".

U nemačkim i italijanskim dokumentima pominje se kao plan "Weiss".

Izvor: Wikipedia

Citao sam naredjenje za oba i pod tackom broj 13 stoji da se krilom zahvati i unisti stab Draze Mihajlovica. Na kraju naredjenja je nacedeno da se o planiranoj operaciji nista ne pominje italijanima...

Благоје Јововић:

Био сам ти ја, синовче, и на Неретви. Чуо сам да ови комунистички историчари пишу како је ту погинуло пет хиљада четника! То није тачно. То су комунистичке лажи. Знам да ми је једном један партизан пред крај рата говорио:

“Куку вама ако изгубите, бићете криви и оцрњени за све и за оно што сте урадили и за оно што нијесте!”

Тако ти је и било. Ја данас кад чујем шта су они све писали за ових 55 година, колико нијесам био овдје, ја се само смијем, које су то глупости.
На Неретви смо ми страдали, али не у неком великом броју. На Неретви је комуниста пуно погинуло. Али они то не пишу. На Неретви ми, четници, нијесмо видјели ни једног Њемца ни Италијана. Него смо се борили са партизанима.

Ја се сјећам да је са лијеве стране био одред четника из Херцеговине,
војводе Баћевића, а са наше десне стране Павле Ђуришић. Нас су оптужили како смо сарађивали са Италијанима на Неретви, а Италијани на Неретви дају оружје партизанима. Да су били наши сарадници, то оружје би дали нама, четницима, а не Титу и партизанима. Има документа, између осталог и извештај да је Бироли, по наређењу свог главног штаба, дао оружје партизанима и Титу. То се десило и у Подгорици 1944. године, када су Италијани дали оружје партизанима, а они нас онда напали италијанским топовима и бацачима. И добро нас изненадили, јер смо знали да су они никаква војска и да немају оружје.

Брдо наших лешева

Помислите, ми једном близу Колашина. Кад, ноћу надлијећу авиони и бацају падобранима оружје. И лијепо се чује како до нас неко виче и то на српском. И ујутро идемо, хоћемо да видимо какви су падобрани пали на партизанску страну. Какве сам среће, то мени западне. Иде нас једно двадесет. Кад нас изненаде партизани. Тако нас побију да нас је само двојица остало. Ја и још један четник. Никада у животу нијесам видио на једном мјесту толико мртвих људи. Погинули су само зато да би се домогли оружја које су Италијани бацили партизанима.

Овако је то било. Ми смо трчали низ једно брдо, спуштамо се доље, а
партизани по нама митраљезима. Све побише. Остали само ја и један, којег су ранили и ја га вукао на леђима, звао се Вујо. Четничка бригада Јакова Јововића ни у једној битци, нигдје, није била потучена, чак није имала ни мртвих, само је било рањених. Једном ти крај Неретве заробимо педесет комуниста, и кад се предају један нам запомаже:

“Не уби ме, брате Србине, мене су усташе убиле све и ја сам у партизане
отишао да се спасим од усташа ”.

Пита га Јаков - има ли ту још Срба ? Има !

“Познајеш ли их све?”, поново ће Јаков.

“Познајем”, говори он.

Онда ти одвојимо на једну страну Србе, а Хрвате на другу. Србе узмемо у
своју бригаду. Кад су нам приступили ми смо их звали “четнички добровољци”. За оне Хрвате се побрнуо Дујо. Он је био фанатик. А “добровољце” смо довели са са Неретве и били су стално са нама у борбама. Послије је те “добровољце” тражио војвода Ђујић, мој отац их је послао Војводи, преко мора, за Шибеник.

Италијани и партизани, а ми сами

Лаж је да у они, партизани, били на Неретви побједници. Наша бригада,
четничка, Јакова Јововића....ми, на Неретви, нијесмо ни једну борбу изгубили. А партизани су само одступали. Партизане су херцеговачки четници гонили према нама, а ми даље, кад су видјели да им нема спаса, онда су паметно уредили и разбјегли се по тројкама. Кад су тако бјежали нијеси знао гдје да их тражиш и тако су се спашавали, бјежали су ноћу и пробијали се кроз наше положаје како су могли.

У тим борбама ни ми ни партизани нијесмо много поштовали рањенике, него смо убијали и ми и они, на кога год наиђемо. “Битка за рањенике” . Ех...

Знаш, синовац, шта је била Неретва?

Бајо Станишић и Блажо Ђукановић су били наши команданти на Неретви,
водили црногорске одреде, а Јаков Јововић, био је командант Бјелопавлићке бригаде. Ми смо добили наређење од Главног Штаба и Драже да уништимо остатак комуниста који су њему из Србије, гдје су били опкољени, побјегли у Босну. На Неретви је било жртава. Али, партизани су само бјежали. Да су убили пет хиљада четника - то је обична лаж. И глупост! Од четника из Црне Горе је мало погинуло. А из наше бригаде, бјелопавлићке, није било мртвих, само су били рањени, теже, Нешко Бајов, а лакше поп Љубо Јововић. И још једном хоћу да кажем, а то бих поновио и пред комунистима и пред Богом и народом: ми смо се тукли са партизанима сами, нико нам није помагао, а партизански савезници на Неретви били су Италијани, партизани су од њих добијали
оружје.

Бајо је био главни, али за сваку одлуку Бајо је питао Блажу:

“Шта вам се чини, генерале, је ли ово добро?”

Партизани су одступили са Неретве у правцу сјеверне Босне. Велики број погинуо је на Неретви, толико да је то било страшно.

За вријеме борби са партизанима на Неретви, ми Нијемце нисмо нигде
видјели, нигде, а то што пишу партизански “историчари”, то су обичне лажи.




Miloslav Samardžic, pisac knjige "General Draža Mihailovic i opšta istorija cetnickog pokreta", tvrdi:

POSLE ŠEST BOJEVA ZA NEVESINJE CETNICI POBEDILI U BICI NA NERETVI

razgovarao: Dobrica GAJIC

Drugi tom knjige "General Draža Mihailovic i opšta istorija cetnickog pokreta" (Pogledi, 2005), od planirana cetiri, autora Miloslava Samardžica (1963), donosi niz provokativnih sudova koji pobijaju dosadašnje predstave u razumevanju Drugog svetskog rata na prostoru Kraljevine Jugoslavije. Svakako najvažnije, jeste Samardžicevo tumacenje bitaka na Neretvi i Sutjesci, gde on staloženim tumacenjem brojnih dokumenata pokazuje stvarni raspored snaga na terenu i njihov realni (ne)uspeh u ratnim operacijama. Ukratko, strategijska analiza nametnula je Samardžicu zakljucak da su na Neretvi cetnici pobedili, a da su na Sutjesci, pre svega zbog Brozovih grešaka, nemacke jedinice prosto masakrirale partizansku glavninu.


Svedok: U drugom tomu Vaše knjige "General Draža Mihailovic i opšta istorija cetnickog pokreta" tvrdite da su cetnici pobedili u Bici na Neretvi. Zar prelaskom mosta kod Jablanice partizani nisu pobedili cetnike?

Miloslav Samardžic: Kada sam poceo da pišem, i ja sam mislio da su cetnici izgubili Bitku na Neretvi, jer to ne tvrde samo komunisti, nego i pojedini cetnici koji su tamo bili. U nameri da istražim kako su cetnici izgubili, procitao sam preko 1.000 dokumenata - cetnickih, komunistickih, nemackih i nešto malo italijanskih. Kad ono, naidem na Dražinu cestitku majoru Petru Bacovicu, komandantu Operativnih jedinica Istocne Bosne i Hercegovine, za sjajnu pobedu u dolini Neretve! I naravno ta silna dokumenta pružila su mi jasnu sliku dogadaja iz dana u dan. U poglavlju "Bitka na Neretvi" naveo sam cak 420 izvora. To su sve primarna (nastala u vreme bitke) originalna dokumenta, uz po neku izjavu ucesnika.
Komunisti su upotrebili jednostavan trik. Prvu fazu bitke, koju su izgubili, oni preskacu i usredsreduju se na drugu fazu, u kojoj su pobedili. A to je upravo prelazak preko mosta kod Jablanice. Film "Bitka na Neretvi" završava se prelaskom mosta. Medutim, most je cuvalo svega 280 cetnika, od 15.000 koliko ih je bilo na tom sektoru (bilo je, inace, i 15.000 partizana). Knjige starijih komunistickih istoricara pominju još prvi boj za Nevesinje - prvi srpski grad istocno od Neretve. Oni tu proglašavaju kraj Bitke na Neretvi, jer su taj boj dobili partizani.
Neokomunisticki istoricari - npr. u trotomnoj "Istoriji Ravnogorskog pokreta", objavljenoj pre nekoliko godina - uvode u pricu i drugi boj za Nevesinje, koji su dobili cetnici. Ali, tom boju posvecuju svega nekoliko redaka, prelazeci odmah na treci, koji su dobili partizani. Oni tu završavaju Bitku na Neretvi, proglašavajuci pobedu komunista i prihvatajuci zakljucke svojih prethodnika: kako su partizani bili disciplinovani, hrabri i borbeni, za razliku od cetnika, kojima se pripisuje sve suprotno, pa su zato, navodno, izgubili.
Dakle, neposredno iza treceg usledio je cetvrti boj za Nevesinje, koji su dobili cetnici, pa peti, u kome su pobedili partizani, i najzad šesti, poslednji, kada pobeduju cetnici. Posle tog šestog boja za Nevesinje komunisti gube i na drugim sektorima u Istocnoj Hercegovini i bivaju potisnuti u Crnu Goru, u kanjon Pive. Bitka je trajala dva meseca - bila je krvava i maratonska. Komunisti su imali cetvorostruku prednost u automatskom naoružanju, koje su im dali ustaše i domobrani, ali presudile su vojnicke vrline cetnika i svest da se brani otadžbina.

S: O radovima Koste Nikolica i Bojana Dimitrijevica i njihovom videnju Ravnogorskog pokreta pišete vrlo negativno. Nasuprot Vama, oni su izriciti u stavu da su na Neretvi Mihailoviceve trupe pretrpele kljucni poraz. Štaviše, diskredituju Vas time što govore da ste publicista, a ne istoricar?
M.S: Upravo na njih se odnosi ono što sam malocas rekao o neokomunistickim istoricarima. U "Istoriji Ravnogorskog pokreta", kao i u knjizi "Đeneral Mihailovic", oni navode svega 4-5 dokumenata o Bici na Neretvi, a ja sam, kao što rekoh, naveo 420. Ali, mnogo je lakše navesti 4-5 dokumenata, prihvatiti teze svojih ucitelja i osuti paljbu po cetnicima.
Siguran sam da su i stari i novi komunisticki istoricari znali za svih šest bojeva za Nevesinje i za sve ostale borbe u dolini Neretve tokom dva meseca, kao i za rezultat: na kraju nijedan partizan nije ostao u Istocnoj Hercegovini, što znaci da je rec o nesumnjivoj cetnickoj pobedi. Hocu da kažem, ne verujem da je rec o necijem neznanju.
Mogu oni tvrditi za sebe da su istoricari, a za mene da sam publicista, novinar, ili šta vec - ali ono što oni pišu nije tacno, a ovo što ja pišem jeste tacno, pa neka ljudi zovu naše profesije kako god hoce.
S: Kakva je bila disciplina medu cetnickim formacijama? Kako su se pokazale jedinice Pavla Đurišica i Baja Stanišica?
M.S: Na Neretvi su se najbolje pokazali Hercegovci - Trebinjski i Nevesinjski korpus. Oni su izvojevali pobedu, uz pomoc delova dva istocnobosanska korpusa - Drinskog i Romanijskog. Disciplina u njihovim redovima bila je cvrsta i uopšte oni su za svaku pohvalu, narocito komandanti Trebinjskog i Nevesinjskog korpusa, kapetani Milorad Popovic i Milorad Vidacic. Đurišiceve i Stanišiceve jedinice bile su dosta slabe. Zbog njih su komunisti dobili drugu fazu bitke, kada su prešli reku. Cetnici koji tvrde da su cetnicke jedinice izgubile u Bici na Neretvi pripadali su upravo Đurišicevim i Stanišicevim jedinicama. Oni jesu izgubili, u toj drugoj fazi, i napustili front. Ali su na frontu još mesec i po dana ostali hercegovacki i bosanski cetnici, do konacne pobede.
S: Bitka na Neretvi poznata je i kao "Bitka za ranjenike". Koliko su partizani stvarno vodili racuna o ranjenim saborcima? Bulajicev film upravo to velica?
M.S: Da, ali izveštaji šefa partizanske Centralne bolnice, dr Gojka Nikoliša, pisani tokom bitke, kazuju da je bilo upravo obrnuto. Prosto je neverovatno koliko su komunisti bili nemarni prema tzv. obicnom coveku, posebno prema ranjeniku. Partizani iz 7. hrvatske divizije - kasnije je prozvana 7. banijska - pod komandom Pavla Jakšica, jednostavno bi ostavili nosila na snegu, opljackali ranjenike i otišli!
S: Zbog "martovskih pregovora" 1943. oštro kritikujete partizansko vodstvo. Mnogi ce se zapitati zašto, jer je poznato da je i general Mihailovic pregovarao 1941. sa Nemcima?
M.S: U ratu svako pregovara sa svakim. Ovde je, samo, bio jedan izuzetak: cetnici nikada nisu pregovarali, niti naravno saradivali, sa ustašama, jer je to bilo u svakom smislu nemoguce: ustaše su postojale zato da poubijaju što više Srba, dakle familija boraca koji su bili u cetnicima, tako da je saradnja ustaša i cetnika bila logicki nemoguca. Oni su uvek bili u ratnom stanju.
Pitanje je, dakle, koji je cilj pregovora. Cetnici su se 1941. našli u sendvicu izmedu partizana i Nemaca: prvi su napadali Ravnu goru sa juga, drugi sa severa. U kriticnoj situaciji, Draža je poslao identicno pismo i Titu i komandantu nemacke divizije, u kome se otprilike kaže: mi ne želimo da se borimo sa vama (partizanima, odnosno Nemcima), vec samo sa njima (Nemcima, odnosno partizanima), zato bi trebalo da se sastanemo i pregovorima rešimo stvar... Nemci su zagrizli mamac i zaustavili napade sa severa. Cetnici su za tih nekoliko dana skoncentrisali snage na jug i potukli partizane. Kada su videli da ih Draža samo zamajava, Nemci su obnovili napade, ali, gledano sa cetnicke strane, cilj pregovora je ostvaren.
Komunisti pišu o "martovskim pregovorima" sa Nemcima radi razmene zarobljenika...
Prvo, to nisu bili martovski, vec martovsko-aprilsko-majski pregovori.
Drugo, to nisu bili pregovori, vec je potpisan sporazum sa Nemcima.
Trece, komunisti ostavljaju utisak da su imali silne uspehe u borbi sa Nemcima, cim su menjali zarobljenike. Zapravo, zarobljenika je bilo svega 27 i gotovo svi su bili civili - nemacki inženjeri u bosanskim rudnicima. U ruke partizana pao je samo jedan oficir, major Šterker, i to ne u borbi. On je imao problema sa stomakom, pa se cesto odvajao od jedinice tražeci neki žbun. Komunisti su ga uocili sa nekog brda i zaskocili.
Partizani su potpisali sporazum da ce se sa Nemcima zajedno boriti protiv cetnika i Engleza, cije iskrcavanje na Jadran su tada svi ocekivali. Dok se narod radovao dolasku saveznika, ocekujuci kraj rata i slobodu, komunisti su po svaku cenu hteli da produže rat sve dok ne dode Staljinova vojska i postavi ih na Dedinje.
S: Posle Neretve, došla je na red Sutjeska. Kako ocenjujete odluku partizanskog Vrhovnog štaba da se u operaciji "Švarc" probije dolinom Sutjeske?
M.S: Posle pobede na Neretvi, cetnici su sabili partizane u severnu Crnu Goru. Pocetna pozicija bila je ovakva: u centru 15-16.000 partizana (Broz je u meduvremenu pozvao svoje jedinice iz Istocne Bosne, a nešto je uspeo i da mobiliše), oko partizana 22.000 cetnika, a oko cetnika 65.000 Nemaca. Cilj partizana bio je da stvore novu "sovjetsku republiku" u Hercegovini, Crnoj Gori, Starom Rasu i Metohiji, gde bi mobilisali muslimane i Albance, pošto Srbi više nisu hteli u njihove redove. Razume, se prvi cilj partizana bio je da unište cetnicke jedinice.
Cilj cetnika bio je da unište partizane, kako ih oni ne bi ometali u borbi protiv Nemaca tokom saveznickog iskrcavanja. Draža je najpre smatrao da ce to moci da ucini sa snagama iz Hercegovine, Istocne Bosne i Crne Gore, ali pošto su se crnogorski cetnici slabo držali, poceo je da zove jedinice iz centralne Srbije. Prvo su stigli delovi Rasinskog (major Keserovic) i 2. ravnogorskog korpusa (kapetan Rakovic), sa oko 2.000 boraca.
Cilj Nemaca bio je da unište i cetnike i partizane - najpre prve pa onda druge. Zahvaljujuci jakoj obaveštajnoj službi, cetnici su uvek znali raspored nemackih snaga i njihove namere, pa su se na vreme sklonili. Tokom operacije "Švarc" poginulo je 17 cetnika. Najpre su stradali hercegovacki cetnici, jer su ih sa leda, dok su napadali partizane u dolini Pive, napale dve nemacke divizije: 118. lovacka i 369 "Vražja" (bila je nemacko-hrvatska). Ipak, pošto su to bile elitne trupe - Trebinjski i Nevesinjski korpus - sa glavninom snaga uspele su da se izvuku. Imale su nekoliko poginulih i nekoliko stotina zarobljenih boraca. Potom su stradali crnogorski cetnici. Njih nekoliko hiljada zarobljeno je u Kolašinu i odvedeno u logor. Razlog je bio taj što je major Pavle Đurišic otkazao poslušnost Vrhovnoj komandi i stupio u pregovore sa Nemcima, uz posredovanje ljudi generala Milana Nedica i Dimitrija Ljotica. Đurišic je poverovao Nemcima i nije sklonio jedinice. Svi su se našli na jednom mestu, tako da su ih Nemci jednostavno opkolili i razoružali bez borbe.
Prvih nedelju dana, od 11. do 17. maja 1943, operacija "Švarc" vodena je protiv cetnika, a potom, do polovine juna, protiv partizana. Vladimira Velebita, Titovog generala koji se do pocetka operacije nalazio kod Nemaca - Nemci su prevarili kao i Pavla Đurišica. Rekli su mu da se glavne nemacke snage nalaze na severu, izmedu Višegrada i Sarajeva. Velebit je poverovao Nemcima, a Broz Velebitu - da na tom sektoru ima cak 80.000 Nemaca. A u stvari tu ih je bilo najmanje. Zato je Broz cetiri **** naredivao proboj iz obruca na sektoru najbolje nemacke jedinice, 1. brdske divizije. Tek iz petog pokušaja partizani su krenuli na sever, dolinom Sutjeske. Ostatke njihove glavnine tu su propustile ustaše iz "Vražje divizije", koje Nemci ni "najdrasticnijim merama", kako piše u njihovom izveštaju, nisu uspeli da nateraju u borbu.
Tako je od 15-16.000 poginulo 12-13.000 partizana, ukljucujuci i ranjenike. Od ovog poraza oni se nikada nisu oporavili, tj. do kraja rata nisu uspeli da stvore onako dobre jedinice kao što su bile 1. proleterska, 2. proleterska i 3. udarna divizija, koje su namucile cetnike u dolini Neretve. Medu malobrojnim preživelim komunistima preovladivali su tzv. partijci, koji su se držali pozadine, dok su najbolji borci nestali.
Nemacki izveštaj o operaciji "Švarc" kaže: "Dok su cetnici uspeli da se na vreme izvuku iz obruca, komunistima to nije pošlo za rukom..."
S: Zbog cega 1943. dolazi do uskracivanja engleske podrške generalu Mihailovicu? Pretpostavlja se da je pukovnik Bejli imao zadatak da otruje Mihailovica?
M.S: Cetnici su u Bejlijevoj torbi pronašli bocicu otrova. Mada to ne postoji napismeno, može se pretpostaviti da je otrov bio namenjen Draži, imajuci u vidu englesku politiku. Englezi, a pre svega Amerikanci, imali su cilj da što duže traje rat izmedu Nemacke i Sovjetskog Saveza, kako bi Nemci i Rusi pretrpeli što vece ljudske i materijalne gubitke, zbog kojih ne bi mogli da im konkurišu u posleratnoj borbi za prevlast u svetu. Da bi produžili rat, Englezi i Amerikanci su Staljinu stavili u izgled izlaz na Sredozemno more - tj. na Jadran, kao i okupaciju cele srednje Evrope, ukljucujuci Poljsku i Cehoslovacku, koje su kao i Kraljevina Jugoslavija bile na strani zapadnih saveznika. Cercil i Ruzvelt su racunali da ce u borbama do Jadrana i srednje Evrope Nemci i Rusi imati strahovite gubitke. Signal da ce Kraljevina Jugoslavija biti Staljinova ogledao se u uskracivanju podrške cetnicima i pomaganju partizanima. Što se tice Poljske i Cehoslovacke, njihovi politicari, koji su se kao i naši nalazili u Londonu, pružali su strahovit otpor, ali uzalud.

BROZ BIO PANICAR I KUKAVICA

S: Rušenje mosta na Neretvi decenijama je predstavljano kao Titova "genijalna varka"?

M.S: Sa cetnicke, tj. srpske, tacke gledišta, Broz je bio idealan strateg - jer nije znao ništa. Cak ni da cita vojnu kartu. Sem toga, bio je panicar i kukavica, kako ga opisuju njegovi najbiliži saradnici Sreten Žujovic i Pavle Jakšic. Verujem da je to razlog što ga Draža nije likvidirao 1941. Ne mislim na ono kada ga je pustio na casnu rec, vec na neku drugu priliku u tom periodu izrazite nadmocnosti cetnika. Naime, na sastancima u Brajicima i Struganiku Draža je "procitao" Broza, povezavši njegovu totalnu nesposobnost sa prirodom komunizma, cija se kadrovska politika zasniva na tzv. negativnoj selekciji. Drugim recima, kada je Broza postavila na celo Komunisticke partije Jugoslavije, Kominterna nije ni pomišljala na ratne komandne vrline. Od 20 clanova Centralnog komiteta u Moskvi su ubili 19, a njega, Broza, ostavili su i postavili na celo partije jer je najbolje slušao i najbolje cinkario svoje drugove - pa cak i svoju ženu. Inace, da je na njegovom mestu bio npr. Sreten Žujovic Crni, diplomac sa Sorbone, veoma hrabar i vešt covek - to bi za Srbe bila mnogo gora kombinacija. Ovako, zbog Brozove nespretnosti, partizani su imali silne neprilike, a cetnici veliku prednost.

Rušenje mostova na Neretvi je jedan od najkatastrofalnijih Brozovih poteza tokom rata. Naredio je da se mostovi poruše na kraju prve faze bitke - 28. februara 1943. - koju su partizani izgubili. Oni su bili prešli reku, u pravcu Nevesinja, ali su ih cetnici odbacili natrag. Broz je naredio da se mostovi sruše kako ih cetnici ne bi mogli goniti dalje na zapad. Nije znao da se u tom trenutku 80 posto cetnika vec nalazi na zapadnoj obali reke i nije se setio da cetnici prelaze Neretvu, koja je u to doba godine bila plitka, na gazovima, tj. da im mostovi nisu potrebni. Mostovi su bili potrebni partizanima jer su imali 12 tenkova, 12 haubica i 200 kamiona koje su prethodno zarobili od Italijana. Kamioni, kao i nešto autobusa, služili su im za prevoz 4.000 ranjenika. Kada se Broz ponovo predomislio i naredio novi pokušaj prelaska Neretve, sve to moralo je biti baceno.
Posle rata komunisticki istoricari su izmislili pricu o "genijalnom strategu", koji je navodno srušio mostove da bi zavarao cetnike. Tu pricu je još 1972. godine demantovao Koca Popovic, komandant 1. proleterske divizije.

DOMOBRANI HTELI POD KOKARDU

S: U jednom od uvodnih poglavlja pišete o saradnji komunista i ustaša. Manje je poznato da su cetnici imali odredene sporazume sa domobranima?
M.S: Komunisti i ustaše saradivali su oduvek. Cim je ustaški pokret osnovan, pocetkom 30-ih godina prošlog veka, u centralnom listu Komunisticke partije, "Proleteru", broj 28, objavljen je clanak "Ustaški pokret u hrvatskim krajevima", u kome je pored ostalog pisalo: "Komunisticka partija pozdravlja ustaški pokret lickih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njihovu stranu..."
Ustaše i komunisti ucvrstili su prijateljstvo u zatvorima Kraljevine Jugoslavije, u kojima su delili celije. U kaznionici u Sremskoj Mitrovici potpisali su sporazum o saradnji, a neposredno po pocetku rata, krajem aprila 1941, potpisali su još jedan sporazum o saradnji.
Saradnja komunista i ustaša bila je borbena. Kako to npr. beleži jedan nemacki izveštaj, oni su se "rame uz rame" borili protiv cetnika.
Politika cetnika prema Hrvatima bila je dvojaka: ustaše uništavati "gde god se nadu", kako je to naredivao Draža, a domobrane, kao blažu hrvatsku varijantu, neutralisati politickim merama. Izvestan broj domobranskih jedinica, udaljen od Zagreba - npr. oni u Istocnoj Bosni - trebalo je da prede u cetnike, ali su to Englezi i Amerikanci osujetili. Zapravo, ti domobrani su vec pocetkom 1943. hteli pod kokardu, ali cetnici su to odložili, jer u planinama nije bilo dovoljno hrane.

PRAVI VALTER RADIO ZA DRAŽU

S: Zašto smatrate da su film "Valter brani Sarajevo" i TV serija "Otpisani" zasnovani na falsifikovanju istorijskih dogadaja?
M.S: Valter je potpukovnik Žarko Todorovic, komandant cetnickih ilegalaca u Beogradu. Akcija njegovog hapšenja, marta 1943, jeste najveca akcija koju je Gestapo uopšte izveo na Balkanu. Ipak, Valter im neposredno potom beži, u Zagreb, gde su ga odveli i pokušali da iznude priznanje o tamošnjim saradnicima. Ponovo su ga uhapsili septemba i odveli u Mauthauzen. Preživeo je najteži tretman, pa su ga, iz strahopoštovanja, postavili na najlakše mesto u logoru - da bude baštovan. Posle rata je bio pukovnik francuske armije. Preminuo je u Parizu posle 2000. godine.
Po hapšenju pravog Valtera, Gestapo je medu cetnicke ilegalce u Beogradu ubacio lažnog Valtera. Tako je Draža, sa svojim oficirima, utrošio silnu energiju da raskrinka lažnog Valtera. Radilo se, naime, pod šiframa i u najvecoj tajnosti, a gestapovci su bili veoma opasni pošto su mnogi govorili srpski bez stranog akcenta (folksdojceri).
Za sve ovo što sam rekao postoje dokumenta, koja sam naveo u knjizi. Komunistickog Valtera, medutim, Nemci i ne pominju. Znam da je komunista Vladimir Peric imao šifru Valter, jer sam procitao njegovu biografiju. On je poginuo 6. aprila 1945. u Sarajevu, od jedne zalutale minobacacke granate. Tako su komunisti svom Valteru pripisali akcije Dražinog Valtera...
Što se "Otpisanih" tice, dovoljno je reci da do dolaska Crvene armije u Beogradu nije ubijen ni jedan Nemac. Cetnickih ilegalaca bilo je daleko više nego komunistickih. Draži nije padalo ni na kraj pameti da njegovi ilegalci u Beogradu ubijaju Nemce, zbog odmazdi 100 za jednog. Oni su imali druge zadatke, koje su sa uspehom obavljali: nabavka novca, sanitetskog i štamparskog materijala (jer je cetnicki pokret izdavao oko 130 listova, medu kojima i jedan dnevni), a narocito obaveštajna služba.
Jedna epizoda "Otpisanih" je napravljena doslovce na osnovu dokumenata Gestapoa o cetnickim ilegalcima u Beogradu. To je ono kada goniometar otkriva radio stanicu. Komunisti u Beogradu nisu imali ni jednu radio stanicu, a cetnici su imali tri-cetiri, koje su se šifrovano, tajno, javljale Dražinoj Vrhovnoj komandi.

- Средином фебруара 1943. године партизани се крећу из правца Бихаћа према Нететви; отуд их гоне Немци, у Операцији ''Вајс''.
- Неретва је била граница Србије, односно српских бановина; иза ње територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана.
- Иде партизанска главнина: 1, 2 и 3 дивизија, које су најбоље наоружане и у ствари једине мобилне, затим 7. и делови 9. дивизије; укупно 15.000 партизана.
- Успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један).
- Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи.
- У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника.
- Од око 20. фебруара Лукачевић наноси тежак пораз комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него то они дођу до вароши.
- На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба - газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате у Централну Босну.
- Пре повлачења, руше сва три моста на том делу реке.
- После неколико дана главнина која је послата на запад јавља да не може проћи, јер има много Немаца.
- Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса.
- На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку.
- Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих.
- После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: Ђуришић није довео резерву на време, Станишић се повлачио готово без борбе, Лукачевић је посустао, а Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна.
- Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон Пиве.
- На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група ''Скоти'', са око 2.000 војника.
- Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле.
- Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево - Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци ускоро покрећу Операцију ''Тојфел'' против Озренског корпуса, чија територија се налази уз ту пругу.
- Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао Расински и 2. равногорски корпус (укупно 2.000 бораца).
- Почетком маја око партизана налазило се негде 20.000 четника, а око четника негде око 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију ''Шварц''.
- Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје.
- Дража се 13. маја извлачи из обруича код Бродарева.
- Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца.
- Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем Ђуришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана.
- Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила хрватска ''Вражја дивизија'', на коју су случајно набасали.

У суботу, 1. маја 2010. године (дакле, ако се то некоме чини, ипак не 1970. године!), Радио телевизија Србије приказује филм Вељка Булајића ''Битка на Неретви''.

На сајту РТС-а филм је најављен некритички, тј. као да је заиста снимљен према истинитим догађајима. Као да није пао Берлински зид, као да Јово Капичић поново премерава терен за формирање неког концентрационог логора - и уопште као да се ништа у међувремену није десило, на сајту државне телевизије дословце пише:

''Најпознатији и најуспешнији филм Вељка Булајића посвећен је једној од најчувенијих и најхуманијих битака у светској војној историји. Почетком 1943. године, немачки генерали су, по Хитлеровом личном наређењу, почели са спровођењем плана ''Wеисс'', како би уништили партизанске јединице. Притиснути далеко надмоћнијим непријатељем, партизани са врховним штабом и 4.500 рањеника нашли су се опкољени у долини Неретве. Остао је само један мост, на чијој другој страни су чекале јаке непријатељске снаге, припремајући се за масакр рањених бораца и беспомоћног народа. Тито наређује да се сруши мост. Изненађени непријатељ пребацује своје снаге на другу страну, предвиђајући да ће партизани покушати самоубилачки пробој. Међутим, у току само једне ноћи, партизани граде нови мост покрај срушеног и пребацују се на другу страну, изигравши непријатеља.''

Дакле, уз бајке о величини и хуманости, сада поново имамо верзију коју су и сами комунисти демантовали. Један од партизанских команданата, Коча Поповић, и један од Титових историчара, пуковник Мишо Лековић (''Мартовски преговори'') признали су да уопште није било ''пребацивања непријатеља'' на другу страну и да се у долини Неретве партизани нису борили против Немаца, пошто су са њима склопили примирје.

Међутим, овакав текст на сајту државне телевизије враћа нас уназад и законски посматрано. Наиме, Народна скупштина је донела закон о изједначавању четника и партизана, док се овде четници називају непријатељима, па чак и непријатељима који се спремају ''за масакр рањених бораца и беспомоћмог народа'' (ког, уопште, народа?). Подсетимо, на тој другој страни Неретве тада се у ствари налазила западна граница Србије. ''Србија ослобођена'' - јавио је мајор Радуловић ђенералу Дражи, када су комунисти враћени на западну обалу реке.

Ша се, у ствари, дешавало на Неретви?

Пошто је прича преобимна, скицирајући само основне догађаје:

- Средином фебруара 1943. године партизани се крећу из правца Бихаћа према Нететви; отуд их гоне Немци, у Операцији ''Вајс'' (Операција ''Вајс'' била је уперена против партизанске ''Бихаћке републике'' и нема везе са Неретвом ни временски, јер се одиграла раније, ни наравно географски; међутим, комунисти су увек спајали Операцију ''Вајс'' и Битку на Неретви, а на ''суђењу столећа'' 1946. чак су тврдили да су ову операцију заједно планирали Хитлер, Мусолини, Павелић и Дража!).
- Иза Неретве територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана.
- Наступала је партизанска главнина: 1, 2 и 3 дивизија, које су најбоље наоружане и у ствари једине мобилне, затим 7. и делови 9. дивизије; укупно 15.000 партизана.
- Партизани успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један).
- Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи.
- У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника.
- Од око 20. фебруара Лукачевић наноси тежак пораз комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него што они дођу до вароши.
- На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба - газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате на запад, у Централну Босну.
- Пре повлачења, руше сва три моста на том делу реке, мислећи да ће тако зауставити четнике. После су Титови генерали Јакшић, каомандат 7. дивизије, и Жујовић, из Врховног штаба, рушење мостова означили као један од најкатастрофалнијих потеза Ј. Б. Тита. Наиме, пошто је река била плитка, четницима уопште нису били потребни мостови, али су итекако требали партизанима, јер су они имали око 200 камиона, 12 тенкова и 12 топова, које су управо запленили Италијанима. Када су се вратили на Неретву, све ово морали су да баце, јер није било мостова... Даље, четници нису смели да иду даље на запад због Немаца, а нарочито када су сазнали за немачко-партизански пакт.
- После неколико дана, партизанска главнина која је послата на запад јавља да не може проћи, јер има много Немаца.
- Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса.
- На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку.
- Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих и траје све до 17. маја 1943.
- После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: Ђуришић није довео резерву на време, Станишић се повлачио готово без борбе, Лукачевић је посустао, а Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна.
- Све партизанске јединице и рањеници прелазе Неретву до 15. марта; Немци их нису нападали због поменутог пакта.
- Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон Пиве; Дража честита Баћовићу и Јевђевићу на оствареној великој победи.
- На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група ''Скоти'', са око 2.000 војника.
- Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле.
- Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево - Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци априла 1943. покрећу Операцију ''Тојфел'' против Озренског корпуса, чија територија се налази уз ту пругу. Битка на Неретви за четнике је била Битка за јадранско залеђе, тј. Немце су сматрали већим непријатељима од партизана. Против партизанске главнине на Неретви су се бориле само локалне четничке јединице, ојачане Црногорцима.
- Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао Расински и 2. равногорски корпус (укупно 2.000 бораца).
- Почетком маја 1943. око партизана налазило се 20.000 четника, а око четника 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију ''Шварц''. У плану за Операцију ''Шварц'', који је диктирао Хитлер, не помињу се партизани, већ само уништење четника, а нарочито Дражиног штаба у селу Липово изнад Колашина.
- Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје.
- Дража се 13. маја извлачи из немачког обруча код Бродарева.
- Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца.
- Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем Ђуришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана.
- Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила хрватска ''Вражја дивизија'', на коју су случајно набасали. Немци су поубијали и све партизанске рањенике (око 4.000).

У другом тому књиге ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', Бици на Неретви посветио сам доста простора, уз 422 фусноте (а то су по правилу документа свих учесника догађаја). За ову прилику, издвојио сам неколико страница, пре свега базираних на комунистичким документима.

Дакле:

Низводно од Коњица на Неретви су била три моста. Највећи, железнички, налазио се у Јабланици. Око 20. фебруара, савладавши италијанске гарнизоне, комунисти прелазе Неретву и потискују истурене јединице херцеговачких четника. То је био њихов споредни правац наступања, док је главни ишао на Коњиц. Ово место су најпре напале две бригаде 1. пролетерске дивизије, а потом су пристизала појачања, све док се ту није нашла већина партизана Главне оперативне групе (1. и 3. дивизија). Комунисти су ангажовали артиљерију и четири од 12 тенкова заробљених од Италијана (наиме, само четири посаде италијанских тенкиста натерали су на нову дужност; Краљевина Југославија је пре рата имала свега 40 тенкова, француских ''реноа'', а оно мало тенкиста што је избегло заробљавање у Априлском рату 1941. године било је у четницима).

Први напад на Коњиц уследио је у ноћи између 19. и 20. фебруара. Италијански гарнизон би, свакако, одмах пао, али је капетан Лукачевић са својом Коњичком групом одбио комунисте. Из Лукачевићеве јединице су том приликом отпали четници муслимани. Како је мајор Фехим Мусакадић писао др Исмету Пуповцу, Муслимански национални војночетнички батаљон повукао се са положаја на мосту и из бункера око Коњица ''не испаливши ни једног метка''.124

Комунисти су током наредна три дана извели још два велика ноћна напада на Коњиц. Два пута су освајали град, али их је капетан Војислав Лукачевић два пута избацивао. Истовремено, четници су зауставили и партизанску споредну колону (2. дивизија) на Прењу. Због ових неуспеха, комунисти почињу да се колебају по питању остваривања главног плана, тј. освајања Херцеговине, Црне Горе, Старог Раса и Метохије. Седмој дивизији, која се налазила код Горњег Вакуфа, Титов заменик начелника штаба, Велимир Терзић, 24. фебруара пише: ''Уколико ситуација у реону Коњица не буде прочишћена у нашу корист, ми ћемо бити принуђени да дејствујемо офанзивно баш на вашем сектору''.125

Наредног дана, 25. фебруара, Тито пише Босанском корпусу да се не удаљава док Главна оперативна група ''не продре код Коњица, јер није искључено да нам то и не успије, и онда ћемо морати тражити други правац за рањене''.126 Истовремено, Ј. Б. Тито наређује Сретену Жујовићу Црном из Врховног штаба да убрза евакуацију ратног плена из Јабланице, ''јер ће се мост рушити''. Такође, тражи да се неборачко особље не доводи на Неретву, осим Нурије (вероватно Поздерца), ''јер може да користи'', свакако у раду са муслиманима. Затим пише:

Ако данас и сутра не падне Коњиц, онда треба и глумце и већнике итд. упутити одакле су и дошли.127

Истог дана, 25. фебруара, Терзић извештава Тита да је послао појачање за рушење мостова на Неретви, са 30 авионских бомби, ''да помогне нарочито у рушењу мостовских потпора, јер то нарочито задржава оправку мостова''.128

Следећег дана, 26. фебруара, комунисти су дефинитивно одустали од напада на Коњиц. Два дана потом, Тито је обавештавао своје људе:

Коњиц нисмо заузели, иако је већ скоро био пао. У помоћ дошао велики број четника из Санџака, Црне Горе и Херцеговине и ударили нам у леђа.129

(...)

Иако се одиграла на половини рата и далеко од Шумадије и Београда, комунисти су Битку на Неретви, из ко зна којих разлога, прогласили најважнијом у грађанском рату против четника. Разуме се, они је рачунају у своју победу. Ево како то изгледа код њихових старијих писаца:

Бојевима код Невесиња, Калиновика и одбацивањем непријатеља на десну обалу Дрине битка на Неретви је дефинитивно завршена. У тој бици четници су претрпели такве губитке да се више никад нису опоравили.410

Дакле, реч је о уобичајеном трику: комунисти рачунају само бојеве у којима су победили - у овом случају прво освајање Невесиња и освајање Калиновика - прескачући потоње поразе и одмах прелазећи на далекосежне закључке. Тамо где је у њиховој верзији битка ''дефинитивно завршена'', она је заправао тек почела.

Притом, има ту и много других трикова. На пример, комунисти не кажу да је Борбена група ''Анакер'' добила име по свом команданту, који је био мајор. Јер, у немачкој војсци мајор је командовао батаљоном, а батаљон је обично имао око 500 војника, што је премало за комунистичку митологију. Много боље звучи: Борбена група ''Анакер''.

Има и много бесмислица, попут ове: ''Италијани нису успели да ангажују Немце у одбрани прелаза ка долини Неретве''.411 Као што смо видели, било је супротно: Италијани су чинили све да држе Немце што даље од Неретве.

Старији комунистички историчари или крију споразум са Немцима или га своде на ''размену заробљеника''. Зато и не покушавају да објасне зашто Немци нису напали партизане у по њих најкритичнијем часу - док су током осам дана прелазили Неретву. У вези с овим, не помиње се ни концентрација снага ради очекиваног савезничког искрцавања, односно да је све ово била Битка за јадранско залеђе. Комунистима је незгодно да се упуштају у суштину приче, јер је немогуће доказати то што тврде: да су четници, једва чекајући Енглезе, сарађивали са Немцима, а да су се они, којима је долазак Енглеза значио крај, борили против Немаца.

Код млађих генерација, то јест код неокомунистичких писаца, историјска наука у једну руку пролази боље, а у другу руку још горе. Боље, јер они броје и једну четничку победу: прво ослобађање Невесиња. Следи наравно ново освајање овог града, после кога стављају тачку. Притом, прво ослобађање Невесиња збијају у три реда између два велика пасуса којима описују два пада овог града. О још три боја за Невесиње, о ослобађању овог града, Калиновика и дела Херцеговине заузетог од комуниста - то јест о поразу комуниста у Бици на Неретви, ни код неокомунистичких историчара нема говора.412

Насупрот давању некада незамислива три реда четничкој победи, на другој страни, међутим, историјска наука више трпи, јер се сада изводе далекосежнији закључци него раније. Али, најпре да погледамо претходне закључке:

Тиме (наводном победом комуниста у Бици на Неретви - прим. аут) почиње нова фаза у грађанском рату: од сада иницијатива дефинитивно прелази на страну ''црвених'' који су успели да остваре свој основни стратешки циљ: дубоко су загазили на српске земље и довољно се приближили Србији да би могли да планирају њено освајање.413

Наравно, комунисти нису победили на Неретви, нити су остварили свој стратешки циљ: оснивање нове ''совјетске републике'' на територтији Херцеговине, Црне Горе и Старог Раса. О планирању освајања Србије није било говора, из два разлога. Прво, комунистичку главнину су озбиљно угрозиле већ локалне четничке снаге и друго, после Операције ''Шварц'' Главна оперативна група није ни постојала.

Оно што у стварности нису успели, код неокумунистичких историчара комунисти јесу успели, из следећих разлога:

Партизанска војска показала се као монолитнија и борбенија војна формација. Без икаквих предрасуда ушла је у сукоб до истребљења са својим сународницима јер су њено језгро сачињавали прекаљени комунисти у пролетерским бригадама...

Све у свему, кажу они: ''Предност партизана у односу на четнике била је несумњива по многим основама''.414

Заправо, предност партизана била је ''несумњива'' само по једном основу - по броју аутоматског оруђа, које су добили од усташа и домобрана.

Нови закључци односе се на подршку тезе британске историчарке Хедер Вилијамс да је Битка на Неретви ''одлучујући догађај у рату у Југославији''. Непостојећа комунистичка победа имала је наводно следећу последицу: ''После партизанске победе, као неопходна појавила се у Лондону и Каиру нужност успостављања веза са партизанима''.415

Као што ћемо видети, одлука британског премијера Винстона Черчила да пошаље своју мисију код партизана, 28. маја 1943. године, уследила је из сасвим других разлога.

Уз лаж о победи на Неретви, старији комунистички писци лансирали су и причу о ''генијално смишљеном маневру Врховног штаба'', како се изразио један од њих. Ево целе приче:

Кулминација борбе достигнута је 28. фебруара, када су се састали Политбиро ЦК КПЈ и Врховни штаб и још једном потврдили одлуку да се изврши продор преко Неретве у Источну Херцеговину и даље према Санџаку и Црној Гори. Но, претходно је одлучено да се организује противудар према Горњем Вакуфу, ради маскирања пробоја преко Неретве и отклањања опасности од Централне болнице са рањеницима. Тада је врховни командант Тито одлучио да се поруше сви мостови на Неретви, да би се заварао непријатељ о стварном правцу пробоја Главне оперативне групе...416

Код неокомунистичких писаца нема ове преваре. Њу је заправо демантовао још Коча Поповић, командант 1. пролетерске дивизије, 1972. године:

...Реч је о рушењу моста на Неретви што се велича као генијална варка по замисли врховног команданта. Уверен сам да Тито није могао ни помишљати да тада крене на другу обалу Неретве. Он је, у ствари, намеравао да се пробије напред, према Горњем Вакуфу. На крају крајева, цела та ствар логички је апсурдна: ко је тада, у тадашњим ратним условима, уз тако оскудне техничко-инжињеријске снаге, могао извести операцију такве деликатности: да минирањем сруши мост а да његов костур остане у положају погодном за пребацивање људи преко плаховите реке, такорећи, усред зиме| Стручњака који би могли да припреме и изведу такву пиротехничку операцију нисмо имали у то време. Једина намера је, нема сумње, да се мост потпуно онеспособи. Сигуран сам да није била у питању нека промишљена варка. Али ту, изгледа, делује логика неконтролисане несамокритичности. Јер, кад су таква тумачења узела маха као омамљива легенда, она више нису могла бити обуздана, па није искључено да су и они који су легенду лансирали, почели искрено веровати да она одговара историјској истини. Узгред речено, врховни командант пре доношења одлуке о рушењу моста није могао знати распоред и намере четничких јединица, нити је, што је најважније, располагао информацијом која је била битна: немачка офанзива се, ту на обали Неретве, у ствари завршавала, што је за нас наравно било повољно. Послератним увидом у немачка документа утврђено је, наиме, да Немци нису планирали прелазак Неретве.417

Записник са састанка Политбироа и Врховног штаба од 28. фебруара 1943. године, комунисти су или уништили или сакрили, очигледно зато што он потпуно демантује лаж о ''генијалном вођи''. Међутим, многа друга њихова документа из тога доба, која смо објавили раније у овом раду, сведоче да су три моста на Неретви срушена само због панике и нестручности у вођењу операција. Да су имали доброг официра, или можда само да је у њиховим редовима постојала слобода размене мишљења, комунисти су морали уочити три ствари.

Прво, четници нису смели да их гоне даље на запад, због Немаца. Комунисти као да су и сами веровали у своју пропаганду о сарадњи четника и Немаца, не разумејући да су четницима главни непријатељи Немци, да им је јадранско залеђе важно због искрцавања Западних савезника, а да им они, партизани, само сметају у борби за ослобођење.

Друго, комунисти су срушили мостове да их четници не би гонили са леве на десну обалу Неретве. Просто је невероватно како нису приметили да се већина четника већ налази на десној обали реке: Експедициони корпус мајора Баћовића од 2.700 људи, најбоља четничка јединица, Станишићеви Зетски четнички одреди (2.500), Пантићева Дрежничка група (2.500), Десна колона Лукачевићеве Коњичке групе (2.160) и Средња колона исте јединице (1.000). На левој обали реке била је само Лева колона Коњичке групе од 2.135 четника. Према томе, на страни на којој и комунисти налазило се 10.860 четника, а на супротној страни свега 2.135 четника.

Праву димензију бесмисла комунистичке одлуке даје тек фактор број три. Наиме, четницима ови мостови нису ни требали јер је река била плитка. Капетан Милош Куреш на пример пише: ''Избили смо из кањона испод Доње Јабланице. Гледамо једног високог човјека како гази преко ријеке, а вода му не досеже ни до кољена. Нијесмо га гађали. Неретва у то доба године можда никад није имала тако низак водостај''.418

У ствари, Неретва би нарасла тек са отапањем снегова на околним планинама. Овако, на свакој заравни постојали су газови. Зато се ни у једном четничком документу прелазак реке не помиње као проблем, а четници су, како пише Куреш, и како произилази из тока догађаја, често прелазили с једне на другу страну, било преко мостова, било на газовима.

Међутим, мостови на Неретви били су неопходни за прелазак моторних возила. А комунисти су имали 200 камиона, 12 тенкова, двадесетак хаубица и много кабастог терета. Због своје непромишљености, све то су морали да униште приликом форсирања реке. Такође, њима су мостови били потребни и за транспорт 3.000 рањеника и 1.000 тешких болесника. Тако, одлука Ј. Б. Тита о рушењу мостова на Неретви, уместо ''генилајности'', заслужује епитете друге врсте.

Извори:

124 Зборник докумената, том 14, књига 2, 367.

125, 126, 127, 128 Зборник докумената, том 2, књига 8, 154, 163, 164, 166.

129 Зборник докумената, том 2, књига 8, 171.

(...)

410 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

411 Ослободилачки рат народа Југославије, прва књига, 376.

412 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 128.

413 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 129. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 252.

414 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 130. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 249.

415 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 136. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 251.

416 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

417 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 135-136.

418 М. Куреш, Записи и сјећања, 77.


Izvor: Press

Zbog ovih silnih četničkih pobeda nad partizanima , partizanskog zuluma nad nevinim narodom i četničkog humanizma , ima to da je 1944 broj partizana strašno opao dok se broj četnika utrostručio sve do kraja rata .

I onda odjednom 1945 dođe mala maca pojede četnike i ostadoše samo partizani.

Зар се Италијани нису предали 1943. године?

Pa alternativna istorija, otkud mi znamo kada su se Italijani predali kad nismo bili tamo 

nije dovoljno sto nas drugi napadaju i ubijaju nego moramo i mi sami...

Ма јок Конане.
То сте ви из усташа прешли у партизане а и у задњем рату сте се исто показали и доказали.
Ратовали сте против срба,хрвата и самих себе,а били савезници хрватима док сте сада омраженој америци љубили дупе.
Историја се понавља......................стара народна:"потурица гори од турчина".