Овом темом желим да свакога проведем кроз историјски поглед сваке религије, њен настанак, њена учења, књиге и усменим завештањем.Свако ко има неки предлог или било шта од литературе која је у вези са темом нека оставља своје постове.Унапред захваљујем.


Друштвене науке
антропологија - археологија - библиотекарство - демографија - економија - историја - војне науке - језик и лингвистика - когнитивна наука - музикологија - образовање - педагогија - психологија - социологија -филозофија - дефектологија

Религија и митологија
атеизам - ислам - јудаизам - мистицизам - митологија - православље - религија - спиритуализам - теологија - хришћанство

Атеизам (грчки Θεος - Бог, α - одрични префикс, безбожништво у дословном преводу) је позиција неверовања у постојање Бога, односно неверовање у Бога. Кроз историју се појављује и као одречан став према званичној религији. Не представља никакво систематично учење, а јавља се претежно као индивидуалан однос према проблему Бога, или егзистенције Бога, ређе као доктринарна позиција.

Учење о неверовању у највише биће (није обавезно да то буде Бог).
Термин се често примењује на оне који не верују у народне богове. То је био случај с Анаксагором, који је сматрао да је вероватније да је Сунце камен него бог. Отприлике у исто време, Буда је сматрао да је непостојаност свих ствари инкомпатибилна с постојаном, непроменљивом природом која се приписује божанским бићима. Сократ је био оптужен да не верује у државне богове (чини се да је био монотеист), Теодор Безбожник је био протеран из свог града због неверовања у било које божанство, а Спиноза, чији је бог у крајњој линији био идентичан са светом, оптужен је за пантеизам. Пантеисти су често били сврставани у исту групу са атеистима због „чудноватости" њиховог погледа на божанско.
С друге стране, постоји дуга традиција оних који су веровали да религија почива на сујеверју. Ова се традиција протеже од Хераклита и Ксенофана, преко Меслијеа, Фојербаха и Маркса, до Фројда, који је извор религије налазио у групној неурози. Меслије је изнео мишљење да је религија средство за контролисање маса, а слична идеја имплицитно је присутна и у марксистичкој мисли.
Независно од ових, емоцијама набијених становишта, остаје чињеница да филозофија материјализма не захтева Бога, и да та традиција има дугу историју и на Истоку и на Западу.
Атеистички став присутан је и у једној струји волунтаристичке и егзистенцијалистичке филозофије која полази од Шопенхауера, и преко Ничеа нас доводи до Сартра. Неки налазе елементе атеизма чак и код Тилиха, који је на Бога гледао као на моћ самог Бића, али се његово учење можда може посматрати и као блиско пантеизму. Скорашња теологија смрти Бога полази од филозофа из ове групе.
Сидни Хук се залагао за „атеизам отвореног духа", који гарантује слободу религијског веровања.
Немачка расправа о атеизму, (Atheismusstreit) која је на универзитету у Јени вођена поводом Фихтеових гледишта, oкончана je његовим отпуштањем с универзитета.

Ислам (арапски: предавање божијој вољи) је вера која се заснива на вери у: једног бога, Алаха (арапски: бог) који се не може оваплотити, изабраност Мухамеда за божијег изасланика, предодређеност људске судбине (предестинацију), награду за добра дела и казну за лоша, страшни суд, и ускрсавање мртвих. Основне обавезе сваког муслимана (арапски: муслим - верник) су вера у Алаха и Мухамеда као његовог изасланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу рамазану, давање милостиње, и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Колективном обавезом муслимана сматра се и учешће у џихаду (арапски: животна борба), за опстанак муслимана и њихове вере.

Постулати ислама објављени су у Курану (арапски: читати, рецитовати) , светој књизи ислама. Куран је писан на арапском језику, то је збирка прописа и наредби, садржи 114 сура (поглавља) са теолошким, митолошким, етичким и правним садржајем. Куран је настао од Мухамедових изрека и прописа из периода 611. - 633. Дефинитивна кодификација курана извршена је 650. године. Куран је збирка откровења које је од Алаха, а преко анђела Габријела (Џибрил, Гаврило) у пустињској пећини примио Мухамед.

Мухамед (570. – 632.) је историјска личност. За разлику од Христа, Мухамед није Божији Син, овлапоћен од Светог духа. Мухамед је рођен у Меки 571. године, у данашњој Саудијској Арабији, у Тиџани , у јужном делу Хеџаса, око 80 клилометара од Црвеног мора у каменој долини у којој влада неподношљива врућина. Пореклом је из племена Корејшита које је имало веома значјан друштвени положај у Меки. Још као дете Мухамед је остао без оба родитеља, па је бригу о њему преузео стриц. Као врло млад Мухамед је постао путујући трговац. На својим путовањима упознао је хришћанство, јудејство и источњачке религије. Од дана када је у пећини поред Меке доживео откровење почиње Мухамедова пророчка мисија. Овај догађај десио се око 610. године. Мухамед је неколико година проповедао своје учење по Меки, али без већег успеха јер није био прихваћен од стране аристократа. Коначно, у лето 622. године дошло је до чувене хиџре (арапски: бекство, пресељење) Мухамеда и његових присталица из Меке у Медину. Овај догађај означава почетак муслиманске ере. У новој средини Мухамед је имао много више присталица и успеха у ширењу свог учења. Основао је верску заједницу на чијем челу је сам био. Непуних осам година од дана хиџре, 630. године Мухамед се тријумфално вратио у Меку, која постаје свети град муслимана, средиште ислама и циљ ходочашћа. Овај догађај муслимани су назвали Ал Фатах (арпски: отварање, почињање, освајање). Мухамед је ујединио Арапе и постао њихов верски и световни поглавар. Створена је јединствена арапска држава која је током векова успела да освоји Сирију и Египат, делове северне Африке, дошавши до обала Шпаније и француске границе (711. године). После Мухамедове смрти 632. године његови наследници су се звали калифе ( арапски: заменици ), а држава калифат. Калифат је укинут 1924. године.
[уреди]

Подела ислама

Поред Курана муслимани поштују и Суну, речи и дела Мухамеда о којима говоре збирке хадиса. Суна је заправо поред Курана други извор ислама. Неки муслимани поштују само у одређеној мери Суну. Чини се да је ово био повод да у другој половини седмог века дође до поделе на Шиите и Суните. Ипак, чини се да је поштовање односно непоштовање Суне било само повод за поделу и расцеп, док је прави разлог био спор око наслеђа у калифату . Треба споменути и вахабите који теже враћању првобитној чистоти ислама. Ова исламска секта први пут се јавља у Арабији у првој половини осамнаестог века.
[уреди]

Распрострањеност

По подацима из 1991. године ислам исповеда око 962 милиона људи, док по неким још свежијим подацима ислам исповеда чак 1,2 милијарде људи што чини 22% светског становништва. Оволики пораст броја верника се објашњава чињеницом да је ислам распрострањен у индустријски слабо развијеним земљама за које је карактеристичан висок природни прираштај. Под вођством калифа ислам се брзо пропирио по северној Африци, југозападној и југоисточној Азији, а касније и у југоисточној Европи.

Мухамед, пуним именом: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allah Ibn Abd al-Muttalib Ibn Hashim, је по Исламу задњи Божји посланик. Он је вероватно рођен 26. априла 570. године нове ере, у околини Меке у племену Курејш. Његов отац Абдулах је већ раније умро па је Мухамед остао само са мајком и дедом. Као мали, живео је ван града у пустињи, као што је тад био обичај у Арабији. Када је био шест година стар, мајка му је умрла, а само две године касније умро му је и деда. Његов теча Абу Талиб га је онда прихватио и Мухамед је тада почео да живи са њим. С њиме је још као дечак путовао у Сирију и тамо упозано неке елементе хрошћанске вере. Отприлике у двадесетој години живота ступио је у службу богате трговачке удовице Хатиџе, па је с њеним караванима по својој прилици још два пута боравио у Сирију. Ступивши у брак са Хатиџом (која је била десетак година старија од њега), Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању.

У том раздобљу он је посинио Алију, сина свога стрица Абу Талиба, и младога ослобођеног роба Заида бен Хариса, који је припадао једном хришћанском арапском племену из сиријске пустиње. У исто време Мухамед се заинтересовао за схватање секте ханифа која је признавала Абрахама као свога претечу и веровала у једног бога. Мухамед је у време кад се приближавао својој четрдесетој године доживео своја прва привиђења. Чинило му се да га дозива глас с неба и наређује му да божје име проговори своме народу као божји пророк.

Своје доживљњаје је поверио само својој жени Хатиџи и она је сместа поверовала у његов пророчански позив. То га је охрабрило, и он је ускоро за своја схватања придобио своје адоптивне синове Алију и Заида као и неколицину других најближих родитеља и пријатеља.

Године 610. Мухамеда је у пећини близу Меке посетио Мелек. Он је тад почео да му понавља Божје речи док их Мухамед није запамтио. Ово су биле прве суре и почеци Куранатако је почео Ислам. Мухамед је брзо почео да шири Исламску веру у Меки, где су Ислам прво прихватили сиромаси. Међутим, трговци су се бојали да би нова вера штетила њиховом богатству (трговци су се богатили на рачун верника који су долазили у Кабу да се моле својим боговима) па су покушавили да га истерају из Меке. Међутим, док га је Абу Талиб чувао нико није ништа могао Мухамеду да уради. Кад је Абу Талиб умро 619. године, стање Муслимана и Мухамеда у Меки се значајно погоршава. При својим првим јавним иступима у граду, око Кабе, Мухамед је наилазио чешће на грдње и поруге него на одобравање. Мухамед је жестоко осуђивао многобоштво, али и грамзљивост богаташа. Позивао је све имућне да се одрекну свога богатства и поделе га сиротињи. Захтевао је да се сви без разлике једнако подвргавају божјој вољи. У неограниченој покорности неоспорно је заговарао друштвену нивелацију и једнакоправност међу муслиманима. Нарочито је сукоб избио када се дочула Мухамедова прича коју је он почео ширити, да га је арханђел Гаврило ноћу чудесним начином узнео до небеса, где је разговарао са Адамом, Аврамом , Мојсијем и Исусом и од самог бога примио наредбе о верским побожностима муслимана.

После неколико контаката склопљен је споразум о пресељењу Мухамеда и његових присталица из меке у Јатриб (Медину), са сврхом да Мухамед ту уклони међусобне спорове између арапским становништвом и осигура његову домминацију, а за узврат његова ће вера имати пуну слободу и неометану могућност ширења.

Сеоба муслимана (хиџра) почела је 16. јуна 622 (1. muharaam) те године постао је првим даном у бројању година по муслиманској ери.

У Јатрибу је Мухамед развио веома снажну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк него је постао и политички вођа. Веома је брзо око себе окупио бројну заједницу присталица. Ужи круг су чинили „Мухаџири“, избеглице из Меке, а шири круг „Ансари“, обраћеници који су приступили покрету у Јатрибу. Сви су они постали солидарна целина, међу собом једнака у исламу. Град Јатриб, премда је у њему била мањина Мухамедових присталица, прихватала је нову веру, а град је проглашен за „пророков град“ (Medinaat at Naabi), па је на тој основи настало име Медина. У Медини је Мухамед одмах започео градњу богомоље (мошеје) у којој се налази „ниша“, тј. део који је имао обавезни смер клањања, а који је био окренут према Јерусалиму.

У мединском раздобљу Мухамед је и даље развио своју религију многим мновим елементима, систематизирао је и изградио нове обреде. Још у првој године након пресељења у Медину Мухамед је донео Устав своје верскополитичке заједнице под називом Ума“, одредивши је као натплеменску организацију међу собом једнаких божјих поданика и следбеника.

Ускоро у Медину почињу да пристижу и Мекански трговци, пљачкајући становнике и вршећи пљачке по граду. Тако долазио до новог обрачуна са Меком. Прва борба се десила 624. када су медински муслимани под вођством самога Мухамеда напали код Ел Бедре велики караван трговаца и меканске чете, који су каравану притекли у помоћ, наневши им тежак пораз.Муслимани, са само 300 војника, побеђују армију Меке која је имала више од 800. Међутим, мало више од годину касније, Муслимани губе битку код Ухуда. У бици је сам Мухамед био рањен, а тречина бораца је изгубила живот. Ипак, пораз није био толико велик, па се обе стране припремају за коначну одлучујучу битку. Две године касније, Мека шаље 10.000 војника на Меку. Ипак, Муслимани побеђују битку захваљујући бољој стратегији и припреми. Т У фебруару 628. Мухамед је с великом војском пошао против свога роднога града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира који је, уз остале одредбе, допустио муслиманима да наредне године дођу у меку и ту несметано изврше верске обреде. Потврдивши тиме заснованост своје вере на арапским традицијама, Мухамед је веома ојачао свој углед.

Када је у Меки 630. године био убијен један муслиман, Мухамед се окористио тиме и предузео пресудни војни поход против меке. До борби није ни дошло. У Меки су схватили да је отпор исламу бескористан и да се супротности могу решити споразумом. Мухамед је признао Меки положај светога града, али је Каба морала бити проглашена светилиштем јединога бога Алаха. На тој основи дошло је мирног заузећа града. Најважније последице Мухамедовог заузећа Меке било је подвргавање најпре суседних, а затим и свих удаљених арапских племена Мухамедовом ауторитету.
 
Исламска држава након Мухамедове смрти
Из Меке Мухамед шири границе Ислама и Исламске државе. Он инсистира да његови савезници прихвате Ислам, и тако је већ пола Арабије део Исламске државе. Када 630. године чује о великој армији непријатељских држава, Мухамед одлази да их сусретне. Са победом Муслимана у овој бици код Хунајна, преостали делови Арабије који нису под Мухамедовом контролом брзо прихватају савез са њим. Мухамед се преселио на ахирет 8. јуна 632. године. За мање од десет година он је ујединио цело Арабијско полуострво.

Ширење муслиманске вере у доба Мухамеда вршила се на два начина: или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржавало своју веру, па је с тога морало плаћати данак (џизију); или је прихватило ислам, уклапало се у верско-политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину (зекат). На таквим односима била је уједињена готово цела Арабија.

Мухамед је умро, у 63. години у родном граду 632. године пошто је завршена објава Кур'ана Часног.


Куран (арапски قرآن  qur'ān; најчешће од قرأ  qara'a = читати, рецитовати; понекад од قرن  qarana = спојити) је света књига ислама, која садржи Божије речи упућене Мухамеду.
 
Куран из 18. века

Куран је састављен из 114 (именованих) сура, од којих 113 почињу са bi-smi llāhi r-rahmâni r-rahīm (بسم الله الرحمن الرحيم: У име Бога милостивог...).

Куран је настао за негде око 20 година. По месту божијег обраћања Мухамеду, разликује се између меканских и мединских сура. Суре се састоје из различитог броја верзи (آية  āya, pl. آيات  āyāt) које су сортиране по дужини.

Поред суне, куран је главни извор исламског закона - шаријата.

Јудаизам


Јеврејска религија проповеда веру у једног, бестелесног и само духовног бога, оца свих људи. Овај бог представља свеукупност моралних савршенстава и од људи захтева љубав и праведност. Име овог бога је Јахве (или Јехова) и због светости га није дозвољено изговарати. Јеврејска религиозност испољава се у послушности према „божанском закону“. Овај закон садржан је у Старом завету, односно у хебрејској Библији. Стари завет је синтетизован рукопис од 24 књиге, канонизован у Јавнеу око 90. године пре нове ере који је настајао скоро читав миленијум. Писан је на хебрејском и делимично на арамејском језику. Говори о историји, идејним и друштвеним борбама јеврејског народа. Уједно то је и збирка верских и правних прописа, као и старих митова које су Јевреји преузели од других народа истока. Стари завет дели се на три основне групе: (1) Закон (хебрејски: Тора, садржи тзв. Петокњижје - Пет књига Мојсијевих: Књигу постања, Књигу изласка, Левитски законик, Књигу бројева и Поновљени закон), (2) Пророци (садржи: Прве пророке и Последње пророке), и (3) Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника, Јездријина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига проповедника, Плач Јеремијин, Књига пророка Данила). Многи истраживачи сматрају да је Стари завет претходна фаза у развоју хришћанске религије која је изложена у Новом завету.

Поред Торе за верски живот Јевреја посебно је важан Талмуд (хебрејски: учење). Талмуд је велика јеврејска збирка после-библијских тумачења Старог завета, обредних правила, правних прописа, прича и изрека. Састоји се из два дела: Мишина (текст учења) и Гемара (објашњење учења). Постоје два Талмуда: Јерусалимски талмуд (приређен око 450. године нове ере) и Вавилонски талмуд (приређен око 500. године).

За ортодоксног Јеврејина обавезан је и велики број обредних прописа и прописа о чистоћи и исхрани.

Оснивач јеврејске религије је Мојсије (хебрејски Моше, око 1225 п.н.е.). Практично једини извор за упознавање Мојсијевог живота, рада и учења је Библија, односно Стари завет. Мојсије је био јеврејски вођа и законодавац који је Јевреје ослободио египатског ропства и на гори Синају дао им две таблице-законе који су постали основ јеврејске религије .Мојсије заузима прво место међу оснивачима религија , пошто њему у прилог иде хронолошко првенство: Заратустра, Буда, Конфучије, Исус и Мухамед појавили су се тек много векова после њега. Према Библији, Мојсије је чувајући стоку на божијој планини Хереб видео у жбуну бога (Јехову) који му је дао моћ да врши чудесна дела и поверио му мисију - да се врати својим племенима и ослободи их од ропства.

Синагога (грчки: скупштина, окупљање) је зграда у којој се обављају верске активности у јеврејству.

Рабин (хебрејски: мој учитељ) је јеврејски свештеник, поглавар верске општине. Статус рабина стиче се дугогодишњим изучавањем Библије и Талмуда.

Распрострањеност

Према подацима из 1991. године у свету има 17.865.000 припадника јеврејске религије. Држава Јевреја је Израел.

Песма над песмама

Песма над песмама се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
Списи   
Псалми   
Књига о Јову   
Приче Соломонове   
Прва и Друга књига дневника   
Јездрина и Немијина књига   
Књига о Рути   
Песма над песмама   
Књига проповедникова   
Плач Јеремијин   
Књига о Јестири   
Књига пророка Данила   

Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.

Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.

Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела ( 968. п.н.е. - 928. п.н.е.), он није њен аутор. Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п.н.е. Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.


Структура

Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
Наслов и пролог (1,1 – 4)
Прва песма (1,5 – 2,7)
Друга песма (2,8 – 3,5)
Трећа песма (3,6 – 5,1)
Четврта песма (5,2 – 6,3)
Пета песма (6,4 – 8,5)
Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
Додаци (8,8 – 14)

На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.

Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п.н.е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».


Тумачења

Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п.н.е.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna, Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:
Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.

У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.

Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада је не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. И поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.


По свему судећи да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.

Митологија

Митологије по регијама


Африка
Зулу митологија
Египатска Митологија


Азија
Будистичка митологија
Јапанска митологија
Кинеска митологија
Koрејска митологија
Индијска митологија


Аустралија i Океанија
Mалинизејска митологија
Микронезијска митологија
Полинезијска митологија
Митологија Абориџина


Блиски исток
Арапска митологија
Хришћанска митологија
Исламска митологија
Сумерска митологија
Јеврејска митологија


Европа
Англосаксонска митологија
Енглеска митологија
Етрурска митологија
Грчка митологија
Келтска митологија
Хришћанска митологија
Немачка митологија
Римска митологија
Словенска митологија
Нордијска митологија


Северна Америка
Америчка митологија
Навахо митологија


Средња Америка и Јужна Америка
Митологија Азтека

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи

У изградњи